Saznaj gde si
Morning stretching u bilo koje doba dana i života

Morning stretching u bilo koje doba dana i života

Možda ste nekada letovali u nekom risortu, dobrovoljno zatočeni u njega kao na brodu, gde sastavni deo vašeg odmora postaju i animatori koji vas spopadaju po službenoj dužnosti da budete veseli i aktivni na odmoru?

Poslednje tri godine letujemo tako. Odemo negde na AI, krevet-ležaljka, ležaljka-krevet, između toga hrana, garnirano s mnogo knjige, more blizu nožnih prstiju i blej. Odmor. Ne kuvam, ne perem sudove, ne izlazim u noćni provod. Ne znam šta se dešava na političkoj sceni moje zemlje, ili na mrežama. Ležem rano, ustajem tako da vidim svitanje, prva sam na plaži. Najveća briga mi je kako da uhvatim malo boje bez alergije i da li imam dovoljno knjiga. Eto.

Za one koji nisu probali, ponegde, na primer u Egiptu, ovakav aranžman može da vas izađe daleko jeftinije nego da iznajmljujete apartamne u obližnjim državama i onda kuvate i pravite spisak za nabavke.

animatori animiraju

Kada smo tako letovali prvi put, ja sam dozvolila da me animatori animiraju. To je bilo pre tri godine u Egiptu. Pre toga nisam bila aktivna, nisam trčala i ništa nisam vežbala. Došla sam iz svoje fotelje i sedećeg posla na ležaljku uz more.

U 10:00 s razglasa počinje neka juhu muzika koja treba da te pokrene, a uniformisana četa hotelske animacije, upadljivo dobrog raspoloženja, krene između ležaljki i zovu te svojim ruskim ili češkim engleskim: morning džim! moning strečing! beli dens! volibol! vodna akvarobika!

Tako sam prvi put pre tri godine prihvatila da radim svakog jutra morning džim, na plaži, s jedva postojećim mišićima koji su drhtali pri najmanjem naporu, sa salom koje je lejulalo na meni kao pihtija, troma i ukočena. Ali nešto me je baš bilo briga, dobro sam se osećala POSLE toga.

A budući da je animatorka Katarina, umetničkog imena Katy, radila svakoga dana identičan niz vežbi za celo telo, naučila sam ih napamet, i one su kasnije, kada sam počela da vežbam kod kuće, bile prve vežbe koje sam radila u svom novom životu. Te godine sam imala i prvu ozbiljnu upalu mišića nakon više od decenije sedenja.

I prošle godine sam radila to isto. Animirala se na plaži u 10:15.

I ove, isto.

Ali s puno ograničenja.

faktor povreda

Naime, povredila sam se 1. jula na trčanju. Na trčanju sam se, zapravo, dokusurila. Imala sam delimičnu rupturu lateralnog kraka kvadricepsa (jedan mali deo na samom vrhu butine, na prednjoj stran prepone). To sam saznala tek tri nedelje kasnije, kod privatnog lekara i nakon UZ, kada bol nije prestajao. Povreda je tada već bila u fazi sanacije, ali je sledio oporavak. Još uvek traje.

Sada oni koji na ovom mestu imaju nagon da mi pridikuju “aj told ju so”, mogu slobodno da se uzdrže, jer ja ništa ne bih promenila i nizašta ne bih menjala sva ona zadovoljstva koja su prethodila povredi i dovela do nje. Povredila sam se desetinama kilometara naglo ubačenog bajka u život na glupavo niskom sedištu, koje držim tako jer sam se osećala nesigurno ako mi stopala nisu odmah na zemlji kada moram da stanem na semaforu na crveno.

Osetila sam da tu nešto nije u redu, da me boli prepona nakon vožnje, ali nisam bila popustljiva prema sebi. Greška. Posle sam je platila tamo gde više volim, na trčanju, ali bože moj. Ovo nije moglo da mi se desi samo da sam to vreme, umesto na bajku ili stazi, provela na kauču.

Zato sam ove godine, zbog uloge rekonvalescenta, odabrala najmanje zahtevni morning strečing. Devojka, Ruskinja umetničkog imena Gigi. Vodila je nemaštoviti, dosadni strečing,  svakog jutra jedno te isto, nepromenjeno, kao i njen osmeh. Ja sam već mogla da se dogegam do poligona za vežbanje i da istežem veći deo tela. I povređeni mišić je želeo malo istezanja, ali sam ga ipak čuvala, više zbog Điđinog izbora vežbi koje i nisu bile nešto.

Uredno sam bila najstarija na terenu. Kao i prošle, kao i pretprošle godine. Ali ove godine zaista nisam imala čega da se stidim. Iako sa već pomalo izgubljenom snagom i kondicijom, moj duboki pretklon u kojem ne samo da dotaknem prste na nogama već i savijem opušteno laktove ili moj “leptir” ili lotosov cvet u kojem kolena bez problema dodiruju podlogu, svakako nisu ono što ćete videti svaki dan na sredovečnoj ženi.

Mnogo vremena u životu sam izgubila zato što sam se stidela da počnem, da naučim ili da pokušam, bez obzira kako ću drugima izgledati. Srećom, nije više tako. Odrastam i sazrevam ceo život.
Ipak, zbog sporosti izvođenja vežbi ali i svoje izuzetne gipkosti, imala sam tokom treninga vremena da razmišljam:

  • kako to da se ne stidim da stojim ovde i rastežem se pred publikom koja se lenji na ležaljkama i gleda nas sa velikim zanimanjem?
  • ko bi to, iz mog okruženja, još radio? da li je to hrabrost, glupost ili samouverenost?
  • da li bih stala u grupu i tako radila vežbe na Štrandu?
  • da li se uključujem na zajedničko zagrevanje pred trku?

Eh.

Verovatno ne. Ne bih to radila na Štrandu, pazeći da mi se ne podsmehne neko ko me zna iz viđenja i ne, nikada se nisam kolektivno zagrevala na trci, osim u Košutnjaku, jer je cela atmosfera bila šiz.

faktor nesigurnost

Zaključila sam da žene kao ja, starije ili mlađe, one koje nisu nikada imale kontakt sa sportom i koje imaju možda višak kilograma i manjak kondicije, ostaju u svom statusu kvo dobrim delom i zbog toga što se stide da počnu. Nušićevo pitanje svih pitanja “šta će reći svet”, može da prevlada zdrav razum i zdrav odnos prema sebi i lako možemo da se zateknemo u situaciji da pre vremena konstatujemo da je naše vreme prošlo i prepustimo se brzom starenju.

E, pa nije prošlo. Svako vreme je pravo vreme, dok ne dočekamo da ne možemo da ustanemo iz kreveta zbog kostobolje i ne možemo da se sagnemo da obrišemo pod.

ne ustežite se, već se istežite!

To hoću da vam kažem dragi moji => ne ustežite se, već se istežite, kad god za to imate priliku. Ma, daj! Svi smo jednom počeli i svi smo se na početku mučili i osećali jadno.

Šta nas briga šta će reći svet! Bitno je samo šta mi imamo od toga i kako se osećamo posle toga.

Zato, iskoristite priliku da ovog leta nešto naučite ili probate. Da nešto počnete. Već sledećeg leta će vam biti drago zbog toga!

 

 
Add a comment

Comments (4)

  1. Bubullina Friday - 17 / 08 / 2012 Reply
    Joga ima divne položaje za istezanje. Jutarnji, popodnevni, večernji... nebitno kad su, ali me uvek osveže ti istezajući momenti :)
  2. Sandra Kravitz Friday - 17 / 08 / 2012 Reply
    To je stanje uma, taj "stid" i to večito "šta će reći okolina".
    Ovo je treća nedelja kako sam u Sloveniji, ali i dalje ne mogu da prestanem da se čudim (i divim!) njihovom mindsetu. Ako se ne varam, imaš i ti nalog na Instagramu, pa zaviri u moj profil, baš sam pre neki dan fotkala obično posle podne u parku (Tivoli): trkači, roleraši, teniseri, basket, hokej na travi, pilates! Sve je to napolju, i svi su zajedno - stariji, mlađi, deblji, mršaviji, početnici, profesionalci.
    Ovde je savršeno normalno da čovek od 45-50 godina vozi rolere aktivno. Ovde je normalno da mama trči pored deteta koje vozi bicikli. Ovde je normalno da balerine, gimnastičarke, plesačice imaju treninge na otvorenom. Ovde se na red na kasi čeka u Hervisu...
  3. Nada Friday - 17 / 08 / 2012 Reply
    Moja aktivnost se svodi na celodnevno trčanje za dvadesetomesečnim detetom. Toliko je aktivan da ponekad ne možemo da ga stignemo! Ali pored toga, kod kuće pomalo vežbam jogu i mnogo mi prija! :) Istina je, treba samo početi sa vežbanjem, ostalo ide lako.
  4. Marica Friday - 17 / 08 / 2012 Reply
    Taj osećaj "stida" nastaje kada čovek previše odudara od svoje sredine. Ti si manje odudarala od ostatka ljudi u tom hotelu, nego u Srbiji.
    I sama si rekla kako si došla do zaključka da to ne bi radila na Štrandu, iako se sudeći po tvojim postovima više ne stidiš, čak si i ponosna na sebe i ono što si postigla.
    Mislim da se taj osećaj stida usled npr. viška kilograma brka s neprijatnim osećajem koji ljudi imaju jer se previše razlikuju od svoje sredine. Verujem da si ti ta dva pobrkala i strpala ih u isti koš ovde.
    Onog momenta kada neko već odluči da se bavi sportom uvek će naći način za to. Ja sam npr. trčala samo u školskom dvorištu u večernjim satima (zbog silnog stida ;) ) kada sam kao srednjoškolka pokušavala da povećam kondiciju. Neko će stidljivo vežbati samo u svojoj sobi, ali će ipak vežbati.
    Onaj drugi deo osećanja da si vanzemaljac pa ti ni zbog toga nije baš preterano prijatno nestaće kada na ulicama budeš viđala na stotine ljudi koji rade isto. A to će se desiti tek kada velikoj većini poraste životni standard. Ne treba se zavaravati, većina ljudi je toliko siromašna da je konstantno pod stresom usled stalne borbe za preživljavanje. U Srbiji,čak i ljudi koji imaju mogućnost da sebi priušte neki kvalitetniji život to retko čine jer ih ta iscrpljena depresivna sredina ubija svojom pasivnošću. Mene jako raduje kada vidim da neki ljudi ipak uspevaju da se izbore sa tim, kao npr. ti i čak izazovu reakciju kod drugih ljudi da učine isto. Volela bih da svojim zalaganjem uspete da omasovite zdraviji način života u Srbiji, ali iskreno ne verujem da je moguće izazvati masovne promene lečeći posledice umesto uzroka. Doduše, ljudima poput tebe, život u Srbiji bi mogao biti bar mnogo lakši, veseliji, opušteniji, otkačeniji... :)

Add a comment

*

Odluka da pratiš u stopu ovaj blog je možda najbolja odluka koju ćeš doneti u životu. Posebno ako su i ostale bile užasne.

Join 887 other subscribers

G+


advert
Ad
Ad

Veoma povremen Newsletter


Zašto, kako?

Nekad i sad

Levo: kad sam mislila da je to to. Desno: kada sam znala da će to biti TO onda kada ja kažem.

Fitfluence

Ovog leta, kada sam samilošću drugarice i njenom preporukom stigla na tvoj blog, bila sam već teška 124 kilograma. To je bilo pre šest meseci, kada sam poželela jedan od ta dva poklona. I nije me bilo briga koji ću prvo da dobijem. (...)

A onda mi se, čitajući dalje, učinilo da sve to ne mora da bude tako teško. Tvoj entuzijazam i ohrabrenje, osećaj da mi se obraćaš lično, da mi se ne ismevaš i da me ne sažaljevaš, da ne pridikuješ i ne popuješ, pomogli su mi da po prvi put pomislim da promeniti život i nije tako teško i da bih čak i ja bila u stanju to da uradim. Da bih zaista mogla da počnem da živim. Sada. Tog trenutka. I da taj život mora početi tako što neću pojesti taj sendvič.

B.A.

Since 2007

advert