Zašto se oni ne žele integrisati, bar to ne želi većina? Šta mislite?

Ali nije u farmericama stvar, one nisu deo verske odece (mada je moj muz ozbiljno razmisljao da osnuje Church of Denim kako bi mogao da ide u farmericama na posao – iz verskih razloga) – ni jedna firma ne bi ti zabranila da oko vrata nosis lancic sa krstom. Centar grada gde su poslovne zgrade pun je jevrejskih kapica ciji vlasnici, osim toga, nose izuzetno moderna i skupa poslovna odela. Profesori na faksu uredno nose kapice takodje… znaci, ako mogu oni onda moraju da mogu svi. Meni je to strasno jednostavno. Druga je stvar kad zena koja nosi burku (potpuno prekiriveno lice, osim ociju) krene da se sudi sa drzavom oko toga sto joj vlasti ne daju da se sa burkom slika za vozacku dozvolu ili pasos. Mislim, moze ona da tuzi, ali je smesno. Slika sluzi vizuelnoj identifikaciji, a sa burkom na glavi ta je svrha podrivena, prema tome – ili se odrekni pasosa i vozacke ili skini burku da se slikas. Takvih nebuloznih pokusaja ima mnogo, a na drzavi je da ih izvede na pravi put.

O Vojvodini da ne pocinjem, dosta sam se nadiskutovala:))

bas kao sto ni meni ne moze da zabrani da nosim farmerice

Zar nisu farmerice proterane iz većine škola među nastavnim osobljem? Nisu li farmerice zabranjena odeća u državnim institucijama?

Mene su letos u zgradu SUP-a jedva i prekorno me gledajući pustili da uđem u papučama među šaltere.

Dobro. Farmerice i papuče nisu išto što i hijab, najmanje zato što ne pripadaju obeležjima neke vere, ali se kose sa kodeksom (dakle, nekakvim zakonom ili makar idejom o njemu) pristojnog odevanja.

Ali, samo da za korak odem predaleko: nije li pravo jedne muslimanke da nosi hijab ravno mom pravu da leti idem u japankama?

***

Teško da mogu da doprinosem vašim komentarima jer nemam neposredno iskustvo. Iznela sam samo utisak u postu.

Međutim, mogu da napravim paralelu sa izbleglicama u Vojvodini. Poznato je da su nikla čitava naselja, prvo bespravno a potom je država dozvolila legalizaciju tih objekata i stvara infrastrukturu i upodobljava Generalni urabnistički plan tome, u kojima ti ljudi žive kao u nekom dobrovoljnom getu, prodaju kuće međusobno, jedni drugima, tamo se ne nastanjuju stari Vojvođani, škole su tamo sada pune dece koja su rođena ovde a čiji roditelji i dalje neće da se integrišu, većinsko stanovništvo ih zove pogrnim imenima i u njima vidi problem.

Daleko da su ti ljudi nevidljivi, iako su nastanjeni u određenim delovima grada odakle se teško mešaju sa domicilnim stanovništvom: oni su, na primer, većinom glasači radikala i na taj način, brojnošću i uverenjem, disciplinovano glasaju i utiču na naše sudbine.

U vreme MIloševića, da opravda svoje ratove u kojima nismo učestvovali, oni su promptno dobijali zaposlenja u državnim i javnim ustanovama, dok je zapravo vladalo siromaštvo i ogromna stopa nezaposlenosti.

Jaz koji je tada stvoren, zbog privilegovanog dočeka (paradoks, znam, ti ljudi su prošli ono što nikome ne možeš poželeti, a izbeglištvo samo po sebi nije privilegija) zahteva godine i godine zajedničkog života, da bi bio premošćen.

Pa, još uvek postoje vicevi o vozovima bez voznog reda, a prošlo je više od 60 godina!

A govorimo praktično o ljudima iste vere, je l’?

To je tacno, ali to je druga prica. To ne moze biti razlog da jedna demokratska zemlja u kojoj su svi gradjani inace jednaki, uskrati neka prava nekim svojim gradjanima jer u njihovom javnom i privatnom ponasanju pronalazi disparatnost a u stavovima dvolicnost.

Svet nikad ranije nije bio ovako multikulturalan i izmesan kao sada, i prosto mora – kroz sve dostupne mehanizme, pa i sudstvo – da pronadje nove norme koje ce odgovarati novom kontekstu i novim demografijama. U Kanadi su katolicke skole stipendirane od drzave, kao i javne skole. To su ostaci starog sistema u kom si ili bio katolik ili ateista; taj sistem danas vise ne zadovoljava potrebe nove kanadske populacije koja je strasno raznolika. Znaci, namece se potreba za stvaranjem novog sistema – ili stipendiraj sve verske skole, ili nijednu. S druge strane, treba odrediti meru do koje se ide u adataciji zakona, obicaja itd… kako se sve to ne bi pretvorilo u “dosli divlji oterali pitome”. Danasnja moderna drzava je na velikim mukama, i mora da plese po veoma tankoj niti koja lako moze da pukne, i sa koje lako moze da se surva u ambis medjuverskih tenzija. O tome narocito mora da se razmislja onda kada ti populacija “manjina” polako prelazi 50%. Kada manjine postanu vecine, onda se drustvene norme prilagodjavaju njima. Primer ovoga je Dubai, gde je zarad ekonomskih beneficija coveku sa zapada koji je ubedljiva vecina dozvoljeno svasta sto je za domacine jednostavno nedopustivo. Uz sve to, naravno, drzava domacin mora naci nacin i meru za ocuvanje tradicije i domacih zakona, tako de se seks na javnoj plazi, da uzmemo taj slucaj od pre par nedelja, ipak ne tolerise. No, nije bas ni da je odgovor u postojanju dva paralelna zakona, ali da sad ne pravim tu digresiju.

Ukoliko drzava sama nije u stanju da pravilno definise granice, uvek je tu plebs da je osvesti, bar u zapadnim zemljama u kojima postoji razvijena gradjanska svest. Tako kada je samo doslo do nagovestaja da bi drzava bila voljna da eventualno razmotri dozvoljavanje primene serijatskog zakona u Kanadi onim grupacijama koje do njega drze, digla se ogromna buka i frka i to se nije desilo. Jer, granice moraju da postoje, naravno, i norme gradjanskog, demokratskog drustva moraju da se postuju jer bi suprotno bilo korak unatrag, ka kamenovanju preljubnica i tome slicno.

“u Turskoj je ZABRANJENO podučavati sa maramom na glavi (koliko god to paradoksalno zvučalo, ali Ataturk je imao i svijetlih momenata), zašto bi onda to dozvolila zemlja čije društveno i političko uredjenje maramu doživljava kao simbol potlačenosti.”

To sto je nesto zakon u Turskoj, Francuskoj ili Svedskoj, nije nikakav standard za iste procese u ostatku sveta, iako drzave generalno imaju obicaj da prate jedna drugu bar kad je rec o progresivnim zakonima. Ovaj zakon, medjutim, podriva ambicije moderne turske drzave da postane punopravni deo Evrope i demokratskog sveta. Zato je, u februaru ove godine, turski parlament UKINUO deo tog zakona koji se odnosi na visoko skolstvo. Polako ali sigurno Turska ce morati da , kao demokratska drzava kakvom zeli da bude vidjena, prihvati cinjenicu da u modernom drustvu jednakost ne sme imati stepene gradacije.

Sa druge strane, ako primecujemo “njihovu” dvolicnost, moramo primetiti i svoju. Ne mozemo se busati u prsa nekim univerzalnim ljudskim pravima i parolama o jednakosti, a onda tu jednakost selektivno primenjivati onda kada se nesto ili neko ne uklapa u nas sistem vrednosti ili od njega zestoko odskace. Ideja jednakosti upravo se odnosi na to da SVI ljudi imaju jednak tretman i jednaka prava. Da li je njihov krstic na lancicu ispod majce ili van pa se vidi, ne bi smelo da ima uticaja. I to sto je za mene mozda nesto simbol ogranicavanja zenskih sloboda je totalno irelevantno. Ono sto drzava moze i sto bi morala, je da zabrani PRISILJAVANJE zena da nose hijab, ali svojevoljno nosenje hijaba ipak ne sme i ne moze da brani (to bi, znaci, bilo PRISILJAVANJE zena da ne nose hijab, sustinski isti greh) bas kao sto ni meni ne moze da zabrani da nosim farmerice iako, sigurna sam, nekim okorelim konzervativcima to predstavlja simbol potpuno neprihvatljive emancipacije koja je, za njihov pojam, dovela do propadanja institutcije braka i porodice i tako dalje.

I da dovrsim, ja sam za sekularnu drzavu i obrazovanje a moj licni osecaj kad ugledam zenu zamantanu u tri sloja crnog od glave do pete, narocito na +40 stepeni u betonskom Torontu je daleko od odusevljenja – ali uopste nisam za zabranjivanje onih verskih sloboda koje ne ugrozavaju javnu bezbednost i tekovine gradjanskog drustva, ma kako ja praktikovanje tih sloboda dozivljavala. Zemlja koja izvesna verska obelezja dozivljava kao neprihvatljiva, morala bi da o tome misli dok kreira svoju emigracionu politiku, samo to niko ne sme jer bi diskriminacija bila suvise ocigledna.

Cinjenica je da globalno selo pliva u moru teskih moralnih pitanja koje mora naci nacin da razjasni, osetljivih tema kojima mora naci nacin da se adekvatno bavi, zestokih protivurecnosti koje mora naci nacin da izmiri. U danasnjoj atmosferi globalnog medjuverskog konflikta ova misija izgleda gotovo nemoguca, ali je tim pre kriticna i neizbezna ako deci i unucima zelimo da ostavimo svet vredan nasledjivanja.

I tako. Glupo mi je da nastavljam da skrecem Tanjinu temu u ovom pravcu, ovo je uostalom tema bez kraja.

Možda je suvišno objašnjavati da je ta marama ne samo vjerski simbol nego i simbol ženine podredjenosti i potlačenosti u muslimanskom svijetu, ali te žene ju nose (najčešće) iz vlastitog uvjerenja (kad ti netko od rodjenja govori da si magarac, nema ti druge nego da počneš njakati)i ja tu njihovu odluku POŠTUJEM.
Ne moram se slagati sa ničim što čini njihovo društveno i državno uredjenje, ali AKCEPTIRAM, jer oni tako žele.
Pa bio bi onda red da i oni akceptiraju da na zapadu ženina kosa nije djelo vraga, a nošenje marame kao prevencija protiv ženskih djavolskih atributa nije ništa drugo nego čisti nonsense.

Ne želim praviti usporedbe tipa: ni oni ne bi dozvolili da kaludjerica predaje u njihovoj školi, ili ni meni ne bi palo napamet da im vješam križ u učionice, ili da obuvena šetam po džamiji, ali interesantno je kako kod njih ta granica tolerancije varira: vani koriste sva prava koja su im dana jer žive u svijetu koji teži civilizaciji oslobodjenoj od radikalizma svih oblika, kod kuće se drže striktno svih tlačiteljskih zakona i primoravaju druge da čine isto.

Koliko znam, u Turskoj je ZABRANJENO podučavati sa maramom na glavi (koliko god to paradoksalno zvučalo, ali Ataturk je imao i svijetlih momenata), zašto bi onda to dozvolila zemlja čije društveno i političko uredjenje maramu doživljava kao simbol potlačenosti.

Tužbu te dvije žene javnost je doživjela kao čisti radikalni čin, jer su se tako i postavile. Mora da je bio divan osjećaj tužiti državu do zadnje istance, a na trošak iste (jer kao nezaposlene država im plaća odvjetnika).

Najveći paradoks u cijeloj situaciji: neke (nacionalističke)turske novine objavljivale su ogorčene članke “suosjećajući” sa te dvije mučenice. A one zaista pate kasirajući ne malu naknadu za nezaposlene (privilegirane) državne službenike.
Toliko o slobodama.