• Tweet
• Sharebar

• Tweet

Koliko košta pranje?

Videćemo u ponedeljak.

Situacija je do te mere usrana, da nam od tolikog fekalnog bremena može samo biti bolje. Tešim se u sebi.

Ako odluka Međunarodnog suda pravde u ponedeljak bude u korist tužbe BiH, Srbija će biti prva država u istoriji koja je osuđena zbog genocida i suočena sa reparacijama koje bi morala da isplaćuje desetinama narednih godina, a koje se procenju na mogućih 50-100 milijardi dolara. Znači, Milošević je svoje odradio, a mi i naša deca i deca naše dece će to tek da odrađuju. Ne samo novcem, već i stidom ljudi okačenih na stub srama sa kojeg nas više niko ne skinu. A za to vreme će Mladić i dalje biti srpski heroj, iako i njegova optužnica sadrži postojanje osnovane sumnje da je kriv za genocid, a Karadžićeva poezija će se i dalje prodavati na centralnom mestu na Beogradskom sajmu knjiga. Genocid je sadržala i Miloševićeva optužnica, ako se ne varam, ali je on na vreme umro iako kasnije od Izetbegovića i Tuđmana, iako još uvek živi u svojim sledbenicima i srcima ljudi koji su im ‘ladno obezbedili prelazak cenzusa. Ne da ih ima dovoljno za cenzus, već ih i dalje ima preko jego za nacionalno zdravlje, zajedno sa isturenim odeljenjem – tzv radikalima.

Međutim, u našim medijima se spekuliše sa više anonimnih izvora koji tvrde da će u odluci MSP u Hagu pisati da su ratni zločini nad bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom nesumnjivo počinjeni sa srpske strane, ali i da se tužba BiH odbacuje usled nedostatka dokaza da je genocid počinjen na nivou države.

Možda je i to u redu.

Videćemo u ponedeljak.

Užasava me pomisao da u ponedeljak osvanem kao državljanka države koja je pravosnažnom odlukom proglašena genocidnom. Do đavola, pa mene nisu pitali kad su razni bolesnici, neostvareni konobari, izbacivači, fitness instruktori, magacioneri, ražalovani oficiri, unapređeni oficiri, propali špijuni i inji, klali, ubijali, silovali, spaljivali i proterivali! Da su mene pitali rekla bih im da me boli dupe kako će mi se država zvati i gde će joj biti granice! A onda od ponedeljka, lepo, moje dete ni krivo ni dužno postaje državljanin genocidne države, što bi po automatizmu u nacional(ističkom) trendu poimanja države značilo – genocidne nacije?

S druge strane, mogu samo da zamislim kolika krila će dobiti klerofašisti i nacionalisti ako presuda bude “oslobađajuća”. Zamišljam Ivicu Dačića kako oblači majicu sa Miloševićevim likom i pozira sa Tomislavom (koga mediji, ali i politički takozvani oponenti, iz milja ili tepajući mu valjda, ovde zovu Toma) Nikolićem koji za ovu priliku nosi belu majicu – u stvari potkošulju, kad već nema takve košulje – a za očekivati je da neka patriotko osvešćena firma proizvede ovih dana – sa Šešeljevim likom. A moje dete za lektiru čita poeziju Radovana Karadžića i Brane Crnčevića, dok mu se za zida učionice keze srpski junaci Mladić, Milošević i Šešelj!

Možda i nije svaka cena previsoka.

Možda je najpametnije platiti već u ponedeljak.

Videćemo u ponedeljak.

Ali ja ovde imam jedno veoma ozbiljno, veoma suštinsko i veoma tačno pitanje.

Za postupke vlasti države, građani odgovaraju onda kada je vlast demokratska, značilo bi izvršna, skoro izvršiteljska.

Ali demokratske države (uglavnom, i za očekivati je) ne čine nedemokratske postupke, pa onda niti ugrožavaju druge.

Jer za to, u normalnom društvu, nemaju podršku i bivaju smenjene.

Kako, međutim, građani jedne TOTALITARNE države koji su PRVE ŽRTVE režima takve države, mogu da budu odgovorni za zasluge i činjenja tog režima. Ja sam, evo, jedna od nekoliko miliona prvih žrtava, i TI koji ovo čitaš. Prvi tenkovi u bivšoj SFRJ su izvedeni na ulice, gde? U Beogradu. Prvi put je vojska naoružana, u tenkovima i kako sve ne, krenula na građane Srbije i Beograda. Ne Slovenije, Bosne ili Hrvatske. Ne. Na Srbiju i na Beograd. Ja sam dakle, zajedno sa drugim i, tvrdim, većinom građana Srbije, a u ideji i istovremeno sa slovenačko-konjušarskim, balijskim i ustaškim neprijateljima stavljena u red i poredak. Koji će biti kažnjen.

Iz nekog razloga se to zaboravlja. Zašto?

Videćemo u ponedeljak.

I još, da li će zapravo ikad svanuti Ponedeljak u kojem ćemo čuti šta se to zaspravo desilo, šta se to, kada i kako dogovorilo, da nam se svima toliko život zgadi, prekrati, ugazi, poništi. Šta se to zapravo desilo na onom šetajućem cirkusu Predsedništva SFRJ, kada su se svi veselo kezili i ispijali viski za pomen svim budućim žrtvama njihovog veselog sporazuma. Ono što sada znamo, je da su razmenjivali municiju za cigare, marke za žene, brašno za tenkove, pivo za klanje, krv za vino, i rastajali se – do sledećeg Susreta, do sledećeg Grada, Prestonice neke naše Socijalističe Republike.

Kog Ponedeljka, ako ne bude našeg Ponedeljka, ćemo moći da čujemo, ko je propale mesare, autoprevoznike, magacionere, kursiste, kriminalce sa greškom u dosijeu, ludake otporne na lekove, ko ih je naoružavao svežom mržnjom i municijom, ko je, zapravo, kreirao sve one krvave zločine po nepoznatim selima, na bajrame, imendane i slave.

Čisti se prvo kod sebe. Uvek. Ili to rade drugi. E, ali onda je skuplje.

Videćemo u ponedeljak.

Pa šta košta, da košta.