Moja priča o trčanju (može da bude i tvoja)

18

Nikad nisam volela da trčim. Nikada nisam bila taj tip. Nisam bila sportski tip, da se razumemo, uopšte, ali trčanje, trčanje je zauzimalo prvo mesto na spisku mojih neomiljenih aktivnosti. Na dugom spisku mojih neomiljenih sportskih aktivnosti.

Nisam volela fizičko. Stalno sam tražila poštedu. Ceo šesti i sedmi osnovne sam uspela da imam celogodišnje poštede od lekara. U srednjoj sam se još više izveštila i peticu iz fizikog zaradila sedeći na klupi.

  • Ja sam ona koja nikada nije mogla da optrči krug oko đačkog.
  • Ja sam ona kojoj je najgori dan u školi bio dan kada ima fizičko na rasporedu.
  • Ja sam ona koja je imala ili menstruaciju ili povredu zgloba kada je trebalo da se trči za ocenu.
  • Ja sam ona koja bi se zadihala ako treba zbog nečega da potrči na ulici.
  • Ja sam ona koja je uvek mislila da su oni koji trče ošinuti i pitala se “šta, dođavola, uopšte ovi ljudi rade, zar nemaju pametnija posla?”
  • Ja sam ona koju nikada nisu birali u tim “između dve vatre” jer nisam bila u stanju ni da potrčim da se sklonim od lopte, a kamo li da pritrčim i da je uhvatim.
  • Ja sam ona Trčanje je dosadno, samo trčiš, trčiš, trčiš, jedno te isto. Trčiš, a nigde ne stigneš.
  • Ja sam ona Nikada ne bih trčala.

Iskreno, ja NISAM sportski tip.

Bila.

Bubica u glavi

Onda sam prošlog leta stala sandalicom na novoizgrađenu trim-stazu na keju. Vraćali smo se s večere. Bili smo doterani, svečani i prejedeni. Poslednje na šta misliš tada je sport. Još kad imaš takve standalice, u kojima jedva hodaš i koje nosiš samo i isključivo ako ideš autom.

Stala sam na tu stazu i osetila neku milinu, udobnost. Prisnost, ako baš hoću da budem patetična. Poziv, ako bih htela da budem još patetičnija. Izula sam se i stala bosom nogom.

Okrenula sam se mužu i rekla, hoću da trčim. Bio je jul 2011.

Muž me je pogledao na način na koji me uvek gleda kada lupetam gluposti. Ja to radim ponekad, lupam gluposti. Maštam. Smišljam i priželjkujem nenormalno, nemoguće, neodrživo. Onda me on pogleda tako da me spusti na zemlju. To mi je nekad i potrebno, da ne bih odletela.

Ovog puta nije uspeo. Odmeravali smo snage nekoliko meseci. Ja bih letela.

Hoću da trčim, on bi me  pogledao, ja bih skrenula pogled i nastavila da maštam.

Želela sam da potrčim tom stazom, užasno. I ništa nisam uradila po tom pitanju.

Trebalo je prvo da kupim patike.

A onda je samo trebalo da ih obujem i izađem. Obe stvari sam odlagala.

Bube u nogama

Dočekala sam januar 2012. i sneg, da bih to prvi put uradila. Posle prvih 500 metara htela sam da umrem. Preteturala sam 4 km s nogama kao od olova,  uglavnom hodajući. Do kraja nisam više mogla ni da hodam od iscrpljenosti.

Bila sam bolesna posle toga dva dana, ali nisam htela da kažem mužu. Nisam htela da priznam.

Osećala sam se staro i umorno.

Razočarano.

Jadno. Kao da me je vreme pregazilo. Kao da je sve gotovo. Zakasnila sam.

Sačekala sam da prođe ceo mesec, da prođu svi snegovi, visila sam na traci u teretani i trčala, hodala, trčala. Petsto metara, kilometar, dva. Februar i mart, gle čuda, nisu mi bili naklonjeni. Bilo je puno snegova, puno vetra, puno hladnoće. Povremeno sam sa trake iz teretane silazila na stazu, kao na početak.

Ali, nisam odustajala.

Postavila sam sebi cilj. Polumaraton u junu. Užasno sam ga se plašila, ali je bilo dobro da je tu, da je postavljen i da stoji, da me čeka da ga ostvarim.

Vibre u srcu

S prvim suvim danima bez snega, izašla sam definitivno na trim stazu na keju. Ona me je dočekala kao strpljiva prijateljica, da nastavimo tamo gde smo stale kada smo se poslednji put videle.

Počela sam da se zaljubljujem u svoj grad, prvi put od kad živim u njemu. Moji kilometri trčanja i moj grad, ja i moja staza, zelenili smo i pupili zajedno. Patos. Moja jutra, moja staza, moj Dunav i moj kej. Moj grad. Moji sugrađani koje srećem u šest ujutru. Moje vreme. Moji kilometri. Moja ja.

Počela sam da budem upravo ona ošinuta osoba koja trči iako nigde neće stići.

Ma, vraga, uvek sam stizala tačno gde treba – do sebe. Do svog novog rekorda. Novog cilja. Do bolje kondicije, veće izdržljvosti, do zdravlja.

Moji su se navikli. Umesto “opet!?”, počeli su da govore “važi”, na javljanje “odo’ da trčim”. Umesto tišine i zabrinutih pogleda kada se vratim, u  kojima je muž bez glasa proveravao da li sam uopšte živa i da li je sve to dobro za moje zdravlje, usledila su pitanja iskrene znatiželje, “kako je bilo”, “koliko si pretrčala”, “za koliko”.

Kako se osećaš nisu pitali. To se videlo iz aviona, iza mog zajapurenog i oznojanog lica.

Sin je počeo da mi se divi. Nisam sigurna da je ikada ranije za nešto što radim pokazivao otvoreno divljenje kao za mojih brzo ću, pa to je manje od 5 km. – Mama, manje od 5 kilometara! Govoriš to kao da je 500 metara! Sviđa mi se taj razgovor koji vodimo.

Mala rutina u kojoj im se javim pred polazak, ili ostavim ceduljicu dok spavaju, “brzo ću se vratiti”, znači, do 5 kilometara, “nema me više od sata”, znači da ću trčati preko 10 kilometara. Nekad se vratim, a oni još spavaju.

Najviše što sam do sada istrčala u kontinuitetu je 12. Ni metar više. Za božanstvenih 1:06. Moji mali rekordi.

Prevalila sam preko 360 kilometara. U trčanju sam, za četiri meseca, provela neprekidnih 1 ceo dan i 16 punih sati.

Ipak, u ovom trenutku ne znam da li ću uspeti da budem spremna za polumaraton 23. juna. Verovatno, ne. Ni doktor mi to ne savetuje. I  muž se slaže s doktorom.

Ni ja nisam ipak spremna. Podelila sam sportsku ljubav između trim staze i teretane i nisam mogla religiozno da pratim Plan priprema za polumaraton. Provela sam poslednja 4 meseca u misiji. U fit misiji u kojoj menjam sve što do sada nisam bila. U kojoj postajem sve ono što sam oduvek želela da budem, samo nisam imala hrabrosti da počnem da radim na tome.

Trčim za sebe, ne za maraton.

Ono što sigurno mogu, to je da odem i istrčim danas 6 km u Kuli. Još u februaru je to bila nemoguća misija. Prevalila sam put od svega 360 kilometara da bih stigla do Kule, do ovog osećaja samopouzdanja.

I, da vam kažem:

[check_list]
  • Ne morate biti fantastični da biste počeli. Morate početi da biste postali fantastični.
[/check_list] [divider]

I, da vas pozovem na #runUP:

Hajde da sledeće subote, 16. juna 2012. u 8 ujutru, svi vi iz Novog Sada koji ste čitali moje postove i pratili moje bubice i poželeli da krenete, ali niste, dođete i da zajedno napravimo jedan #runUp!

Neka raspored bude ovo:
[arrow_list]

  • Sastanak u 8 kod Mornarice na početku trim staze na keju.
  • Zajedničko zagrevanje.
  • Trčanje-hodanje 2.5 kilometra brzinom najsporijeg.
  • Istezanje.
  • Limunada/kafa/sendvič kod Beze.
[/arrow_list]

Ko je in? Ko je up?
[col_1_2 title=”Twtvite”]
Tviteraši pogledajte poziv ovde:
[link_more url=”http://twtvite.com/runUP”] [/col_1_2]

[col_1_2 title=”FB event” titleURL=”#”]
Facebook prijatelji i fanovi, ovde:
[link_more url=”https://www.facebook.com/events/465756590119128/”] [/col_1_2]

[divider]

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com.
U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

18 Comments

  1. Hvala sto delis svoje iskustvo sa nama. Jako si inspirativna i podsticajna. Krecem tvojim stopama 🙂

  2. Pingback: Za ponavljače ili čudesne zgode jedne svečane suknje | SITAN VEZ

  3. Pingback: 10 stvari o trčanju koje žena treba da zna

  4. Tvoja priča o trčanju me podsjeća na moju. Osim što se ja nisam uspjela toliko švercati na tjelesnom. Nažalost.
    Počela sam trčati iz čista mira. Ni sama ne znam zašto. Došlo mi. Jedan dan sam samo obula tenisice i otišla na stazu. Prvi dan sam istrčala jedan krug. Pa onda 2, pa 3, uz ubacivanje hodanja. Nisam se htjela izmoriti do krajnjih granica jer sam znala da bi me to odbilo. Prvi veliki uspjeh je bio kad sam istrčala 5 km. Koji gušt! Koji trijumf! Godinu i pol mi je trebalo do prvog polumaratona. I to je bilo odlično iskustvo. Prekrasan doživljaj. Na proljeće je na redu sljedeći. Na njemu namjeravam popraviti vrijeme.

    Nevjerojatno mi je da sam ja, JA koja sam na tjelesnom u trčanju uvijek bila zadnja ili bar pri kraju, ja kojoj je 6 minuta trčanja bilo najgora kazna, da sam ja svojevoljno istrčala kilometar, pa 5 pa i 21! Ako mogu ja, stvarno može svatko. Polako, u svom tempu, koliko ide, bar dok ne dođe navika, a onda i želja za napretkom. Ne mora cilj biti polumaraton, niti je potrebno trčati velike duljine da bi se uživalo. A postane gušt. Zaista. Samo treba malo inspiracije da se krene 🙂

    • @Marta, drago mi je da smo se upoznale po iskustvu, iako nismo lično. Svaka čast za polutku. valjda ću i ja do sledećeg leta biti spremna.

  5. Svaka čast!I baš mi je žao što niste ovih dana napisali post,mislim da mi ne bi bilo mrsko ustati sat vremena ranije i odvesti do Ns da bih trčala sa vama… 🙂
    Ja sam krenula sa trčanjem prošle godine i trčala sam “čak” 4 puta,po 30 min.,nemam pojma koliko sam istrčala samo znam da sam posle umirala od upale mišića.Onda je stigla zima-doba kada se ja kao medved uvučem ispod ćebeta.

  6. Pingback: Gle, ona trči, blago njoj! | MOOSHEMA

  7. Prava si inspiracija i neverovatna motivacija !
    Isto sam pricala, isto sam radila !
    Jutros sam ustala i istrcala 5km za 35 min!
    Ne mogu da kazem da ne vezbam, ali to radim kad moram tj kad se ugojim. A lako se gojim :/
    Cilj mi je da mi to udje u naviku, da to postane deo moje rutine!
    A ne da to radim kad moram!
    Jos jednom svaka, svaka cast!
    Citam apsolutno sve tvoje postove, vadim ih iz naftalina 🙂
    Samo tako nastavi !

    • Bravo za tvojih 5 km! Daj sebi šansu da se inficiraš skroz, ne odustajući. Za dva meseca, ti više bez toga nećeš moći 🙂

  8. Pingback: Tipu koji je odustao od treninga zbog upale mišića: ti si jedan običan šmokljan! | MOOSHEMA

  9. Pingback: INSPIRATIVNI BLOG: MOOSHEMA – Dear Skin

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]