Gradska vlast u Novom Sadu je odlučila da ove godine neće pomoći Školu života, kamp u Vrdniku koji nekoliko godina unazad organizuje Društvo za borbu protiv šećerne bolesti za decu dijabetičare. Kriza je.

Na stranu užasavajući podatak na svetskom nivou da se broj obelele dece od ove nelečive bolesti u svetu dramatično povećava svake godine, u čemu Srbija ne zaostaje, strašno je da ovaj projekat izgubio bitku sa onima koji će biti finansijski podržani od naših para: Dugino poselo, na primer (izvor: Građanski list). Građanski list pominje i volove na ražnju, ali od silnih volova, da tako kažem, od silnih kulturno-umetničko-prežderavačko-alkoholičarsko-da-zapevam-i-za-pojas-zadenem-i-bar-jedan-čvarak-pojedem manifestacija po Novom Sadu i okolini, ne pada mi na pamet na šta se misli. Kriza je.

Saznanje da boluje od šećerne bolesti za dete predstavlja užasan šok. Promena stila života, vrste ishrane, načina igre, režima bavljenja sportom i stalne opasnosti od nepredvidivog rasta ili pada nivoa šećera u krvi što može imati na dete i najtragičniju posledicu, od ovog leta će roditelji i njehova obolela deca savladavati sami, bez pomoći ove škole, koja nije uspela da obezbedi novac da 50 (i slovima: pedeset) novoobolele dece iz Novog Sada, nauče kako da se u svakodnevnom životu bore protiv ove bolesti. Kriza je.

U to ime, Neđo:

Za ovo je, da podsetim, grad našao para i za novogodišnji nastup. Bem ti lebac.