Samo dva dana nakon što sam obelodanila sreću zbog komšijskog para gugutki, pala je kiša, dunuo je snažan vetar i bračnog para više nije bilo. Ugledala sam jedno razbijeno jaje na krovu, daleko od gnezda, a u sledećem naletu vetra ni toga više nije bilo. Iza ovog pažljivog i privrženog ljubavnog para ostalo je nekoliko grančica u oluku. Rastureni dom.

Nešto mi se slošilo i odlučila sam da ne mislim o tome. Ono o čemu ne mislim, i ono što ne znam, ne može mi ništa.

Potom je Srbiju preplavila vest o građaninu Mariću koji je već u ovom trenutku dok pišem, pao u zaborav. Dva dana me je zasmejavala izjava nekakve kliničke psihološkinje kojoj ni novinarka b92 nije znala prezime, koja je, stručno i s autoritetom objasnila da su vremena a) inflacije, b) ratova, c) beznađa, d) svetske ekonomske krize, eeeeee) “te jučerašnja poseta predsednika SAD”, uticale na akumulaciju stresa kod građana Srbije. Pomislila sam da jako puno ljudi šeta slobodno ulicama umesto da je hospitalizovano.

Nismo se ni ohladili od Marića, a dok je Vlada preko RTS-a počela da šalje pozitivne poruke o rekordnoj proizvodnji presovanog lima i svetlu na kraju tunela, imali smo prilike da gledamo kako Država u Državi, SPC u Srbiji, praktikuje samovolju i izuzeće iz Zakona, Ustava i Zdrave Pameti. Već poslovično, u prvom redu odbrane prava na torturu, našli su se članovi Obraza, među kojima sam sa žalošću primetila i neke mlade, urbano izgledajuće devojke. Pogled na obezbeđenje protojereja sa rolex časovnikom i njegov džip, nisu me ražalostili ali jesu me ponovo opsetili na povlašćeni položaj Države u Državi, koja živi na našoj grbači ali zato obrće lovu za koju je niko ništa ne pita. Lepo ne mogu da nađem poštovanja prema SPC-u, baš kao ni prema Vladi koja joj je to sve omogućila.

Mada je za poštovanje da se drže tradicionalnih vrednosti, kao što je i vrednost jedne batine koja poreklo vuče iz raja.

Zato me je Dačić oduševio: obezbediće pasoš Adrijani Limi po ubrzanoj proceduri, a ona će zauzvrat promovisati Srbiju i biti supruga našem sportisti.  Za to vreme Bradić, valjda zauzet pripremama za konferenciju o medijima u Rejkjaviku, nije imao komentar na otvorene pretnje i ucene koje je primila b92, čiji sam Poslednji Insajder zbog lake i kratke bolesti gledala u repriznom terminu, držeći usta otvorena kao fijoku, misleći se aman.

Rešim da neću da mislim ni na to.

Hoću da sačuvam zdravu pamet:  Odem s drugaricom u pozorište. Gledam Šuma blista na Sterijinom. Posle najdužeg sata u životu, izađemo s predstave u sred iste, šetajući između ljudi u desetom redu, kao po korzou. Posle čujem da je trajala još toliko i da je to hit predstava, remek delo takoreći.

Strašno sam izdvojila mišljenje od većinskog, a da nisam primetila kad se to desilo.

Jednom ću pisati šta me to čini jako srećnom.