Duško Radović se potrudio da opšte mesto za pudlice bude Fifi. Misleći na devojčicu Fifi. Ja sam prvo izabrala ime, pozajmljujući ga od Radovića, a onda je ispalo da je prepreku od ograde kartonske kutije u kojoj je skakalo i cvilelo petoro štenaca crne patuljaste pudle, preskočio mali crni dlakavi mužjak i zalepio se za mene.

Još jedno opšte mesto. Nisam mu odolela, ali sam mu se izvinila što će ipak morati da se zove Fifi i da ću na taj način, možda, obeležiti ceo njegov život.

Fifi je obeležio moj život, u celosti. Bio je prvi moj pas, u mom iznajmljenom stanu, kupljen od mojih para, kao moj izbor i moja lična volja da se posvetim. Iz ove perspektive mi deluje fantastačno da sam tako lako, sa nepunih 25 godina, odlučila da se obavežem da ću živeti sa jednim psom, zbog kojeg ću žuriti kući, obilaziti parkove, kuvati i redovno posećivati Veru, njegovu frizerku. Da ću raditi sve što mi ide na živce i da ću to raditi prirodno, kao jedinu moguću stvar na svetu.

Malo je anegdota sa Fifijem, jer je on sam po sebi bio opšte mesto: privržen, dobrodušan, poslušan i veran. Jedini problem s njim, iz vremena kada sam ga učila da nuždu obavlja napolju, bila je nekakva nesvesna greška koju sam napravila, tako da je Fifi nekako razumeo da ja ne želim uopšte da vidim kako on kaki! Taj nesporazum je podrazumevao da bi nas dvoje proveli po tri sata u parku a da on ne kaki, sve dok ne uđemo u kuću, a ja se izgubim u nekoj prostoriji. Povratak u dnevnu sobu bi bio ulazak u opasno minirano područje. Koliko je taj samo srao!

Sve dok jedne večeri nisam odlučila da probdim celu noć, ne bih li ga uhvatila u samom činu defekacije, jer suprotono tome nije bilo smisla da vičem NE! zbog davno minulog rada. I tako sam se namestila u dnevnoj sobi, gledajući na njegovo mesto i imajući u vidnom polju najveći deo stana. Gledam ja njega, gleda on mene. On bi tu i tamo odremao, pa bi se ponovo probudio, ugledao moj pogled prikovan za njega, te bi ponovo spustio glavicu na prednje šape i utonuo u san. Ponoć, jedan, dva, tri, četiri ujutru. Podlegnem umoru i trepnem. Kad sam nakon pet minuta otvorila oči, dnevna soba je ponovo bila minirana!

Tek s prvom selidbom, čini mi se, i ulaskom u novi prostor, Fifi se nekako osmelio da kaki na moje oči i to tamo gde treba: po parkovima.

Fifi i ja smo se selili četiri puta, takav mi je bio horoskop. Uđem u stan koji gazda izdaje na duže, neodređeno vreme, da bi tačno nakon godinu i po dana dobila ili dramatično poskupljenje stanarine, ili njegovu ispovest da mu taj stan ipak treba za rođaka iz provincije koji baš dolazi da studira u Novom Sadu. Stanodavci su poslovično nemaštoviti.

Sa Fifijem su i selidbe bile opšte mesto: odmah bi pronalazio svoj prostor, među cipelama, pa ko mari da li su one na ovoj ili na onoj adresi!

Sa rasnim psima sam upoznala i taj problem: samo odlikaši jebu. Morali smo da idemo na izložbu, bio je sav natapiran i ulickan, svaka dlaka na svom mestu, nokti podrezani, nisam mu dala ni da pošteno sere i piša tih par dana pred izložbu: Fifi gledaj pravo, Fifi pazi rep! Fifi gledaj drvo, Fifi nisi slep! Fifi lepo gazi, Fifi mašnu pazi! Fifi to ne njuši, Fifi gore uši!

Nakon mučenja u neizvesnosti takmičenja i parade, tiskajući se sa svim felama preambicioznih vlasnika ukrasnih pasa, šaputala sam mu na uho da je to za njegovo dobro i da će nam to biti poslednji put. Dobio je taj CAC i održala sam obećanje. Više ga nisam vodila na takmičenje, a on je ipak, suprotno svojoj visokoj oceni koja ga je kvalifikovala da bude poželjan jebač, opleo jednu komšijsku pekinezerku (koja je bila ljubimica mojih tadašnjih gazda u jednom od iznajmljenih stanova odakle sam dobila vrlo brzo otkaz), nasrnuo par puta na tri puta od sebe veću dalmatinku, jednom je probao sa ženkom doge (pažljivo tražim tu fotografiju pa ću je skenirati i staviti ovde ako je nađem) i nastavio da zavodi ženke po Telepu. On uopšte nije bio svestan svog punokrvnog porekla.

Opšte mesto je bila i Fifijeva procena da li je neki momak za mene, ili ne. Kao u nekom filmu, ako bi u stan došao neko ko mu se ne dopada, on je spuštao rep i tek jedva vidljivo poguren, odlazio među cipele. Nikakve kosti, kolačići za pse ili drugi mamci, obećane šetnje, nisu mogli da ga odobrovolje ukoliko je njegova procena bila takva, da mora da ode među cipele odakle je budno motrio na kretanje neželjenog stranca u kući. Dvojicu takvih, nepodobnih, ispratila sam zauvek, verujući Fifijevom osećaju.

Sa jednim, pogađate, Fifi je odmah uspostavio dobar odnos uzajamnog poverenja

Ima godinu dana kako je Fifi umro, živeći u kući mojih roditelja. Pre toga je ulepšao prve dane mom sinu i poslednje dane mojoj baki. Njegovo ranije preseljenje od mene, počelo je u vreme kada sam morala da radim po dva-tri posla istovremeno, te je vreme za parkove i šetnje bilo znantno skraćeno. Povremeno noćenje kod mojih pretvorilo se u vikend, vikend u produženi vikend, a onda su se polako i moji jako primili na njega, pa je bilo prirodno da ostane sa njima, sav onako lepo vaspitan i pun razumevanja za tatinu travu.

Bio je tamo u potpunosti srećan. Osim što je i dalje, do poslednjeg dana svog životića, uvek dolazio da me isprati do kola, čekajući kao zapeta puška da kažem, Upadaj! Nisam to više nikad rekla, on je već živeo na svojoj stalnoj i poslednjoj adresi.

Nešto me peku oči i pomalo mi drhti brada, pa ovde prekidam. Fifi je bio po svemu opšte mesto, osim što je u mom životu zauzeo jedno sasvim posebno, da pomenem samo ono u kojem je od mene napravio osobu kakva danas jesam.

Nastaviće se…