Comments on: A ko, ako ne ti?

By: studena

studena — Sat, 21 Jun 2008 13:21:27 +0000

Volim saznati ovakve stvari. Volim kad imam osjećaj da ljudi čine dobro radi dobra, a ne radi loše savjesti.
Voljela bih i kad bi se “činiti dobro” pretvorilo u naviku, u nešto što se ne treba posebno “štambiljati”.
A razumijem i MM. Itekako je razumijem. U obitelji imam poduzetnike, imućne osobe (u Hr) koji dobivaju pozivnice za sve te navodne dobrotvorne koncerte i gala večere na kojima se servira najskuplji kavijar a šampanjac teče u potocima. To nema veze sa dobrotvorstvom, to je samoisceniranje najprimitivnijeg nivoa.
Ali ovdje sam da ti i ja kažem: stvarno si zlatna

ps. šta bi sa kolačima?

By: Tamara

Tamara — Sat, 21 Jun 2008 12:31:13 +0000

Tatjana, ja sam se zahvalila mailom, ali evo, još jednom ovde, hvala na objavi o Danilu na tvom blogu. Naročito mi je drago što je ta informacija saopštena kroz temu, a ne samo onako kako sam je ja slala.
Što se tiče ostalih pitanja, komentara i mišljenja, moram da kažem svima da sam ja jedna od vas.
Osećajući potrebu da uradim nešto za Danila, odmah sam se zapitala – a zašto za njega, kada takvih priča ima puno…mislim, zašto baš za Danila.
Zato što sam posle razgovora s njim shvatila da ne mogu samo da napišem txt i da završim s tim, već mogu da obavestim sve ljude koje poznajem ili do kojih mogu da dodjem, pa da pokušam da uradim i nešto konkretno. Naravno, s nadom da će to biti okidač za čitavu jednu kategoriju ljudi u društvu.
Imajte u vidu da sam ja za celu priču saznala za prošli vikend. Samo preko kontakata, Danilo je do sada dobio oko 300.000 dinara. I do kraja meseca će preći u Igalo na terapiju.
Ja nisam nikakva organizacija, nisam ime, nisam u tom smislu ništa. Moj kredibilitet su moji prijatelji i ništa više od toga. Sa računom Danila nemam ništa, on me obaveštava koliko mu je novca leglo i to sam ga zamolila da bih se ljudima zahvaljivala. To je sve toliko neformalno da već očekujem probleme. Neko će se sigurno zapitati gde odoše tolike pare i kako i kad….
Što se mene tiče, to će biti momenat kada ovaj slučaj (i svi drugi slični)treba da preuzme neko (institucija, država…nemam pojma) ko ima više iskustva i više moći da rešava i utiče.
Ja ću otići na pivo s Danilom i to je to.
Puno mi znači Tatjanina priča na ovom blogu, duboko verujem da je svaki potez koji napravimo na tu temu – dragocen.
Pozdrav svima

By: MasterMind

MasterMind — Thu, 19 Jun 2008 15:17:21 +0000

Ne pričam ja o slučajevima na ulici i onima što zvone na vrata, te sam nesretnike ovaj put potpuno ignorirala.

Pričam o akcijama, apelima koji dolaze s raznih organiziranih strana čiji bi kredibilitet trebao biti neupitan (još uvijek čvrsto vjerujem da jeste). Problem je možda i u tome da se (opravdano) smatra da firma može više pomoći od pojedinca, pa stoga ni zamolbe ne izostaju u većem broju. Moj problem je kako na par-nepar ostati hladan na nečiju sudbinu? I zašto baš njegovu?
Moj problem je kako organizatorima humanitarnih modnih revija, glazbenih događanja itd. na pristojan način (na osobno upućeni poziv na preskupoj pozivnici) pristojno reći “odjebi” i zamoliti da i dio koji otpada na moju večeru i “zabavu” uz moj novac daju kome treba (nema smisla posvuda ostavljati histeričnu sliku). Ja stvarno imam problem …

By: Slavko Ilic

Slavko Ilic — Thu, 19 Jun 2008 15:01:58 +0000

U Nisu je skoro bila jedna slicna akcija u srednjoj ekonomskoj skoli. Naime, jedan decko je zbog pogresnog lecenja jedva ostao ziv. Da bi se umanjile komplikacije zbog pomenutog pogresnog lecenja, decko je imao strasne terapije strasnim lekovima da bi se doslo do toga da je decku kicma jako pocela da propada a na operaciju ne moze jer je od silnih tih lekova srce postalo preslabo. Njegovo drustvo iz odeljenja je pokrenulo akciju da se sakupi novac za neku ortopedsku stolicu koja bi vremenom uspela da sve iskoriguje (koliko je moguce). Obratili su se direktoru i profesorima koji su im obecavali kule i gradove, sponzore i pare, da bi nakon nedelju dana od svih profesora u skoli dobili neku bednu sumu (prostom racunicom se doslo do toga da je svako od njih dao po 50 dinara). U odeljenjima nije bila bolja situacija (u jednom je cak skupljeno samo 200 dinara).

Isto to drustvo koje je pokrenulo akciju odlucilo je da sav taj novac vrati nazad i da sami, kao ucenici tog jednog odljenja, sakupe novac za svog druga. Hteo sam o tome da napisem tekst ali nisam dobio potrebne informacije…

poenta je da ovakvih slucajeva ima puno, nemam para da svakome pomognem ali kada imam za bar jednog – nije me tesko i ne mrzi me…

p.s. @Moo:
Da li bih mogao da dobijem kontakt adresu (moju imas u svakom komentaru) povodom neke akcije koju planiram a moooozda bi ti bila interesantna?

By: Tatjana

Tatjana — Thu, 19 Jun 2008 10:15:02 +0000

# Kristina, ne preteruj devojko

# MM, razumem te. Osećam se isto. Ne dajem novac na ulici, jer toliko novca nemam. Trebalo bi da imam najmanje još jedan part-time job za slučajeve s ulice.

Međutim, postoje i molbe koje dobiješ lično. I onda to pravi razliku, iako su nesreće iste, zapravo.

***

Beše jednom jedan slučaj iz porodilišta. Pojavim se tamo kao poseta, naletim na ženu koja moli za pomoć, rođena je beba, izbegli su s Kosova, nemaju ništa, svaka pomoć dobrodošla. Umesto novca, odem i kupim bebi s Kosova veliko pakovanje Pampersa broj 0. Senka, koja je prešla preko lica te žene, mi je postala jasna kasnije. Prođe koji mesec, ponovo se zateknem na istom mestu, a tamo ista žena s istom pričom: rođena je beba, oni su izbegli s Kosova, nemaju ništa…

Zbog takvih slučajeva ne dajem ništa na ulici. Ni-šta.