Monthly Archives: June 2007
Pletilja se smilovala :)
Vredi čekati Kristinin vez. Sitno veze, neredovno doduše, ali kad oplete, da padneš sa stolice od smeha. E, pogledajte kako je samo Kristina pisala Radovanu Karadžiću i tražila bodi boje kajsije sa belim tufnama.
A vi procenite da li se nas dve tako dobro razumemo samo zbog ovoga:
I sve se nekako tješim da je dobro, jako dobro i biće dobro sve dok ne ostanem bez prstiju na lijevoj nozi nakon neuspješnog pokušaja da stopalo uguram u broj 40, jer mi ona desna broja 41 baš odgovara.
ili ima još nešto više među nama od te sličnosti? Ili samo zato što crknem od smeha kad pročitam ovako nešto i zamislim stasitu Kristinu na pride 12 cm:
Kupila sam jednom i cipele, sa štiklom visine 12 cm, gledam ih, a šta bih drugo, kad bih se na ulici pojavila u njima narušila bih ravnotežu u prirodi.
Pretplatnik je dostupan: ako postojiš ti, postojim i ja
Ili: Kako Žena, Majka i Supruga stvara svoj lični i neponovljivi Brodvej
U moru stereotipa o ženama, sigurno najvišu poziciju drži onaj da žena ne može da bude u isto vreme osoba sa karijerom i majka. Ovaj stereotip održavaju u životu uplašeni muškarci isto koliko i neostvarene žene. Međutim, postoji jedna mala tajna koju znaju samo ispunjene žene i poneki njihovi pametni muškarci: nekim ženama je važnije da budu uspešne majke nego da budu žene od karijere.
Neke žene između poziva da dobiju posao snova i poziva svog deteta da mu se promeni pelena, biraju vrednost jedne čiste dečije guze. I to pravo, i tu želju, nijedan stereotip ne može da im otme. One su prosto, biološki i fiziološki iznad toga.
Resume? Ma jok! Nego, može mi se…
Baš sam bila mala blogerka, kada sam kod Blogowskog čitala tri stvari koje ga nerviraju u blogosferi. Mene je tada jedino nerviralo što na nekim blogovima postoji tona (forumaških) kometara s dve reči, tipa Lol, Super si, 
)))))))), Potpisujem i tome slično. Tada sam jako nastojala da mužu objasnim da je moj blog moja misija, a ne forumašenje sa probisvetima.
Blogerka sam sad, punoletna, čini mi se, pa je došlo vreme da kažem šta meni ide živce u blogosferi.
Demanti: nije cenzurisano već odloženo…
…na neodređeno vreme, a zbog…
DEMANTI MAJE ERDELJANIN:
Poštovani,
Performans Danila Prnjata nije „brutalno cenzurisan“, već odložen na neodređeno vreme.
„Golotinja“ i deo koji „asocira na srpsku zastavu“ umetnik nije pomenuo urednici Maji Erdeljanin sve do dva dana pred performans.
Kao što je sam umetnik naveo u opisu svog projekta, nigde ne stoji da devojke treba da budu potpuno svučene i da nose na glavi kese u bojama srpske zastave.
O projektu:
“Postavku” dela čine tri devojke u prostoru galerije, izazovno obučene/
svučene, koje mirno stoje lica zaprljanih razmazanom šminkom. U galeriju se ne moće ući,
iako su vrata galerije otvorena. Na ulazu je postavljeno samo jedno uže, kao pregrada. Sa obe
strane ulaza stoji po jedan momak Security-ja zadužen za bezbednost devojaka.
Sam naziv projekta HARMONIJA, s obzirom na izrazito
klasičnu utemeljenost ovog pojma, čini paradoksalnu i vrlo delotvornu koncepciju u odnosu na
sadržaj rada. Živa postavka u galerijskoj prostoriji, kojoj je nemoguće prići, (ne) pristupačnost izloženih “objekata” posmatranih kroz izlog galerije, odnos druљtva prema njima i
njihova izmeštenost u ambijent kojem ne pripadaju, čine neobičnu vezu, koja postavlja pitanja o
trgovini individualnostima i duhovnim vrednostima, kako u umetnosti, tako i u samom društvu.
Danilo Prnjat
063XXXXXXX
INFANT, „festival koji treba da počne tek četiri dana nakon sto je performans HARMONIJA trebao biti izveden“ trenutno je glavna aktivnost Kulturnog centra i svi njegovi sadržaji su okrenuti realizaciji festivala. Performansi, koji najavljuju njegov sadržaj se već danima odvijaju u gradu, a tokom samog festivala tri će biti izvedena u Likovnom salonu KCNS, galeriji gde je trebalo da bude izveden i performans „Harmonija“. U svojoj prvobitnoj verziji taj performans je mogao da se uklopi u koncepciju festivala, ali sa promenama koje je autor osmislio dva dana pred izvođenje, performans je dobio sasvim drugo značenje, koje se na uklapa u koncepciju Festivala, kojem neposredno prethodi. Gospodina Kajteza je lično urednica upozorila na ovakav sadržaj i zajedno su doneli odluku da se performans odloži. Međutim, za koje vreme sada nije moguće utvrditi, jer KCNS od sredine jula pravi letnju pauzu, a zatim mu predstoji renoviranje i dalje aktivnosti likovne redakcije će se znati tek nakon njegovog završetka.
Mladi umetnik Danilo Prnjat ne bi trebalo svoju neprofesionalnost da pravda pred drugima tuđom „neodgovornošću“ i da je koristi u svrhu svoje lične promocije.
Maja Erdeljanin,
Odgovorni urednik likovnog programa KCNS
- Reakcija Maje Erdeljanin usledila je nakon što je u javnost dospela vest o kojoj sam pisala, a na osnovu dopisa koji je dostavljen medijima i možete ga preuzeti: cenzurisano.doc
Cenzura & Pozivnica
Nakon pesnika Vojislava Karanovića koji je nedavno podneo ostavku na mesto urednika u Kulturnom centru upravo zbog cenzure direktora Miodraga Kajteza prilikom odabira pisaca koji su podobni da gostuju na književnim tribinama, sada je i likovni program došao na red.
Performans “Harmonija” Danila Prnjata, koji je trebalo u četvrtak da se izvede u Likovnom salonu Kulturnog centra, cenzurisan je odlukom direktora. Mada je urednica Likovnog salona Maja Erdeljanin sa Prnjatom pre dva meseca ugovorila program, direktor je, kada se upoznao sa sadržajem projekta, zabranio izvodjenje u prostoru Kulturnog centra.
Sadržaj su tri gole devojke sa sakrivenim licima, koje bi trebalo da otvore problem neprihvatanja sopstvene seksualnosti i opredeljenja. Sporne su bile i boje koje podsećaju na srpsku zastavu a treća stvar je INFANT, iako mi nije jasno zbog čega.
***
Inače, kao jedan od selektora INFANT-a kojoj je bez obrazloženja i suprotno Statutu festivala ukinuta druga godina mandata i kao kasnija supruga bivšeg direktora INFANT-a (4. INFANT je uspeo!!!! 
) , prvi put sam ove godine dobila pozivnicu za otvaranje festivala, naslovljenu na mene i mog muža.
Iskreno sam se iznenadila. Ne samo zato što je mene i mog muža oterao Dragan Srećkov, ljubitelj amaterizma i zet Gordane Čomić, već zato što nijedna kasnija gradska vlada, koje god provenijencije, nije imala na spisku nas dvoje (nezvanično saznajem da smo oduvek bili na spisku, samo što bi negde ta koverta, na putu od overe spiska do pošte, nestajala) koji smo prvi u potpunosti izveli festival na ulice grada i postigli rekord u poseti koji nikada ni pre ni kasnije nije potučen, a za sve to nismo naplaćivali ulaznice.
Jedno vreme sam sumnjala da je naša greška upravo to: što smo izbacili nagrade, a bez nagrada nema žiriranja, a bez žiriranja nema honorara žirija, i što bez naplate ulaznica nema ni…hm, zarade. To što mi Dragan zvani Daca Srećkov nije nikada refundirao troškove putovanja, nek’ mu je alal. Makar sam izvukla honorar, iz nekoliko rata, pošto sam se oštro usprotivila prethodnom direktoru da radim samo za belešku u biografiji. Dajte vi meni pare, a ja ću već da beležim u svojoj biografiji, a kad otvorim blog, onda ću i da vas se setim.
A sad smo dobili pozivnicu za otvaranje? Pa, šta ja treba da mislim? Da je kontrola pošiljki na putu od overe spiska do pošte, pooštrena? Ili da je neko ko se uvek nalazio na tom putu dobio otkaz?
U svakom slučaju, idemo na otvaranje. Žao mi je samo što pozivnica nije prvi put stigla na desetogodišnjicu od našeg INFANT-a i na desetogodišnjicu mog braka. To bi mi baš bilo, ono.
Operacija je uspela, Anja je mrtva
Šestog avgusta, devojčica koja je imala ime, samo nikada nije zauzela svoj prostor na ovom svetu, prekrasnog, nikada naglas izrečenog imena – Rima, imala bi 6 godina.
Rima je moja ćerka. Mrtvorođena. Greškom lekara. Određenog lekara kojem je ime dr Segedi.
Da nisam desetog avgusta, četiri dana kasnije onemoćala od gubitka krvi i sisa prepunih nesisanog mleka bacila njen jedini, ultrazvučni snimak u kontejner blizu ulice Omladinskog pokreta, mogla bih da vam dokažem da je postojala.
Ruženje naroda
Da nastavimo u revijalnom tonu?*
Evo pokušaja dokazivanja zašto nam je tako kako nam je. Možete da shvatite ovo kao prilog ruženju naroda. Ili, shvatite kako hoćete. I tako sam neke banovala a neke stavila na moderaciju**. Imalo je rašta i otvarati blog.
Dakle, po opštoj atmosferi možemo da zaključimo da većina smatra da je normalno da neka javna ličnost u Srba govori sve što joj padne napamet. Bez obzira da li je ima ili nema. Pamet. Ili ličnost, kakogod. Stvar se malo komplikuje prisustvom pameti, o čemu će biti reči kasnije, a postaje prosta kao pasulj njenim odsustvom.
Q: Gde vam je pamet?
A: Nema nas, na more smo.
Marija, izvini se! / Marija, say I am sorry!
Being wrong is also a human characteristic, and reckless speech is not something unknown to human being, so the strength of a human is also being able to face the reality and to accept the reality of a mistake.
Marija, say I am sorry. You have entered global publicity space. Thanking to your exceptional voice. At the same time, your voice is exceptionally important. So use it in proper manner. An apology is necessary, to us, and to Finish nation.
When you are done with that, it is going to be your second, maybe biggest and most important victory. That is something, all of normal people in the world would be proud of.
***
Ohrabrena reakcijom blog zajednice, buzzom koji je konačno krenuo i odijumom koji je stvoren zbog spoznaje o postojanju neetičkog i necivilizovanog istupa naše pobednice, Marije Šerifović, a s obzirom da su mediji kao i ljudi koji brinu o njenom imidžu zatajili, predlažem da zatražimo od predstavnice naše zemlje u oblasti evropskog muzičkog festivala Eurosong, i pobednice ove manifestacije koju nam sledeće godine po prvi put dovodi u zemlju, da se javno izvini i na taj način skine senku sa svoje ličnosti i sa kredibiliteta zemlje koju predstavlja.
Ljudski je pogrešiti, afekat nikom nije stran, a veličina ljudskog bića i njegova snaga se ogledaju u spoznaji i priznavanju greške.
Marija, izvini se. Nalaziš se u javnom prostoru sa kojeg i nama to duguješ, isto koliko i finskom narodu.
Kada to učiniš, to će biti takođe tvoja velika pobeda, na koju ćemo moći da budemo ponosni.
Molim sve poštovane blogere koji dele mišljenje da je izvinjenje potrebno i neophodno, da na ovom mestu ostave komentar “Marija, izvini se!”, sa linkom na svoj blog kao potpis. Molim i svoje čitaoce, neblogere, da se upišu ukoliko se sa ovim slažu.
Neka ovo bude naš zajednički apel, koji možete da podržite i postavljanjem posta na svom blogu s naslovom: Marija, izvini se!, kao i s linkom na ovaj post na kojem se prikupljaju naši potpisi.
Ovo je i prilika da se pokaže da u Srbiji postoji javno mnenje i da ga kreira i svesna blogerska zajednica. Da građanska Srbija postoji.
Hvala vam.
****
UPD, iz nužde: Molim vas da svoje mišljenje o ovom apelu ipak stavite na post Molitva za Srbistan, bolje da zbog preglednosti ovde ostanu samo potpisi onih koji se slažu.
Ima sto drugih načina i mesta da kritikujete ovu akciju.
Molitva za Srbistan
Da je reč o nekoj Državi o kojoj ovde nije reč, onda bi se takva izvinila celoj Evropi a ne samo Finskoj.
Da je reč o nekoj Državi o kojoj ovde svakako nije reč, onda bi ta država priznala da nije u stanju da sledeće godine organizuje taj događaj, jer persona koja je Državi donela pobedu i teret organizacije Događaja nije i ne može biti osoba od digniteta, te da Država ne može da garantuje minimum očekivane pristojnosti koju neće moći da nadoknadi ili nauči za samo godinu dana, kad nije za nekoliko prethodnih vekova.
Zblanuto ceo dan razmišljam o tome.
Gospođici mariji šerifović se ne sviđa jedna nacija, zato što su joj ljudi žuti i providni.
Njoj se, eto, ne sviđa, i to će nam reći javno.
I kada nam ona to saopšti, ne stideći se sebe, nego naprotiv, s izvesnim potentnim ponosom, njoj neće biti dosta već će, poneta odobravajućim smehom ober menadžera i neke crnke koja je, pretpostavljam, jedna od predstavljenih Marijinih prijatelja koji su joj doneli pobedu, ona pojasniti, za slučaj da se nismo dovoljno sablaznili i smrznuli od užasa i stida: prezirem ih.
Fit-less & Well-less
Počinje dobro
I tako se napravim na dobru. Bez namere da budem posebno dobra. Samo se tako desi. Mislim da mi je to od pada nivoa lošeg holesterola, nekako mi se pročisti krvotok kada pazim šta jedem i naglo postanem dobronamerna i blagougodna, kao da živim na brdu i hranim se kozjim sirom i lekovitim biljkama.
Na ranu da me staviš.
Da me na hleb namažeš.
Deci detinjstvo
Danas je Svetski dan borbe protiv dečijeg rada. Srbija, naravno, nije ugrožena ovom pojavom savremenog izrabljivanja, jer u njoj teško da i odrasli rade.
Naravno, danas je dan i kada lokalne vlasti treba da se zapitaju kada će da preuzmu odgovornost i preduzmu nešto za decu koja prose na semaforima raskrsnica, koja “obezbeđuju” parkinge i koja su prinuđena da prose sa svojim “invalidnim” roditeljima i poslodavcima po ulicama i kafićima.
Čudo jedno kako to primećuju samo građani. Samo oni koji nisu ovlašćeni da reaguju.
Buling: konjske snage u rukama konja
U noći između subote i nedelje, gliser na Dunavu, na potezu od Futoga ka Novom Sadu, udario je u “nepoznati plovni objekat”, nakon čega je pronađem vidno oštećen. Dve osobe, od 35 i 21 godinu su poginule , a dve mlade osobe su ranjene.
Čitam o tome na sajtu Radija 021. Setim se da je neki čovek nedavno želeo da besplatno izvrši popravku rečnoj policiji jedinog, neispravnog patrolnog čamca, ali da je odbijen. Tako da, ako neko još ne zna, u Novom Sadu ne postoji rečna policija koja bi svoj posao na reci mogla da obavlja u čamcu!
Potom mi padne na pamet koliko više ne volim Dunav i nekada omiljenu plažu Štrand, jer je tokom godina postalo sve neprijatnije i nesigurnije boraviti među podivljalim i pripitim skuterašima, sa redovnim nadletanjem vojnog aviona “galeb” kojeg tik iznad Dunava i tik iznad mosta i tik iznad zgrada, vozi izvesni Amidža, kojeg svi znaju a ja čula za njega tek kada sam se jednom javno stresla zbog te njegove rekreativne vožnje.
