Monthly Archives: October 2008
Sunčana jesen života
Sunčana jesen života. Kogod je išao u školu u vreme SFRJ i domaćinstva, sigurno je radio bar jedan rad na ovu temu, bilo iz likovnog, bilo iz maternjeg jezika, bilo iz muzičkog.
Drugi put zovem socijalne radnike Novog Sada, jer imam tu komšinicu, bakicu, kad god je pitam kako je, kaže, E, evo na tri noge. Baka se jedva kreće, ali prošeta sa štapom. Dolazi joj kuma, isto tako stara ali vitalnija, unuk u vreme kada stigne penzija, i ostali tek onako i tek ponekad, veeeeoma retko.
Baka je počela da halucinira.
Prvi put je videla ovako debele crve na mestu gde je bio pas. Jer su joj bili jedan dalji rođak s kucom na ručku i, kad su otišli, na mestu gde je bio pas, ostali su ovako debeli crvi. Stoji na našim vratima i plaši se da uđe u svoj stan. Mm odlazi da je uveri da u sobi nema ništa, ugleda lepo postavljen sto za dve osobe, i čančić na podu, tamo gde je bio pas a sada su tamo ovako veliki crvi.
Dalji rođak je ovde ručao, ovde je ručao njegov pas. Mm odustane od uveravanja da nikog nije bilo, tanjiri fino postavljeni i čisti, netaknuti, ipak se ispričaju o bakinoj poseti, nekako mm je uveri da nema nikakvih crva i da je to samo senka.
Zovem socijalne radnike, kažem, dajte, neka se neko pobrine za ovu baku.
Niko, ništa, svi su šatro na godišnjem, čak i teta čije ime znam, koja je dobila taj predmet, našu baku kao predmet, zaprimila predmet pa onda otišla na bolovanje.
Naša baka opet bila prekjuče, digla na noge ceo komšiluk. Samo je nešto kvrc, a onda, kada se ponovo upalilo svetlo, njena kuma i kumina snaja su ležale mrtve, ovako, ukočene, baka pohitala po komšiluku da potraži pomoć. Pomoć, troje stanara sa donjih spratova je došlo, ali su kuma i kumina snaja nestale, baka se plaši da uđe i dalje jadnički doziva pomoć. Mene dozivaju komšije, jer, zaboga, tu smo, vrata do vrata, baka i mi, to je valjda, naša stvar.
Zovem kumu. Da uverimo baku da je kuma živa. Baka ne sluša kumu sa druge strane žice, maše telefonom pored sebe i viče, Ali ležala si ovako, mrtva i ukočena, samo je nešto kvrc, ja sam vas drmala ukočene i onda ste nestale, pa šta me svi sad ubeđujete da sam luda! Bila si ovde, mrtva!
Opet sam se razbolela od tuge, ujutru zvala tetu iz službe za brigu o starima, e, pa kad je ona bila na bolovanju, oni stvarno ne mogu ništa da urade ako ja ne pronađem bakine ćerke.
Ja da pronađem bakine ćerke.
Vraćam se danas u stan, baka čuje korake i otvara vrata sa sedam brava, Mislila sam da je moj unuk.
Ja mislim da je suviše rano za unuka, penzije su tek sledeće nedelje.
‘Šmi mater, koliko je ovo društvo nehumano. Sunčana jesen života, my ass. Zima. Zima – duga i hladna.
Oktobar je, šta da vam radim, ni meni nije lakše
Pa, kad je to, tzv. to mesec knjige. Većina one manjine koja čita i kupuje knjige, od leta štekuje za oktobar.
Ovde nekoliko slika kako je danas (juče i prekjuče, draft je već bajat) bilo na štandu VEGA medije, kada je Marko Šelić potpisivao knjigu ZAJEDNO SAMI.
Što se mene tiče, riknula sam. Nedostaje mi dete, nedostaje mi pas, nedostaju mi časovi d(v)okolice sa porodicom.
Ima li neko da preporuči neku knjigu? 
- P.S: Više puta sam uspela da zaboravim rođendan. Prvi put me je u tome sprečila svekrva:
- Za kad hočeš tortu? – Kakvu tortu? – Pa rodžendansku.
Drugi put su me sprečili prijatelji koje je skype obavestio.
Oni koji nisu moja svekrva i nemaju me na skypeu, mala obzana: danas mi je 42 banke, nijedna svetska, ali svaka solventna.
Frrrrrrrrrrrr… i prolete
Pokušaj da sveže misli prenesem na blog, vruće od frankfurtskog iskustva, taze i nadahnute, prekinuo je glas razuma iza mojih leđa: Biti u Frankfurtu i pisati blog!? Pa to je bolesno.
Ok.
Sada sam manje nadahnuta, supica je gotova, dve mašine oprane, pripreme za beogradski sajam započete, B92 je izveštavao “Borski slučaj” sasvim korektno — naletim na to kao na prvu informaciju iz zemlje, inače kupim parčiće aktuelnih i bajatih informacija, back to life. Ne umem da razdvojim bitno od nebitnog.
Da li je važno da je na Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvovalo 7000 izlagača iz 100 država, među njima i Srbija, ali i malo dalje, na istom spratu, Kosovo?
Jako sam, ono, kao
Srećna.
Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život 
ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).
Pa-pa.
Knjiga, jedna od onih (vol 2.)
Zove me jedna novinarka i kaže da će pisati o nekim našim knjigama, između ostalih i “o onoj sa jako dugačkim naslovom”. Nadam se da se taj opis neće kao naslov zakačiti za nju. U svetu su se snašli, zovu je Bil Bejli, mi je u kući zovemo BB. RTS je ne zove nikako jer tamo nisu hteli/smeli da puste reklamu koja sadrži reč POPUŠILA. Baš me čudi, s obzirom na rečnik koji koristi njihov generalni direktor. Možda bi naša knjiga O PROSERAVANJU, bolje prošla na RTS-u.
Edgardo VEGA Junke: Koliko god obećavala da ćeš da kuvaš i plaćaš stanarinu popušila si jer se Bil Bejli više ne vraća kući.
Prevod s engleskog: Nenad Cvetičanin
Pisala sam o njoj, malkice, kad sam bila zatečena informacijom da je naš autor umro. Mediji i omiljeni blogeri velikih medijskih kuća su se skoro utrkivali da tu smrt opišu kao samotnu: umro je sam. Na jednom blogu javila se i njegova ćerka:
Pokaži mi projekat da ti kažem ko si
Iliti: Kako su građani Bora testirali opštinske projekte
Dok se većina blogsfere bavila nekim svojim stvarima, gotovo neopaženo je prošla jedna građanska akcija čije se jezgro otpora dešavalo baš na blogovima, odnosno, pre svega na jednom: Opština Bor, kojeg uređuje naš Rain Dog, a oko kojeg su se okupili građani Bora.
Koliko god da je svojevremeno akcija David bila masovna, ona zapravo, za razliku od borske, predstavlja i primer neuspeha te masovnosti. Za razliku, borska akcija, sa daleko manjim odjekom među građanima izvan Bora, donela je pobedu. Reč je o iznošenju na videlo troškovnika (recept isti istacki!) za još jedan “besplatan” koncert i ovoga puta, verovali ili ne, Zdravka Čolića!
Parastos za platni promet SOGE
Da je onog jutra neko iz banaka kojima je stalo do imidža među korisnicima bio u Boru u našem društvu, kada je na jutarnjoj kafici zasedao trust informatičkih mozgova, mislim da bi imao šta da čuje.
A vi mi se sad slobodno slatko smejte što sam ispala magarac sa svojom bankom Societe Generale Srbija, glede home-bankinga.
Trudovi
I dobijem konačno pristupne parametre, debil nisam, elektronsko bankarstvo mi nije nepoznato, ovaj softver (to li je) mi se učini veoma handy. Dam jedan nalog, interni, sa dinarskog na devizni račun. Ups, nalog je naišao na grešku i ne može se realizovati (ovu poruku gledam danima, svaki put kad se ulogujem, neće valjda tu da stoji do penzije, pa pročitala sam je već jednom, majku mu).
Sutradan, opa, pokušam da napravim još jedan interni nalog i da platim jedan mali eksterni nalog . Nalog je poslat na izvršenje. Juhu. U istoriji naloga odjednom vidim i da prvi interni nalogčić stoji zajedno sa nova dva u statusu “poslato na izvršenje”. Prolaze dani, a moji nalozi i dalje poslati negde na izvršenje. Imam utisak da putuju preko Kamčatke i Kuala Lumpura, da će napraviti puš-pauzu u Kinšasi i da će onda možda, nakon užine na Santoriniju, stići iz mog stana do DDOR-a Novi Sad. Valjda neću ostariti do tada.
Izlišno je da pominjem da mi se isti nalog koji je pre izvršenja poslat u Bora-Bora na kafu, još uvek javlja kao prva poruka kada se ulogujem: nalog je naišao na grešku (iz mladosti). Imam frku, bokte, da se logujem na home-banking, bojim se, do kraja života ću sanjati ekran sa kojeg mi se ceri ova poruka i govori: neće biti izvršen, neće biti izvršen i ko te šiša, neće utata-utata.
Kontrakcije
Znate me. Pisala sam (stanovnistvo.sgs@socgen.com) i zvala telefonom (011 300 11 555) — podsetite me da vam kažem zašto je važno da okrenete taj broj, čiji god da ste korisnik. Hoće li se ovi nalozi realizovati dok smo još mladi?? Pukovniku Mooshemi nema ko da piše, ali zato ima ko da objasni na korisničkom broju. Objašnjenje nije poznato u istoriji razvoja logičkog mišljenja: ako vam do sutra nalozi prođu, prošli su, ako ne prođu, nisu prošli pa zovite svog ličnog bankara. WTF?!
Jutros je osvanulo i to sutra. Nisu prošli, zadržali se valjda u Rejkjaviku na čaju s rumom. Reko’ daj da sada probam da platim telefonski račun sa muževljevog home-banking naloga, da vidimo da ono sa mojim iskustvom nije nešto lično.
Pobačaj
Buahahahahahahaha (klikni na sliku)! Kod njega je stanje još gore! On čak ne može ni da stigne do mogućnosti da mu se nalog nađe na zasluženom odmoru u Šarm el Šeiku, mislim, da krene makar, pa kad stigne, stigne, nismo kicoši. Program ne razlikuje numeričko od numeričkog. Šta je “numeričko” ako cifre nisu, neka mi kaže neko pametniji od mene.
Nego, ja i dalje čekam odgovor na ponovoljeno pismo. Opomenula sam ih da krše Član 9. Opštih uslova koje su sami sastavili. I da lažu. Nije usluga besplatna (to biste saznali pozivanjem onog korisničkog broja). Tarifira se svaki nalog (nadam se samo onaj koji se realizuje). Nemam ništa protiv tarifiranja, dapače, ali onda ne pričajte da usluga besplatna, Jelašiću, čuješ li ih?
A vi, ako slučajno negde sretnete neke zalutale naloge ili naloge na čekanju, javite meni ili najbližoj filijali ove ažurne banke. Il’ da organizujem parastos svom računu u ovoj banci, na koji ste svi pozvani.
Knjige za pred spavanje (vol 1.)
Ovde, u nastavcima, mali izbor knjiga VEGA medije, sa kojima ćemo se radosno pojaviti na 53. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu (20 – 26. oktobar) *
* tekst nije sponzorisan, makar ne u klasičnom smislu
Andrej E. Skubic: FUŽINSKI BLUES
Prevod sa slovenačkog: Roman Vehovec
U sasvim običnom, jednom jedinom danu, jedinstvenom samo po tome što se prvi put u fudbalu sastaju sada dve nove i odvojene države, Slovenija i Jugoslavija, čitalac upoznaje različite likove koje jedino povezuje mesto stanovanja, Fužine, ozloglašeno i nepopularno predgrađe Ljubljane.
Mali čovek
Ja stalno mislim da je on moj. Ali
Mali čovek je svoj. Ima moje crte lica i moje palčeve na rukama, ali svoju ličnost.
Mali čovek ima svoje mišljenje o svemu oko sebe: o muzici, odevanju i varivu od pečuraka.
Mali čovek s lakoćom iz glave prevodi arapske brojeve u rimske cifre: rođena si MCMLXVI! jer to mu se odmah stvori tu – na mestu gde mu se spojila mala fontanela glave koja ima oblik kao moj, jedino što joj je sadržaj u potpunost svoj.
Mali čovek ima svoj ritam. Ja ga diktiram ali ga on upodobljava sebi.
Mali čovek ima smisao za humor. Dobio ga je od Velikog čoveka, ali ga koristi na svoj način.
Mali čovek ume da govori kokni. Ja sam živela u istočnom delu Londona, ali on koristi istočno-londonski akcenat.
Mali čovek danas ima kontrolni iz matematike.
Dođemo jutros zajedno do ćoška. Poljubimo se. Ja mu podesim torbu, a on zakači palčeve za kaiševe preko ramena. Mali pas i ja krenemo na levu, Mali čovek na desnu stranu.
Odjednom, okrenem se i zastanem. Vidim kako Mali čovek odlazi svojim putem, skakutajući putem na svakom drugom koraku, samo na levu nogu, tam-ta-ta, tam-ta-ta. Isto kao što sam to radila ja davne MCMLXXV.
Stojim i gledam za Malim čovekom koji odlazi svojim putem, skakutajući samo na levu nogu. Isto kao ja. Moj veliki sin. Svoj mali čovek.
Žena u sivom štofanom kaputu u prolazu pogleda u moje lice preko kojeg se razlila nežnost i čežnja. Smer mog pogleda ili možda to moje neobično smešno lice je natera da zastane i potraži izvor na kojem se napaja moj pogled.
- Vaš sin?
Mali čovek mi na trenutak nestane iz pogleda zaklonjen ogromnim džipom kakvog bi voleo da ima kad poraste. Onda ponovo, kad prođe pored haube, ugledam samo čuperak na glavi, kako skakuće, tam-ta-ta, tam- … i, nestane.
- Da, moj sin.
- Mali Čovek. – nasmeši se i dotakne mi rame.
Osetim užasnu, neobuzdanu sreću koja mi prepuni grudni koš, a zatim toplotu na obrazima. Plačem, jebote!
BoB: NS-BO-NS
Nakon prvog susreta blogera u Pančevu, pisala sam tekst sa naslovom: I blogeri su samo ljudi. Nakon ovog, trećeg susreta, naslov mora da se menja, ali nemam trenutno bolji. Zato izdržite ceo tekst i pogledajte i kraj posta.
Prolječe je otpočelo kišom, jutro drugog dana BoBa otpočelo je mamurlukom i kišom, la-la-lala-la. Mamurluk i nije dokazan, fakat, ali pospanost jeste, jer je zabava na zajedničkoj večeri (pun pogodak organizatora!) trajala za neke do dva, za neke do četiri ujutru, što se već sutradan u 10:00 videlo po brojnom stanju u Domu kulture. Za babe kao što je vaša omiljena blogerka veče se završilo u pola jedanaest, glavoboljom koju sam ponela sa sobom iz Novog Sada i bolovima u stomaku koje sam stekla u Boru halapljivo izedajući ručak, tako da tragovi od umora narednog jutra na mom licu nisu bili vidljivi golim okom.
Hat moštmar, što bi rekli Mađari, krenimo hronološki.
Bob: Dan prvi
MVM (Moj voljeni muž) i ja smo stigli u Bor za tri sata i 20 minuta, računajući trenutak kad smo izašli iz stana u Novom Sadu i trenutak kad smo parkirali ispred Doma kulture u Boru, tačno u 11:30, sve po programu. To što je vozio i 180 na sat, ostavimo sada po strani, ne želim da se sećam koje sam sve mehanizme za umirivanje i nasilno i laičko uvođenje u stanje nirvane morala da isprobam, da ne podlegnem osećaju da letimo i da ćemo umesto u Boru završiti drito u crnoj hronici. Everywhere you go, always take the weather with you, mi smo poneli, osim moje glavobolje, i sunce na put.
Imala sam neslužbenu i nepotvrđenu informaciju da će ovogodišnji BoB otvoriti predsednik opštine jer će opština i dati neka sredstva, ali ne i službenu potvrdu o tome, osim “biće u redu, evo u utorak (sledeće nedelje, prim. moo.)”, jer, pretpostavljam da je važniji giga-koncert ocvale i svačije zvezde Zdravka Čolića (a još od akcije David znamo da on neće ni da prdne u vašem gradu za manje od 100.000 evra). Predsednik opštine je izostao na otvaranju, dakle, za razliku od 100-tinjak blogera iz regiona, doktorke iz Zavoda za transfuziju Beograda, lokalnih medija koji su potom to u vestima u 16 javili kao prvu vest i, šta da vam kažem: već na prvi pogled BoB je izgledao kao još jedan uspeh.
Meni je bilo lako: za razliku od prošle godine kada sam poginula, ove godine sam bila gost. Skoro kao počasni. Bar sam se osećala tako, iako su se domaćini potrudili da se svako oseća kao počasni gost. Bravo za Borane. Bravo za sve nas. Program je, … program, susret je i tako radno-prijateljski, tamo su bili ljudi koji su spremni i da nešto rade zbog radosti kasnijeg druženja, tako da se program slobodno može kritikovati i pohvaliti, što ja neću sada uraditi, da bih odmah skočila na radost prijateljskog ručka.
Jbg, izgleda da u Boru mora da se dobro i obilno jede. Predjelo, čorba, glavno jelo čija težina u tanjiru se meri kilogramima, desert, blizina Bugarske preti baklavama. Blah-blah sa dragim ljudima, uvek je dobro uhvatiti trenutak kada možeš i da se ispričaš s ljudima koje znaš samo online, ili samo od prošlog BO. Dok mi se stomak punio hranom i vazduhom (ja sam, verujte mi na reč, učila svog sina da se ne govori punim ustima ni između zalogaja, ali, ljudski je grešiti i ne biti fin), rupica na kaišu je javila znak za uzbunu, glava na kojoj sam nosila još novosadsku glavobolju završila je Bubmarov let i otpočela da bubnja tročetvrtinski tam-tam i morala sam da skipujem jedno predavanje u korist setupa u hotelskoj sobi.
U kasno popodne, na samom kraju prvog dana, iz prvog reda sam pratila predavanje za početnike. Da, da, Vesić se baš potrudio iako sam iskoristila priliku da mu se posle predavanja izjadam da u mom slučaju on previđa neke elementarne rupe, kao što je fakat da dobro vozim auto, ali ne umem da promenim ulje u motoru i to zato što ne znam GDE se to radi, a ne KAKO. Dakle, Vesiću, kažem ja njemu, otvorim haubu (pokaži mi gde) i onda…. ? Mislim da je shvatio poentu, čim je obećao da će biti moj tutor i da će mi razvejati maglu neznanja, strpljivo, putem maila, a ni Novi Sad mu nije daleko. Sad da vam pričam da je u kritičnim momentima predavanja Vesićev asistent, Deda, uvek imao nešto da mi šapne na uvo, izlišno je, znate Dedu.
Kakogod, Borani su, kasnije mi se to javilo, načisto upropastili BlogOpen, kad sam shvatila da su uspeli da organizuju, osim predavača iz inostranstva i zajedničku večeru za svih 100 ljudi, drži-prži švedski sto, trpaj, trpaj, muzka, muzka, kao na svadbi. Sad, recite vi meni, ko će ikada uspeti da ponovi tu magiju, večeru za sto ljudi na račun organizatora? Taj se nije rodio, osim ako se nije rodio u Boru. I tu su nas zeznuli, i kao blogere i kao ljude, jer ako su blogeri sinoć slučajno stekli naviku da za džabe krkaju na ovom okupljanju, onda se bojim da ćemo ubuduće morati da idemo na jedno jedino mesto na svetu gde je to moguće za 1.000 dinara kotizacije – Bor.
BoB: Dan drugi
Suske je delovala odmorno i vedro iako je i ona zaglavila do dva (priča se po čaršiji da je ona najopasnija žena u Boru i Negotinskoj krajini). Rain je delovao isto – nema emocija dok traje organizacija (samo 2 CIJA, izvini Saša, probaću posle da ubacim još neko ). Deda je delovao isto – trolovao je pospane i zasmejavao ih. Doktorka iz transfuziologije je izvadila 19-tu epruvetu krvi budućeg dobrovoljnog davaoca kostne srži, svi Makedonci su falili, jedino kiša i niska temperatura nisu izostali.
Otpratila sam dva predavanja iz oblasti književnosti na blogovima i deo kreativnog pisanja, kada je Bane krenuo da nas propituje (dobili smo i domaći!), uplašila sam se da ću dobiti jedan ili opomenu za nedovoljnu aktivnost ili zanoktice i morala sam da klisnem za Novi Sad. Skipovala sam ručak, kod kuće sam bila u vreme dok su oni još veselo blah-blah u restoranu našeg sponzora čije ime nisam upamtila (ali molim za intervenciju domaćina, — evo ga 3. CIJA mada je u fazonu CIJU), sve u svemu, nekih dobrih tri i po sata nazad.
Pozdrav iz Novog Sada
Ne bez ponosa stojim na čelu onih koji su od prvog susreta u Pančevu insistirali na solidarnom obeležju naših susreta. Međutim, ove godine, predlog Borana da se solidarnost pokaže na prijavljivanju blogera u banku dobrovoljnih davalaca kostne srži, već sam po sebi je vredan poštovanja i divljenja. Činjenica da je 19 blogera dalo krv i prijavilo se u bazu podataka, ne govori o tome da je naša blogerska zajednica solidarna. Govori o tome da je čine Ljudi, i to kakvi. I to pravi razliku u odnosu na naslov iz posta o prvom BO.
Ponosna sam što se poznajemo.
Besplatni mali oglas
Oglašavam slobodnim dva mesta u komfornom automobilu Novi Sad - BoB – Novi Sad.
