Monthly Archives: March 2007
Ispovest Pepeljugine zle sestre
Kaže meni Pleša, negde na drugoj godini, u najosetljivijim godinama dakle, zreli adolescentski period, taman mi prošle bubuljice sa čela, kaže on meni onako, kao usput:
- Je li, druže Mediću, ti kupuješ obuću na muškom?
Ja, drugarica Medić, pogledam u svoja stopala kao da ih prvi put vidim. I ne vidim ništa neobično: crne radne baletanke, mejd in Borovo, smrde isto kao i bilo čije i ne dam se zbuniti:
- Ne, profesore, kupujem na ženskom.
Dokle ćeš, najzad, Katilino, zloupotrebljavati strpljivost našu?
… Dokle će nas izigravati to tvoje ludilo? Dokle će se razmetati tvoja neobuzdana smelost? Nisu li te nimalo dirnuli ni noćna zaštita Palatija, ni gradske straže, ni strah naroda, ni strka svih dobrih, ni lica i pogledi ovih? Ne osećaš li da su otkrivene tvoje namere? Ne vidiš li da je tvoja zavera stisnuta znanjem svih ovih? Za koga od nas misliš da ne zna šta si radio prošle, ili pretprošle noći, gde si bio, koga si sazivao, šta si rešio?*
I, rezimira Ćosić sinoć na Poligrafu: U ovom trenutku imamo uredbu (o privremenom finansiranju) za koju Vlada kaže da je ustavna i zakonita, imamo procenu jednog sudije Ustavnog suda koji kaže da ona nije donešena na ustavni način, imamo Ustavi sud koji ne funkcioniše zbog toga što nema predsednika. Sudije ne mogu da izaberu predsednika jer nema ko da zakaže sednicu, i to je zatvoreni krug iz koga u ovom trenutku ne možemo da izađemo.
Lepo. Velja Ilić, dok s bratom gradi privatnu kardiovaskularnu kliniku u Čačku,
Tužna saga o rasparenim čarapama
Ima nešto s tim čarapama. Ima nešto u to njihovoj nepokolebljivoj osobini da se rasparuju.
Najviše i najprincipijelnije se rasparuju Njegove, pa Ivanove, pa tek onda moje.
Bilo bi mi lakše da su moje na prvom mestu; šteta od ljutnje bi bila manja. Držala bih to u tajnosti, tu svoju malu prljavu tajnu da mi je 90% čarapa zauvek raspareno. Da mi se najmanje jednom nedeljno jedna čarapa izgubi od svoje parnjakinje.
њњњ.свињскедаћеиморaлненаказе.цом
Dva puta mi je naručen tekst na zadate reči: spes i Šljivana, krive su po svim osnovama. Ako je naručio još neko a da nisam videla, neka kaže sada ili nek’ ćuti zauvek.
Q (pitanje): A, šta su oni jeli kad su bili mali, pa su takvi ispali?
A (odgovor): Odbijeni sa sise, kao trinaesto prase. Šta drugo?
Ilustracija: smorena žena u dekoltiranoj majici, pola sise joj viri kroz prorez dubok do pupka, kroz tu roza draperju koju je obukla, vidi se pod sisom mali nabor na kvarcanom stomaku. Izgleda kao bilo koja druga raubovana splavuša posle tri ujutru, s ustima otečenim i punjenim kod nekog od najboljih hirurga i poluspuštenim kapcima preko očiju boje indiga, tamnih od pića i umora; mislim da nisu imali goru fotografiju na kojoj su bolje mogli da izraze svoj bes što im je fotoreporter kisnuo dva dana čekajući bez rezultata da iz porodilišta izađe sa svojom ćerkom.
Cut the bullshit short
1. SHUT-THE-FUCK-DOWN: Bila sam shut-downed, malo zato što mi se dopalo da budem dobrovoljni član jedne posebne socijalne grupacije, malo zato što sam stvarno bila off-lined jer sam zaboravila da platim provajdera. Negde na polovini, između istinite želje i okolnosti iznuđenih nemarom, nalaze se moji razlozi da ne budem na netu ovog vikenda.
2. CUT-THE-BULLSHIT-SHORT: Proseravali smo se u subotu na promociji, odlični su bili Teofil i Kremer, ja sam bila nadahnuta pa sam otimala mikrofon, kao dete, da kažem naglas PROSERAVANJE! Negde između promocije fiozofskog eseja i detinjaste potrebe da imam pokriće da javno izgovaram tu reč, nalazi se moja lična satisfakcija u tom događaju.
3. FAN-BLOODY-TASTIC OR PAIN-BLOODY-FUL: Pročitala sam ‘Moriju’ Abdulaha Sidrana, zbirku pesničkih epitafa umrlim Sarajlijama nakon rata, koju mi je još onomad donela Kristina iz Sarajeva. Negde između čitalačke strasti i ljudskog bola, skvrčila mi se, od užasa, prosta moja duša. Pa, kaže: Ne izbija, ko kuga iz Sarajeva.
Ko tebe baletom, ti njega kamenom
Predlažem školama ili da potpuno obustave tu licemernu praksu da đake vode u institucije kulture ili da ih lepo, i u skladu sa opštim trendom, dva puta mesečno vode na Grand paradu, jednom godišnje u Guču, jednom nedeljno do Specijalnog suda da gledaju svoje nove heroje krvavih ruku, za domaći da uče napamet poeziju Radovana Karadžića i poslanice Nikolaja Velimirovića, za lektiru da prepričaju neki Realiy Show sa b92, da se opštoj kulturi uče sa kvizova koji će svi emotivati na istoj TV, i neka im ostave da u slobodnom vremenu biraju čime će da se šutnu, u skladu sa kupovnom moći roditelja ili nekog deteta kojeg već reketiraju.
Lepo su otišli sa svojim nastavnicama u pozorište i ‘ladno kamenovali orkestar! Prvo su se drali toliko, da orkestar nije mogao da se uštima pre početka baletske predstave ‘Romeo i Julila’ u SNP-u. Kad su se konačno uštimali, moš ti misliti kakav je to bio podvig, neko je iz prvih redova bacio kamen na dirigentkinju.
Tri škole je bilo na predstavi, sve tri se prave grbave, nisu naša deca! Pa ni nisu vaša, nego su naša – slika i prilika!
O sličnoj stvari sam i ranije pisala, doduše s više duha, a mnogo manje afekta.
Ko te šiša taj te voli
Preksinoć sam mu odsekla šiške. Ne znam šta me je spopalo, griža savesti što sam bila toliko zauzeta ovih dana, a danas dolazi oftalmolog u školu pa da ne kaže, vid ovu mamu, dete ne vidi ništa od kose?! Griža savesti što ovog puta kasnimo da to uradimo ko svet? Ili, da mi bude lep?!
Nije problem bio što sam mu sekla šiške, već što sam se vadila. Prvi potez mi je otišao u šre, a onda sam popravljala, i popravljala, i popravljala, dok nisam skroz upropastila šiške i celu formu frizure mom malom reperu s dugom kosom.
Ujutru je tek shvatio šta sam mu uradila.
Nije hteo u školu.
Nije hteo na otvaranje Sajma.
Nije hteo da upozna Marčela zbog kojeg je brojao dane i sate do susreta i zbog kojeg ga je klinac iz razreda udario u stomak, jer se već svima popeo na glavu hvaleći se.
- Stavi kačket, – savetujem majčinski i s autoritetom, a nerviram se u sebi, stvarno sam kreten šta sam detetu uradila.
- Pa da mi ga skine i kaže, Hoću da ti vidim kosu?! Upropastila si me! Nikad ti ovo neću oprostiti! – ljut je i baca se na krevet, već obučen za školu, sve u cipelama i jakni se zavlači pod jorgan.
- Stvarno, šta ti je to trebalo?! – lice mog muža neumoljivo dokazuje da sam napravila sranje.
Obaveze u danu kada se otvarao sajam, u onoj najstrašnijoj strci, prilagodila sam šiškama (kada stiže tower?, da, da evo; kada se ide po kataloge? da, da evo. jesi sredila za Povelju? da, da evo… krećem se haotično, klimam glavom ‘da, da, evo’ dok mi u glavi odzvanja ‘šiške, šiške, šiške, stići po dete pa srediti šiške, šiške, šiške’): u jednom trenutku, praveći se da idem da sredim to za tower, to za katalog, to za Povelju, išunjam se sa Spensa i klisnem u školu po dete.
- Idemo kod frizera, – kažem naglas i vedro, kao, vidi sine kako je samo Majka Požrtvovana.
- Niko ništa nije primetio, nemoj da me zajebavaš – kaže on meni, bez glasa, samo otvarajući usta. Oči mu lete preko lica njegovih drugara, proverava da li su shvatili koliki mu je majka kreten.
I onda su se uveče upoznali. Ivan i Marčelo. Ko za đavola, Marčelo, pružajući mu ruku, reče vedro, Vidi samo kakvu kosu ima!
Ivanova ruka u mojoj me snažno stisne pre nego što se izvuče i uroni u Marčelovu.
Onda Marčelo skine kapu i pokaže mu svoju frizuru. Neki najnoviji čiroki, otkud znam. Znam samo da se nije dopala Ivanu. Ali to je bila i dobra kompenzacija za pretrpljeni jutarnji bol. Znajući svog sina, pomislio je da je i Marčela šišala mama. Tu su se našli, u zajedničkoj nevolji.
Bullshit session
Verujem da se u subotu Teofil Pančić i Dragan Kremer neće proseravati na promociji.
Je l’ kako rečenica zvuči agresivno i nepristojno? Neće se proseravati, kažem vam. Znajući njih, mudro će govoriti o jednoj našoj knjizi i to će biti jako dobro.
E, a kako ja znam sad tu razliku, između proseravanja i nekog drugog oblika govorenja i usuđujem se da otvorim temu na ovakav način, bez straha da ću uvrediti ovu pomenutu dvojicu ili svog čitaoca? Pa tako što sam naučila nešto o teoriji proseravanja. O razlici između muntanja, laganja i proseravanja. O tome da na proseravanje nailazimo svaki put kada neko govori ne brinući o istini a ne nužno i lažući, ali uz veliku nuždu da nešto kaže tako da ostavi određeni utisak na nas. O svakoj izjavi, dakle, koja je utemeljena u prevashodnoj potrebi da se ostavi utisak, dok je govornik indiferentan prema stvarnom stanju stvari. Ne o mlaćenju prazne slame*, već o proseravanju.
Ako u sebi govorite dok ovo čitate: bullshit!, onda tačno osećate ovu teoriju: upravo se proseravam, jer želim da ostavim neki utisak na vas. Ne lažem, ali mi je u isto vreme istina nevažna, važnije mi je šta ćete sada misliti o ovome i da li ćete hteti da čitate do kraja i da se potom uključite s komentarima.
Pao najstrašniji mrak
Draga Isidora Sekulić, dozvoli mi samo da ti javim da je tvoja srpska Atina obavijena najgušćim mrakom. Za sada su dve institucije kulture u Novom Sadu, koje su na budžetu grada, isključene zbog neplaćanja računa za struju : Foto-kino savez Vojvodine u kojem je u mraku još trajuća izložba ‘Žena’ i, galerija ‘Zlatno oko’. Ako se ovom sramnom spisku doda i da je budžetska institucija Kulturni centar izgubila urednika književnih programa zbog tihog ali principijelnog uvođenja podobnih i nepodobnih gostujućih pisaca, da se na Otvorenom univerzitetu promovišu desničarske ideologije od čega nije spašena ni Matica srpska, da su nedavno prebijeni glumci u štrajku i da ništa nije otkriveno, moram da ti javim da je u Novom Sadu neko skroz ugasio svetlo.
Čitajte, to je dobro i veoma korisno
Priča o plakatu
Već sam se hvalila Sajmom. Sada moram da se pohvalim i plakatom.
Velika je čast ‘dobiti’ ga; slobodnog i zainteresovanog: Atila Kapitanj, od milja ga u kući zovemo Plakatila ili Atiliću-sinji tiću, veliki dizajnerski macan, novinari i kritičari još uvek vole da ga zovu ‘mladi’ umetnik, kod nas si mlad i u četrdesetoj zato što je ljudima nepodnošljiv talenat koji šokira i probija granice emocionalnog autizma i moždane lenjosti i zahteva duboko oko sposobno da vidi sve slojeve, mlad si dokle god ne uđeš u Upravni odbor ili Akademiju nauka, tada naglo ostariš i umreš – nema srednjih, najpotentnijih godina kod nas, nismo još spremni da to prihvatimo, nemamo snage ni hrabrosti da za nekoga ispod šezdeset kažemo ‘veliki umetnik’; lakše nam je i bezbednije ako za umetničku moć koristimo eufemizam ‘mlad’, pa se tako, šatro, štitimo od stanja stvari, sve krijući se iza ‘potencijala’ od kojeg iz ‘mladog’ umetnika možda neće ništa ispasti. Atila nema šezdeset, ali nema ni vremena, svi ga razvlače, neće da radi ono što mu se ne sviđa i što mu je gnjavež. A, ako hoće da radi, onda to uradi ovako. Mlad čovek, a bira. A zna.
Priča o ambasadoru knjige
Ambasador knjige, s visokim ovlašćenjem promotera čitanja, ove godine biće Marčelo.
Dame za konzumiranje
Ovo zaista treba pročitati:
Ružićeva: Svaka tri meseca moram da podvrgnem ginekološki pregled, moram da idem u policiju da ih prijavim.
B92: Zašto je to bitno ako su one samo konzum dame?
Ružićeva: Pa, bitno je zbog njih.. jer su mi tražile test side, to su lično one same uradile, bez moje volje, kaže ona.
Kako nam samo zavrću mozak, ja mislim da je to sistematski
… a ono što sad sledi je vest da je pomračenje mozga sa početkom u podne, a vezano je za lenjost korteksa, kakva je viđena u čuvenom filmu sa Tom Henksom u glavnoj ulozi, u kojem je korišćena muzika Dejvid Bouvija, što nam javlja jedan naš slušaoc.
To što nijednu lampicu ne pali ovo što sam napisala, samo je znak da ni ne može da je upali ili da je osigurač iskočio, a ako vam se zavrće mozak od ove rečenice, verujte da se tako meni zavrće stomak svaki put kada slušam ili čitam novinare iz Srbije.
Dakle, pod ovaj tekst možete da potpišete skoro sve novinare koje znate, a ja ih neću nabrajati, mogao bi da se naljuti neko ako ga slučajno izostavim, ali pozdravljam sve u studiju i režiji i sve koji me znaju.
