Dete za poneti
Pa, ajde mi ga dajte ipak nazad, rekla je žena koja je godinama bila hraniteljka dečaku kojeg sam danas upoznala. Bila malo hraniteljka, pa joj malo dosadilo jer je dete malo ušlo u pubertet, pa ga je malo vratila Sigurnoj dečijoj kući, pa ga baš opet malo uzela na vikend i Usrks, pa ga vratila, ali je javila da bi sad ipak malo da ga uzme ponovo nazad i da mu bude i dalje malo hraniteljica.
Najverovatnije zato što je mnogo više nego zbog njegovog nedužnog bića, osetila manjak zbog mesečnih prihoda koji su za hranitelje u poslednje vreme redovni i pristojni.
Odnela sam im danas tamo knjige, donaciju Udruženja izdavača. On gleda sve te knjige, uzeo bi nešto, ali ne sme, pa me gleda s pitanjem u očima. Čudo, ali čeka strpljivo naslonjen na vrata kancelarije.
Ja znam da čitam, kaže mi a meni bude odmah jasno da nije on to lepo vaspitan, on je samo naučen da čeka tuđu dobru volju. Nije imao gde da nauči kako da zahteva ali je imao dovoljno prilika u kojima se učio čekanju. Nezivesnom čekanju. Da ga malo uzmu, pa da l’ će malo da ga onda vrate.
Jedan drugi, koji je isto gledao u knjige kao u šareno čudo, sigurno stariji od mog Ivana, reče mi da ne zna da čita. I on stoji naslonjen na vrata i gleda. Tu je i devojčica, treći razred. Čita. Po jednu drugu je neko došao i odlaze iz dvorišta kao da odlaze iz kafića, sa takvom nekom rutinom. Valjda su to radili sto puta, nema ništa neobično u toj ženi koja je došla po nju. Nikakvog stida na licu, možda samo malo više šminke za obično prepodne. I takvu situaciju.
Vodila me socijalna radnica posle gore, u bebi odeljak. Od nula do tri. Položila sam ruku na devojčicu, nema joj mesec dana a ni dve i po kile. Ništa manje nisam videla, manja je od lutke koju je juče držala u rukama jedna prelepa četvorogodišnja devojčica.
Još šest beba sam videla u krevetićima. Sitih, suvih, čistih, spokojno usnilih, ostavljenih.
Mali miš od godinu i po plavooko mi se smeje, u jednoj ruci flašica a slobodnom me vuče za torbu. Konačno je usvojenje privedeno samom kraju, nakon skoro godinu dana procedure. Lep kao lutka. Srećnik.
Na odlasku vidim ponovo onog, crnog, koji je ušao u pubertet koji meni još nije vidljiv ali je ipak bio dovoljan razlog da opet malo bude vraćen socijalnim radnicima da se oni o tome malo brinu.
Zajeban je taj pubertet. Naročito ako ti je život od druge godine u sistemu socijalne zaštite, jer si ti samo nečija greška u mladosti. Možeš da misliš kakav ti je onda pubertet. Baš kao i taj jebeni život u kojem ti jedini ne snosiš nikakvu krivicu, ali zato jedini plaćaš nečiji ceh.
Odrasli očigledno imaju suviše snage kada su u stanju da tako lako podnose postojanje ovakvih sudbina. Da tolerišu postajanje ovakvog sveta. Da ga čine takvim.
