Tako je bilo – subjektivni izveštaj
Q: Da li postoji život izvan bloga?
A: Samo je to relevantno.
Prvi susret sa realnošću imala sam prolaskom pored jednog ogledala u WC-u Spensa, tog prepodneva, 10. novembra. Odlično mesto za materijalni susret same sa sobom: obrve nisam počupala najmanje nedelju dana! Džizs (hi nouz mi), pa šta sam radila nedelju dana?
Shvatih da celu sedmicu nisam imala nikakav kontakt sa životom izvan priprema za BlogOpen, mailovi, programi, lekture i korekture, sletanja i putni pravci, granični prelazi i upozorenja na radare, spiskovi, bedž-ulaznice, probe tehnike, štamparija jedna, štamparija druga, štamparija treća. Ej, Tanja, ja dolazim, Ej, Tanja, samo da javim, neću moći da dođem, Ej Tanja, a kada to u stvari počinje (maj fejvorit), Ej, samo da javim… i samo da pitam. Heeeeej… a obrvice, morske pijavice, kradom se pretvoriše u šipražje.
Valjda niko ne vidi. I valjda ona kamera novinara Hrvatske televizije nije od boljih.
Pozdravni govor nisam baš pripremila. Jesam, u stvari, napisala sam ga kao neki suvisli, negnjavatorski niz podataka koje ne smem da propustim, ali sam ga se u 10:15 odrekla. Džizs! Stojim za pultom i govorim ono što ne piše. Šta ću sad?!
U perifernom vidu mi titra Peđina majica od čije neispravnosti se useravam. Stari skeptik će lako utvrditi da, u stvari, ništa ne radi. Ako se Peđa izvije suviše u stranu, možda će se prekinuti kontakt. Šaljem elektronske molitve u pravcu žica ispod njegove majice i molim se za dugovečnost njegovih baterija.
U prvom redu moj sin i moj otac. Prvi je blog-hejter zahvaljujući mami, drugi je blog-ignorant, pregazilo ga novo vreme još kod pojave prvog mobilnog telefona. Želim da govorim dobro, da impresioniram sina. Želim da njemu pružim satisfakciju za sedmicu u kojoj me nije imao.
Stojim za tom govornicom i nevična javnom govorenju i verbalno regradirana blogovanjem improvizujem i otimam reči između korteksa, koncentracije da ne izgovorim previše ovaj i hma i treme koja me pere pa razbija. Niz slova sa mog govora postaje jedna neupotrebljiva mrlja. Pominjem Peđinu majicu bez ikakve kontrole. Neko se nasmejao, džizs, da li je sve u redu?
Posle se više ničeg ne sećam. Znam da je bio BlogOpen, ali toliko znam o tome. Morate mi reći kako je bilo. Ostale izveštaje ću čitati natenane, kad se malo oporavim i osnažim.
U nedelju ujutru sam počupala obrve i pogledala gomilu veša. Moj muž je sam opeglao košulju u subotu ujutru. – Da li ti smeta što sam to uradio sam? – Jesi? A, u čemu si bio?
Moj sin mi je dao prvi izveštaj – bilo je odvratno.
?
- Svi su ti se smejali zbog pokvarene majice. Osramotila si me.
!
Prebirem po krpama od sećanja na jučerašnji dan. Srećom, uspela sam da uradim sve, ali ne i da platim sopstveni internet. Eto prilike da, neopterećena tuđim utiscima, pokušam da se setim šta je bilo, u kućnom offline okruženju.
Bilo je
da trčim unutra-napolje. Da ne mogu nikoga da nađem kad mi treba. Da nisam stigla da jedem jer me je startovao novinar Blica, ali naš razgovor nigde nije objavio. Da ceo program kasni. Da su pauze jedno veliko sranje. Da nisam dovoljno dobro ili dovoljno jasno delegirala obaveze, pa je bilo da sama donosim vodu govornicima ili da posle na stolu stoji tacna puna prljavih čaša. Pa je bilo da me ljudi pitaju šta je sledeće na redu. Pa da me pitaju kada je Stephanie na redu. Pa da im javim kada počne Stephanie. Pa gde je WC.
Bilo je da nisam uspela da upoznam sve koje sam htela jer nije bilo vremena, ili da potom nisam mogla da sedim sa onima sa kojima sam htela, jer nije bilo mesta.
Ovaj poslednji podatak ću vam ispričati u nešto više detalja: Herman i ja, vukući se poslednji sa Spensa nakon što smo zajedno sa Tamburixom spakovali tehniku, proverili tehniku i sačekali da radnici Spensa preuzmu prostor, dovukli smo se konačno i do Radio kafea i to bez Tamburixa koji je bukvalno otpao i odlučio da ode pravo u krpe.
Za spojenim stolovima sedelo je društvo pristiglo ranije. Mesta se moglo naći, uz malo napora. Međutim, niko se nije pomerio da ih zbijanjem stvori. Pogledala sam u dno dugačkog stola i shvatila da se dodavanjem stolova stvara mesto za nove stolice i krenula tamo. Devojka u tom slobodnom prostoru me je pogledala i rekla: Ne može, ovo je zauzeto za moju drugaricu.
Frankly, osećala sam kao govno. Pogledala sam Hermana i otišli smo u sasvim drugi kraj kafića.
To što mi se plakalo, to je već moja lična stvar. Meni lično ništa od ovoga nije bilo nužno, osim da blog u Srbiji dobije nešto. Ipak, jedno slobodno mesto na kraju dana bi mi prijalo. Zašto sam očekivala da bi neko sa kim ja želim da sednem u trenutku kad mi je potrebno da sednem želeo da sedne samnom… Pa to je samo pitanje rasporeda sedenja…
Ne znam. Subjektivno, stvarno subjetkivno. Oprostite mi, ili nemojte, na ovoj slabosti.
Srećom, ubrzo sam uspela da se opušteno i pametno, sve sedeći (!) isćaskam sa Slovencima, malim Tonijem, preludim Sinišom, pretalentovanim Ivanom, pretoplom Spes... i konačno i prvi put osetim i neku ličnu satisfakciju koja je izvan organizacionih priprema. Izvan bloga, ili makar unutar najkvalitetnijeg ispoljavanja bloga – iskreno, obično, toplo i prijateljski.
Zabavan detalj iz ovog mog subjektivno doživljenog poraza na kraju ne samo prenapornog dana već i prenapornih nedelja koje su mu prethodile, daje sledeća scena: Jedna devojčica koja je sedela tamo gde nije bilo mesta za mene, naišla je kasnije do mog stola da protestuje što se kasnije društvo spontano preselilo tu. Bila je ljutita i prosvjedovala je što je društvo migriralo. Mi smo ostali paf. Ja više od drugih, jer sam znala ono što sam vam sad ispričala.
Službeni izveštaj? Nemam.
Neku evaluaciju, ozbiljnu i nezanimljivu, moraću da spremim za Pokrajinu koja je to finansirala, a pre toga za Udruženje, koje je plasiralo prema nama novac od Pokrajine.
Neke druge delove, ukoliko ih očekujete od mene, mogu da dam na službenom sajtu BlogOpena. Oni bi mogli da sadrže i spisak onih koji su se prijavili, a potom nisu otkazali svoje učešće, ali su sasvim solidan broj ljudi sprečili da se kasnije prijave i dođu. To me još više uverava u ono što me je i Peđa savetao a ja iz svog nemotivisanog obzira odbila, da ovakav događaj ne sme da bude besplatan. Posebno ne ako vam dolazi takva zvezda kao što je Stephanie, a naredni put će skakako biti sve same zvezde. Znam to, jer sam ih zvala i hoće da dođu i srećom nisu uspeli ovog puta. Srećom, jer je sramotno da su se ljudi iz čiste dosade prijavili, a potom se iz čiste obesti nisu odjavili.
Za kraj, prosto, Stefanijin duhoviti recept. Ovo sam ja pre BlogOpena u subotu. Foto: Miloš Miladinović, Građanski list:
A ovo sam isto ja, na After-panelu, foto: Ivan, aka PhotoManijak:
Obrve sam počupala. Kada je Ivan imao tri godine i video me kako to radim, pitao je: Šta to radiš sebi, mama?
Hvala: Peđi, Coceku, Hermanu, Jeleni, Kuhinji, Aurori, Udruženju, Pokrajini, Neobee, Foto-manijaku, Aleksandri, Elzi…
Bez vas ovoga ne bi bilo.
# Sasha, inače, kad suspregnem svoju prirodnu prirodu, jeste zanimljivo da nijednom reči nisu pomenuli najveći susret blogera ikada, ovde, u regionu.
ali, ja mislim da je to zato što se nisu prvi setili da to naprave. I sada je kasno.
Do sada su se setili samo da prave koktele za VIP blogere i VIP čitaoce. Nije baš normalno da budeš toliko VIP i da te boli uvo za ono u šta se pačaš. Tako samozadovojan.
B92 je “a lot of hot air”. Zelevizija koja pumpa sve moguće svoje proizvode, od Bloga do neke knjižare u kojoj su “ponosni” da prodaju šolje i šta ja znam.
Jako sam ih voleo u jednom vremenu, a istom prostoru. A sada su se stvarno više smučili valjda svima koji su ih voleli. Mislim, Big Brother i ta govna.
Bio sam, neprijavljen (loša vam je bila organizacija i kontrola, moram primetiti, pa su svi mogli da udju, ili je to samo meni uspelo) na Blog Openu. osim toga svaka vama čast, da vam kažem. A VIP fucking something, postoji na blogu, a ne na televiziji. A na blogu tih milion blogera nešto ne primećujem da ih ima. Blog je čudo. Ne vredi televizija. Ne vredi Big Brother, niti vrede iskolačeni spikeri. Šta je tu je. Ako je nečemu služio ovaj BlogOpen, onda je, osim preterane Stephanie, ta srećna demistifikacija samodovljnih luzera. Čitajte posete, i čitajte rejtinge. To je to.
Ja sam tek sada, napokon pored svog kompjutera. Borila sam se protiv prehlade prošle nedelje, ali me je danas sve sustiglo. . .
Ženo božja, meni stvarno nije jasno kako si ti uspela sve to da preguraš? Svaka ti čast!
A što se tiče onih koji su se prijavili a nisu došli: oni momci koji su bili na ulazu tokom BO, bi ti mogli svašta ispračati o mom “rečniku fraza i izraza” svaki put kada bih pogledala onu gomilu ne preuzetih koverti… Do vraga, ljudi, pa jedan klik na Amiandu je bio dovoljan! Ali, neću više da besnim. Odoh da odbolujem ovu gripu. Nemam snage ni tekst o BO da napišem…
I još jednom: Tanja, ti si jedna potpuno fenomenalna žena! I drago mi je što sam mogla makar malo da ti pomognem.
citat Tatjana
Moram da priznam da si me iznenadila. Kad si mi se obratila, prvo sam pogledala na “baneru” (kako deda popularno dade naziv akreditaciji) da nije neko greškom ispisao moje ime, onako krupnim slovima …
# Aurora, zbog takvih ljudi kao što si ti , ovaj svet ima šanse. Do neba i bloga ti hvala na svemu što si uradila sa tim crvenim nosom, bez ijednog ropca.
# Suske, ja sam te poznala pre banera, ako se sećaš? Čim ste došli. Tvoja kosa i tvoje milo lice… A dedu sam skapirala tek na kraju. Mislila sam da deda nije tu, jer nije bilo nijednog dede iz Bora
#Tatjana
Da, bilo je pre BlogOpen “banera”, samo što smo stigli, ali sam ja nosila BITNO “baner”, da nas bolje uočite …
No vidim tebi nije trebala ta identifikacija, na moju radost. Oduševljena sam tobom. Ogovarali smo te malo sa Banetom u povratku (ah tad se našlo vremena za priču), izmedju ostalog kako si se bez treme obratila prisutnima na otvaranju. Profesionalno, bez suvišnih reči … svaka čast!
Meni je bilo fenomenalno. Iako imam svoj blog i mene možete svrstati u “civila” jer sam ga do OB imao čisto iz radoznalosti da provalim “kako to radi?”, a kasnije je manje-više stojao zapostavljen. OB me je definitivo ubedio da to treba da promenim.
Sva u svemu, odličan posao.
Ukoliko budem bio u mogućnosti za sledeći OB ću se javi kao dobrovoljac da vam pomognem koliko je to u mojoj moći.
P.S. Verovatno me ne znate, pošto nikoga sem Marka H. nisam znao ( pa sam se malo osećao kao vanzemaljac u nekom tuđem svetu ), ja sam bio onaj “vanzemaljac” u crvenom džemperu, tesnim farmerkama jer sam se fino ugoio u poslednje vreme… ako me je iko primetio…
Kere laju, novi BlogOpeni dolaze
Što se tiče tvog nastupa sa tremom… Nije se videlo, definitivno, jedino što te je poneo momenat, pa si ga iskoristila, kako si rekla. Znači, sledeći put – kraće
Meni se dopalo to što posle dužeg vremena sam na nekom skupu gde nemam ništa oficijelno da radim
I drago mi je da sam upoznao dosta osoba, uključujući i tebe, iako nismo imali vremena za dužu priču…
Evo i mene, otrijeznio se, doputovao, odradio cijeli dan, ma mislim ono …
Skidam ti kapu koju ne nosim za sve sto si odradila i na toj kolicini energije koju si utrosila kroz cijeli dan i ostala na nogama, iza onog tvog ljubaznog smijeska se nazirala tuga i razocaranost u tankim nitima, pa nekako ni meni nije bilo svejedno kad smo sjeli tamo za onaj stol kao neki . Ali neka smo se ispipali (po kosi ljudi, po kosi!) i nasmijali se i napricali malo onako opusteno, tih par sati u klubu “Radio” mi je i bilo najlijepsih par sati od cijelog boravka u NS.
Kao sto je Marko H. rekao, ako bude iduceg puta, vise delegiraj i sto manje ostavi na sebi, ovo nema smisla ovako se prelomiti od posla i jos na kraju i nastupati i pokusati ostati normalan kad te netko odjebe zbog jedne stolice.
Do citanja i vidjenja Moshemice!
# Olujiću, ponuda prihvaćena. Sledeći put ćeš i ti da se pridruđiš grupi da se gine
# Željko, ja sam u šoku od toga što ti se dogodilo. Ne mogu da verujem da mi se nisi javio, sigurna sam da smo mogli to da rešimo. Sramota me je… šta da ti kažem
# Varagiću, da, to mi je najtužnije – ništa nisam imala vremena da se podružim s ljudima. Pauze su mi prroticale u proveri za naredna predavanja, a onda uveče… ala sam bila umorna.
# Siniša! Ti si stvarno jedno otkrovenje! Sasvim je srećna okolnost da smo seli u magareću klupu i da smo se nas nekoliko na miru izdžakali. Čujem da je bilo super do kraja, da ste baš zaglavili.
Čekala sam da vidim da li si stigao i da li si se otreznio. Vidim, jesi. Čekam izveštaj sa dolazećeg godišnjeg odmora. Valjda ćeš pisati o tome
Napisano i objavljeno, doduse malkice zestoko i bez hardkor detalja, ali cisto da se nesto napise iz moje perspektive:)
Jest da smo se malo razbacali okolo po stolovima i pricao bi sa svima vama, ali vrijeme i prostor nisu dozvoljavali neke supersonicne brzine
Nema veze, posjetit cu vas uskoro opet, mozda u nekoj opustenijoj atmosferi i bice i stolica i mjesta i vremena 
Tanja, zašto sajt BlogOpena ne funkcioniše?
Evo, da ponovim ono što sam i kod Suske rekla, i iza toga stojim, a ti zapiši ako ne veruješ:
Jes muka kad svi nešto ‘oće pa posle drhtiš da l’ će stvarno…celog veka neki moj organizujem i drkćem k’o leska sve dok ne prodje, a onda doživim blaži break down…. (ovde dodje neki sumanuti emotikon, al’ ne umem da ga uturim)
Prema tome, pošto se nisam ni prijavljivala ove godine jer sam znala da ne mogu da dodjem, evo, za sledeći me slobodno zapišite kao ispomoć, men’ to pos’o, mislim, da organizujem, pa kad mogu neke druge festivale, mogu valjda i za ovaj naš da pomognem…
I jeste tačno, kad žene orgnizuju, to je organizovano!
(momci, ne se ljutite, zamoljavam ve ljubezno
Ne mogu a da ne ponovim i ovde ono sto sam vec izjavio na DPT forumu: “Bio je to jako lep dan proveden sa finim ljudima”. I to ce se pamtiti
Sve ostalo su sitnice koje ce se brzo zaboraviti.
# Siniša, budalo
Ne mogu da ostavim komentar kod tebe. Uposte mi se ne prikazuje kontrolni kod
# spes, upravo čujem od Peđe da ga je prebacio na drugi server, jer smo se tamo ispucali. Biće sve u redu za jedno sat.
# Whisp, dobro je što je stepen adrenalina visok dok radiš. Pa se razboliš tek posle
Držim te za reč.
# Miloje, hvala ti. Sigurna sam bila da ovako razuđen koncept, kreiran više kao probni balon, ne može svima biti po volji.
Ono što je važno, jeste da smo uspeli da generišemo jednu ideju, da se okupimo oko jedne stvari i praktično budemo najveći u regionu.
U svakom slučaju, Peđa i ja ćemo napraviti jednu ozbiljnu evaluaciju, koristeći i vaša iskustva, dobra kao i ona loša. To sve ide u korpus smernica za ubuduće.
Nečemo o majici, sram me je – to se mi redovito dogadja, kad pričam s tobom.
)
Ali…Pedja kaže, da če se dogoditi Zagreb, za mene nova šansa, da vas sve upoznam i izljubim.
Heh, samo da ste se razumjeli i puno hvala, da ste mi pazili na budučeg muža – i on samo još o vama priča.
I još nešto, kdje možem da pogledam snimke?!
# Nimfice, da nećeš opet imati neko prekovremeno? Sve dok ne dođemo u Sloveniju?
A to će biti tek kada ne budu trebale vize 
E, najviše linkova na snimke sam videla na ovom najodvaljenijem rezimeu. Pogledaj
Neču! To dodje opet tek u sedmom mjesecu. Valjda ne može me dvaput zajebat?!
Mnja, vize, bezvezne komplikacije…ali dok je tako, treba samo nači put naokolo.