Monthly Archives: June 2009
Trebam da pitam pare za patike
Odlučila sam da pišem novi serijal o pravopisu, gramatici i jeziku uopšte. Više puta se po blogovima raspravljalo o tome da li je važan jezik ili sadržaj, ali sam oduvek bila mišljenja da ni najbolji sadržaj ne može biti privlačan za čitanje ukoliko odražava nepismenost autora. Drugi razlog ovom serijalu će uskoro biti objavljen. Za sada, pozivam vas da se pozabavimo jezikom i da se uz to dobro zabavljamo. Pisaću o problemima u jeziku koji meni paraju uši i bodu oko, a koje je lako ispraviti. Možete i vi da predložite jezičke probleme o kojima možemo razgovarati. Mislim da to neće biti izgubljeno vreme.
Ovaj slučaj me zabavlja, ali je ovde, osim što je žena retardirana, verovatno reč i o oštećenju sluha. Pa, ko nema oštećenje sluha – već je na dobitku. Šteta je to proćerdati:
Primetila sam, na primer, da je glagol TREBATI najčešće pogrešno upotrebljavana reč u pisanoj i govornoj komunikaciji. Upravo sam sela na prste da mi utrnu pre nego što linkujem postove na blogovima gde to vidim redovno, ali ću možda ubuduće to i raditi. Verujem da bi mi zamerili samo oni koji su prezadovoljni svojim neznanjem, a ja poznajem malo takvih.
Priznajem da je čak i mog desetogodišnjeg sina, koji je veoma pažljiv s jezikom, teško odučiti od navike stečene u školi da ovaj glagol koristi pogrešno.
Kao iz naslova: Trebam da pitam.
Glagol TREBATI (htenje, namera, težnja): ne menja se po licima, rodu i broju, ako iza njega sledi glagol.
No-no upotreba: trebam da pitam; trebao je da pita, trebali su da pitaju. Trebam da ustanem (hit).
Pravilna upotreba: treba da pitam, trebalo je da pita, trebalo je da pitaju.
Trebalo je da ovakve postove pišem ranije. (Trebala sam ovakve postove da pišem ranije)
Je li da je prosto? Baš zbog te jasne razlike u upotrebi.
Ako iza glagola TREBATI sledi imenica, onda ćemo ga menjati, jer će ovaj glagol označiti potrebu za nečim a imenica iza njega će odmah objasniti za čim, iako ovakva upotreba zvuči uglavnom arhaično i više je slična zapadnoj varijanti (kako smo voleli da zovemo hrvatski deo nekada jednog, srpsko-hrvatskog, jezika) nego istočnoj, tj. srpskom jeziku:
Trebam te.
Trebam neku kintu.
***
Ako ste do sada pomisli da je rečenica iz naslova nategnut i neduhovit pokušaj da iskarikiram jezik – varate se. Ovako se danas uredno govori među mladim ljudima.
Tako, na primer, umesto ispravne rečenice: Treba da pitam (ćaleta) da mi da pare za patike, spontano je nastalo nakaradno skraćenje koje glasi: Da pitam pare za patike.
Meni je jasno da se mladi razumeju, posebno kada dođe do toliko potrebitih para i da im nisu glagoli potrebni već pare i patike, ali, priznaćete, ako biste pokušali da bilo šta pitate pare, one vam neće ništa odgovoriti. Pa sve i da ih imate.
Poznato je da je za parama sveopša treba 
Aj’ pa pripazite. Pravilna upotreba glagola trebati, trebalo bi da postane rutina u vašem govoru.
Bold font veličine 16
Ministar za (kulturu) i medije je objavio da će pružiti pomoć socijalno odgovornim medijima u ova teška vremena krize. Ta vest bi bila optimistična iako se iz opisa uslova za pomoć iz aviona vidi koji medij će biti pomognut, da nije delatnosti koje ovo ministarstvo pokriva a nalazi se u zagradi, bukvalno.
Ministar za kulturu je otišao na privremeni odmor, da bi ministar za medije mogao da radi svoj posao. Ministar za kulturu je pozavrtao slavine da bi ministar za medije mogao da pomogne ugroženim medijima.
Teško je pobrojati sve uspehe ministra za kulture od početka ove godine, pre nego što ne konačno i neopozivo rešio da se malo odmori od kulture, ali setimo se samo nekih: ostavke čelnih ljudi Beogradske filharmonije, Narodnog pozorišta, Narodnog muzeja. Odluka o povratu državi 40% sopstvenih prihoda koje ostvare budžetske ustanove, zbog čega pozorišta mogu komotno da stave katanac. Zavrtanje slavine pozorištima za nove projekte i svodeći ga na plate koje prima čak oko 50% onih koji ništa ne rade, jer nikada nije donet Zakon o pozorištu. Obustava finansiranja Belefa, držanje Sterijinog u neizvesnosti do poslednjeg časa.
Konačno prevara izdavača: poslao je izdavačima na potpis ugovore koji sadrže određeni iznos za otkup knjiga po konkursu, a potom, umesto potpisanog ugovora i para, poslao izdavačima nove ugovore koji sadrže iste odluku o otkupu istih knjiga, ali za 50% manje novca. Uz novi ugovor ne ide objašnjenje, samo uputstvo na propratnom papiru bez zaglavlja i potpisa, na kojem stoji, u bold ćiriličnom fontu veličine 16, kako izdavači imaju postupiti.
Iz ovoga je jasno zašto je ministar za kulturu otišao na odmor, i zašto je ministar za medije postao tako aktivan u pomoći socijalno odgovornim medijima: pa, neko mora da prećuti ono što ministru za kulturu nije zgodno i da javlja samo ono što ministru za medije odgovara.
With my Father’s love – I can
A son says to his father: ‘Dad, would you be willingly to run a marathon with me?’ The father, despite his age and a heart disease, says ‘YES’. And they run that marathon, together.
The son asks: ‘Dad, can you run another marathon with me?’ Again father says ‘YES’. They run another marathon, together.
One day the son asks his father: Dad would you please do the Iron Man with me?’
Now just in case you wouldn’t know, ‘The Iron Man’ is the toughest triathlon in existence; 2.4 mile swim, then 112 mile by bike, and finally another marathon 26.2 mile running, in one stroke. Again father says ‘YES’.
Maybe this doesn’t ‘touch’ you yet by heart, until you see this:
Mene je razbilo.
Kao golubica (I)
Neka oni koji se bave marketingom kažu kako se to stručno zove i da li je novo na našim prostorima, a ja ću da ispričam šta i kako se desilo:
Prvo je stigla ponuda od agencije za marketing da pod komercijalnim uslovima napišem dva teksta o jednom novom proizvodu. Potom sam dobila dva uzorka novog dezodoransa DOVE, zato što sam lepa kao golubica i zato što mi je blog lep kao golubica i zato što su baš ovoj golubici ponestale postojeće zalihe dezodoransa. I poziv je stigao, da se razumemo, pre nego što sam celom svetu objavila da se na moj krov naselila porodica gugutki iz familije golubica. Znači, reč je o objektivnom nalazu da sam ja stratifikacioni uzorak golubice za ovakvu strategiju, uz pride četiri-pet blogerki za koje još ne znam koje su.
Formalni deo:
Prozvod se zove DOVE Hair Minimising. Znamo na koji se hair misli, i pouzdano znam da niko ovoj golubici, osim njenog muža, nije virio pod pazuh. Moj zadatak je da javim svojim čitaocima, što sada i činim, da ću isprobati ovaj dezodorans i njegove učinke na hair minimising u naredne tri sedmice koliko ću testirati ovaj proizvod, o čemu ću svoje čitaoce naknadno obavestiti.
Odmah da vam kažem. Miris nije od mojih omiljenijih – Wild Rose, mada ne podseća na miris svoje starije sestre iz Bugarske, ima nešto više rafinmana, DOVE je to. Onako, letnji je, možda bi vam se i dopao. Pakovanje je prijatne boje i nežno obećavajuće, a meni je na testiranje dostavljen dezodorans u spreju koji neću koristiti jer to ne radim već godinama, principijelno, zbog polucije i ozonske rupe, a ne mogu ni da zamislim da stavljam na sebe nešto što ima butan, isobutan i propan. Drugi proizvod iz iste grupe je roll koji nisam dugo koristila (verna sam stickovima), ali će poslužiti kao manji zagađivač. Ono što mi se dopada sa rollom, nema aluminijuma cirkonijuma, za koji sam pre nekoliko godina poverovala da je izazivač raka dojke i zbog kojeg nosim lupu da čitam sastav proizvoda kada odlučim da dezodorans promenim.
Neformalni deo:
Ako zanemarim asocijaciju na Džuliju Roberts i Austrijanke, ako one još uvek izbegavaju da uklanjaju dlačice, kao što se sećam sa plaža Jadranskog mora, u vreme dok smo još bili SFRJ, za mene je ova ponuda zanimljivo iskustvo. Čim sam je dobila, googlala sam i videla da se ovaj proizvod na isti način već reklamirao po svetu i tako sam i saznala za ovaj bizaran žbun pod pazuhom najplaćenije glumice na svetu — jer se većina blogerki osvrnula na ovaj detalj (detalj?). Sad ćete vi meni, ako hoćete, reći da li vam se marketinška strategija dopala i da li biste vi, možda, drugačije napisali prvi komercijalni post? I, da li biste uopšte prihvatili da pišete plaćeni post?
Lično, nisam dobila nikakvo uputstvo kako i o čemu da pišem, niti preporuku da pišem da je super ili jupi, ako mi se učini da nije. Samo tempo – jedan post kad dobijem proizvod i jedan za tri nedelje kada budem mogla da ocenim učinak. Biće još i kampanja na fejsu, ali o tom, potom.
Kao što vidite, ova golubica je prihvatila i znatiželjno očekuje da vidi koje blogerke rade isto što i ja, a naravno i da čujem vaše mišljenje. Može i o proizvodu
Golubice:
- Etotako – Bez dlake (na jeziku)
- Aurora Borealis – Dove me…
- Cvrkuće – Leti, leti, leti…
- Džejn’s two cents – Mirisne dogodovštine
Mooj složenac
MM i ja smo ušli u osnovnu opremu za kendo, po prvi put, jao, jao, jao. Mislila sam da ću samim činom odevanja opreme odmah postati kendoka , da će mi kretanje biti mekše i zaseci pravilniji, lane moje, ovo-ono. E, pa nije, of kors. Osećala sam se kao u oklopu na gornjem delu tela (keikogi, ili samo gi) i prilično slobodno i lepršavo u donjem (hakama). Nakon zagrevanja gornji deo mog tela je javljao povećanje vlažnosti za 300%, a fabrički miris novog me je gušio.
MM-u su prvo vezivanje hakame pomogli u muškoj svlačionici, a meni je sensei pomogao da na brzinu i navrat-nanos vežem svoju, jer sam se pojavila nevezana, pridržavajući ceo donji deo u rukama, sa više metara dugim pantljikama (himo) sa kojima nisam znala šta da radim 
Osećala sam se ponosno – jer nakon skoro četiri meseca treninga više nisam u civilu i, postiđeno – jer sam daleko još od bilo čega što je kendo.
Da se razumemo, ova oprema nije nužna da bi se vežbalo i da bi se moglo nešto naučiti. Ipak, ona ubedljivo doprinosi izražavanju posvećenosti ovoj veštini. A MM i ja smo se baš radosno posvetili i na tako jedan formalan način.
Juče sam odmah vredno otprintala nekoliko step by step opisa kako se vezuje i kasnije slaže hakama – vrtelo mi se u glavi: odevanje i slaganje opreme mora da se vežba, imala sam utisak da je jednostavnije složiti padobran. Prilikom vežbe Hektor se mora zatvoriti u neku prostoriju, jer je opčinjen pantljikama koje se vuku po po podu i koje su zanimljivije čak i od resa na tepihu. Mislim, ipak, od svih veština na svetu… a ja nemam zlatne ruke -
- ali zato umem da peglam, što nije važno, nego to što brinem o tim linijama, pregibima i simetriji, to mi je u genetskom zapisu. Pa sam naučila da slažem. Kao da sam bila u vojsci, bokte, jako sam ponosna na sebe. Evo, vidite, primam čestitke:
Ako bi neko imao primedbe, neka pogleda koliko je to samo komplikovano (i posle neka kaže koliko sam samo ja složila bolje ):
Mada, ruku na srce, nisam ovoliko dobra:
Toliko o spoljašnjosti. Iznutra, kendo mi je već pomogao da dišem pravilno i da držim uspravna leđa, kao mentalni status.
Zašto već drugi put pišem o kendou? E, pa, ne zato što mi menja život, već zato što mi menja pogled na život. U dobar čas.
Hajime!
Sklanjam štikle od 10 cm na koje sam se natakarila za posao i odlažem u orman suknjicu na gloh. Odbacujem lažni građanski moral oličen u pogrešnom izboru garderobe za taj poslovni dan i odevam na sebe omiljene kućne pantalone na ljubičasto-žute pruge koje liče na dedin donji deo pidžame. Raspoloženje mi se naglo popravlja, neću danas više nigde da idem iz milih mi gaća na pruge i milog mi doma.
Ali, ići ću, oh, ići ću, lucky me.
Te divne štikle zbog kojih sam na silu odabrala rigidnu odevno-poslovnu kombinaciju zbog koje sam bila nadrkana ceo dan, nisu tema, ali me stalno vuku. Ličila sam na zamenicu direktora nekog manje bitnog sektora u jako bitnoj kompaniji, a zapravo sam se osećala kao prodavačica na odelenju pozamanterije u robnoj kući Beograd. Ono kao.
Otkud mi sad to, nisam htela da verglam o svom odevnom stilu i slično, posebno ne kad ga tako omašim, ali te štikle me podsete na sve moje suprotnosti. Niža sam za 10 cm bez njih, i bosa ću večeras. Na kendo. Poslednji i najveći od svih najluđih izbora koja sam napravila u životu.
Ja, kendoka. Bosa mala, u vrsti s kraja među početnicima (moj muž i dete), daleko od majstora i senseia: Početnici stoje prema ulazu, kažu, da ako neprijatelj navali, prvo se iznuri s početnicima a onda ga majstori dokrajče. Neka bude, ne marim.
Kendo, čoveče! Luda sam za kendom. Za putem mača koji je moj put, tri puta nedeljno, grabim na svom putu, pitaj boga šta piše na tom putokazu. Ni ne pitam se gde ću, samo osećam kako idem i kako napredujem i kako mi to prija.
Sramota je da ja pišem šta je kendo, koga zanima neka googla ili neka pogleda sajt moga kluba, a ja mogu da kažem samo šta je kendo – laički. Kendo je veština a ne sport, čija etimologija je nastala sklopom dve japanske reči i znači put (do) mača (ken), a predstavlja borbenu veštinu između dva samuraja, katanom. U potpunosti napadačka, ali bez bliskog dodira telom sa protivnikom. Možda mi se i to jako dopalo, da se ne češemo i ne stiskamo dok fantaziramo da nešto kao radimo boreći se. Više onako: ja idem svojim putem. Ti ideš svojim. Ako se sretnemo, nijedno od nas se ne sklanja, već bolji prolazi. Borimo se viteški. Poštujemo se. Ako gubimo, zahvaljujemo se protivniku što nam je ukazao na slabe tačke. Ako pobeđujemo, nismo gordi i oholi.
I držim taj šinai u zamenu za katanu, pravo ispred sebe, daleko sam od borbe, još, ali se intimno spremam.
Možda idem ka sebi, ne znam, saznaću. Odmakla sam već dovoljno da ponekad stignem i da uživam, nije da se samo mučim savlađujući pokrete nebrojenim ponavljanjima, kretnje i pravilno držanje šinaia kojim zasecam imaginarnog neprijatelja, derući se iz dubine stomaka, zbog čega posle imam takvo divno osećanje lebdenja u bezbrigi.
Cilj svakog majstora kendoa je da mu um bude miran kao mirna površina vode. Toliko miran da protivnik iz njega ništa ne može da pročita, a ako ne može da ga pročita, gubi bitku. Ponekad čak i ako nije ni započeta. Kendo te uči da ne skrećeš sa svog puta i da se hvataš u koštac sa preprekom. Prvi. Da te niko ne može uhvatiti nespremnog. Uči te da čitaš tuđ um i da pročitaš nameru, pre nego što je tvoj protivnik bude i svestan. Hakama, dugačke široke pantalone u kojima se vežba, upravo su krojene da bi bilo nemoguće pročitati sa tetiva skočnih zglobova svog protivnika koji pokret namerava da načini. Gledaš ga pravo u oči, pa čiji um iza pogleda bude mirniji, taj odnosi i pobedu.
Jednom sam vežbala sa jednom devojkom koja nešto o kendou zna (prvi dan, mislim, alo!). Bila mi je učiteljica za taj put. I zatražila je da je napadam zasekom u glavu (men), iako nije imala svu zaštitnu opremu na sebi (bogu).
Hajde, kaže mi, imam poverenja u tebe. Imala je više poverenja u mene nego ja sama. Krenula sam prema njoj, gledale smo se pravo u oči na tom putu u kojem sam ja napredovala a ona se povlačila i uspela sam da zamahujem svojim oružjem prema njenoj glavi zaustavljajući zasek na milimetar od njene glave. Kosa joj je letela od vetra koji sam pravila šinaiem, i dalje smo se gledale u oči i ja sam, do kraja našeg puta, stekla poverenje u samu sebe. I, u nikada ranije proveravanu samokontrolu. Kontrolisala sam svoj zasek, svoje oružje i svoj pokret, bez straha od objektivnog rizika da bih mogla, malom nesmotrenošću, da je opamprčim posred glave i sručim na zemlju.
Eto, tako radim na sebi i svaki dan napredujem na svom putu prema svemu onome boljem što bih želela da budem: balansirajući svoj duh, um i telo. Kiai mi samo pomaže da se lepo izvičem u sali, da ne moram kod kuće. I svi srećni.
Posle si na posao obuvam svoje štikle i, da me sretneš, ne bi ni pomislio da počinjem da budem vešta sa šinaiem, onako kako sam vešta jezikom. I da još, pride, sve to umem da stavim pod kontrolu.
Najluđi izbor od svih ludih izbora, kažem ti, u koji sam zaljubljena do ušiju. I koji me čini užasno srećnom. Studena je kriva. Ostalo moram sama. 
