Monthly Archives: July 2009
Kako me sere, lately
Prvo golub. Preko cele leve ruke i autu, dok sam ulazila u njega.
Onda pivo: dobila sam ispod čepa još jedno.
Potom, komšija, polio me vodom iz kofe, s terase trećeg sprata. Doduše, hteo je idiot da polije psa koji laje (?!) tako su ga učili, ali je polio i mene, pa da li se ljutim. Ma, jok, to mi je baš fantastično.
Zatim pivo. Dobila sam ispod čepa dres reprezentacije 
Konačno, opet golub. Malopre.
+++
Prvo sam mislila da na jednog goluba dolazi jedan čep, onda je ispalo da na čep stiže golub i da ne mogu da nađem čvrstu vezu.
Možda kombinacija golub-čep ili čep-golub, donosi jednog komšiju s kofom vode?
Ili me prosto sere po glavi, na razne načine?
Srećne priče: šta si radila danas, dušo?
Mene to istinski čini srećnom. Kendo.
Ima ta jedna feministička divna pesma koja mi nije pri ruci ali koja, na njegovo pitanje Šta si danas radila, dušo, iz njene vizure kaže kako je danas
skidala paučinu sa njihovog vremena,
usisavala njihove strahove,
brisala prašinu sa njihovih najdivnijih uspomena,
prala sudove njihovih tuga i
popravljala brave kovčega njihovog sećanja
i, kada sve te divne radnje nabroji, on je pita: Ali, šta si radila, šta si radila danas, dušo?
Jednom sam imala velike goste kako se to kaže, a muž mi je bio zauzet već nekim sajmom. Dogovorila sam vreme za dolazak tako da stignemo sve (kafa, priča, tračevi, kolači — popodnevna laganica), pa da ja idem na trening. Onda sam se obukla, uglavnom se kendoke pripremaju kod kuće zbog komplikacije odevanja i neadekvatnosti prostora garderoba, i stala odevena nasred dnevne sobe da pritiskam goste da odu.
Hot Spin
S velikom znatiželjom, sve hladeći se pod klimom, juče slušala vesti b92, početak sami, u 18:30. Udarne vesti, o njima govorimo, je l’?
Te vruće je, te prevruće je, te cisterne u Beogradu i voda za piće biće je dovoljno, te umro jedan čovek javili lekari, te ljudi se hlade kako ko može, prezenterka vesti podigla obrve u jako zabrinut položaj i ne skida ga, gledam na sat, već sedam minuta.
Potpuno se zainteresujem, takoreći prikujem se za fotelju u svom lepo ohlađenom stanju, hipnotisana prezenterkinom brigom u obrvama, glasu i držanju ramena i nastavljam da slušam udarne vesti u pola sedam, je l’, a vreme prolazi, a slike raznih gradova i cisterni s vodom promiču na ekranu, a prezenterka i dalje sve zabrinutija, pa još i stiska usta i oči kada pročita novu vest o vrućinama po Srbiji i kad s lica mesta dežurni lekar hitne pomoći savetuje pijte više tečnsoti, bokte vrućina evo sad već, gledam na sat, 10 minuta!
Gledam i dalje na sat, malo u obrve prezenterke, ponovo na sat, prelazi se s bloka vesti o vremenu i konačno, u 13. minutu udarnih vesti, je l’, počinje politika, nešto malo. Nakon toga nove vesti o vrućinama, ovoga puta u regionu i u svetu i ja se konačno, zabrinem:
- Nešto je sigurno jako poskupelo od osnovnih životnih namirnica
- Pošto je danas gorivo
- Izglasan je neki zakon koji nije u interesu građana
- Nije izglasan zakon koji bi bio u interesu građana
- Nije samo Berluskoni slab na maloletne prostitutke, možda imamo i mi jednog takvog
- Otpušteno je najviše ljudi od početka krize u Srbiji.
- …
Sve crne misli me spopale, ja gledam vesti i 13 (i slovima pa u bold: trinaest) minuta slušam o vrućinama i pomišljam, sve poznajući svoju državu jer živim u njoj i samo je gledam, da se nešto jako spinuje i da se nešto jako gadno iza vrućine valja, samo nećemo videti, jer vrućina je strašna.
Diletantizam
Iako reč diletant, koju smo preuzeli od Italijana i reči dilettante ima tako veseo i bezbrižan izvor, to je imenica čiji vlasnici, dok veselo i s uživanjem rade nešto, čine veliku štetu svakom društvu.
U svojim značenjima i upotrebi, u srpskom jeziku je napravljena mala razlika između između diletantizma (nestručnosti prilikom obavljanja svog posla) i amaterizma (od francuske reči amatour), ljubavi prema nečemu što nije profesija ili za šta ne postoji prethodno obrazovanje, iako je ta različitost zapravo ogromna. Veoma olako, za neki loše obavljen posao će se reći da je amaterski urađen, ili za osobu koja nije dovoljno stručna – da je amater. I to će biti pogrešno.
Trebalo bi ostaviti amatere u kulturno-umetničkim društvima ili u nekim drugim oblastima, a njihovu amatersku delatnost svrstati u hobi, na primer, od kojeg amateri doživljavaju puno ličnog zadovoljstva, a da u isto vreme ne proizvode štetu svojoj okolini a ne moraju ni da joj doprinose.
Za razliku, diletantizam je veoma opasna pojava koja se nekontrolisano širi u zalazi u sve sfere društva. Amatere možete poštovati zbog njihovog hobija i ljubavi prema nečemu što im nije profesija, ali diletanata se moramo plašiti, jer ne samo da su plaćeni za to što rade, već su najčešće plaćeni o vašem trošku i za vaš račun.
Divan takav primer diletantizma pronalazim na zvaničnoj internet stranici Opštine Negotin, a posredstvom Građanskog kruga.
I, tu ne treba puno pameti da čovek shvati kako je do ovakvih tekstova došlo: prilikom svake promene vlasti, opštine i javna preduzeća zapošljavaju svoje rođake, komšije i kumove, koji uglavnom, niti su kvalifikovani, niti odgovaraju radnom mestu. Uprkos tome, nikada neće dobiti otkaz, samo će se pomeriti sa svog dobrog mesta kada dođe do promene vlasti i kada njihovo mesto bude zauzeo nečiji drugi rođak, isto toliko nekvalifikovan. Rezultat njihovog rada, međutim, uvek će biti isti: prozvođenje šteta.
Sav pisani materijal, uključujući fakture, dopise, pozive, spamove, obaveštenja, sve što (i) u pisanom obliku izlazi iz neke firme ili kuće, deo je PR onoga ko to potpisuje. Tako se stvara prvi a često i trajni utisak o nekome.
A kakav utisak neko, kao Opština Negotin, želi da ostavi na svoje građane? Meni prvo pada na pamet utisak da tamo treba raspisati vanredne izbore. A da će ovu državu, u međuvremenu, uništiti diletanti.
* ilustracija na naslovnoj strani je preuzeta odavde.
Štefica Cvek u raljama birokratije
Pa, ti budi žena. Dama, što bi se reklo. Lepša polovina. Ima li još koji ponižavajući izraz za ženu? Dvojba da li ste gospođa ili gospođica u četrdesetoj? I da li se time završavaju sve tvoje komplikacije?
Budi žena, pa se i udaj. Pa gubi vreme i živce sa promenom prezimena, ako si odlučila da ga promeniš: lična karta, pasoš, vozačka, pa misliš da si i to obavila.
Pa budeš u braku 11 godina i isto toliko godina se prezivaš ovako. I onda odeš na jedan šalter: oni te ne pronađu. Postoji jedna žena, s istim JMBG-om, ali se preziva Devojčaki. To sam ja. Super, ali morate doneti izvod iz matične knjige venčanih.
Uzmite moju ličnu kartu, ne bih je imala sa ovim Prezimenom, da već jednom nisam dokazivala da sam ga udajom promenila.
Neumoljivi su – dokaz, donesite dokaz! Piši, plaćaj takse, sačekaj dokaz, čekaj u redu da vide taj dokaz a onda čekaj da se promena i izvrši.
Onda, stigne ti jednog dana i neka prijava od saobraćajne policije. Tamo stoji da se prezivaš Udato, ali piše da si završila srednju školu i da imaš stalno zaposlenje kao glumica. Oh, oh, oh, zašto ova promena nije uneta? Niste je nikad prijavili.
Na koliko mesta u ovoj državi treba da prijavljuješ promene?
I, konačno, zabaviš nekim stvarima u socijalnom, odjave i prijave, kad! Tamo se prezivaš Devojački, uopšte nemaš stručnu spremu (piše: BEZ STRUČNE SPREME) i firma u kojoj si radila 1992. godine i koja više ne postoji, te nikad nije odjavila, tako da nećeš moći ni u penziju.
Uopšte mi nije jasno šta će nam taj JMBG kad ga niko ne koristi. I na koliko mesta još stoje neki neverovatno netačni podaci o meni? I da li ću doživeti da svi podaci u ovoj zemlji budu objedinjeni, ili se može desiti da mi jednog dana ne daju ni da umrem, jer sam tamo negde zavedena sa prezimenom Devojačkim, somborskom adresom i imam nevažeću ličnu kartu jer ni na vratima pakla nema čitača za čip koji si štiklirala da želiš da imaš.
***
‘šmi mater, jedino što je postojano u ovoj državi, to je njena priroda da ona uvek funkcioniše tako da svojim građanima nanosi više štete nego koristi. Samo se menjaju oni koji neće da ti pojednostave život na meru dostojanstva.
Potemkinova tribina
Nakon što je jedna olako data izjava prvog čoveka grada izazvala oštru reakciju i generisala energiju, pri tome ne rušilačku već konstruktivnu, da se konačno definišu makar pojmovi zabave i kulture u Novom Sadu, održana je i tribina u CK13 na kojoj su bili prisutni svi oni koje znamo da godinama rade u takozvanom trećem sektoru. Član IO zadužen za kulturu, gospodin Bursać, bio je pozvan, ili poslat, ne znam, ali je bio prisutan i dobio dobro iskorišćenu šansu da doda još malo šećera u vodicu i da se nekoliko puta politički nekorektno obrati Ivani Inđin, potencirajući dvoumljenje da li joj se treba obraćati sa gospođo ili gospođice, što se u Evropi danas zove mizoginija i kažnjivo je.
Tema tribine, bar koliko se moglo razumeti iz pisma javnosti, bila je ukazivanje na nepostojanje kulturne politike grada, prožeta potom meni nejasnom potrebom organizatora da se oglasi i Exit po ovom pitanju. Nekako olako, i bez osvrta, svi učesnici tribine su zaboravili šta je rekao gradonačelnik, nemajući potrebu da zatraže izvinjenje ili dodatno objašnjenje. Ne slučajno, na dan organizovanja tribine, Grad je prebacio zaostali deo sredstava po konkursu za projekte iz kulture za prvu polovinu 2009. godine.
Elem, kako to obično biva, front se sa pravog problema preselio na lateralne koordinate i ovih dana, dok je trajao najposećeniji Exit ikada, prozvani i samozvani akteri različitih kulturno-političkih opcija započeli su “javnu raspravu”, čitaj međusobnu prozivku preko medija, ostrašćenom retorikom na granici, ili preko nje, uvredljivog.
I bez ove javne razmirice, za svakog mislećeg građanina bilo je tužno slušati jednog Želimira Žilnika prinuđenog da podseti na broj festivala u svetu kojima je prisustvovao sa svojim filmovima ili broj retrospektiva koje je u svetu imao, za šta, po sopstvenoj tvrdnji, nije dobio ni dinara od grada u kojem živi i stvara. Grad koji natera jednog takvog žitelja da to sam kaže i to još u želji da opravda moguću zamenu teze, treba da se stidi.
Ipak, i sam je Žilnik nekoliko puta izrazio potrebu da se Exit oglasi povodom gradonačelnikove izjave, to je valjda bio zajednički stav organizatora, te se konačno oglasio mučeni Lalić, direktor Sterijinog pozorja i umetnički direktor Cinema city-a i direktor još nečega sudeći po tome što ga Žilnik oslovljava sa “trostruki direktore”, nisam baš u toku. Zaista, teško je zamisliti da se Bojan Bošković, primalac budžetskih para i tata celog Exita, u trenutku dok počinje 10. festival i traje uz prisustvo 150.000 ljudi, lati hartije i sačini reakciju koju je treći sektor želeo. I, šta je uopšte, treći sektor okupljen oko Zorana Pantelića, želeo da čuje?
- Da će se Exit sledeće godine odreći budžetskih dotacija sa svih nivoa?
- Da će Exit retroaktivno vratiti sav ikada primljen novac poreskih obveznika?
- Da će Exit od svog profita početi da finansira treći sektor iz domena kulture?
- Da će Exit “vratiti” svom gradu tačno 10 ili tačno 20 miliona evra kroz ugostiteljstvo (Ivan M. Lalić nije znao tačno koliko)?
- Da će objaviti putem oglasa završni račun 10. festivala?
Šta sad kad se Lalić oglasio sa argumentacijom “što se bunite kad ste bili pozivani i plaćani u raznim organima i priredbama Exita?” I ode sve u vetrić nad Novim Sadom.
Da se zamisliš. Gradonačelnik se pežorativno osvrne i olako odbaci celokupnu stvaralačku kulturnu industriju grada koja po pravilu nije profitna i suprotna je postulatima (kod nas nepostojeće) kulturne politike, određena grupa stvaralaca se pronađe u toj kategoriji i pobuni, zatraži da se privilegovana firma Exit doo oglasi i ona se konačno oglašava kroz Lalićeva usta i, šta? Sve se pomeri sa kursa konstrukcije i baci na lične razmirice nekolicine ljudi, pokaži mi svoje račune, ja ću tebi svoje. Bah.
Ovo je bila prilika. Koja je tako lako izgubljena. Da li je neko, buneći se na jedan potpuno pogrešan način, tome namerno pomogao?
Svi preŚednikovi ljudi
Pre koji dan, crnogorski ministar za prosvetu i nauku potpisao je novi crnogorski pravopis koji ima, kao što je to bilo u vicu, 32 slova. U standardna slova koja poznaje srpski, hrvatski i bosanski jezik, dodata su još dva glasa: umekšano š i ć, za koje se pretpostavlja da će se pisati sa jednom crticom, kao Ś i Ź . Eto, rođen je i crnogorski jezik.
Glas Ś, na primer, nastao je fonetskim skraćivanjem reči iz štokavske jekavice, kao štu na primer sjedi - śedi ili sjekira – śekira, a meko ž verovatno skraćivanjem reči sa grupom samoglasnika kao što je u reči zdj(ela). Kako bilo, na prvi pogled deluje kao da je govorna mana priznata i ušla u pravopis.
“Ustavom Crne Gore definisano je da je crnogorski jezik službeni jezik, što od države Crne Gore zahteva stvaranje preduslova za njegovu standardizaciju”, rekao je crnogorski ministar, naglasivši da je zbog tako složenog pitanja i vlada formirala Savet za izradu pravopisa, gramatike i crnogorskog rečnika.
Analogno ovim naporima, sada se može pretpostaviti i da će, u složenom postupku standardizacije crnogorskog jezika biti i smanjen broj padeža, pre svih i po logici po kojoj je nastao pravopis, ispašće lokativ.
Kao golubica (II)
Razmišljam kako se piše o proizovodu koji služi za intimno korišćenje, a da ne budem vulgarna, da imam mere i da budem pride i zanimljiva. Razmišljam tako, i srećna sam da nisam dobila ponudu da pišem o ulošcima s krilcima ili o slobodi misli koju možeš da imaš (kaže reklama) sa novim tamponima.
Priznajem, kriva sam. Koristila sam novi Dove sve ovo vreme i imam iskustvo sa zaključcima. Prava štreberka. Zato odmah idemo na:
FORLMALNI DEO (iliti: ptice i cveće)
Istina, nije mi ni bilo teško da ga koristim: prvi otpor prema mirisu je najveće otkriće – miris je sssuuuupej! Ne samo da mi se dopao, već ima i neku notu koja izaziva prijatnost, kao u susretu sa bebama. Čisto i meko, sveže i toplo. Radosno i nežno. Mojoj koži taman.
Druga stvar u kojoj se ovaj proizvod – mlađa sestra Dove dezodoransa koje svi znamo – istakao jeste da je istinski black dress frinedly. Dove u sticku, koji sam baš bila trošila u trenutku dogovora o testiranju Dove HairMinimising, a koji je imao naznaku da je prijatelj sa crnim haljinama, bio je prevarant: ne samo da im nije bio prijatelj, već se prilično neprijateljski ponašao i prema svim mojim roza, ljubičastim i teget majicama. U jednom trenutku sam čak mislila da ću, ili morati da promenim taktiku i da ga nanosim nakon odevanja, ili da iščašim rame u pokušaju da navučem majicu tako da ne dotaknem tragove tog nanosa, a to ne bismo voleli, sada, kada imamo novu ljubav.
I tu je na scenu, sasvim slučajnom (naručenom i dobrovoljnom) proverom u praksi, stupio moj novi Dove, koji ne ostavlja nikakav trag na odeći! Ne znam da li je to još nekome važno ali moje oko, kao navođeno, uvek primeti taj tragić i na drugima, i uvek pomislim, BAH! To nam ne treba, nismo se za to borile.
Konačno, ono što je zadatak: Dove HairMinimising je hteo da se izdvoji kao prijatelj pazuha i neprijatelj dlačica. Mi ne želimo da izgledamo kao Džulija Roberts, je l’ tako?
I mene je tu Dove zbunio: stvara prijatnu mekoću kada ga naneseš nakon brijanja i nemaš onaj osećaj da si upravo stavila karbofiks na svoju nežnu kožu od čega su ti se ruke slepile u predelu pazuha i ne mili ti se da ih protegneš ni do šoljice za kafu, jedino što imaš opravdanje da ne pereš sudove.
I to nije sve, kaže ova reklama: nakon upotrebe, dlačice su stvarno mekše i omogućavaju ti da praviš duže intervale između brijanja, što je meni jako važno jer mi je to jedan od najvećih smorova.
I zato sad moramo brzo na:
NEFORMALNI DEO (iliti: ?)
(neka ne čita naručilac posla i posta)
Da li bi vas to uplašilo? Da vam neki proizvod stvarno umekšava dlačice i usporava njihov rast? Mene jeste. Ne mogu da se otmem utisku da onda to ne može biti dobro za mene. Istina, ja sam stari hipohondar, i imam pojačanu pažnju na sve i svašta. Ali, ipak.
Jer, pazite: od čega moje dlačice, uklonjene mehaničkim putem, nakon nanosa neke hemije, počinju da omekšavaju i da rastu sporije? Šta mogu da očekujem u budućnosti od toga?
Svaka reklama koja plasira neki novi proizvod, za lice ili kosu, koji je, naravno, mnogo bolji od prethodnog i neuporedivo bolji od DRUGOG proizvoda, objasni na neki način svoje sastojke i kaže: taj i taj mineral, ili po mogućstvu termalna voda, ili sastojak (uglavnom prirodan da prirodniji ne može biti i svakako revolucionaran) će sada izravnati naše bore kao peglom a kosu učiniti bujnom tako da ćemo pobediti svoju konkurentsku koleginicu – konobaricu jer ćemo imati više posla s muškim mušterijama, a samim tim, uz lepšu kosu, dobiti i više bakšiša i još po nekog muškarca. I nećemo imati perut, dakako.
Svaka reklama ima neku direktnu poruku, pa kome šta treba.
Meni bi to sad trebalo. Neko, makar šara-bara objašnjenje, neki buahaha o prirodnim biološkim procesima, neka ozbiljna reč, strana, koja će me umiriti.
Volela bih da čujem šta mislite o tome. Da li verujete reklamama? Da li biste koristili novi proizvod? Da li smo mi testirane, dok smo to testirale (pa da u prodaji proizvod ima naznaku na ambalaži: Nije testirano na životinjama, testirano je na blogerkama širom sveta). 
- Možete o svemu ovde, ili na FB konferenciji, koja će biti otvorena danas od 12:00 do 20:00 časova. Jedva čekam da čujem šta kažu ostale golubice.
ništa droga, ništa knjiga, sve straight
Scena prva:
(ispred štanda sa knjigama Letnjeg festivala knjige / Noć knjige)
Devojčica: Tata, tata, kupi mi ovu knjigu!
Tata: Ne može.
Devojčica: A što?
Tata: Pa, ti dobro znaš da mi ne čitamo knjige.
Devojčica: Ali, ja čitam!
Tata: Ne čitaš ni ti.
Scena druga
(malo dalje, pisci, prevodioci, književni kritičari, urednici, poklanjaju prolaznicima na ulici knjige u cilju promovisanja čitanja)
Ja: Dobro veče. Dozvolite mi da vam poklonim knjigu.
Prolaznik: Ma, beži bre.
Ja (drugom prolazniku): Želim da vam poklonim knjigu.
Prolaznik: Taman posla, ne čitam.
(malo kasnije, menjam taktiku)
Ja: Izvolite knjigu, besplatna je.
Prolaznik: Neću, ni da je od zlata.
Bežali su od mene kao da imam dva u jedan: vaške i svinjski grip. Scenu drugu je snimila ekipa B92. Nadam se da ćete moći da vidite to ujutru. Ja se unapred stidim i neću gledati.
Vidim da nam je, od svih strategija i “kulturnih politika“, u ovoj zemlji najbolje uspelo gađenje na knjigu. Neće je niko ni kad je besplatna. Ni da je od zlata. Ne bi je ni štapom. Oni vode zdrav život.
A ja našla da živim od izdavanja knjiga. Budala. A da sam delila besplatne vaučare za turbo solarijum? Tri minuta, nove lampe?
A vi, nadam se da ste mi dobro, i da ste negde u gradu. Subota je. Ja odo’ da spavam i sanjam nešto lepše.
Kulturno-politički monopol
Da kultura ima nisko mesto na listi prioriteta u ovoj državi, već je dokazala republička, potom pokrajinska, a nedavnom izjavom prvog čoveka Novog Sada i gradska vlast.
Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga*, utvrdio je gradonačelnik Igor Pavličić. (Izvor: Radio 021).
Na ovo je reagovala kulturna javnost grada oštrim saopštenjem (integralna verzija ovde), i najavila tribinu o zloupotrebi budžetskog novca od strane političkih struktura, koja će se održati u ponedeljak, 6. jula u 13:00 časova, u Omladinskom centru CK13, Vojvode Bojovića 13.
Gornjom izjavom je gradonačelnik Novog Sada, nedvosmisleno izneo stav grada da je trošenje budžetskog novca na kulturu i umetnost i one koji je stvaraju, zapravo uvreda za opštu dobrobit građana, koja će se uspešno prevazići prelivanjem većine budžetskih sredstava jednom visoko-profitnom preduzeću specijalizovanom za spektakl i zabavu.
Takođe, nametnuo je ideju da ničije umetničko delovanje, osim Exita, nije u interesu grada. Takođe, pokazao je da ne zna šta je kultura i umetnost, šta su vrednosti stvaralaštva za jedan grad i naciju, i da ne razlikuje institut zabave od kulturne industrije.
Nećemo ovde umanjivati privredni i turistički značaj EXIT-a za Novi Sad, ali ćemo morati, jednom za svagda, da delatnost ovog preduzeća odvojimo iz domena kulture i prebacimo u domen privrede, gde i pripada. Takođe, apelovaćemo na sve nivoe vlasti da ubuduće, ukoliko imaju baš tako snažnu potrebu da jedan visoko-profitni događaj koji organizuje jedno stabilno profitno preduzeće i dalje dodatno, i sve više finansira sredstvima građana angažujući pri tome i kompletnu javno-komunalnu logistiku, to čini iz drugih izvora, preko drugih ministarstava, kao što su ministarstva za privredu ili turizam.
Kultura i umenost pripadaju stvaralaštvu, ne profitu, i tako se prema tome treba odnositi. U kulturi je malo toga isplativo i veći deo kulture nema nameru da gubi novac, ali njena svrha nije u tome ni da ga zarađuje. Država ne sme da podstiče svojim odnosom, i nečuvenim pežorativnim ostvrtanjem na male kulturno-umetničke industrije, stvaranje klime u kojoj se stiče javni utisak da je umetnost nepotrebna, neisplativa i trošardžijska i da na pročelju te ideje stoji prvi čovek demokratski izabrane vlasti jednog grada.
Konačno pronalaženje balansa u politici koja brine o umetnosti, treba da bude jedan od pioriteta. Sistematski niz činjenja vlasti kroz koje se stvaraju uslovi za zatvaranje malih kulturnih centara, pežorativno pominjanje stvaralačkih grupacija, ignorisanje postojećih manifestacija koje, uz pomoć države, guraju u ruke monopolistima, moraće da postane samo opominjuća greška koja ne sme biti ponovljena.
Moja drugarica Ivana Inđin, i osoba čije napore u kulturi pratim dve decenije i koja je 20 godina u Novom Sadu donosila nove i sveže ideje i koncepte kroz Kamerno pozorište muzike “Ogledalo”, juče je obavestila javnost da gasi ovaj centar zbog nerazumevanja gradske i pokrajinske vlasti. Čak i više, jedini festival nove muzike, INTERZONE, koji devet godina vodi i organizuje s uživanjem svih autorskih prava na koncept i organizaciju, upravo od Ogledala preuzima Exit, uz podršku pokrajinske vlasti.
Dobro ste pročitali: Ivana je uslovljena, odbijanjem vlasti da je finansijski podrži po javnom konkursu, a potom iz vlasti i savetovana, da festival koji je u celosti njeno autorsko delo, ustupi Exitu.
Ovo je njeno saopštenje za javnost:
Dragi prijatelji,
Obavestavam vas da je demokratska vlast u Novom Sadu izbrisala međunarodni festival Aktuelne muzike INTERZONE sa mape kulturnih događaja i time izbrisala prostor u kome se učilo novo slušanje drugačijih muzika, prostor u kome su nastajale nove muzičke pojave/grupe/autori/izvođači/estetike, prostor u kome se muzika tumačila kroz različite teorijske perspektive, prostor u kome su se podržavale umetnici/e različitih kulturnih i društvenih pozadina, prostor u kome je publika mogla da pita i dobije odgovore od svojih muzičkih uzora, PROSTOR U KOME SE KROZ PRAKSU OSTVARIVALA DEMOKRATIJA U KULTURI.
Srdačan pozdrav,
Ivana Inđin
Od Ivane danas saznajem da je, valjda na b92, Exit obavestio javnost da ne treba da bude zabrinuta, jer će Interzone festivala ipak biti. (!) To je kao da napišete knjigu, a kad ne možete da nađete sredstva za objavljivanje ili izdavača, distributer novina i časopisa vas obavesti da ne treba da brinete jer će je oni sada objaviti i potpisati.
Lekcija za vlasti koje očigledno nisu dorasle kreiranju kulturne politike:
Razumite razliku između stvaralaštva s jedne i karnevala i spektakla sa druge strane
Pomozite pojedincima da ostvare svoj kulturni potencijal
Vodite politiku u pravcu stimulacije stvaralaštva
Pripremite stanovništo za uživanje u rezultatima
Ohrabrujte pojedince i grupe da doprinesu kulturnom razvoju kroz aktivnu ulogu
Obezbedite svima fizički i socijalni pristup kulturnim dogadjajima
Zahtevajte od medijskih kuća da rade za sve ukuse i interese, jer smo svi deo neke manjine. Oni treba da imaju otvoren pristup prema poeziji, drami, plesu, operi, vizuelnim umetnostima i klasičnoj muzici – formama koje maju veliku ali ne uvek masovnu publiku.
Cilj neka vam bude da dostignete osećanje kulturne sigurnosti u celokupnom stanovništvu.
Sajmon Mandi*: Kulturna politika (VEGA media, 2002.)
*konsultant za kulturnu politiku UNESCO-a, Saveta Evrope, Evropske kulturne fondacije. Osnivač i predsednik Evropskog foruma za umetnosti i nasleđe i direktor Britanske nacionalne kampanje za umetnosti.
Linkovi do postova na ovu temu:
Exit je privredno, ugostiteljsko, turistička manifestacija
Bože, učini da budem nepoznat
Vest glasi da je Žarko Laušević uhapšen u SAD zbog boravka bez (emigrantske) vize, te da imigracione vlasti SAD razmatraju opcije da Laušević bude deportovan u Srbiju (!) na osnovu poternice iz SCG iz 2002, a zbog krivičnog dela ubistva koje je 1993. godine počinio u Crnoj Gori, gde je i osuđen odlukom Vrhovnog suda CG na 13 godina, potom na četiri, od kojih je navodno izdržao više od četiri. Potom je naknadno, kada je već izdržao prvu kaznu, ponovo osuđen na 14 godina.
Oh.
Apatrid, sa kaznom.
Ne sećam se šta se zapravo događalo sa tim talentovanim i harizmatičnim glumcem, osim nekog bledog osećaja da je bio žrtva crnogorskog plemenskog razdora, gde je jednom od njih i sam porodičnom tradicijom pripadao, i sećanja da je tom prilikom ubio braću, dva vršnjaka, a potom mu je prećeno, iz oštećenog plemena, da živ neće ni zatvorsku kaznu izdržati.
Mnogo puta sam se setila Žarka Lauševića u protekloj deceniji, pitajući se gde je pokušao da se skloni od sudbine.
I, evo.
Primer sa Žanom-Klodom vanom Damom
Koja rečenica vam para uho:
a) Idem u razred sa Đorđe* Popovićem.
b) Gledala sam film sa Tom Henksom u glavnoj ulozi.
***
Odgovor: smem li da pogađam? Rečenica pod a).
Rečenica pod b) vam još uvek zvuči normalno.
E, pa neće više, ako ovaj tekst pročitate do kraja.
***
Zašto većina ljudi koja govori srpski jezik nikada neće izgovoriti prvu rečenicu na taj način i zašto će većina ljudi, na čelu sa spikerima i prezenterima vesti, zaključno sa domaćim “selebritijima” reći drugu rečenicu baš tako?
U ovom trenutku društvenog razvoja, nemamo razumno objašnjenje.
Čitate li Dilana Doga ili Dilan Doga?
Dilan Doga? E, pa onda vam se sigurno sviđaju svi filmovi sa Dragan Nikolićem.
Razlika je velika. Sećam se kada sam na sajtu kod Ivice videla primedbu jednog čitaoca da mu je nepodnošljivo što autor bloga u najavama filmova i pominjanju glumaca ne menja i ime i prezime po padežima, već najavljuje film sa “Tom Henksom u glavnoj ulozi”. Odmah sam se vedro priključila podršci da tretira ime i prezime kao dve odvojene celine od kojih se obe dekliniraju, baš kao što bi to učinio sa bilo kojim srpskim imenom i prezimenom. Pa, sasvim sigurno Ivica nikada nije gledao film sa Bata Živojinovićem, već isključivo sa Batom, voleo ga ili ne. I, on je odlučio da poštuje pravilo da se u njegovom jeziku menjaju po padežu i ime i prezime. Čestitam.
Ne budite lenji, izgubićete samo malo vremena i daha da biste dodali imenu nastavak koji pripada normalnom menjanju po padežima, a dobićete mnogo: bićete u svetu pismenih.
Zadatak za danas:
a) posmatrajte strano ime i prezime kao što posmatrate domaće – u dve celine. Ne ostavljate ime da človi*** kao siroče u infinitivu, već ga lepo, padežom, pridužite pripadajućem prezimenu. Jednom kada postanete osetljivi na to, prvo ćete biti ljuti na sebe što na to ranije niste počeli da obraćate pažnju, a onda će vam se ježiti dlaka na kičmi kada čujete kako se govori u javnosti i ko je sve kriv za vašu raniju naviku.
b) ukucajte u browser, na primer: Tom+Henksom, ili Mik+Džegerom. Izbrojte koliko rezultata ćete dobiti na taj upit. Razlikujte se ubuduće.
c) recite mi da li vam je ovaj post pomogao.
Ako ste voleli da slušate Milana Mladenovića, možda ste uživali i u Miku Džegeru prošle godine. A one, koji su išli na koncert Mik Džegera, pogledajte “onako”. Kao vlasnici svog jezika.
A šta je sa Žanom-Klodom vanom Damom? – viče Perica iz zadnje klupe.
Ništa, Perice, to ja zadržavam ekskluzivno pravo da ga tako zovem.
***
* bonus soundtrack:
Idem u razred sa Đorđem Popovićem. Ne sa Đorđetom. No-no. Osim ako toj osobi nije pravo ime Đorđeto.
Dakle: sa Đorđem i Pavlom, kod Đorđa i Pavla.
Međutim: sa Radetom kod Radeta.
** bonus za Sspina:
Egona Feketea A to si sad znao i sam, jer si pročitao ono gore.
***
***Edit: človi (žargon) – kunja, u ćošku, odbačen…
