• Tweet
• Sharebar

• Tweet

Ili: Kako Žena, Majka i Supruga stvara svoj lični i neponovljivi Brodvej

U moru stereotipa o ženama, sigurno najvišu poziciju drži onaj da žena ne može da bude u isto vreme osoba sa karijerom i majka. Ovaj stereotip održavaju u životu uplašeni muškarci isto koliko i neostvarene žene. Međutim, postoji jedna mala tajna koju znaju samo ispunjene žene i poneki njihovi pametni muškarci: nekim ženama je važnije da budu uspešne majke nego da budu žene od karijere.

Neke žene između poziva da dobiju posao snova i poziva svog deteta da mu se promeni pelena, biraju vrednost jedne čiste dečije guze. I to pravo, i tu želju, nijedan stereotip ne može da im otme. One su prosto, biološki i fiziološki iznad toga.

Sada već ima više od dvadeset godina kako se poznajemo: Tanjica i ja. Tanjica je moja drugarica sa klase, koja se udala za druga sa klase s kojim ima dva sina. Stariji je prvo dete koje je rođeno u toj generaciji klasića, mlađi je vršnjak mog sina. Tanjica i Sale su proveli ceo svoj dosadašnji radni vek u somborskom Narodnom pozorištu. Ona ima najmanje stopalo koje sam videla, a on je do skoro zbijao šale na račun mojih, a zašto je prestao, nemam pojma. Mi smo prijatelji kojima je vreme išlo na ruku.

Da pišem kritiku zvanično, kao nekad u Našoj borbi, ili u Blicu, ili u Glasu, ili u Kibic fensteru, ili…, ne bih bila u stanju da napišem ono što sam videla na premijeri poslednjeg dana u kasnom večernjem terminu 15. pozorišnog maratona u Somboru, jer ono što sam videla, osim što je bilo zamagljeno suzama, povezano je i sa onim što sam duboko u stomaku osećala, a stomaku nema mesta u službenoj kritici. Tačno u ponoć čarolija je, suprotno onome što tvrde bajke, tek počela. Sreća moja pa imam ovu svoju prćiju i mogu da napišem nešto o predstavi Star online, neslužbeno i za svoju dušu.

Star online je lična priča glumice, supruge i majke, žene na vezi, Tatjane Šanta Torlaković, sićušne Venere spakovane u metar i jagoda, sa svim atributima kao što treba, od poprsja do izvajanih nogu (ooo, Tanjice, još uvek izgledaš kao avion; mali sportski avion ). To je priča o jednoj karijeri u kojoj nije bilo mesta za ono za šta je Tanjica rođena: mjuzikl. Iako su prepreke u jednoj, sad već dugoj glumačkoj karijeri bile brojne, ona je odlučila pre svega da ispriča priču o tome kakav je izazov putovanje ka zvezdama, između uvijene sarme, domaćeg iz matematike, probe za svirku, dečije priredbe i poziva Mama, samo da ti javim, kakio sam!

Možda ne bilo pristojno, ali ni dovoljno lično, da se Tanjica osvrnula na audicije pozorišta na Terazijama na kojima je nisu ni pogledali jer dolazi iz nekakvog Novog Sada i sa nekakve novosadske Akademije umetnosti, ili da je pomenula da nijedan reditelj i nijedan upravnik nije došao na prirodnu ideju da iskoristi pevački talenat svoje talentovane glumice u ansamblu. Verovatno bi joj bilo ispod časti da se osvrne na činjenicu da na pozornicama srpskih pozorišta još nije rođena takva pevačica sa toliko glumačkog talenta i toliko prirodne gracilnosti podatne da se smesti u glavne uloge i na brodvejskim pozornicama. Bilo bi njoj ispod časti, ali ja osećam da sam dužna to da kažem.

Tanjica kroz ovaj monomjuzikl nije ispričala ni kako je Branko Pleša na neki način bio ljut na njen pevački talenat kojem takođe nikada nije dao prostora, do te mere da ju je jednom prestravio pretećim predlogom: Odluči se da li hoćeš da budeš glumica ili pevačica. I Tanjica je suviše lepo vaspitana da bi pričala priču o uvođenju strašne reči koji je ostatak muzički naobražene klase patentirao da bi joj ljuljao samopouzdanje: Falš. Reči od koje su mi trnule kosti, zbog koje ni ja, s najskormnijim kontra-altom na svetu nisam zapevala sve dok nisam rodila dete koje nije znalo da postoji ta reč uz uspavanke. Reči koju su u strahu izgovarale koleginice s klase brinući za svoje male, ali šatro školovane glasove i svoju karijeru i potencijalnu pevačku upotrebljivost. Falš! – izgovoren s gađenjem u trenutku kada bi ona uzela vazduh da iz sebe pusti svoj divan koloraturni sopran.

Pa ga je pustila sad, na svojoj premijeri, u tekstu krojenom za nju i o njoj, s muzičkim repertoarom da zineš: Lepa mlinarica, Lajza Mineli u Kabareu, Lovac na jelene, My Fair Lady, Njujork Njujork, Mačke, i sve to samoironično prema godinama i kondiciji, mlađim kolegama i uključenom telefonu za slučaj da će već neko od dece pitati za sarmu, pitati da skine kupus sa sarme, pitati da ipak jede nešto drugo, javiti da kaki, javiti da piški, javiti za probu rok-benda, proveriti težak zadatak s jabukama iz matematike ili će muž otkazati dolazak na porodični, zbog poslovnog ručka.

Mama je dostupna.

Između songova za audiciju u Beogradu, telefonskih poziva i nemoćnog običnog pitanja, Pa za koga ja kuvam?!, ispričana je muzička karijera koje nije bilo. Priča o pripremi za audiciju koja će se održati, ali se na njoj ona neće pojaviti jer je zakazana u vreme kada jedno dete ima priredbu, što je jedino važno da bude, na planeti.

Priča o prioritetima.

Priča o dragovoljnoj i radosnoj žrtvi.

Univerzalna ženska priča, iako je ispričana kroz lične tonove samo jedne žene.

Iako im je baš pokazala: izašla je sama na veliku scenu pred dupke puno gledalište, držala pažnju gledalaca više od sata, pevala, igrala i glumila, sa sve tim svojim telom koje je dvaput rađalo ali se i dalje opire godinama i opštem mestu o sredovečnosti zbog koje bi nas rado bacili u staro gvožđe i, što bi se narodski reklo a ovde baš za tu izreku ima mesta: Jebala im je kevu.

A ja sam cmizdrila u gledalištu, bez paprine maramice. Cmizdrila i gušila jecaj pridržavajući suze ispod donjih kapaka jednom i sline iz nosa drugom rukom, jer mi se uz sve uzbuđenje od lepote jednog kreativnog čina i la divine veštine steškilo, ali i zato što znam sve ono što publika možda nije znala a sad sam vam ispričala, zato što je bila rođena za to, zato što još jedna takva ovde nije rođena, zato što još jednu takvu nismo mogli da vidimo na srpskoj pozorišnoj sceni i zato što je tu nepažnju prema tom njenom blagu podnela dostojanstveno i strpljivo, čekajući dvadeset godina da stane na veliku scenu sa svojih metar i jagoda, da nas sve proguta, pojede onim svojim koloraturnim sopranom kojem ništa nisu mogle ni godine ni cigarete, i kaže, ne kao da se žali, već kao da će da nas postidi: Evo, ovoliko umem. Dovde mogu da se prostrem.

A ipak, prostrla se najdalje zbog čega se uopšte vredi prostirati, do svog ličnog i neponovljivog i autentičnog Brodveja. Njen Brodvej je njena porodica, muž u publici, mlađi sin sa buketom na kraju predstave i stariji sin čiji bend je pratio poslednju pesmu, koju su zajedno otpevali majka i sin a ne glumica i roker, a koja je sasvim prigodna da s njom završim ovaj svoj panegirik, od srca:

Da nema sunca ni meseca,
ja mogla bih.
Da nema vode ni vazduha,
ja mogla bih.

Da nema stiha ni tonova,
ja mogla bih.
Ali, da nemam tebe,
šta bih tada ja?!

I da imam gde da odem,
ja ne bih otišla.
Da imam šta da kažem,
ja bih ćutala.

I da nekom drugom mogu,
ne bih mu pevala.
Jer da nemam tebe,
šta bih tada ja?!

Ja bih te sanjala,
Ja bih te sanjala,
Od snova te pravila,
Jer ako postojiš ti,
Postojim i ja.

/Negativ/