Monthly Archives: November 2010
Pionirska zakletva
Danas, kad postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi,
Poštovati roditelje i starije
I biti veran i iskren drug
Koji drži datu reč.
Da ću slediti put najboljih pionira
Ceniti slavno delo partizana
I napredne ljude sve
Koji žele slobodu i mir.
Varijacija zakletve moje generacije. Osim ovih partizana, ovo je bolje od 10 zapovesti. 
Pa, idemo onda ovaj rad:
P – pošten
I – iskren
O – odan
N – napredan
I – istrajan
R – radan.
Drugovi i drugarice pioniri, čestitam vam što ste postali dobri ljudi.
Z-D-R-A-V-O!
ZDRAVO, ZDRAVO, ZDRAVO!
***
Kakve vam ovo uspomene budi?
Kako pokrasti komšinicu u četiri koraka
Inspirisao me Debeljuca.
Baš eto prekjuče. Zgrabim ceger, odjurim u radnju da kupim četiri piva. Kiša pada k’o luda. Idem u dalju radnju, jer ne idem u onu bližu. Iz principa.
S vrata mi prodavačica uzima ceger, vadi prazne flaše, trpa pune. Nova je, prodavačica, videla sam je svega par puta od kad je počela da radi.
Dok ona tamo petlja s flašama, ja se osvrćem po štandovima oko kase i gledam sve one mami-pare. Hajde, uzeću dve čokoladice, sin ima druga u gostima. Cigarete? Ah, nemate silver, dobro onda mi dajte jedan blue.
Divne su te čokoladice, kaže mi, baš sam juče probala. – A-ha, mislim se, baš me briga.
577 dinara.
Ništa ja, zaneta nekim drugim mislima, izvadim hiljadarku, ona mi dade kusur, a ja kusur zajedno s novčanicama smotam na pola i gurnem u novčanik.
- Nema, mužu, silver, probaj da ga nađeš negde usput, – zovem na kiši, u jednoj ruci ceger, u drugoj telefon, muž stiže iz Beograda.
Uđem u stan, dam deci čokoladice, trpam pivo u frižider i, opsa, u cegeru dve flaše piva od 0,5 i dve one male, od 0,3.
Kiša. Dalja radnja. Uf, moraću da se ipak vratim, ova žena je flipnuta.
Ma, reko’, poneću račun i idem da vratim flaše. Šta li mi je otkucala?
BAM!
4 piva. – dobro
2 kutije blue cigareta. – dve kutije?
1 nova roba – nova roba? pa još jedna? i to vredna 125 dinara?
Molim? Pa ovo uopšte nije moj račun!
Gotovo, deca pojela “novu robu”, obuvaj se, ceger u ruke, račun, kad mi nešto skrene pogled: otkad je kusur od 1000 dinara na račun od 577,00 din – 310 dinara?!
- Jeste li vi drogirani? – e, tako ću da je pitam, mislim se dok kisnem do njene dalje, kradljive persone.
Ma, dobro, de, neću tako agresivno, idem mirno, pa da vidimo dokle ćemo stići.
- Da li ste vi dobro?, pitam je, a on mrtva-ladna kaže nisam.
Zameni pivo, vrati mi novac od cigareta i još pride i tih stotinjak dinara koje mi je u kešu ukrala, nešto mi bilo gadno da je propitujem za taj “1 kom nova roba” umesto dve čokoladice… lepo me je bilo sramota. Mene.
I juče i danas sam probala da zateknem gazdu u radnji. Mislim, prolazim tuda, šetam psa. Ne da kupujem, taman posla.
Nego, čisto da mu kažem da sam došla poslednji put, samo da mu opišem kako radnici kradu.
Još ga nisam nahvatala, ali sam i dalje fascinirana da me neko u četiri koraka (tri artikla i kusur), prevari u sva četiri koraka.
Igore Pavličiću, evo ruke!
Poštovani Igore,
Ne sećam se kada sam se ovako osećala u vezi sa nekom političkom odlukom ili događajem. Lažem. Sećam se. Ovako sam se samo još osećala 5. oktobra i više nikada od tada. Do jutros, do danas, kada sam čula vest:
- Zbog teške finansijske situacije, polovinu planiranog novca za tu namenu, dakle 10 miliona dinara, potrošićemo za organizaciju dočeka 2011, na jednoj lokaciji. Drugu polovinu daćemo u humanitarne svrhe, kao pomoć Kraljevu posle zemljotresa, ali i našim sugrađanima – zaključio je Igor Pavličić. (Radio Sajam)
Tako sam inače nazoljena. Rezignirana. Odmaknuta od ove zemlje. Distancirana na neopatriotski način (zluradi, nemojte prevideti ono slovo “o”): samo zakeram i upirem prstom. Ceo ovaj blog je krik za bolje, nikako dosegnuto. Ceo život mi je prošao u infantilnom uverenju da ću doživeti da ova zemlja sazri. Od svega toga, samo sam ja omatorila i okasnila.
Ne verujem političarima, ne verujem u politiku. Da verujem, već bih se njome bavila.
Ni vama nisam verovala.
Ali, uf, ovakav potez mi vraća veru u ljude. Pa, i u politiku, ako baš hoćete. Da li će neko sad da kaže da je ovo “politički poen”? Pa, ako jeste, onda se to zove poen i, što se mene tiče, poentirano je. I ovo nije jeftin politički poen. Uopšte nije jeftin. Skuplji je od tih 10 miliona koji će sada biti potrošeni na nečiji život.
Znači, može. Znači, realnost se računa. Znači, nije izgubljen kontakt sa stvarnošću.
Gogolj je rekao, “vlast je težak rad za dušu”. Izgleda da ponekad duša izdrži to veliko iskušenje.
Bravo, gradonačelniče!
Sad ste postavili visok i odgovoran kriterijum. Radosna sam što ćete baš vi i baš iz mog grada dati dobar primer i drugim lokalnim samoupravama. Zbog vas sam danas tako ponosna na svoj grad.
Ako još do kraja mandata revidirate i svoj umetnički ukus i razmotrite postojanje i ostalih kulturnih delatnika u ovom gradu, osim Exita, kao što izjaviste onomad da je to najvažnija kulturna industrija u Novom Sadu, još ćete i imati moj glas.
Evo ruke!
Budžet za NG je sveta krava. A evo i zašto.
Kil mi: posebno sam nafiksirana na budžete za novogodišnje proslave na trgovima gradova Srbije. Sve sam više nafiksirana što nam više krešu budžete za kulturu, obrazovanje i osnovne ljudske naDOGRADNE potrebe. Kad god skrešu platu ljudima u kulturi, ja se nazoljim na budžet za ng.
Kad čujem da je u rebalansu opet ispao neki kulturni program, i dalje nije završen neki muzej, nije održana neka izložba, nije objavljena neka knjiga, ja oštrim bodlje zbog budžeta za ng.
Kad god moram da pišam u veceima u domovima zdravlja i bolnicama, kad upadnem u rupu na putu, ja besnim na budžet za ng.
Kad čujem da opet nije bilo para da se obnovi neka sala za fizičko, nakostrešim se na budžet za novu godinu. Jedna radikalka mi je pre tri godine spočitnula da sam tužna, ružna i frustrirana, zato što sam Gradu predložila da smanji Čolin honorar od 100.000 evra i trošak za ozvučenje od 80.000 evra za 20% da se neki socijalni slučajevi stambeno reše u Gradu. Da nam ne umiru deca u sred Grada od požara sveća kojima se greju.
Pa jesam, frustrirana sam.
Kad mi radikal to kaže, ja to primam kao kompliment.
Jedan VD demokrata mi je tim povodom rekao da sam populista.
Pa jesam. Kad mi jedan demokrata koji je završio karijeru za jednu VD upotrebu to kaže, kad mi jedan demokrata kojem bi danas na populizmu pozavideo svaki espesovac iz najboljih vremena to kaže, osećam se svetski.
I dovoljno demokratski da mu to u lice kažem. Pa da posle opet promašim na nekom konkursu. Mislim, vats nju end eksajting? Pa, taj moj “populizam” mi nije doneo nijedno povoljno rešenje na nekom državnom konkursu. Ni pre populizma, posebno ne kasnije. A populizam budžeta za ng je obradovao mnoge u vlasti.
Jutrenje i bdenije
Ahm. Da vas pitam nešto.
Pa, kako smo mi to živeli ranije, bez tih proslava novih godina na trgu? Skoro da ne mogu da zamislim te jadne dočeke u krugu porodice, na žurkama po stanovima iz kojih matorci odu, u zakupima omiljenog kafića, kratkim putovanjem.
Jadnost, što bi rekao moj sin. To nisu bile proslave, to je bila jadnost.
Ima li života i Nove godine bez te skupe zajebancije? Ili Nova godina bez trga nije život, već preživljavanje?
Možda neće stići ako ne odemo na to preskupo turbo-folk bdenije?
I, šta će biti na jutrenju, kada se večernje i k nefimonu završi? To ne spada u Budžet. To kresanje je individualno. Nije institucionalno.
As time goes by
Živimo ti mi, kako-tako, kolku-tolku, od prvog do drugog, trećeg smanjimo horizont očekivanja, petog smanjimo potrošačku korpicu, desetog se derememo na decu, 15. nam jave da smo prvi izašli iz krize, a to što ne vidimo to je zato što smo defetisti, pretkraj meseca tučemo žene zbog ludila besparice i sveopšteg ludila. Upadamo u rupe na putu, pijemo lošu vodu, jedemo loš hleb, mleka nema – i krave presušile, poskupljuju nam grejanje dok nas uveravaju da ćemo u stvari tako plaćati manje.
Dok mi uradimo rebalans sopstvenih potreba u skaldu sa debalansom zarade, shvatismo jedno: biće Nove godine! Bokte, da nije tih Budžeta, strahujem da bi nas obišla. A sigurno ne bi svratila kada bismo razgradili malo ugradnju i prepolovili je u korist izgradnje.
Kresanje
Kreše se sve gde može da se kreše. Posebno se dobro pokazala kultura kad nešto treba da se kresne, eksjuz maj svahili.
Ako dođe do kresanja, prvo kresnu kulturu. Onda krešu obrazovanje. Onda, uveravajući nas da je to za naše dobro, krešu nam novčanike odobrenim poskupljenjem struje. Sve za naše dobro.
Treba, bokte, da se osećamo zahvalno što nas kreše kako ko stigne.
I kad nam zdravu pamet kresnu, treba da se osećamo prosvećeno. Nedokresano, takoreći.
Samo ne sme da se kresne budžet za novu godinu. To je sveta krava, u svetinju se ne dira. U tom budžetu su sve svete ugradnje od kojih se nakrmljuje sveta baza, da bi sveta centrala mogla na miru da se sprema za tamo neke svete izbore.
Ne dirajte mi budžet za ng, ja i dalje držim vlast! A Kraljevu “treba da pomogne svako ko može”. Pa, ko može? Još?
Paštete, sira i vojne muzike
Na primer, meni nije jasno šta će Kraljevu, posle zemljotresa – paštete i mesnih narezaka? Za užinu, između čišćenja šuta i popravki crepa? Ili za doručak, pre posla? Ili, za večeru pre nego što ljudi legnu na počinak pod zvezdama?
Pa da ih ugreje pašteta, ili hranljivost nitrita iz mesnog nareska. Onda kada sednu na svoj razvaljeni krevet i gledaju u svoj razvaljeni zid koji su letos krečili, kad su skrpili koju kintu. pašteta bi to mogla da zamaže. Zašto mi pada na pamet baš taj glagol?
Poklonu se ne gleda u zube, istina, ali dajmo malo razuma. Onog, koji nam nisu kresnuli. Pa razmišljajmo od onoga što nam je ostalo nekresnuto.
Pada mi na pamet da u Kraljevo pošaljem knjige i odmah pustim informaciju za medije: VEGA media se uključila u pomoć Kraljevu posle zemljotresa – poslala je Kraljevčanima knjige.
Da ih stave pod glavu, kad spavaju pod nebom. Da čitaju deci pred spavanje, bajku o obećanom životu koji im se srušio na glavu u jednoj noći. Da se uzvišenom poezijom teše oni koji su puštali suze zato što im je sve što su gradili ceo život, srušeno u jednoj noći.
A sve to kad podrignu od paštete i leba.
Da li je neko javio da tamo nije zavladala glad? Već beskućništvo. Ljudima su se srušili životi, ne samo krovovi.
Pomoć u paštetama? Pa nemojte više pomogati.
Tako je onomad bilo i sa Jašom Tomićem. Ljudi su praznili svoje magacine i to proglašavali za humanitarnu pomoć. Poplavljeno selo su zatrpavali napolitankama i brašnom, koji ne samo da više nisu bili potrebni, već nisu imali ni gde da se smeste.
Ali, juče je odlučni vođa rekao neka svako pomogne koliko može. Samo da ne diramo budžete za nove godine na trgovima. To je nacionalna stvar. Povećava se i zapošljavanje. Rodbine. I prijatelja. A ostali neka pomažu koliko god mogu.
Ako je pao jedan grad, pa nije pao ceo koncept ugradnje. I, neće.
Država nema para i zato ne plaća komunalije, rekao je srpski PreCednik danas, ali sveti Budžet za novogodišnje zajebancije na trgu mora preživeti. Zbog ugradnje, uverena sam. Po cenu neizgradnje srušenih kuća u Kraljevu. kmon!
pro-bu-di-te-se!
Nemoj neko dete da mi dira
U porodici sam ona koja je najstrpljivija. Možda i najizdržljivija na spoljne faktore.
Nije da ne flipnem ponekad, ali istina je da mirno podnosim udarce usmerene na mene me, ili muža mi. Mislim, mogu da stojim mirno, primim udarac, i onda mirno odem da sredim kuhinju. Kao da sam nauljena, pa udarac sklizne s mene da bih na miru mogla da se bavim nekim važnijim stvarima od tih usputnih udaraca i prca.
Ali.
Ali.
Ali. Samo nemoj dete da mi pipneš!
To niti praštam, niti zaboravljam. Takva sam. Jednostavno, to ne može.
Još uvek se iz sna prenem zbog nekog neprijatnog događaja od pre tri godine iz škole. Setim se te situacije i samo mi se zavrti u stomaku, ustanem i više ne mogu da spavam. Prebirem po svakoj sitnici iz tog događaja kao da se juče desio i osećam da bih sad mogla da skočim i odjurim do škole i zaurlavam po hodnicima.
O, da. To je bilo onda kada sam naredila psihološkinji da se ima uzdržati od svakog budućeg kontakta s mojim detetom. Rekla sam joj da je nekompetentna. Nikada nisam propustila priliku da ponovim da je nekompetentna. Jer je napravila jednu proceduralnu grešku zbog koje je stradalo moje dete.
Ili: Kad god vidim onu jednu ženu, uredno joj se javim, ali više ne vidim nju, već samo ono što izgovara mom detetu, tamo na moru pre tri godine.
Ili. Kad god čujem za ono dvoje, setim se kako su otišli poslednji put i kako su se pre toga poneli prema mom detetu.
Nema toga puno. Jedino što je zapečaćeno.
Tako ti je to. Sa mnom moš da grešiš koliko hoćeš, ja ću to već nekako prevazići. I kafu ćemo piti. Nakon godinu dana se više toga neću ni sećati. Ali nemoj da mi praviš greške s detetom. Nisam u stanju to da prevaziđem. Nikada.
Jer, dirneš li mi dete učiniće ti se da nisam lepo vaspitana osoba. I neću ti se svideti.
Razumete? Ili ne?
Baš me briga.
Saglasna sam. To je moja građanska obaveza.
SaGLASNA sam da polovina novosadskog budžeta za doček NG, ide u Kraljevo, za pomoć gradu razrušenom u zemljotresu.
Dobro. 021 je preneo da će porodica Balašević Novu godinu “provesti u krugu porodice”. Suprotno jučerašnjim vestima da će to ipak učiniti na Trgu slobode, za 200.000 evra.
Sada još uvek ostaje tih dvestotinjak hiljada evra koje Novi Sad očigledno ima viška u kasi, jer, kako je ranije potvrđeno, to je iznos, tek za 1,5 milion dinara veći nego lane, koje Novi Sad ima da izdvoji za opštenarodno veselje.
Preteklo.
Ima se, može se.
Ovim putem htela sam da obavestim svoj Grad, da sam saGLASNA da se polovina od tog iznosa, u kojem i ja pridonosim deo, uplati na račun grada Kraljeva, razrušenog u zemljotresu.
Obaveštavam svoj Grad da sam svesna da je delić tih 20 miliona i moj novac. SaGLASNA sam da pomognem Gradu da što bolje utroši taj novac.
Pada mi napamet: Kraljevo.
Recite:
1. Da li je vreme za slavlje?
2. Da li postoje odgovorniji, pametniji i humaniji načini da se potroši novac koji je “pretekao”?
3. Kako se zove u vašoj kući kada novac trošite na izlaske i zabave, dok nemate dovoljno ni za hleb i grejanje?
Pitanje za sve:
1. Da li ste saGLASNI da se i u vašim opštinama i gradovima pretekao novac planiran za novogodišnju zabavu, s polovinom uputi Kraljevu?
2. Da li znate da je to i vaš novac i da imate pravo u uvid kako se troši? I da imate pravo da zatražite da se troši pametnije?
Ne tražimo. Dajemo građansku saGLASNOST.
Da se novac naših gradova troši pametnije.
Neka se polovina novca predviđenog za zabave uputi u Kraljevo. Iz svake opštine, iz svakog grada u ovoj zemlji.
Pitanje za one koji mogu, znaju i hoće:
1. Da li možemo da napravimo baner: saGLASNI
2. Da li možemo da napravimo sajt: saGLASNI
3. Da li možemo da proširimo ovu kampanju na sve naše gradove?
Pitanje za novinare:
1. Da li možete da pomognete da proverite koliko će se ukupno trošiti novca za Novu godinu po opštinama?
2. Da li možete da napravite uporednu analizu količine sredstava predviđenih za novogodišnje proslave i ukupnog prihoda određene opštine?
3. Da li možete da obavestite javnost kako se to radi u drugim državama?
4. Da li možete da pomognete da zajedno saberemo novac koji bi pomogao razrušenom gradu da se digne iz prašine razvaljenih kuća, srušenih krovova i razbacanog maltera i cigala?
Ako postoji trenutak da damo svoju saGLASNOST za nešto, to je svakako građanska saGLASNOST da se polovina para predviđenih za bacanje, upotrebi za podizanje razrušenog grada.
Mi možemo:
Da dajemo saGLASNOST putem svojih blogova.
Da tvittnemo da smo saGLASNI.
Da javimo prijateljima na FB da nas ima saGLASNIH.
Gradske, vlasti, pustite nas prazne priče, leba, igara i solidarnosti. Ohrabrujemo vas da naš novac potrošite pametno. Dajemo svoju saGLASNOST da ovoga puta to bude Kraljevo.
Facebook mesto saGLASNIH. Pridodaj svoju saglasnost jedinim lajkom.
