Novosadska hronika
Jutros čujem da je NN lice, ne tako staro, upalo juče u odeljenje III razreda Osnovne škole “Kosta Trifković”, umirilo đake rečima Neću vam ništa, i oteo učitelju torbu. Policija traga za licem.
Poslepodne mi priča sin da je u njegovoj školi klinac iz viših razreda ubacio “dinamitsku” petardu u kontejner, i prouzrokovao požar. Vatru većih razmera gasilo obezbeđenje. Klinac išao kod direktora.
Predveče čujem da je NN lice upalo u privatnu novosadsku kuću u širem centru, prošlo kroz dvorište, ušlo u stan i napalo ženu u krevetu. Ne znam da li policija traga.
Uveče, malopre, hodam ulicom kod Pokrajinske bolnice, Hajduk Veljkovom, nije ni suviše mračno ni preterano pusto, javim se na zvonjavu telefona koji izvlačim iz torbe. U trenutku kada završavam razgovor i vratim aparat u torbu, s leđa me napada momak, ni suviše star ni preterano mlad i kreće da me udara i da mi otima torbu i vuče me za jaknu i čupa me za kosu . Gušamo se tako ni minut, pojma nemam, i ja ga razvalim pesnicom, koja me sad užasno boli, po sred lica, i začuje se jedno ptflju. Pored nas prođe bračni par i samo ubrza korak.
Ja potrčim ka svom željenom cilju. Momak me ne prati. Kosa mi leti jer mi je odfrljačio šnalu za kosu i bolnom rukom grčevito pridržavam torbu.
Dolazim svojoj porodici. Noge mi klecaju i imam osećaj da imam temperaturu. Muž i ja se gledamo nemo i on mi kaže, Sreća da nije imao neki nož.
Sreća.
Policija ne traga za njim. Mene desna šaka užasno boli. I leva nadlanica u koju sam primila snažan udarac. Torba je izdržala.
Neko mora da ostane ceo da dokaže da ćemo preživeti.
jebote. strasno. sreca.
strasno
zao mi sto ti se to desilo, sto samo potvrdjuje da se ne desava tamo nekima, nego da niko nije postedjen.
Takodje mi je zao jedne recenice:
,,Pored nas prođe bračni par i samo ubrza korak.,,
Ko ce ,,njima,, , nama, ovom, nekom, meni…. da pomogne, kad je pomoc potrebna?
Led, osmeh na lice , jer je moglo biti gore od ovog. Sta reci. Jedno bromazepance, spavanje, ako mozes…
Nego, da to nije neki naruceni spamer
?
Da li sam izmamio osmeh u ovom jebanom trenutku?
Au pm!
Doživela sam nešto slično, jednom, u sred Beograda…
katastrofa, seli se od tamo sto prije
hebote Tanja sada sam ostao izbecen.. :// Ne mogu da verujem, u Novom Sadu ??
Drago mi je da si ga napesnicila!!!! Sreca, zaista, da nije imao noz. Ili pistolj. Danas svaka susa ima pistolj. I sreca da nije imao neke druge namere. Zaista strasno, i mogu misliti kako se osecas. Fizicki nasrtaj je uvek jako potresan.
Pedja, Novi Sad odavno vise nije uspavana palanka u kojoj zive ljudi dobrih namera.
A ljudi koji gledaju svoja posla – sve ih je vise. Ovi su verovatno videli celu situaciju pa su odabrali da to nije njihova stvar, sve dok se ne desi njima.
A u principu gledano, i preventive radi, istrazivanja su pokazala da u ogromnom broju slucajeva ljudi ne priticu u pomoc zeni koju muskarac maltretira na ulici, jer pazi sad, pretpostavljaju da se njih dvoje znaju i da su to neke “unutrasnje” stvari. U situacijama u kojima zena zove u pomoc i pri tom naglasava da muskarca ne poznaje, ljudi su mnogo spremniji da pritrce i pomognu….Za ne daj boze, za neki drugi put… Mada, ne bi me iznenadilo ni da tada prodju kao pored turskog groblja, ali ipak – moras sebi uvek dati maksimalnu sansu. Nekom mozda nece trebati samo tvoja torba, daleko bilo.
Saosećam se sa tobom.
Pre šest godina se meni slična stvar desila. Kao dvadesetogodišnji student, išao kod lekara zbog povećeg hematoma na obrazu, posle operativne ekstrakcije zuba…daleko od porodice. Čekajući na stanici prevoz, sklonim se tri metara zbog kulture, kada me odjednom napadoše dvojica “fudbalerskih” navijača i počeše da mi otimaju mobilni u sred razgovora. Mojima je svašta padalo na pamet jer se veza prekinula, a nemoćni su da prelete dvesta kilometara do Beograda. Niko mi nije pritekao u pomoć. Uspeo sam da za taj jedan minut zadžim svoj mobilni, i da shvatim kako me je ta bezvredna “plastika” mogla koštati života. Imao sam sreće.
Pokušaj da ne misliš mnogo o tome.
# bslp, da, ono, bio je očajan. Da je imao neko oružje, bezbeli bi ga upotrebio.
# Deda, toliko o solidarnosti: ubrzati korak i što pre se udaljiti.
# et, aupm.
# spes, meni prvi put.
# Toni, ne selim se, nema šanse. Zbog ovoga?
# Pedja, čak ne beše ni kasno, nešto oko pola osam. Zapravo, vreme u kojem se požela da prošetam, a ne da idem autom.
# Sasha, fakat, nisam im ništa vikala. Rvala sam se sa tipom i branila tašnu.
Boli me pesnica tek sad, ali mi ni je natekla. Nisam znala da to pesničenje tako boli.
# Branko, to me užasava – u sred razgovora. Često mislim na takvu situaciju kada telefoniram u hodu. I, eto, ovaj džanki je zakasnio za toliko da stavim telefon nazad u torbu.
Ništa me više ne čudi. Katastrofa je blaga reč koja sve ovo može da opiše.
Kako drugačije i da razmišljaju npadači. Otimačinama se neki bave na visokom nivou, i dobro im je. Od nečeg ipak mora de se krene.
Sreća te si bila pribrana. Sreća.
# suske, ma ovaj je bio očajan. Za dop, verovatno, ili tako nešto. da sam osetila veliku opasnost ili da sam videla oružje, dala bih mu celu torbu.
Ako te nešto slično snađe u budućnosti, kaži samo da mene poznaješ, ja ću da mu pokažem šta je gnev blogerski!
# da, to se tako i zvalo: pitchweis.
[...] Mooshema je sinoć napadnuta. Srećom torbicu joj nisu uzeli, malo je rasčupana. Pošto sada nemam vremena da organizujem javni čas demonstriranja saoodbrambenih tehnika pomoću štapa i kanapa, upućujem vas na ovaj tekst. [...]
A da li je to slučajno? J…m im mater.
Mojoj mami letos, u sred Novog Sada (Bul. M. Pupina), u sred dana (oko 13.00 h), momak u trku strgao zlatni lanac s vrata. Pokusao je da otme i torbu, ali je torbu uspela da spase i pored soka i zblanuca u kojem se nasla.
On je danima bila potpuno prenerazena, ali je, buduci da je sva po pe-es-u, otisla i u policiju. I bas pre dve nedelje je bila na prepoznavanju osimnjicenih preko stakla. Sad cekamo da vidimo sta ce se zbivati, ona se vise ne kiti nikakvim zlatom i i dalje je zabezeknuta kako je tako nesto moglo da se desi u sred bela dana u sred centra grada, pred mnostvom prolaznika. (Koji su joj, posto je bezmalo pala, prilazili da pitaju je li ok).
Znači nema više vraćanja kući sama po mračnim uličicama. Užas!Ne mogu da verujem šta ti se desilo. Ja ne da ne bih smela nikoga da udarim već bih se skamenila od straha. Svaka čast za udarac, well done!
Sanje, mora da moja mama i tvoja mama rade zajedno ili tako neka fora, jer sam ja čula za tu tvoju priču!!!
E?! Mali je svet, a tek Novi Sad…
E, a kako me boli ruka. Šaka i podlaktica, pa sve do ramenog zgloba! Pomerila sam mišiće koje uopšte ne koristim. Taj boks uopšte nije naivan. A ja nisam znala da sam sposobna da nekog udarim tako da odustane od mene.
Boli me i desna jagodična kost. Ali se ne sećam kako je sve bilo…
Pokušavam da se stavim u tvoju situaciju, i mislim da bih verovatno pustila džankija da mi mazne stvari. . . Izeš torbu, ko zna dal’ ima oružje il nema.
Samo nek si ti živa i zdrava ostala. A ruka..to će proći brzo.
Ako si ga udarila po ustima, rasekla šaku na zub ili nešto – obavezno kod doktora – ko zna šta ima…
Inače, mobilni su u novom sadu jako popularni…
# Aurora, instinktivno sam reagovala. Skoro i da se ne sećam ničega.
# Walker, nisam se raskrvarila. Samo sam malo modra. Jbg mobilni.
Ovo je strasno ! Mislila sam da je tema vezana za ovo novogodisnje Majino ludilo, ovome se nikako nisam mogla nadati.
) mislim, psihicki jaki, ali ja sam nakon pljačke u Kanu sedam dana plakala. A ko bi rekao, mogu volu rep iščupati 
I neka si mu pokazala 
Drago mi je da si dobro, ali ne zelim ni misliti na to koliko te je to moglo potresti.
Svi mi mislimo da smo jaki (dobro ti si to i dokazala
Najgore je što mislimo da se takve stvari nama ne dešavaju i što ja još uvijek u svakakva doba bazam svukuda sama.
Ljubim da pretane
Nekako sam dobro to zaboravila. Prvo sam umukla, onda sam shvatila koliko sam srećna. Onda sam sanjala, ali sam se brzo probudila i ponovo shvatila da sam srećna.
Uspela sam to jako dobro da zaboravim.
Uh …
Iako nisam baš odmah vidjela, na loše vijesti čovjek izgleda ne može zakasniti niti ih može mimoići.
Šta da ti kažem? Samo: ne junači se nikada više! Đankiji su neuračunjivo, opasno zlo jedno. Bilo je susreta i pokušaja krađa (na našem vlastitom “terenu”), sve snimljeno kamerama (4 komada) video nadzora. I šta? Ništa – policiji odavno poznati, privođeni nekoliko puta i opet na cesti. Bio je suprug srećom, velik i jak čovjek snažne šake koju nije upotrijebio jer fizička sila nije dozvoljena niti u samoobrani. Nedobog da razvališ ozbiljnije đankija koji te pljačka (makar i snimao tu svoju samoobranu)!
I sad mene mala pita dokle je neću puštati samu da u sumrak ide svirati s ekipom u “Drušvo naša djeca”. Veli “mama, visi mi mobitel na uzici oko vrata, znam ‘pogoditi’ te tri ulice, pliz, nisam baš tako mala” – a ja se histerično derem “skidaj to, blesačo mala!”. A gdje živim, u Bronxu možda?!
Znaš, ovo nije bilo junačenje. Nego, instinkt. Ništa više.
Ispalo je da sam baš žilava
Evo, već mogu i da peglam ovom rukom.
Ma znam srce. Samo ti je ovaj moj, poznavajući me, proveo takvu dresuru da me obuzda, da mi nikada ne padne niti na pamet, da dam torbicu, lovu, stvari … ma sve, da uvijek imam na umu da se ne tučem (znaš da sam se ja nekad i trenirano tukla?). Izgleda da mu je savršeno uspjelo da mi ispreplaši, pa eto sad ja tebi isto