Iako , suprotno Vama, ja i dalje mislim da je važno da dijaspora glasa. POsebno zato što tu važnost vide pre svega oni koji glasaju za pre svega nacionalne a ne građanske i evropejske programe.

# bslp, ne mora da znači da je ispravno ono što je u većini. Ali, kakogod, nedostajaće nam tvoj glas.

# Sasha, ja baš volim tvoje duge komentare. Ima tu što šta za razmišljanje. I drago mi je da češ glasati.

Kad kazem da je to diskutabilno pitanje, ne dovodim u pitanje demokratsku tekovinu prava glasa, vec hocu da kazem da postoje legitimne dileme na tu temu u mnogim zemljama sveta koje se resavaju na razne nacine, ali nikada bez ozbiljne konverzacije i promisljanja. Fenomen iseljenickog glasanja uopste nije jednako tretiran u svim demokratskim zemljama, niti je tema bez kontroverze. Narocito ne u uslovima globalne pokretljivosti i rasplinjavanja teritorijalnih granica, sto se desava prvi put u istoriji modernog sveta. Na primer…

Vezivanjem prava glasa iskljucivo za obavezu placanja poreza, gubi se iz vida kategorija onih koji su otisli na privremeni rad i nameravaju da se vrate, a koji istovremeno izdrzavaju porodicu koju su ostavili za sobom, resavaju joj stambeno pitanje finansiranjem izgradnje kuce itd. Recimo, osamdesetih godina mnogi nasi ljudi bili su na visegodisnjem privremenom radu u inostranstvu, dok su porodice (zena, deca) ostajale u domovini. Sta tek reci o onima koji rade za domace kompanije a privremeno su, usled operativnih potreba poslodavca, stacionirani u ispostavama u inostranstvu? Takodje, mnogi iseljenici nikada ne prihvate/dobiju drzavljanstvo zemlje u kojoj zive, pa tako nikada ne steknu pravo glasa, iako uredno placaju porez stranoj, a ne maticnoj zemlji. Realno, status stalnog rezidenta u Kanadi i mnogim drugim zemljama mozes da imas do kraja zivota a nekad i moras u zavisnosti od pravila o dvojnom drzavljanstvu. Drzavljanstvo je nuzan ali ne i dovoljan uslov za pravo glasa, ali placanje poreza nije ni nuzno ni dovoljno. O tome svedoci cinjenica da drzavljani koji ne placaju porez jer ne rade, ne gube pravo glasa. Kada postanes punoletan najcesce jos uvek ne placas porez vec studiras, ali imas pravo glasa. Ako se razbolis i ne radis i ne placas porez, ti jos uvek mozes da glasas. Ako primas socijalnu pomoc, opet ne placas porez a ne gubis pravo glasa. To je tako kod nas i drugde. Jednoznacno vezivanje prava glasa za poreske doprinose otvara citav niz moralnih pitanja i zato tu ne moze da se stavi tacka tek tako.

E, ali, ima i puno neodumica oko iseljenickog glasanja. Ako govorimo o “zajednickoj sudbini” u mnogim zemljama postoje mehanizmi kojima se iseljenikovo pravo glasa uslovljava postojanjem realne veze sa maticnom zemljom, kojima se pravi razlika izmedju razlicitih kategorija iseljenika. Australijanci koji zive van Australije prvih 6 godina iseljenistva automatski zadrzavaju pravo glasa, a posle moraju svake godine da registruju svoju zelju da ostanu na birackom spisku, sto nije ni malo lagan proces i uslovljen je time da li je iseljenik posetio Australiju na odredjen vremenski period u prethodne 3 godine. U Britaniji, samo oni iseljenici koji su u Britaniji u periodu od prethodnih 15 godina imali pravo glasa ili ciji su roditelji imali pravo glasa, mogu da se registruju za glasanje u iseljenistvu. Realno, ako je neko treca generacija iseljenika a stekao je drzavljanstvo maticne zemlje preko roditelja, ako poslednje dve generacije nisu nikad krocile u “domovinu”, ne nameravaju da se vrate, ne govore jezik i nemaju pojma ni o cemu – njegovo glasacko pravo mora da bude diskutabilno.

Ako govorimo o taksi, postoje inicijative, opet u Australiji, da se iseljenicima omoguci da glasaju samo za iseljenickog predstavnika u senatu ali ne i za house of representatives upravo na osnovu toga sto ne placaju taksu. Italijani koji zive u iseljenistvu imaju prava da se kandiduju na lokalnim izborima i predstavljaju razlicite oblasti koje naseljava italijanska dijaspora ( evropska, africka, americka zona…). Ovakve inicijative dijasporu aktivno ukljucuju u zivot maticne zemlje i stvaraju cvrsce veze izmedju njih, ali otvaraju veoma legitimno pitanje – ko ce to da plati? Zasto bi neko ko zivi u zemlji kroz porez placao predstavnike onih koji u njoj ne zive? Na koji nacin finansirati predstavnike dijaspore? Ili, na koji nacin meriti doprinos dijaspore maticnoj zemlji? Da li taj doprinos moze da neutralise neplacanje poreza? Doprinos postoji, kako ekonomski, tako naucni, tako poslovni, i on se ni u jednoj civilizovanoj zemlji ne ignorise. Pri tome mora postojati formula po kojoj se resava koliko kakvih “kredita” donosi takav doprinos. Kako odrediti gde pocinje a gde zavrsava i od cega zavisi, iseljenikovo pravo da utice na lokalne prilike? Razlicite zemlje na razlicit nacin resavaju ova pitanja. U Britaniji iseljenici mogu da glasaju na generalnim izborima ali ne i na lokalnim. U Madjarskoj postoje inicijative za uvodjenje jako siroke definicije dijaspore i ako one zazive Madjarska ce morati da se suoci sa mnogim slicnim pitanjima. Sve je to nesto o cemu drzava treba da razmisli da bi mogla kompetentno da postavi prioritete i razradi mehanizme koji ce ih podupreti ne ostecujuci niciji interes. Na to sam mislila kada sam rekla da je tema kompleksna i zahteva diskusiju.

I opet, izvinjavam se zbog duzine. Danas sam deset puta pokusala da ostavim komentar pa me je uvek neko prekinuo te sam tako dobar deo dana provela u razmisljanju o svemu tome, i eto. No, da ne bih dalje produbljivala temu koja i nije bila primarna tema , reci cu jos samo ovo – ja glasam.

meni slanje novca ne radi kao argument. mislim, ne saljem novac zemlji srbiji. moje sam pomagao i dok sam bio tamo. to je najnormalnije. da, recimo, imam neke investicije u srbiji, to bi onda bila druga prica. ovako, meni to ne radi.

Šaljete tamo gde hoćete i zašto hoćete. I taj novac je oporezovan, tamo odakle ga šaljete. Šta nekog briga što neko svojoj majci šalje novac. Npr. Kao, šaljete novac u Španiju, a Srbi ste, i to babi na letovanju, ili za kupovinu hotela, svejedno, onda ćete valjda da glasate u Španiji.

Nikakve dijaspore ne treba da glasaju nigde.

Glasaš tamo gde plaćaš porez.I tamo pitaš šta ste uradili od mojih poreskih para.

Naravno, razlog da se tuđim poreskim obveznicima omogućava da glasaju je u prostoj činjenici da se poništava pojam građanstva, slobodnog građanina, i nameće teorija krvi i tla, dakle naci pripadnost. Krv i tlo!

Sve je to pitanje osnovnih principa francuske građanske revolucije čije tekovine propadaju u revizionizmu završetka II Sv. rata.
Ruso, Didro, Volter su mrtvi.
Naci izgubili rat oružjem, sada ga dobijaju manipulacijom.

A to što neko plaća grobno mesto u nedođiji iz koje on ili njegovi preci potiču, zaista nema veze sa pravom da se kroji sudbina onih koji (još) nisu u grobu. Mislim stvarno.