Monthly Archives: March 2009
Moda je prolazna, samo je stil večan
Policija u Nemačkoj je zabranila svojim zaposlenima da nose odeću marke Fred Perry i još nekolicine robnih marki koje su meni nepoznate. Navodno, Fred Perry i ostale pominjane marke su omiljene i neonacistima, kupuju se preko njihovih online šopova kao must-have i predstavljaju deo njihovih obeležja, a, uzgred, proizvođači se nikada nisu javno distancirali od svojih kupaca koji mnoge od ovih robnih marki nose razvrstano po grupama koja ih definiše: neonacisti, skinhedi, ulični huligani…
Nakon ovog poteza berlinske policije, PR kompanije Fred Peri je izjavio da je jedan na hiljadu kupaca ekstremni desničar. I ostali proizvođači su izrazili nezadovoljstvo ovakvim obeležavanjem, navodeći da su njihove firme “čiste”, a sve to nakon što je policija donela ovu odluku, jer je u jednoj od akcija praćenja neonacističke grupe u javnom okupljanju, policijac u civilu imao majicu koja se asocijativno vezije za pripadnost estremnim desničarima, što je naišlo na osudu javnosti.
Možda će se nekome ova odluka berlinskog šefa policije učiniti ekstremnom, rigidnom ili besmislenom, a meni je ona probudila asocijaciju na činjenicu da kod nas policija nije ograničena u izboru privatnog odevanja, što mi je razumljivo, ali isto tako nije ograničena ni da službene automobile zaodeva insignijama pravoslavlja.
Da li i vama to smeta? Odakle pravo našoj policiji da stavlja krstove na retrovizore i da li bi isto bilo normalno da kače “anti-radar” CD-e ili slike golih žena na haube? Čija su to vozila, majka mu stara? I čija je to policija?Ili su ova pitanja istinski izlišna imajući u vidu šta sve ostalo policija sebi dozvoljava / joj je dozvoljeno?
Ili, da se prosto poslužimo parafraziranim sloganom kompanije Fred Pery: moda je prolazna, samo je pozicija sile večna.
Fred Peri za početnike
Smatra se jednim od najvećih igrača tenisa svih vremena, koji je je osvojio sve najvažnije teniske turnire. Kreator je polo majice namenjene tenisu, a njegov dizajn se sastojao od posebno izabranog materijala – pamučnog pikea, kroja kratkih rukava, s kragnicom i kopčanjem spreda. Znak na levoj strani, lovorov venac preuzet sa starog wimbldonskog znaka, postao je zaštitni logo, a 1952. godine, kada je promovisana na Wimbldonu, postigla je ogroman uspeh. Do kraja pedesetih, u ponudi je bila samo bela varijanta, da bi se tokom šezdesetih pojavila u svim kolornim varijacijama, a izvan teniskih krugova, nosili su je tinejdžeri, potom skinhedi, a u novije vreme indie-klinci, koji je nose zakopčanu do grla.
Lovor je naš prevod latinske reči Lauraceae, odakle i izraz: lauerat – pobednik.
Koliko je sati?
Pa, dobro ljudi, da li smete da priznate, da li ste gledali ulazak u kuću Velikog blata? Ja jesam, časna pionirska, otkad sam čula da će u freak-show ući i Čanak. Primila sam to kao Vest. Sa velikim V. I onda promašim, avaj, njegov “profil” i upadnem kada je već sedeo, s kraja ugaone garniture na kojoj će ukućani narednih trideset dana češati dupe i čačkati nos i pričati gluposti, sedeo je tamo i smeškao se, rekla bih, ipak se pitajući šta mu je to trebalo.
Osobi koja je po svojoj prilici patentirala majčinstvo i trudnoću, Jeleni Karleuši, tamo je i mesto. To nije vest. Niko od VIP ukućana nije Vest, osim Nenada Čanka, rekla bih. Niko nije više od Nenada inspirisao voditelje, Macu i Kalinića, od čijih opaski je sadržajnija izlapela kisela voda, a harizma upravo proporcionalna harizmi prazne flaše piva, da se naslađuju dispoziciji kojoj su se ukućani, svesno i svojom voljom, bez prinude i kazne, sami izložili.
Volter: pojam lepote za žabu je – žaba.
Jednostavnije: ljudi se povezuju, grupišu, pripadaju jedni drugima formacijski, ideološki, sociološki, psihološki, tako što negde pronalaze najmanji zajednički sadržalac među sobom.
Matematički posmatrano, grupacija koja je u kući i zato na trenutak (tek 30 dana) čini svet pametnijim i svrsishodnijim mestom, ima NMZ u estradi. Svi su, na ovaj ili na onaj način deo te jadne kategorije, koju i mi ovde zovemo estrada, ili makar, javni prostor. Ima tu uspelijih i manje uspelih primeraka ničim izazvanih zvezda, ali svakako ne možemo naći, bez prisustva mentalne sile i prinude, folk paradu u poslu kojim se bavi Nenad Čanak, inače obrazovan, duhovit i svestran čovek – političar. Ali su zato, neke njegove političke kolege brže bolje okarakterisale njegov celokupni javni politički život – estradom. Treba li mu to? Sumnjam. Da li je računao na to? Sigurno. Da li Nenad Čanak dobro računa? Uglavnom. Da li to donosi nove sigurne glasove? Ne bih rekla.
Iako najstariji, iako najobrazovaniji, iako jedini, praktično (samo da zaboravimo ovom prilikom na političku ideologiju koja ne pripada ovoj situaciji niti ovom tekstu) koji pripada intelektualnoj eliti, ili intelektualnoj estradi ako baš hoćete da cepidlačite, on je ipak sam sebe doveo u situaciju da bude predmet sprdačine cele misleće Srbije i neduhovitih i neukusnih opaski dva neduhovita voditelja, čija se spontanost može porediti samo sa abortusom.
Koliko je sati
Zovite me dvoličnom, ali mi ni najmanje ne smetaju opsene i degutante opaske voditeljskog dvojca na bilo koga drugog u kući, mislim da su svi redom zaslužili tu retoriku a to je, uostalom, i koncept Velikog blata – dobrovoljno se izložiti ponižavanju pred milionskim svedocima, ali me je nekako bilo stid svaki put kada je komentarisan Nenadov prijem nove razgolićene ženske “VIP” osobe i one jedne “EIP” i karakterisan njegov pogled, smer pogleda ili količina sjaja u očima.
Pa, sunce ti kalaisano, zašto bi to čovek sebi uradio? Radi životnog mota izdvojenog na oficijelnoj stranici ove priredbe: Nikada se neću predati?
Sigurna sam da će Čanak imati racionalno, duhovito i neosporivo objašnjenje za svoj potez, jednom kada izađe iz Velikog blata u neplaćenom odsustvu i vrati se u freak show – Brod ludaka, skupštinskoj priredbi o našem trošku. Formalno – samo će zameniti emitera reality showa, Pink za RTS i naziv emisije. I ja ga čekam s nestrpljenjem. Kao i na recepciju buduće težine njegove političke reči, sada, kada je postao Ukućanin i nakon što se prvi put probudio javno, uz pesmu Jelene Karleuše, Dan 02, “Koliko je sati”.
Srećna okolnost je da je u Srbiji pamćenje kratko, a svako čudo tri dana. Ili će, baš naprotiv, neki neodlučni glasač baš nakon ovoga postati Ligin siguran glas? Neam pojma. I tako sam dokazala da ne poznajem naravi i pobude naših ljudi.
- sve fotografije preuzete iz arhive oficijelnog sajta
- UPDATE: Sve fotografije skinute zbog naknadne pameti: uslovi korišćenja materijala sa sajta su regulisani ovde. Poštovaćemo to.
- Samo mi još taj đavo fali da me zvekne Veliki Brat
Bullying me, bullying you
Buling. Kad smo mi išli u školu, to se zvalo “dečja posla” i stvarno nije bilo više od toga. Postojali su dripci, bilo je štrebera, mamine dece, dobre dece… Dripci su ostali dripci po zatvorima ili ulicama, štreberi su uglavnom zauzeli dobre, ili makar pristojne poslovne pozicije, a ostali, ostali tamo gde su bili – u zlatnoj ili manje zlatnoj sredini. Nejneprijatnije što je moglo da nam se dogodi bio je pokušaj da ti neko na Varadinskom mostu pokuša da proda ciglu, dok se vraćaš sa Đave. Ništa, kupiš ciglu za siću koja ti je ostala od džeparca i posle pričaš kako je bilo strašno i opasno.
Danas je nasilje među ljudima toliko razvijeno, da možemo da razlikujemo podgrupe:
- mobing – psihički (vodoravni) teror grupe nad pojedincem,
- bossing – psihički (vertikalni) teror nadređenog prema podređenom (koji novinari vole da izdvajaju kao jedini primer nasilja, nazivajući to paušalno i pogrešno mobingom, pa svaka kasirka, koja ne sme za vreme radnog mesta da ode u toalet jer im je šef smene zabranio, vrišti da je žrtva mobinga, isto kao i radnik koji je degradiran u poslovnoj poziciji, bez obzira da li se to desilo s razlogom nerada ili samovoljom direktora), i
- buling – vršnjačko nasilje u celom svom koloritu: psihološko, socijalno, verbalno i/ili fizičko nasilje.
Za razliku od prva dva oblika nasilja kojima su žrtve odrasle i punoletne osobe, poslednja, najugorženija grupa – deca – ostaju u zapećku interesovanja društva, dok ne dođe do nekog od primera, isključivo fizičkog vršnjačkog nasilja: do prebijanja srednjoškolca do pada žrtve u komu, dok se ne okači neki užasavajući video uradak zlostavljanja u školskom WC-u ili na, školi obližnjem, atomskom skloništu, dok ne ulete dvojica golobradih na prvi čas i ne prebiju dečka koji ih je iznervirao pre prvog školskog zvona…
Buling – da li se to maže na hleb?
Dok se to ne desi – buling ne postoji. Kada se to desi – zove se “naše društvo je bolesno, šta gledaju na TV-u, šta slušaju sa skupštinske govornice - nije ni čudo “. Kad se desi nešto zanimljivo za medije – krivo je društvo (uopšte), a predstavnici tog društva zaduženi za zdravlje nacije, uglavnom upiru prstom na prezauzete i borbom za goli život obuzete roditelje, koje po potrebi možemo zvati i nezainteresovanim stranama, posebno ako im je dete pronađeno u ulozi zlostavljača, a ne žrtve.
Ipak, istraživanja pokazuju da se 7% školske dece našlo u obe uloge: zlostavljača i žrtve, a da broj muških zlostavljača raste s uzrastom, kao i broj muških žrtvi. Posebna pažnja, retorička doduše, se obratila na porast nasilja među devojčicama, tako da se izdvaja i termin “ženski buling” ili “buling među devojčicama”.
Dobra vest je da čak 70% učenika tokom celog školovanja ne postane ni žrtva ni nasilnik, te se, shodno tome, svrstava u grupu “neuključenih”, ali se misli pre svega na odsustvo ličnog iskustva, pri čemu ne treba zaboraviti “iskustvo posmatranja” što je takođe svojevrsni psihički teror.
Dok zlostavljanje traje, učenici uglavnom nemaju kome da se obrate: nezainteresovani, slabo plaćeni i nesenzbilisani radnici škola, uglavnom ne reaguju doklegod zlostavljanje ne postane incident oko kojeg se okupe mediji. Do prisustva medija to uglavnom ostaje lična drama pojedinačnih porodica, bez obzira da li su im deca žrtve ili zlostavljači. Kada do medija dođe, škola upire prstom u roditelje, roditelji upiru prstom u prosvetare, novinari izveštavaju senzacionalistički bez nepohodnog istraživanja celog problema. U međuvremenu, dobar primer da se delikvencija isplati daju nam sudovi i Vlada (slučaj Uroš i slučaj Miladin).
Buling – to je nešto što postoji u novinama
Poslednji slučaj koji pratim par dana kroz vesti b92, odnosi se na dramu devojčice drugog razreda osnovne škole, koju su zlostavljale drugarice iz odelenja, o čemu je, konačno, porodica zlostavljane devojčice obavestila inspekciju i medije, a publika požurila da linčije zlostavljačice od devet godina, s posebnim akcentom na roditelje.
S velikim u žasom pratim i komentare koji redom, njih 90-tak, poziva na linč roditelja čija deca su se našla u ulozi zlostavljača, previđajući, pri tome, nekoliko važnih stvari:
- nije utvrđeno šta se tačno događalo, odnosno, mediji su preneli samo jednu stranu priče, priču žrtve i njenih roditelja
- deca od devet godina, koja su zlostavljači, takođe su žrtve (sistema, nerazumevanja, nedovoljne pedagoške, roditeljske ili psihološke brige…)
- deca – zlostavljači postaju još veće žrtve javnim progonom koje se odvija na komentarima vesti na b92
- jedini zlostavljač je školski sistem (konkretna škola, konkretna učiteljica, konkretna pedagoško-psiloška služba škole, konkretni direktor) koji su – svi listom, u nemoći ili nebrizi, dozvolili da problem i jedne i druge strane eskalira do neizdržljivosti i slasti krvožedne publike.
Nerado bih stala na bilo koju stranu, raspolažući samo informacijama koje su dostavljene u vesti b92, sa tendencioznim naslovom da izazove revolt. Ali bih, svakako, podsetila da deca uzrasta od devet godina ne smeju biti etiketirana kao dželati i delikventi, da je problem vršnjačkog nasilja problem odraslih članova društva i da je, stoga, društvo odgovorno da radi na prevenciji, na prepoznavanju i priznavanju problema i, konačno, na rešavanju problema.
A šta društvo čini?
Iz ovog primera i ovakvog izveštavanja, a po svoj prilici i pod pritiskom medijske pažnje, neće moći da se utvrdi, na primer, da li je kod devojčice označene kao žrtva bilo pritajene agresije kao pokretača za agresiju druge strane? Da li je potrebna pomoć i zlostavljačicama? Odnosi među ljudima, pa i među decom, nikada nisu u potpunosti jednosmerni, već bazirani na principu interakcije.
Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije…
Da ne govorimo o tome da je mesto radnje locirano, da su imena objavljena i da je strašno veliki broj posmatrača koji će decu, u ovom slučaju označenu kao siledžije, obeležiti ako ne za ceo život, onda svakako za vreme trajanja školovanja.
I niko ne primećuje to zlostavljanje – da je problem samo primećen, a potom ostavljen gomili da se sladi i da je pečat na neku decu udaren. Nijedna strana u ovom slučaju ne dobija pomoć, jer je od njihove drame napravljena predstava za javnost.
Prosto me sramota od ovakvog društva. Pogledajte te komentare, “opipajte puls nacije” i kažite šta vidite.
Slični tekstovi:
