Hajime!

20

Sklanjam štikle od 10 cm na koje sam se natakarila za posao i odlažem u orman suknjicu na gloh. Odbacujem lažni građanski moral oličen u pogrešnom izboru garderobe za taj poslovni dan i odevam na sebe omiljene kućne pantalone na ljubičasto-žute pruge koje liče na dedin donji deo pidžame. Raspoloženje mi se naglo popravlja, neću danas više nigde da idem iz milih mi gaća na pruge i milog mi doma.

Ali, ići ću, oh, ići ću, lucky me.

Te divne štikle zbog kojih sam na silu odabrala rigidnu odevno-poslovnu kombinaciju zbog koje sam bila nadrkana ceo dan, nisu tema, ali me stalno vuku. Ličila sam na zamenicu direktora nekog manje bitnog sektora u jako bitnoj kompaniji, a zapravo sam se osećala kao prodavačica na odelenju pozamanterije u robnoj kući Beograd. Ono kao.

Otkud mi sad to, nisam htela da verglam o svom odevnom stilu i slično, posebno ne kad ga tako omašim, ali te štikle me podsete na sve moje suprotnosti. Niža sam za 10 cm bez njih, i bosa ću večeras. Na kendo. Poslednji i najveći od svih najluđih izbora koja sam napravila u životu.

kendokaJa, kendoka. Bosa mala, u vrsti s kraja među početnicima (moj muž i dete), daleko od majstora i senseia: Početnici stoje prema ulazu, kažu, da ako neprijatelj navali, prvo se iznuri s početnicima a onda ga majstori dokrajče. Neka bude, ne marim.

Kendo, čoveče! Luda sam za kendom. Za putem mača koji je moj put, tri puta nedeljno, grabim na svom putu, pitaj boga šta piše na tom putokazu. Ni ne pitam se gde ću, samo osećam kako idem i kako napredujem i kako mi to prija.

Sramota je da ja pišem šta je kendo, koga zanima neka googla ili neka pogleda sajt moga kluba, a ja mogu da kažem samo šta je kendo – laički. Kendo je veština a ne sport, čija etimologija je nastala sklopom dve japanske reči i znači put (do) mača (ken), a predstavlja borbenu veštinu između dva samuraja, katanom. U potpunosti napadačka, ali bez bliskog dodira telom sa protivnikom. Možda mi se i to jako dopalo, da se ne češemo i ne stiskamo dok fantaziramo da nešto kao radimo boreći se. Više onako: ja idem svojim putem. Ti ideš svojim. Ako se sretnemo, nijedno od nas se ne sklanja, već bolji prolazi. Borimo se viteški. Poštujemo se. Ako gubimo, zahvaljujemo se protivniku što nam je ukazao na slabe tačke. Ako pobeđujemo, nismo gordi i oholi.

I držim taj šinai u zamenu za katanu, pravo ispred sebe, daleko sam od borbe, još, ali se intimno spremam.

Možda idem ka sebi, ne znam, saznaću. Odmakla sam već dovoljno da ponekad stignem i da uživam, nije da se samo mučim savlađujući pokrete nebrojenim ponavljanjima, kretnje i pravilno držanje šinaia kojim zasecam imaginarnog neprijatelja, derući se iz dubine stomaka, zbog čega posle imam takvo divno osećanje lebdenja u bezbrigi.

Cilj svakog majstora kendoa je da mu um bude miran kao mirna površina vode. Toliko miran da protivnik iz njega ništa ne može da pročita, a ako ne može da ga pročita, gubi bitku. Ponekad čak i ako nije ni započeta. Kendo te uči da ne skrećeš sa svog puta i da se hvataš u koštac sa preprekom. Prvi. Da te niko ne može uhvatiti nespremnog. Uči te da čitaš tuđ um i da pročitaš nameru, pre nego što je tvoj protivnik bude i svestan. Hakama, dugačke široke pantalone u kojima se vežba, upravo su krojene da bi bilo nemoguće pročitati sa tetiva skočnih zglobova svog protivnika koji pokret namerava da načini. Gledaš ga pravo u oči, pa čiji um iza pogleda bude mirniji, taj odnosi i pobedu.

Jednom sam vežbala sa jednom devojkom koja nešto o kendou zna (prvi dan, mislim, alo!). Bila mi je učiteljica za taj put. I zatražila je da je napadam zasekom u glavu (men), iako nije imala svu zaštitnu opremu na sebi (bogu).

kendo_by_zzigiHajde, kaže mi, imam poverenja u tebe. Imala je više poverenja u mene nego ja sama. Krenula sam prema njoj, gledale smo se pravo u oči na tom putu u kojem sam ja napredovala a ona se povlačila i uspela sam da zamahujem svojim oružjem prema njenoj glavi zaustavljajući zasek na milimetar od njene glave. Kosa joj je letela od vetra koji sam pravila šinaiem, i dalje smo se gledale u oči i ja sam, do kraja našeg puta, stekla poverenje u samu sebe. I, u nikada ranije proveravanu samokontrolu. Kontrolisala sam svoj zasek, svoje oružje i svoj pokret, bez straha od objektivnog rizika da bih mogla, malom nesmotrenošću, da je opamprčim posred glave i sručim na zemlju.

Eto, tako radim na sebi i svaki dan napredujem na svom putu prema svemu onome boljem što bih želela da budem: balansirajući svoj duh, um i telo. Kiai mi samo pomaže da se lepo izvičem u sali, da ne moram kod kuće. I svi srećni.

Posle si na posao obuvam svoje štikle i, da me sretneš, ne bi ni pomislio da počinjem da budem vešta sa šinaiem, onako kako sam vešta jezikom. I da još, pride, sve to umem da stavim pod kontrolu.

Najluđi izbor od svih ludih izbora, kažem ti, u koji sam zaljubljena do ušiju. I koji me čini užasno srećnom. Studena je kriva. Ostalo moram sama. 🙂

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

20 Comments

  1. Hahahhaha,

    Hajime mu ga dođe na japanskom AJME 🙂

    E koliko sam se smejala zamišljajući ti izraz lica, i tu sreću i tu zapaljenost…

    • # et, to je hađime, tako da slabo liči na “ajme” 🙂

      zamišljajući ti izraz lica

      To ne uznam ni ja, ali gledajući unutrašnjim okom, mislim da je to bio zaista smešan prizor. Sad mi se lice o pustilo. Trebalo je da me vidiš na početku. Sve mi je bilo stegnuto, od usana, očiju, ramena i obe noge. Padala sam od umora od stegnutosti. Posle sam se malo opustila i naučila u kom tačno trenutku treba da budem stegnuta, i gde 😛

  2. Blago tebi, ja vise nemam kontrolu i sigurno bi razlupao svakog ispred mene…. Mozda da izaberem dzak za boks???
    Srecno ti bilo !!!
    Pronaci mir je teze nego savladati sve pokrete u sportu poput tog…

    • # Deda, u nekim ženskim časopisima stoji savet da imaš nekoliko saksija u rezervi, pa da u trenutku stersa razbiješ 😉 Mada, ideja sa džakom za boks je i meni jedno vreme delovala zanimljivo, ali mi više nije potrebna.

  3. martialart on

    Kendo je vrhunska vestina, odlican izbor! Mada, nije u potpunosti za zene, cini mi se.

  4. Ma sve ovakve “krivice” rado uzimam i nosim ih do kraja života 🙂
    A ovaj tvoj post mi je dokaz da su se duh i tijelo našli u jednoj aktivnosti u kojoj potpuno harmoniraju. Nemaš ti još pojma koja si ti sretnica, ali to je ono dobro u svemu tome: step by step, otvaraju se vrata prostranstva u kojem učimo kako da si činimo dobro 🙂

    • # Vesiću, e pa nemaš pojma. Ono na početku, kad sam te davila, pa to je ništa. Ovo je ljubav koja je tek počela da cveta 😀

  5. martialart on

    nije za zene zato sto je to izrazito muska – samurajska filozofija. Prisustvo zena u njoj je vestacko i neprirodno.

  6. # AB, baš lepo da si ipak napisala: i ja samoj sebi zavidim 😛 Pa onda zavidim mužu zato što je isto tako predan. Pa sinu, zato što uopšte nije predan kendou 😉

    Šalu na stranu, ovo je stvarno bolje, da ne kažem da ima više smisla nego aerobici, teretane i slične rekreacije kojima težiš samo jednom cilju: da zategneš mišiće. Ovde su mišići u drugom planu. U prvom planu je duh.

    # martialart, vidiš kako grešiš. Naime, u svim tekstovima koji se odnose na kendo, u prvi plan se stavlja činjenica da polaznik može da bude SVAKO, bez obzira da na pol, prethodno iskustvo u sličnim ili bilo kakvim sportovima, godine ili težinu, i da SVAKO može da oseti benefit od bavljenja ovom veštinom.

    Zato, ispadaš sa svojom natuknicom – kendo je veština za žene isto koliko i za muškarce.

  7. BRAVO!!!! Znaš za moj izbor tai chija u otprilike istom uzrastu u kome si ti sada? Potpuno slično ludilo, i potpuno slična opijenost njime. Još jednom bravo za kendo, šinai i divni osećaj lebdenja! :)))))

  8. # spes, u istom uzrastu? 😛 😛

    Mada, fakat, možda su stvaro potrebne izvesne godine da bi moglo da se uživa u baš ovakvim stvarima. I mene pali tai chi, ali ću moći tek do septembra, kada se oformi nova grupa. A onda ćemo da se srećemo na danima tai chia po Srbiji 😀

  9. @martialart, (Moo, bit ću blaga i pristojna), u svom poslu često srećem ljude poput tebe, neuke i ogrezle u predrasudama, ali mogu te utješiti, neki od njih, ako se malo napregnu, počinju zaista ŽIVJETI doživljavajući ovaj Svijet otvorenih očiju i slobodnog duha, oni tuplji ostaju čamoriti u svom malom tamnom svijetu, tamo negdje pometeni pod tepihom.
    Možda ti ova činjenica pomogne: ako malo proguglaš (blagoslovljeni internet) pronaći ćeš jako puno informacija i o ženskim samurajima, a poneke od njih su bile bolji borci od muških kolega.
    Osim toga, u Japanu i djeca i žene prakticiraju kendo već stoljećima, a oni valjda znaju pošto su ga i stvorili.
    Pozdrav 🙂

  10. martialart on

    Studena, bushido, kodeks samuraja, ne pominje zene. Muska deca su oduvek trenirana da postanu dobri odrasli borci. Zene su u kendo usle nakon II sv. rata, nakon skidanja visegodisnje zabrane kendoa, da bi tradicionalna vestina opstala. I danas ce, tek ako nema muskog naslednika, majstor poducavati svoje zensko dete, u cilju odrzanja tradicije. Toliko o japanu. U Evropi je prisustvo zena u kendou pomodarstvo, ekscentricna rekreacija.

  11. # martialart, meni je zaista bespredmetno i suvišno govoriti u XXI veku ovakav tekst. Postoje istorijske činjenice, eto, one su meni nepoznate, ali postoji i savremno društvo. Mislim, i u Americi su ubijali crnce, zar ne?

    Dakle, ne samo zato što ćemo biti politički korektni, već zato što je to posve normalno – žene mogu i smeju isto što i muškarci. Svuda. Tako su dobrodošle i da uče veštinu kendoa, kao i da, neke od njih, uče druge toj veštini. U kendou se partneri ne gledaju po polu, po godinama, po iskustvu – oni stupaju u interakciju (borbu ili vežbu) radi obostrane dobiti, a ne radi pobede ili nadjačavanja.

    Reći da ženama nije mesto u kendou je isto tako van pameti kao i pomisliti da će kendoka, kada napusti sportsku halu u kojoj vežba, izaći napolje sa katanom da bi bi spreman/spremna da se odbrani od nedajbože situacije.

    Dakle, ovde nije reč o tome da li žena nešto može ili ne može, već da li je zainteresovana i da li hoće. Ako hoće, svaka škola, svuda u svetu će prigrliti njenu želju i omogućiti joj da napreduje, isto kao i bilo kom drugom polazniku.

  12. Pingback: MOOŠEMA » Blog Archive » Kao golubica (II)

  13. Pingback: MOOŠEMA » Blog Archive » Srećne priče: šta si radila danas, dušo?

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]