Monthly Archives: November 2007
E, pa – e, pa
Da li ste videli prikaz Blogopedije u Danasu koji potpisuje Vladislava Gordić Petković?
Tek sad sam dobila link od Aurore.
Obavezno štivo.
no twiter
Još 35 minuta ću izgledati kao sopstvena starija rođaka iz provincije. A onda ću postati plavuša u najboljim godinama.
Eto, baš za ovakve tekstove mi je potreban Twiter. Ali ga nemam niti ću ga imati. Što manje, to više.
Kao da je meni lako sa mnom u toj bogatoj neimaštini.
Lakše nego mom mužu.
BlogOpen Action Day: NASILJE STOP!
Intelektualci se noću svađaju u mraku.
Primitivan svet mora da pali svetlo da bi mogao da se svađa.
Ima nekih narodnih uvreda koje se ne mogu reći, već samo pokazati.
Wrong!, Duško Radoviću. Wrong! i intelektualcima je pokatkad potrebno da nešto pokažu; da pokažu neku majčinu svojim ženama, da im pokažu nekog boga, svoje mesto, i intelektualcima je ponekad potrebno svetlo da pokažu svojim ženama.
Bez obzira na količinu svetla, neki argumenti se i dalje pokazuju pesnicama u mnogim porodicama, u svim zemljama, na svim kontinentima.
***
Ona mi je ispričala, ne znam zašto meni, nisam joj se nikada pokazala kao dobra prijateljica. Ispričala mi je, jer nije imala nikoga. Jer nije bilo nikoga pred kim se ne bi stidela da to kaže: on ju je pretukao. Tukao je snažno, nemilosrdno, istrajno. Skoro čitav sat. Intelektualac svoju intelektualku. Dvoje uglednih građana.
Otkud mu toliko snage i besa?
Tukao je tiho. Ona je primala udarce još tiše. Udarao je otvorenim dlanovima i tupo, da se ne čuje i da ne ostavlja vidljive tragove. Dovoljno tupo da komšije ne čuju. Da se ne probude deca. Ona je ječala u sebi, takođe da ne čuju deca.
Otkud mu toliko upornosti i besa?
Mislite da je izgledala kao sa plakata nevladinih organizacija koji uzvikuju: Stop nasilju nad ženama? Ne. Nije. Spolja je izgledala kao juče. Iznutra je bila potpuno mrtva.
Ujutru su otišli na posao. Nakon toga, više se nisu pogledali u oči. On zbog besa, ona od stida.
Ona je nastavila da nosi svoj stid i svoju krivicu. On je nastavio da bude besan zato što misli da ga je naterala na to.
Ja, prosto, nisam umela da joj pomognem. Ja joj nikada, zapravo, nisam bila dovoljno dobra prijateljica da bih podnela ovu ispovest. Mogla sam samo da se stidim zajedno sa njom. I da pogledam iz svoga srca kako je jedan deo nje umro. Zauvek.
***
Ako te je tukao, ako te tuče, ako te maltretira verbalno ili fizički, nemoj da se stidiš da kažeš. I zapamti, nisi ti kriva.
Svakoga dana u svetu jedna žena podlegne muževljevom besu. Pre toga je uvek bio dug period njenog stida ili straha da od nekoga zatraži pomoć.
Nasilje nad slabijim/slabijom je nedopustivo. Tvoj stid je uobičajen, ali je izlišan.
Nisi sama, važno je da to znaš. Nisi kriva, važno je da to znaš. Niko nema pravo da te bije, ma kakve ti razloge sutra dao.
Ovde uvek možeš da se javiš, ne samo da se skriješ, već i da potražiš pomoć; na ovim mestima možeš da se ne stidiš nasilja za koje nisi kriva:
- ako si iz Novog Sada ili okoline: Sigurna ženska kuća
- ako si iz Beograda ili okoline: Sigurna ženska kuća
- ako si iz Kragujevca ili okoline: Sigurna ženska kuća
- ako si iz Podgorice ili okoline: Sigurna ženska kuća
***
Deklaracija UN o eliminaciji nasilja nad ženama definiše nasilje kao bilo kakav akt nasilja koje se temelji na rodu, a koji kao posledicu ima, ili je moguće da će imati, fizičku, seksualnu ili psihološku štetu ili patnju žena, uključujući pretnje takvim radnjama, prisilu ili samovoljno lišavanje slobode, bilo u javnom ili privatnom životu.
Novinarstvo u doba urednika?
Jako kasnim u objektivnom vremenu, jer je vest bajata, ali pošto sam je tek juče videla prebirajući po novinama u kući, tek od juče mi je aktuelna.
Rekoh da Zoza može da se odmori, a da se pripremi Građanski.
Malo društvo se skupilo zbog prevaziđenih stvari *
Naišla sam, dakle, na Građanski list (naši medijski sponzori, sećate se?) od 11. novembra i bezmalo se iznenadila odličnim tekstom koji do juče nisam bila videla. Odličan tekst, kažem, ali ko bi ga čitao, kad je naslov (tendeciozno ili slučajno) veliko sranje.
(Link posle, kad sve izbacim iz sebe 
)
Šta je meni tu odlično? Prvo, novinar je očigledno pažljivo pratio Panel i potrudio se da ne ispusti nijedan bitan detalj, kao i da čitaoce obavesti o suštini diskusije i suštini ova dva medija o kojima se govorilo: novinarstvu i blogu. Tekst je prava lekcija za dobro novinarstvo: ko, gde, šta, zašto, kada i za koga. Banalno, ali tako mora.
Ehej, uz to je novinar Srđan Janjušević očigledno i inteligentan čovek, osim što je dobar novinar. Njegovi usputni komentari su jasni, na mestu i u funkciji izveštavanja.
Šta je tu još jako odlično? Iako je Građanski list bio naš (i Salonov) sponzor, ovo je prvi tekst koji je zaista sponzorski postavljen: srednja strana, kolor, plasirano u glavu, velika fotografija, veliki naslov. Džizs! Koliki naslov!
Mali skup se dosađuje jer sluša sve nešto prevaziđeno *
Za razliku od ostalih tekstova koji su postavljani u dno crno-belih strana, sa strane, u okvire po obodima crno-belih strana kulture među vestice i, uopšte, plasirani manje-više bezveze, kao kada urednik hoće da popuni stranu, tipa, daj šta daš, u ovom gradu se ništa ne događa!
Na primer, jedan od tekstova koji se odnosio na promociju knjige inače omiljenog izdavača ovog lista, omiljenog im Prometeja, pati od nedostatka dobro plasirane informacije u okviru čega je promovisana knjiga, pa je ispalo da je Prometej, potpuno nemotivisano otišao ispred Gradske kafane na Spensu i tamo promovisao neku knjigu.
Idu ljudi izdavači tako, ničim izazvani sednu ispred Gradske kafane na Spensu i, umesto da pojedu ili popiju nešto, iz čista mira vade knjige i promovišu ih. To kaže novinarski tekst. Naravno, uporni i zainteresovani čitalac će saznati na dnu prvog podužeg pasusa da je predmet promocije (knjiga) objavljen upravo za Jesenji salon knjiga i medija, ali ko danas ima vremena da se pažljivo probija kroz novinski tekst koji nije afera?
Čitaocu prvo treba naslov, pa mu treba lid, pa mu treba ilustracija, pa će onda da vidi da li će da čita tekst. A većina izvlači informaciju iz samog naslova, pa tako moja svekrva, čim pročita u novinama VRAĆANJE DUGA PENZIONERIMA?, odmah nam veselo javi će joj država vratiti dug (iako u tekstu piše da za to ne postoji skupštinska saglasnost niti budžetska mogućnost).
Daj, bre, taj naslov već jednom!!!, s pravom viče moj iznervirani čitalac.
Kere laju, karavani prolaze *
U pravu ste, htela sam malo da se pečete, da vrite kao što sam ja, da vrite kao naslov sami, ali sam vas možda samo udavila, no evo: naslov onog odličnog, tačnog i dobro plasiranog teksta je
UZAVRELA DISKUSIJA NA PREVAZIĐENU TEMU
Dakle, ja reči nemam.
Ne može sto vragova da me ubedi da je Zoran Srđan Janjušević napisao odličan tekst u 9 punkta o događaju koji mu je u potpunosti jasan, a da mu potom, sam od sebe, da naslov od 30 punkta, bold, outlined, kao što je ovaj.
Šta to znači? Šta čitaocu u vreme konzumacije brzih, kratkih i jasnih informacija može da kaže ovakav naslov, koji treba da kaže puno?
Ovaj deo novinskog teksta koji, uz fotografiju, mora da bude rečitiji u kontekstu brzine kojom živimo?
Šta samo ime ovog naslova samo kaže?
Prvo ga upozori: Nemoj ovo sranje uopšte da čitaš.
Posle mu kaže: Ovde je reč o budalama koje su se palile na nešto što je davno prevaziđeno.
Potom ga ubeđuje: Ako je nešto prevaziđeno, što se uopšte lože i što bih ja to čitao?
Onda mu šapuće: Kad čuješ Uzavrela diskusija, nemoj molim te da vadiš pištolj.
Onda mu se isceri: Vadi taj pištolj čim čuješ da diskusija vri na prevaziđenu temu.
Potom ga posavetuje: Nešto što je prevaziđeno nije vredno tvog čitalačkog vremena, pređi na Crnu hroniku, tamo bar ima života (uglavnom putem smrti).
Itd. Mogla bih do sutra.
Mislim, kada je tačno tema prevaziđena, da li bi neko mogao da me prosvetli?
Pojavom interneta?
Pojavom prvog bloga?
Ili pojavom urednika?
Možda urednik zna nešto što mi ne znamo? Da je, na primer, on blogovao još davne 1996. godine, ali tajno, da niko ne zna. Da se o blogu i o novinarstvu takođe tajno, govorilo još u doba Jure? Da je raspravu o svim oblicima medija uzavrelo diskutovalo još Jevanđelje po Luki i to u stihu?
Šta je, do sto đavola, prevaziđeno u raspravi o novinarstvu u doba bloga i kada tačno je prevaziđena ta tema?
Zato moram podhitno i javno, doduše, naknadno da amnestiram Zozu, jer je Zoza odličan novinar kojem se potkrala glupa greška koja me je zabavila, ali je Zoza tačno znao o čemu govori, iako smo bili tačno spremni da mu ljuljamo argumente.
A ovde je novinar tačno znao šta je bilo, tačno je izvestio čitaoce o tome a onda je, ja iskreno verujem, tačno urednik dao taj naslov.
Sačuvaj me blože, takvih urednika, kažem, pa tačno da se nikada ne pojavim u rubrici Panorama Građanskog lista, ili možda samo jednom, ali tako da na fotografiji izgledam kao sopstvena mnogo starija rođaka iz provincije.
God saves etidorless blog!
* Fotografije, copyright: Blogowski
Breaking news – nevoljno na mailing listi
Svi koji su bili na BlogOpenu u Novom Sadu, našli su se na mailing listi koju NIJE sastavio niti stavio svima na uvid niko od organizatora BlogOpena.
Ova mailing lista je nastala tako što ste sami dali svoje ime, mail, poneki i broj telefona, devojci iz Kulportera iz Banjaluke, koja je potom sve sabrala i svima dostavila (sećate se onog papira koji je kružio po gledalištu? Nije naš.).
Danas su se putem te liste pronele vesti koje nemaju veze sa akcijom BlogOpena, i bila sam prinuđena da iste pažljivo ali odlučno demantujem, i zbog toga uzvratila pismo celoj listi.
Izvinjavam se svima koji se osećaju zaspamovano zbog ovog slučaja, koji je izvan moći organizatora BlogOpena. Napominjem da su svi mailovi koji su ostavljeni prilikom prijave za BO, uništeni, kao što je i rečeno da će biti.
Predlažem da svi, sinhrono, jednostavno prestanemo da koristimo ovu listu i tako jedni druge lišimo neprijatnosti. Za masovno obaveštavanje još uvek imamo najmoćnije sredstvo – blogove.
BlogOpen Action Day
Za tri dana ceo svet će obeležiti Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Možeš i ti. Uključi se. Reci. Uradi nešto. Ja hoću.
Baneri za BOAD mogu da se preuzmu sa sajta BlogOpena. A možeš da uzmeš i ovaj, ako ti se sviđa.
Fox je Fox je Fox je…foxing
Dve zgasle zvezde, kabaretska, ma šta to značilo i, pevačka, kako god to zvučalo, naskočile su me u večernjoj šetnji po TV kanalima: Milan Gutović aka Lane i Svetlana Ražnatović aka Ceca.
Izvor fotografije: http://cecaslike.blog.hr *
Bio je kasni čas, ili bar poslednji minuti emisije ORALNO DOBA na TV FOX a prizor koji sam videla učinio je da zažalim što do Foxa nisam stigla koji minut ranije, pa da im makar tako povećam gledanost. U tom trenutku još nevina u neznanju na koje ime se emisija odaziva i šta nam ime samo kaže , bila sam bezmalo impresionirana dvema, tačnije, trima stvarima: dve Cecine investicije su ispunile ceo ekran, a treća je oralni trenutak koji su upravo razmenjivali ovo dvoje.
Prvo, investicija, tj. ulaganje u opremu. Uobičajeno je da se protestuje kada neko atribuira žene na osnovu broja grudnjaka, posebno ako je taj broj mali: svejedno da li je to Slaviša Lekić o Olji Bećković, ili kada Olja Bećković pola sata priča o tekstu Pere Lukovića u kojem su radi efekta i potpuno bezveze pomenute proporcije Ljiljane Smajlović.
U ovim primerima normalno je pomisliti da posao majke prirode ne može biti korišćen kao kvalifikacija za nečiju poslovnu sposobnost. Sve dok se ne interveniše na uratku majke prirode u korist poboljšanja poslovne sposobnosti u profesijama kao što je prekovremeni rad u zanatima tipa jo-jo, go-go, call, ili sing-a-song. Manje je poznato da je ovakvo ulaganje potrebno bankarskim službenicama.
U ovom slučaju, bila bi uvreda ne primetiti investiciju u show-biz opremu, čija cena je manje bitna od poslovnog rezultata. Kao što metalostrugar ulaže u novi strug radi povećanja kvaliteta proizvoda i kvantiteta proizvodnje, tako i neki poslovi zahtevaju svoja ulaganja, te to treba primetiti.
Elem, omiljena novogodišnja umetnica svetog Koštunice i presvetog Ilića, koje zasluženo nije bilo jedno vreme u medijima, fascinirala me je tim dvema investicijama ispod srebrne haljine, koje (investicije) verovatno imaju svoju upotrebnu vrednost, ali su joj stojale kao da je neki pretrpan srebrni ruksak okrenula napred, umesto da ga komotnije nosi na leđima. Donno, call me ignorant, ali mislim da metalostrugar mora da upodobi veličinu novog struga prema veličini prostorije u kojoj bi da struže.
(* izgleda da je emisija snimana u duplikatu, jer izvor čije fotografije koristim iz iste emisije koju sam videla ovim očima, govore o jakoj diskrepanciji u boji i modelu haljine)
Onda, posle srebrnog, oralno doba. I dok sam buljila u tu torbu (nisam moralna, nisam oralna, nisam uopšte normalna) i brinula da li će odnegde da iskoči mali srebrni kengur, dogodio se taj verbalni felacio između domaćina i gošće, u kojem je, obično mizogin Gutović, izrekao niz oralnih vežbi da bi izrazio svoje divljenje prema srebrnoj gošći, njenom osmehu i raspoloženju i tako pokazao običnim ženama kraj malih ekrana, koje su se onol’ko naslušale uvreda u nekadašnjoj, srećom počivšoj emisiji “Ne može da škodi”, da se popravio i da je radio na oralnim tehnikama kada su (neke) žene u pitanju.
Potom, srebrna gošća reče da voli da kuva pa onda tronuta svim oralnim komplimentima uzvrati oralnu radnju nazivajući Laneta džentlmenom i onda se iznenada uspravi (!) i nagne preko stola (i ne padne), te poljubi Gutovića nešto dalje od usana iz kojih su mu do malopre ispadale oralne ljubičice i oralne lastavice.
Wow!
Potom, smerna i pomalo zbunjena, možda i zarumenjena ali se to nije videlo od srebrnog bleska, ona ustade (!) i ne padne, nego ode da uradi to što su ljudi skloni da kažu da je pevanje a u čemu tako lepo zna da uživa Sanda Rašković Ivić. I time spase Gutovića kamere koja je taman počela da beleži laku pometenost zbog poljupca i srebra u kojem je mogao da se udavi, samo da nije dobar oralni plivač.
Režija se odluči za nju. Ceca se odluči za drugu haljinu. (Izvor: kao gore, ali verujte, haljina druga).
E, sad, nažalost, tu započne njihanje srebrne toge i srebrnog ruksaka, srebrna pevanija i flagrantni srebrni atak na moje srednje uho, te ja pođoh dalje, tražeći neku drugu zabavu manje srebrnu pred spavanje i vratih se na sam kraj, kada mi se lično Gutović, gledajući pravo u kameru 1, obratio nekim rečima, ali nisam više bila u stanju da ih povežem i dalje zaneta prethodnim slikama iz oralnog doba.
Poslovično oralan voditelj, nekada poznat po mnogo uloga samog sebe u različitim glumačkim felacijima od kojih je najpoznatiji “Šojith” a koji je sa neškodljivih mizoginih priča prešao konačno na oralno voditeljsko delo, našao je ponovo način da se otrgne zasluženom zaboravu.
I, dokle smo došli? Mic po mic, mac po lac, sve čega se Pink odrekao, Fox je u srebro okovao.
Fox je foxing. Lane je Gutović. A Ceca je ipak Ražnatović.
***
* Neka se odmori Zoza, neka se pripremi Građanski list
Istinita saga o naciji koja stenje od malih nogu
Pre dve i po godine, prostor je bio komotan: jako puno škola tenisa i tek nešto malo polaznika. Ovu propociju smo držali sve do ovog leta. Bili smo stara grupa (troje super klinaca tri para neambicioznih rodtitelja) i držali smo ovu formaciju čvrstom i korisnom za naše male tenisere.
Znalo se ko trenira tenis: bogati, nemaštoviti i oni čija deca su čudaci. Mali stratifikacioni uzorak.
Bili smo stara grupa, kažem, i imali smo poneku beneficiju. Dobar teren, fleksibilan termin, posvećenog trenera. O prednosti kafe i piva u bašti tenskog kluba ne bih ni govorila. Za mene je to bila jedina rekreacija: da odšetam do terena i gledam dete kako igra.
Da podignem čašu do usta, to ipak angažuje neke mišiće, zar ne?
O’Mully – O’Jedini (Upd)
Zoza se u svojoj redovnoj kolumni Navigator u najnovijem broju Vremena (administratori, alo, stoji vam datum od pre dva meseca na sajtu, umrla sam od straha da je do BlogOpena ostalo još nešto manje od dva meseca), osvrnuo na svoje učešće na našoj ljupkoj manifestaciji. Inače, čitam Zozu, meni je Zoza sasvim O’k. I meni je Zoran Stanojević – Zoza bio bolji od nekih drugih na BlogOpenu, ali neću da vam kažem zašto, jer bih morala da vas ubijem.
Kolumna nije dostupna onima koji nisu pretplaćeni na celo online izdanje, tako da nemam link, ali neću ni da davim kako je Zoza primetio da je postojao odium na njegove stavove i onda ih je, da im potvrdi čvrstinu, ponovio i u svojoj kolumni. Uglavnom sve, čak i onaj moj fejvorit part: da bloger ne može da bude novinar čak i iz tog prostog razloga jer ne zadovoljava normu da iznad novinara postoji urednik.
Hat medjutim, mene je mnogo više zabavila sledeća opaska koju nismo čuli live. Kaže Zoza u Vremenu:
(…) a poslednji takav slučaj zbio se u Novom Sadu na skupu BlogOpen. Kao što samo ime kaže, radilo se o malom regionalnom kongresu blogera.
Prvo sam se zabrinula da je Zoza na Spensu postao žrtva neke tajne irske terorističke blogerske organizacije koja mu je poturila lažni program na kojem piše da se manifestacija zove BlogO’Mully. Ili BlogO’Small. BlogO’Little? BlogO’Peanut?
Nije moguće da je Zoza slušao šta mu samo ime kaže, a da nije nekako O’bmanut O’nim što mu ime govori!
Pokušala sam da se setim da li sam primetila neke sumnjive osobe u okolini Amfiteatra, ali se sećam jedino da sam primetila da nema mnogo onih koji su se prijavili. A i Zoza mi je delovao sasvim dobro. Stabilno. Nisu ga zastrašivali. Nisu ga prepali. Ali O’nda, O’pet, verujem da O’ni to i ne rade tako. Brutalno.
Potom sam probala da O’dbacim pravac kojim sam krenula. Iz Zozinog teksta znamo da ime samo kaže, i znamo da je ime samo reklo da je to mali regionalni događaj. Ali, da li je O’Zozi neko drugo ime samo reklo to što je reklo? Ipak?
(…) u subotu u Novom Sadu na skupu BlogOpen.
O’ pa Zoza zna ime skupa koje je nastalo od prostog spajanja opštepoznatih značenja reči blog i O’pen! I nije mu ime ovog minuskolnog, mikroskO’pičnog događajčića moglo reći da je reč o malecnoj regionalnoj priredbici, nije Zoza naivan.
A koje ime mu to govori, O’jebote? Imenica subota to ne može stvarno da mu kaže, čak i kad bi Zoza hteo da bude zlonameran. Skup je toliko benigna reč, sve dok ne dođe do skupa nezadovoljnih pripadnika sada već rasformirane jedinice JSO’, što ovde nije bio slučaj.
Novi Sad? Ime Novog Sada bi svakom Beogradocentriku moglo samo da kaže da je reč o nečem malom, majušnom, ovolickom. Nečem tako O’bičnom. Regionalnom, doduše, ali malecnom. Ili makar nečem sigurno mnogo manjem od Najvećeg Regionalnog Skupa Blogera Ikad koji je RTS još O’nomad O’državalo Nikad? Ili nečem manjem u poređenju sa nečim mnogo većim što bi mnogi voleli da O’rganizuju samo da znaju. I da mO’gu.
Zabrazdih na ovom svom ličnom žurnalčiću, O’Jebote, ili, što reče O’Zoza u istom tekstu, izbacih to iz sebe. I šta sad da radim s O’vim što sam izbacila iz sebe, a nije govno?
Nisam novinar i pu-pu-pu daleko bilo. Pa da me drže na crno i plaćaju još crnje. O’ hvala, ali ne, hvala. Been there done that. Nisam ni, što reče Zoza, valjda dovoljno frustrirana pa da tražim da se na mene gleda kao na novinara.
Ja sam, u stvari, ali nemojte nikome da kažete, još veći frustrant - MOLIM da se na mene ne gleda kao na novinara!
A O’pet, nemam ni urednika iznad sebe. (Sram vas bilo!) Nemam ni tu O’bičnu normu koja mora da se zadovolji. Pa da ga O’bjavim, ipak, sama od sebe, ovako lišena bilo kakvih stega? Ili da se stegnem urednikom ili nečim sličnim ako bi moglo da posluži?
O’ yeste O’mali, ali zato i O’ yeste, O’Jedini.
O’de u štampu! O’jebiga, Zozo.
I, Zozo, da ti kažem, samo O’pušteno. Ništa O’lično
***
Upd: Našla sam ovu fantastičnu fotku Marine Filipović, sa otvaranja ovog insignifikantnog i malecnog skupa:
Predizborna obećanja
Moj blog-guru, tamburix, javlja mi da sam nominovana za naj-blog na Nis Petrol WFestu. Pošto mi je ovo prva blogerska nominacija, a kad bolje razmislim, nisam bila nominovana ni za Oskara u svojoj kratkoj glumačkoj karijeri (jer, da jesam, sećala bih se toga), srećno vam javljam ovu nominaciju i pozivam da glasate za mene.
Pratite ovaj baner u gornjem desnom uglu i javite porodici i prijateljima 
(Oh, bože, ja sam totalno odlepila, a treba da idem na jedan neprijatan roditeljski sastanak. Mislim da me ova jeza trese zbog toga.)
Nego, ako pobedim u konkurenciji za naj-blog, kandidovaću se za gradonačelnicu Novog Sada Znam da imam potencijal, zamalo da prihvatim da budem opšteželjena predsednica Kućnog saveta. Pa, malo po malo.
Jer, ovako ja na to gledam: ako u onoj konkurenciji pobedim, onda je samo nebo limit. Prvo ću da uzmem vlast u zgradi, obećam više parking mesta i dečija igrališta, a onda idemo dalje. Kad ne ispunim ta obećanja, onda se kandidujem za gradonačelnicu.
Uf, loše utiče na mene pomisao na ovaj roditeljski.
