O’Mully – O’Jedini (Upd)
Zoza se u svojoj redovnoj kolumni Navigator u najnovijem broju Vremena (administratori, alo, stoji vam datum od pre dva meseca na sajtu, umrla sam od straha da je do BlogOpena ostalo još nešto manje od dva meseca), osvrnuo na svoje učešće na našoj ljupkoj manifestaciji. Inače, čitam Zozu, meni je Zoza sasvim O’k. I meni je Zoran Stanojević – Zoza bio bolji od nekih drugih na BlogOpenu, ali neću da vam kažem zašto, jer bih morala da vas ubijem.
Kolumna nije dostupna onima koji nisu pretplaćeni na celo online izdanje, tako da nemam link, ali neću ni da davim kako je Zoza primetio da je postojao odium na njegove stavove i onda ih je, da im potvrdi čvrstinu, ponovio i u svojoj kolumni. Uglavnom sve, čak i onaj moj fejvorit part: da bloger ne može da bude novinar čak i iz tog prostog razloga jer ne zadovoljava normu da iznad novinara postoji urednik.
Hat medjutim, mene je mnogo više zabavila sledeća opaska koju nismo čuli live. Kaže Zoza u Vremenu:
(…) a poslednji takav slučaj zbio se u Novom Sadu na skupu BlogOpen. Kao što samo ime kaže, radilo se o malom regionalnom kongresu blogera.
Prvo sam se zabrinula da je Zoza na Spensu postao žrtva neke tajne irske terorističke blogerske organizacije koja mu je poturila lažni program na kojem piše da se manifestacija zove BlogO’Mully. Ili BlogO’Small. BlogO’Little? BlogO’Peanut?
Nije moguće da je Zoza slušao šta mu samo ime kaže, a da nije nekako O’bmanut O’nim što mu ime govori!
Pokušala sam da se setim da li sam primetila neke sumnjive osobe u okolini Amfiteatra, ali se sećam jedino da sam primetila da nema mnogo onih koji su se prijavili. A i Zoza mi je delovao sasvim dobro. Stabilno. Nisu ga zastrašivali. Nisu ga prepali. Ali O’nda, O’pet, verujem da O’ni to i ne rade tako. Brutalno.
Potom sam probala da O’dbacim pravac kojim sam krenula. Iz Zozinog teksta znamo da ime samo kaže, i znamo da je ime samo reklo da je to mali regionalni događaj. Ali, da li je O’Zozi neko drugo ime samo reklo to što je reklo? Ipak?
(…) u subotu u Novom Sadu na skupu BlogOpen.
O’ pa Zoza zna ime skupa koje je nastalo od prostog spajanja opštepoznatih značenja reči blog i O’pen! I nije mu ime ovog minuskolnog, mikroskO’pičnog događajčića moglo reći da je reč o malecnoj regionalnoj priredbici, nije Zoza naivan.
A koje ime mu to govori, O’jebote? Imenica subota to ne može stvarno da mu kaže, čak i kad bi Zoza hteo da bude zlonameran. Skup je toliko benigna reč, sve dok ne dođe do skupa nezadovoljnih pripadnika sada već rasformirane jedinice JSO’, što ovde nije bio slučaj.
Novi Sad? Ime Novog Sada bi svakom Beogradocentriku moglo samo da kaže da je reč o nečem malom, majušnom, ovolickom. Nečem tako O’bičnom. Regionalnom, doduše, ali malecnom. Ili makar nečem sigurno mnogo manjem od Najvećeg Regionalnog Skupa Blogera Ikad koji je RTS još O’nomad O’državalo Nikad? Ili nečem manjem u poređenju sa nečim mnogo većim što bi mnogi voleli da O’rganizuju samo da znaju. I da mO’gu.
Zabrazdih na ovom svom ličnom žurnalčiću, O’Jebote, ili, što reče O’Zoza u istom tekstu, izbacih to iz sebe. I šta sad da radim s O’vim što sam izbacila iz sebe, a nije govno?
Nisam novinar i pu-pu-pu daleko bilo. Pa da me drže na crno i plaćaju još crnje. O’ hvala, ali ne, hvala. Been there done that. Nisam ni, što reče Zoza, valjda dovoljno frustrirana pa da tražim da se na mene gleda kao na novinara.
Ja sam, u stvari, ali nemojte nikome da kažete, još veći frustrant - MOLIM da se na mene ne gleda kao na novinara!
A O’pet, nemam ni urednika iznad sebe. (Sram vas bilo!) Nemam ni tu O’bičnu normu koja mora da se zadovolji. Pa da ga O’bjavim, ipak, sama od sebe, ovako lišena bilo kakvih stega? Ili da se stegnem urednikom ili nečim sličnim ako bi moglo da posluži?
O’ yeste O’mali, ali zato i O’ yeste, O’Jedini.
O’de u štampu! O’jebiga, Zozo.
I, Zozo, da ti kažem, samo O’pušteno. Ništa O’lično 
***
Upd: Našla sam ovu fantastičnu fotku Marine Filipović, sa otvaranja ovog insignifikantnog i malecnog skupa:
To te pitam! Bravo!
A sad te pitam – a čemu to, zašto, pa kome je MOJ ego zanimljiv, bitan?!
Nekoj maloj, zatvorenoj grupici ljudi koji kao nešto strašno egotriperski brije po svom i tuđim blogovima možda je i priča o mom napuhanom egu neka zabava – ali zašto bi bila nekom drugom, novinama npr. samo da bi ipak usput obavijestile sve nezainteresirane da sam nebitna? To je poanta svega.
BO možda nije neka velika stvar od državnog interesa
, ali BO je za blogosferu ovih prostora velika i dobra stvar. Zašto je to tako teško reći?
Ja to gledam sve onako sa širokom osmjehom i odgledala sam jednu rolu tog filma u Hrvatskoj: više se novinari i klasični mediji bave time što bi s blogom, nego blogeri time što bi s novinarstvom. Moj ego jeste velik (namjerno i provokativno, tako je teže zadržati kredibilitet, stvar izazova), novine su o meni pisale više nego ja o njima – eto tako je ispalo, nitko me nije pitao dopuštam li i želim li da se link na moj blog stavlja uz neki trivijalni novinski sadržaj. Ja novine ne trebam da bih popunila blog, ali su one popunile svoje rupe mojom beznačajnošću.
A The Times to ne brine: fino ima svoje najbolje novinare i svoje najbolje blogere jedne uz druge na naslovnici.
WTF!
Kakve veze ima ta smešna omaška koje se Zoza mora stideti, jer bi je stideo svaki novinar koji drži do sebe, sa bilo čijim egom (kakve god da je veličine
? Mislim, ego. I čiji god da je. I dalje mislim na ego.
Čovek je lupio neki kauzalitet, napisao je jedno glupo opšte mesto bez razmišljanja i treba se tome malo nasmejati.
Vidim da mi je to pošlo za rukom.
Uzgred, najbolji rezultati da napišeš komentar koji ima veze sa postom, postižu se čitanjem posta. Trust me on this one.
@Marko Bjeliću. Eh Vala. Opšte je poznato da su najbolji skupovi oni sa mnogo, mnogo učesnika, kongresmena, blogmena i vumena. Na primer Kongres Ceka Kine. To je to. Impact na dobrobit planete je em poznat, em očigledan.A ovi drugi mali regionalni skupovi, kao NATO na primer, koji jako pati od nedostatka brojčane moći pa se vadi navlačenjem učesnika i ca, preko Partnerstva za mir. Gle setiše se. Pa da ih bude stotinjak, sa ženama i šoferima. E oni, po prirodi stvari, obzirom na malobrojnost, nisu ni regionalni. Oni su više onako iz mesne zajednice. Pa im je i uticaj onako više nikakav. Malo ih je brate. Malo. A Kineza. A Rusa. Eh vala.
Mogao sam i normalno da napišem da jedan skup postaje ili biva značajan po posledicama koje proizvodi, ili događajima na koje utiče. Što se modela prepoznavanja stvarnosti kroz brojeve (možda binarne) i prebrojavanja tiče, oni pripadaju potpuno drugačijem mentalnom, i kognitivnom konceptu. Ako mu je (koceptu) cilj projektovanje računarskih programa, to je OK ali onda nemoj smarati ljude nego pravi programe. Rezulat će imati svoju evaluaciju. Ali korišćenje brojeva na tako banalan način, osim što je pogrešan, dovodi do zablude i pogrešnih procena. Često sa veoma teškim posledicama. I on je OUT. A ti se izgleda trudiš da zajebanciju prevučeš na sebe i konačno spasiš Zozona. I to je u redu. Evo ti malo slave.
Evo teksta iz Vremena, pa me lepo pljujte zbog onoga sto sam napisao, a ne zbog onoga sto pretpostavljate.
Izvinjavam se zbog greske u nazivu skupa, to jeste ozbiljan propust.
“Mali regionalni kongres” znaci da su na njemu bili blogeri iz vise zemalja u regionu, ali ne u masovnom broju.
Ne znam otkud prica o Novom Sadu, Vojvodini, Beogradu. Novi Sad je mesto gde se odrzava Sinergija, najveci regionalni IT skup, ako se ne varam.
Samo budale moraju da pojasnjavaju svoje tekstove, ali to da sam budala vec smo utvrdili pa mi se ovo pojasnjenje prasta.
Valjda.
Evo teksta (fale neki italici, izvinjavam se):
Vreme 880, Navigator
Za ime bloga
Redovno mi se dešava da se svađam na tribinama na koje sam pozvan, a najčešće me zovu kada se priča o internetu. Nit se hvalim nit se žalim, naprosto to je tako, a poslednji takav slučaj zbio se u subotu u Novom Sadu na skupu Blogopen. Kao što samo ime kaže, radilo se o malom regionalnom kongresu blogera. Diskusija u kojoj sam učestvovao imala je za temu da li je blog nova forma novinarstva. Mislim da sam izazvao odijum većine prisutnih mojim vrlo čvrstim stavom da nije i da nikada neće biti.
Blogovi su toliko okupirali internet da ljudi počinju da im pripisuju natprirodne moći. U osnovi, (we)blog je lični dnevnik. Ideja je da zapisujete svoja razmišljanja i opisujete šta vam se u životu događa pa da onda to stavite na uvid javnosti. Ako neko pročita, pročita, ako ne barem ste to izbacili iz sebe. U dubini duše svaki bloger živi za komentare, za dokaz da je nešto uzburkao. U suprotnom, mogao bi tekstove da slaže i na sopstveni hard disk, bez objavljivanja.
Blogovanje je, verovatno, najpopularniji svetski hobi u ovom trenutku. Britanci su prošle nedelje objavili da u njihovoj zemlji ima četiri miliona blogera to jest da pet odsto stanovništva ili petnaest odsto korisnika interneta na ostrvu to radi. Pre otprilike godinu dana (17. oktobra 2006.) korisnici interneta u toj zemlji pozvani su da napišu post o tome šta su radili tog dana u svrhu sociološkog istraživanja. Odazvalao se njih osam hiljada i to se smatra najmasovnijim blogom do sada. Ali, iako se radi o značajnom svedočenju o životu i navikama ljudi toga vremena to i dalje nije novinarstvo.
Kao novinar često čitam blogove i smatram da su vrlo korisni. Nečiji blog može vas uputiti na dobru priču, možete naići na stručnjaka za neku oblast koji bloguje, možete i citirati razmišljanje nekog blogera. Ali informacija sa bloga nikada se ne sme uzeti zdravo za gotovo bez dodatne provere. Najpre se morate uveriti da je bloger zaista osoba za koju se izdaje (pogledajte masu blogova koja se piše pod imenom Bil Gejts, na primer). Potom, podaci sa bloga moraju se tretirati kao ono što čujete za kafanskim stolom. S kim god da sedite, ono što na taj način saznate proverava se.
(kraj teksta, sorry, paste me je izdao)
Ono što me ja najviše zbunilo bila je potreba blogera da se svrstaju među novinare. Ne mistifikujem novinarstvo (daleko od toga) ali i u svom najgorem obliku ta profesija mora da zadovolji određene norme, recimo da iznad novinara postoji urednik. S druge strane blog je pisanje lišeno bilo kakvih stega i nije mi jasno šta bi, osim nekakve frustracije, bio razlog da bloger traži da se na njega gleda kao na novinara. Pogotovo ako čovek može da osnuje svoj onlajn magazin ili časopis i da se zaista bavi internet novinarstvom, ne brkajući to sa blogovanjem.
@ 45 lines, ako ovako evangelisticki nastavis promovirati moj blog jos cu ti morati neki postotak od zarade dati
Bitno da si sam rekao ono sto sam i napisao u svom osvrtu, davio si ljude nerelevantim stvarima, enough said.
Jalnuski diletanti, ROTFL
Pucam po savovima od smijeha, prvo sam te postovao i cijenio, onda si me razocarao, a sad me nasmijavas …
@45lines: nisam Kolju vidio u gradu ima dvije godine sigurno, mada je tu negdje sigurno. Ako ga vidim pozdravi ću ga obavezno
Nisam ga ni ja video, jer ne zivim u istom gradu gde i on…
Ali sam video i cuo sto i prisutni na panelu u NS na BO.
Pa sada citam o nekakvim egovima, razmisljam o svom i dolazim do zakljucka da sam ja najnepismeniji bloger koji ima vise dnevnih poseta nego RTS platisa, koji nisu utuzeni za neplacanje jebane pretplate…
Draga Mo, izvini zbog mog lupetanja. Nekako mi to ide od srca i sa zadovoljstvom…
@Marko Bijelić, iako se nismo nikad upoznali rođaci smo preko njegovog pokojnog ujke, a mog punca. Baš sam nešto u zadnje vrijeme posjećivao Beograd vezano za stan u Marčala Birjuzova gdje se Kolja provodio za rata, a ujko plaćao. Vidiš kako je svijet web 2.0 mali.
I poruči mu da mi se gadi njegov scenaristički dopri nos za kriptočetnički film “Lepa sela, lepo gore”. Zapravo, ovo piše pokojna baba moje supruge jer je to na blogu moguće, a ona je jadnica pobrkala tko joj je zet, a tko joj je unuk, bio,
@Sinisa Dukaric, tko li si ga pa sad ti?
@zOza, što se Srbi stalno ugledaju u Britance?! Pogledaj nas Hrvate: cnn.blog.hr, pollitika.com, bijesprvi, borja, T-Zombix… Hajde brate baci pogled u komšiluk
Mislim da smo pricali o njegovom izlaganju jos i nakon sluzbenog dela u Radio Kaffeu pa i svatko tko je bio nezadovoljan je napisao ponesta i na svojem blogu ali najjace od svega mi je kako netko moze reci za ovakav najveci susret blogera do sada odrzan na ovim podrucjima da je mal ili nebitan.
omfg i krvavo slovo L i to samo na tvojem blogu mi non stop pise
@ zOza – ajde baš fino da si ukopirao cijeli tekst, hvala
Probati ću što kraće zašto su ti teze pogrešne i nadasve površne.
Prvo treba razlučiti manji broj doista frustriranih ljudi koji eto pišu blog i pokušavaju kroz njega ostvariti nešto što, ajmo reći, kao “pravi” novinari ne mogu. Za njih možeš upotrijebiti tezu da “traže da se na njih gleda kao na novinare”.
Mislim da je smislenije pričati o blogerima koji ništa ne traže, ali pišu tako da se na njih gleda kao na novinare. Ne jednom hrvatski su blogeri doslovno citirani u etabliranim medijima, vijest s njihova bloga pojavila se u središnjem dnevniku. Vjerujem da je to strana priče koju treba uzeti u razmatranje kada pričamo o relaciji bloger-novinar. Ajmo ostaviti po strani masu blogova koji su zapravo samo ekstenzija rasprava po forumima i nekakav lični play-ground koji opet ima svoju publiku i naravno da ga ne valja brkati ni sa kakvim novinarstvom.
Imaš solidan broj blogera koji svoje tekstove pišu krajnje kompetentno, onako kako bi to činio dobar novinar, majstor zanata. Iza mnogih tekstova stoji pozamašan rad, istraživanje, linkovi na izvore informacija. I takvi tekstovi plijene drugačiju vrstu pažnje, potiču neku raspravu i otvaraju temu na drugačiji, ozbiljniji način koji sa sobom nosi i težinu s debelim kredibilitetom.
Istina da si to natuknuo u svom tekstu, no mislim da bi se u takvim raspravama trebalo zaobići širinu (dakle općenitost pojma blog) i koncentrirati se na autore kroji se kroz blog ne trude nametnuti kao novinari, već ih se spontano percipira kao takve – po kvaliteti napisanog.
Zašto se uopće dešava ta epizoda sinergije bloga i novinarstva? Jednostavno zato što neki ljudi koji iz osobnog zadovoljstva (NE frustracije) troše svoje vrijeme za javno zapisivanje svojih razmišljanja, analiza, informacija koje smatraju zanimljivima (znani kao blogeri) budu prepoznati kao dobri i zanimljivi autori i jednostavno uslijedi pitanje “želiš li ti pisati za medij koji ima širu publiku?”, što pak prevedeno znači “želiš li da tvoje pisanje bude plaćeno?”, opet prevedeno “želiš li biti novinar?”. Pazi, ne “želiš li POSTATI novinar” – jer taj čovjek to zapravo za potrebe medija već jeste.
Eto, takav način rasprave o toj temi, uključujući i značaj nekih tamo okupljanja blogera (a organizirano od strane blogera koji nikako ne spadaju u kategoriju evoluiranih forumaša s greškom i teškim frustracijama)bih ja voljela i od novinara i blogera. A uz podlogu koju si ponudio tj. tvoj tekst, uz isprike, moj nivo rasprave sveo se na glupo, nisko i besmisleno vrijeđanje. I nije to zbog nedostatka uredničke ili autocenzure, već zbog arogantnosti koju si dopuštam svjesno.
Ajde kada davim, da to učinim pošteno do daske:
Gotovo ista vrsta rasprave vodila se u boomu izdavanja (samostalnih i zbirnih) književnih blogerskih uradaka u Hrvatskoj.
Pisci s iskaznicom nekog društva književnika vrisnuše “ma kava umjetnost, kakvi pisci, te su priče obično smeće FRUSTRIRANIH piskarala”. Neke doista jesu – neke su toliko dobre da si Bogu bitova i bajtova zahvalan što ti je omogućio da ih pročitaš. Pa su se neki drznuli glasno to reći i primijetiti da se može ostati razočaran nakon čitanja bestselera nekog (nefrustriranog) “starog” pisca. I eto ti svađe, eto ti glame bez reda i veze – opet uopćeno da blog nije umjetičko izražavanje vrijedno pažnje.
Hoću samo prenaglasiti da je forma bloga samo MEDIJ, a o pisanju pojedinca ili više njih (koji su opet radi same forme bloga u nekom interaktivnom odnosu)treba diskutirati s aspekta kvalitete napisanog, interesa i odjeka koje ono pobuđuje i pritom se ne bojati stapanja medija bloga s tradicionalnim medijima.
Ima jedna stara: ono što ne poznajemo i ne razumijemo dobro, to napadamo. Bez obzira da li je to taj nesretni blog ili neki tamo daleki narod čiju kulturu ne poznajemo, pa nam je odmah i cijeli narod nešto antipatičan i bezvezan.
@Zoza
Mislim da je sustina problema oko (ne)razumevanja tvog stava, sto ne znaci nuzno i prihvatanje, od strane vecine prisutnih na panelu i pogotovo u kasnijim diskusijama u definisanju termina “novinar” i “novinarstvo”. U uvodu panela sam se potrudio da napomenem ali tome ocigledno nije data dovoljan paznja, da je ova profesija jedna od zaista retkih kod nas za koju, na zalost, nije nophodno formalno obrazovanje pa cak ni bilo kakva vrsta verifikacije (zaposlenje ili saradnja sa nekom redakcijom, clanstvo u strukovnom udruzenju, itd). Tako dolazimo do situacije da izgleda postoji stav “Ja pisem (bio to i blog) – znaci novinar sam”.
@ostali
Jedno od osnovnih pravila novinarske profesije je provera dostupnih informacija a u dobre prakse ovog zanata spada i potraga za informacijama koje nisu “posluzene na tanjiru”. Da se tako postupilo u ovom slucaju doslo bi se do podatka da Zaza sada jeste novinar RTS-a (Zasto bi to uostalom bio razlog za odijum prema njemu?) ali je godinama bio novinar radija BBC a tesko da u svetskim razmerama ima medijske kuce koja je tako cenjena. Postovanje standarda profesije je osnovni razlog za to.
Gledanje ovakvih diskusija (uzivo, na TV-u, itd) sluzi da osoba zainteresovana za temu formira svoj stav.
Ova diskusija je bila veoma duga (i na samom dogadjaju i posle u blogosferi), meni licno zanimljiva i burna (sto samo po sebi nije lose ukoliko ucesnici u diskusiji na vreme ukljuce tag za pristojno ucestvovanje u diskusijama)pa ima dosta materijala za formiranje zakljucaka.
Moj zakljucak je da bi blogovanje moglo da bude smatrano novinarstvom ukoliko se pri tome postuju, bar oni glavni, principi struke. Sa druge strane postavlja se pitanje ne prelazi li to onda u online izdavastvo gde se gubi licni pecat.
Nekako mi se najvise dopada termin “Kolumna u formi bloga” jer je kolumna novinarska forma koja trpi najlicniji pristup (“kolumnista” je najcenjeniji oblik prisustva u nekom mediju) a koristi se tehnologija bloga za njeno online objavljivanje. Mogucnost direktne interakcij sa citaocima daje poseban kvalitet ovom vidu objavljivanja.
[...] tako povećam gledanost. U tom trenutku još nevina u neznanju na koje ime se emisija odaziva i šta nam ime samo kaže , bila sam bezmalo impresionirana dvema, tačnije, trima stvarima: dve Cecine investicije su [...]
Danas je HTV objavio izvrstan prilog Mire Aščića o BO u emisiji “Hrvatska uživo”. Razgovor sa švicarskom blog konzultanticom, Bizingerom…
Još samo da osposobim toshibin hdd – dvd dubbing, pa da stvar frknem na net. Pa da vidite kako je BO, zapravo, od mainstrem medija, tretiran najbolje na HTV-u
Ej, super, baš sam mislila kada će biti.
javi, šalji.
Ima i tebe?