Monthly Archives: September 2009
Manifest za boljeg čoveka
@llevo3 said:
Recite svojoj deci:
– Ova muzika je loša
– Ove emisije su bezveze
– Oni ne vole životinje
– Oni ne vole svoju decu
– Oni su lopovi i ići će u zatvor
– Oni su ubice i ići će u zatvor
– Ti znaš da je cvet lep
– Ti voliš svoju kucu i macu
– Ti voliš svoje drugare i učiteljicu
– Ti voliš našu planetu
– Ti si srećan,
pa će možda jednog dana i od ove naše države biti nešto.
Lament nad Srbijom
Juče sam se ponovo stidela svoje zemlje. Nije to bio samo stid, bilo je tu i užasnog bola zbog tragične smrti jednog običnog momka koji je došao u moju zemlju zbog sporta, pa onda još i malo ranije, jer je čuo da je ovde dobar provod.
Ta sitna okolnost koja je bila samo deo nekih vesti, “došao je ranije jer je čuo da je ovde dobar provod” za mene predstavlja najtragičniji okvir ovog užasnog događaja. Bris Taton, nečiji sin, krenuo u Srbiju ranije, jer je čuo da je u njoj dobar provod…
Provod, da umreš.
Već dugo imam utisak da sve strukture u Srbiji čine sve da Srbija ostane zatvorena zemlja. Da u nju ne dolaze i da se iz nje ne putuje. Da ostane što duže učaurena u rupi neke evropske zapizdine, zaglavljena u svojoj sjajnoj prošlosti, svojim bojevima na Kosovu, srpskim svetinjama na Kosovu, kolevkama na Kosovu, retorički predstavljana kao nebeska zemlja koju vode patriote.
Brisova nebeska zemlja dobrog provoda.
Srbija je zemlja kojoj su konzervirali mane. Namerno. Da bi oni koji njome vladaju mogli da to čine bez ikakve odgovornosti. Da bi oni koji su bliski vlasti mogli nesmetano da kradu. Da bi oni koji su pobedili dobili sve upravne odbore i sve fotelje. Da bi oni koji imaju koalicioni potencijal mogli da zauzmu fotelje pored. Srbija pripada nekolicini ljudi na vlasti, a ne svojim građanima.
U ovoj zemlji nije važno ko si i šta umeš i znaš, već kojoj partiji pripadaš. U ovoj zemlji ne možeš da dobiješ novac po njenim konkursima za finansiranje, ako nisi blizak partiji koja drži ministarstvo koje objavljuje konkurs. Ne možeš da dobiješ posao, ako nisi u partiji kojoj je pripala ta kompanija. Ne možeš da dobiješ poslovni prostor u svom gradu, ako nisi kontroverzni biznismen.
Ovo je zemlja koja je u svojoj državnoj banci čuvala na tone heriona. Ovo je zemlja koja diluje herion za svoje potrebe i maže oči svojim građanima hapšenjem sitnih i neposlušnih dilerčića.
Ovo je zemlja koja je odnegovala “navijače” i desničarske grupe za sopstvene potrebe.
Ovo je zemlja koja je rasprodala sve za sitne pare, a potom potkrala svoje građane.
Ovo je zemlja najviših kamata i najnižih ljudskih prava.
Ovo je zemlja najskupljeg goriva i najjeftinijeg ljudskog života.
Ovo je zemlja koja je donela zakone kojima je svoju vlast u potpunosti zaštitila a prava građana u potpunosti ograničila.
Ovo je zemlja u kojoj je šačica odabranih izvan svakog zakona.
Ovo je zemlja u kojoj daš dinar da otvoriš privatnu kompaniju, a onda te natera da sve radno vreme posvetiš opsluživanju manjakavosti njenog birokratskog sistema i više nemaš tih para da kompaniju zatvoriš.
Ovo je zemlja u kojoj pauk ne odnosi automobile opasnih momaka.
Ovo je zemlja u kojoj u radno vreme ne možeš da nađeš mesto u kafiću.
Ovo je zemlja u kojoj kontroverzni bisnismeni parkiraju na zaustavnoj traci.
Ovo je zemlja u kojoj se svaki dan otvori po jedna prodavnica patika, a muzeji drže zatvoreni.
Ovo je zemlja u kojoj se otvaraju prodavnice sportske odeće, a zatvaraju knjižare.
Ovo je zemlja koja je dozvolila da na smrt prebijaju njene goste i njene građane koji drugačije misle, drugačije vole, drugačije izgledaju i drugačije se prezivaju.
Ovo je zemlja koja se plaši drugačiosti jer je to pretnja za sve gornje navike u kojima se tako dobro snašla.
Ovo je zemlja koja je dozvolila da joj šačica huligana bude lice kojim se predstavlja svetu.
Ovo je zemlja u kojoj više nemam za koga da glasam.
Ovo je zemlja zbog koje sam se ponovo stidela ovih dana.
Zemlja, čijem odvratnom licu ponekad moram da okrenem leđa, da bih uopšte mogla da preživim u njoj.
***
PRINCIP STROGOSTI
E, pa Tadiću, dužan si da se ovoga pridržavaš i nadamo se da ozbiljno misliš:
Before & After a la Serbiana
Bilo da je reč o čaju za mršavljenje, liftingu, vudu intervenciji ili izbeljivaču fleka, svi marketinški stručnjaci (staviti navodnike po afinitetu na ponuđenu imenicu) posežu za eksplikacijom ove razlike. Ako nemate dupe puno celulita pre, i malu podignutu guzu posle, kao da nemate reklamu, prst u oko.
Emilija Vidanović je pre dva dana postavila na službenu stranicu Kolegijuma na FB jednu fotografiju koja me je obradovala: Neko (bez navodnika) je na dečije igralište u Žarkovu (Bg) stavio je abecedu, štampana i pisana, velika i mala, pisana i štampana, uramljeno, zaštićeno od vetra i kiše. Da imaju deca. Da se igraju i da nenametljivo uče. Da im padne na pamet neka igra sa slovima, neki “kaladont”, neko “na slovo na slovo” ili “ni slovo ni slovo”. Dok vitlaju na vazduhu i prave kolut napred i nazad.
To je bilo jedno neočekivano divno PRE (u jutro, 23. septembar):
A onda, kako bi marketinški stručnjak predložio, da se uoči razlika, istog popodneva, tabla je iščupana i, verovatno negde bačena jer taj kojem je smetala tabla, nije je sigurno odneo kući i stavio na zid svome detetu, nastalo je:
POSLE.
Na srbijanski način. Da komšijinom detetu crkne krava (popodne, istog dana):
Eto, fascinirana i pognuta pred ljudskom zlobom, završavam ovaj kratak post.
Nije latinično pismo, nije ni pismenost, nekome je zasmetala ljudska dobrota. Eto zašto nekada imam mučninu.
I zašto bih volela da taj primitivni vandal zna slova, da može da pročita ovo: More, marš ti bre u pičku lepu materinu, budalo jedna!
* Sve fotografije u tekstu zahvaljujući Emiliji.
BO – dobri ljudi
BO juče
Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.
Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.
Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.
Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.
Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.
Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)
Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe 
, ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.
Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.
Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.
Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).
Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.
BO danas
Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)
Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim 
)
BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.
Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.
BO sutra
I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).
BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.
Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.
Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.
Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.
Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.
*fotka na naslovnoj: Blogowski
