Großmutters Küche
Kad sam prošena (o, daaa, jesam), pre više od 14 godina, odgovorila sam, Da, ali.
Da, ali da znaš da ja ne znam da kuvam.
Da, ali da znaš da je ne volim da kuvam.
Da, ali da znaš da je neću da kuvam.
Da, ali da znaš da ja mrzim s v e poslove u kuhinji, pranje sudova inkludid.
O, da. Tako sam sve rekla, veoma ozbiljno. Htela sam da se udam za njega, ali nisam htela da mu kuvam. Mislim, ni sebi. Mislim, za te stavove i ideale tek dotaknute emancipacije, bila sam spremna da mi kaže, A, pa ondak, niš i da ostanem stara devojka s pudlom, s kojom delim bananu i perece Ravanica u usamljenim večerima uz TV.
Nije rekao. Rekao je da nema veze. Udata sam, deco!
Povremeno nam je kuvala njegova mama. Povremeno mi se nešto od toga jako svidelo. Povremeno sam pitala kako ovo, kako ono.
Vremenom, neke stvari sam naučila da pravim na njen način. Neke na način moje mame. Ponešto sam pitala svoju baku, a ponešto tetku. Vremenom, zatekla sam sebe u kuhinji kako kuvam svaki dan. Još kad nam se pridružio ovaj malac, i da pravim slatkiše i da ulazim u kuhinju više puta dnevno.
Pranje sudova inkludid.
ovo nije recept zdrave hrane, ali sam pokušala da ga makar malo doteram. ne prejedati se testom, bez obzira 
E, sad. Ima ta jedna grickalica koju je pravila moja svekrva, obični neki slani štapići, suvi, s kimom.
Pravila ih je na tone, mislim bar dve tepsije, donosila i stavljala u metalnu kutiju na kojoj je pisalo Danish Butter Cookies. U toj kutiji bi mogli da ostanu (samo ako zaboravimo na njih) i po mesec dana a da ne izgube ništa od svoje divne, prhke suvoće. Samo bi na dno kutije popadao višak kima, koji bih, kad sve pojedemo, hvatala navlaženim kažiprstom, onako da se zalepi za njega, sa sve krupnom solju koja bi otpala s površine štapića. I grickala u slast.
Mmmmmm.
Mada, nije to nešto posebno. To je više sećanje na početak zabavljanja. Na večeri uz film i pivo, kad smo se, na primer, prvi put posvađali, i to zbog Džejmsa Bonda.
Pošto sam već matora, je li, a moja svekrva još matorija, je li, setila sam se i obavezne torte s jagodama i žutim patišpanjem za muževljev rođendan, pa doboš torte koja je najbolja na svetu i koja je pravljena uvek za Božić, pa reformice kakve joj nema ravne za moj rođendan, pa sve te sitnice na koje nas je moja svekrva, kraljica rutine i običaja, naučila, i bez kojih mnogi datumi ne bi bili isti.
I pošto godine idu, je li, odlučim da zamolim za te neke recepte, da probam da ih sačuvam od zaborava i da im udahnem novi život i nove sitnice koje će možda pamtiti moj sin.
I tako dobijem tu čuvenu sveščicu. Sveščicu svekrvine majke, Nemice. Ispisanu krasnopisom, skoro da na prvi pogled podseća na goticu. Recepti pre Drugog svetskog rata. S ukrasnim prvim slovima, pisanim štilom i mastilom. Na koju se nadovezuju, manje krasnim rukopisom, i recepti njene ćerke, moje svekrve. Među njima i kim štangle, zavedene pod S, Slani štapići I.
Prva sačuvana stranica, prethodnih 5 recepata je izgubljeno.
Vreme je da smanjim doživljaj i da podelim s vama taj običan recept koji za mene ima emocionalnu vrednost. I da sve to stavim u novu kategoriju, Großmutters Küche, odakle ću povremeno na kuhinjsku svetlost izbacivati neku predratnu i posleratnu kulinarsku tajnu.
Moja svekrva kaže ovako:
U 150 gr prosejanog oštrog brašna dodati pasiranog švapskog sira, iseckati u masu 150 gr margarina. Pošto se masa spoji rukom izraditi glatko testo. Ostaviti na hladnom mestu da se odmori i stegne, razvaljati ga u debljinu 1/2 santimetra, potom premazati s 1/2 razmećnog žumanca, posuti kimom i grubljom solju, sa zupčastim točkićem seći štangle i peći na jačoj vatri.
Toliko. Ne kaže koliko švapskog sira. Valjda od oka. I šta više ima tu da se slasti i masti, je l’ to recept, jeste.
kad sam razvukla masu i poređala prvu polovinu na pleh na koji sam prethodno stavila papir za pečenje, bez dodatnog zamašćivanja, baš u ovom trenutku:
nazvala sam svekrvu da pitam šta je jača vatra. Ona je rekla da ne zna, ali da ja sigurno znam svoju rernu.
Stavila sam na 200 C, toliko se moja rerna i ja poznajemo.
Ostalo sam uradila kako je rekla, i dobila ovo. Kim štangle. Sreća, sreća, radost.
Od ove mase su ispale dve tepsije, prvu sam napravila malo rešije, jer tako volim, a tako voli i moja svekrva pa je uvek rešije zadržavala za sebe (sad je nepravda ispravljena), a drugu tepsiju normalne, žute, kao da su pečene na suncu.
Ne brini što u masi nema soli. Krupna morska so pobacana po njima, uz kim, biće sasvim dovoljna za grickanje uz TV.
Oh, this is sooooo junk, znam, znam, ali to su ipak neponovljive kim štangle koje sam upravo zadržala u porodici i udahnula im novi život!
10 najnezdravijih namirnica koje izazivaju rak – ne jedite ih!
Mediteranska pita, takoreći
KENKAI Protagonist protiv celulita – laž u bočici sa sprejom?
![[Završeno] #Foodtalk2013 i Giveaway of the day – Lupo tiganj](http://www.mooshema.com/wp-content/themes/lifestyle/thumb.php?src=http://www.mooshema.com/wp-content/uploads/2013/06/tiganj-lupo-marshall.png&h=54&w=54&zc=1&q=100)
[Završeno] #Foodtalk2013 i Giveaway of the day – Lupo tiganj
Levo: kad sam mislila da je to to. Desno: kada sam znala da će to biti TO onda kada ja kažem.
Copyright Mooshema, 2007-2013, valid trade mark Mooshema since feb, 2013.
Blog Mooshema by Tatjana Vehovec is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License.
Ovo delo je licencirano pod uslovima licenceCreative Commons Autorstvo-Nekomercijalno-Bez prerada 3.0 Srbija .
Comments (17)
Divno, sve...
A svega ovoga ne bi bilo da tvoj muz nije pristao na tvoje uslove , s pocetka price :))
Kad neko ovako pise o stanglicama onda se skromni čitalac (ja) :) pita zašto toliko dugo trebamo čekati tvoj drugi roman ;)
Smatraj da poslednja rešenica podrazumeva smešak za kraj, koji ja ne umem da nacrtam, pa to ti je ... a i bolje jedan niški cmok od mene.
PS - da ne bude zamene, doktor je za imunutet, ne hleb....
Ovo sa nam na pitanje na FB napisala o spelti c/p
spelta je jedna od najstarijih žitarica na svetu, koja ima nešto manje glutena od pšenice, a dobar balans proteina, vlakana, UH i minerala. Skupa je u proizvodnji, zato nije popularna i dugo je nije bilo u masovnoj proizvodnji, raste u ljuskama koje štite plod od spoljašnjih uticaja, a prilikom proizvodnje brašna ima dodatni proces ljuštenja i guljenja ljuske, pa je skuplja na tržištu.
Hvala ti na ovome beskrajno, samo ja neću te tvoje eksperimente, volim belo brašno ;)
Danas mi je odjedared došlo da bih mogla da isprobam ovaj recept :). Ispalo super, uz malo modifikacija. Pošto u kući niko ne voli kim, zamenila sam susamom. Mrzelo me i da odvajam žumance od belanca, pa sam premazala celim umućenim jajetom. Ništa ne fali. Dodala i malo više jogurta. Testo napravila od brašna koje sam imala (kad mi ovako dođe :) – pola ražano, pola belo. Uredno sam napravila i fotografije svake faze eksperimenta, ali nema načina da ih ovde priložim. Pošto su degustatori bili oduševljeni, licima je detaljno prezentovan izvor recepta. To je dodatni razlog da detaljno pretresem ovaj blog i da blagodarim na pruženoj mogućnosti da se pohvalim svojim kulinarskim (ne)umećem :).
Palo mi je na pamet da pokupim vaše slike i stavim ih u dodatak ovog posta, "kako je drugima uspelo", to je sad već čitava galerija, da li bi mi to dozvolila? :-)
da li ide prasak za pecivo ili soda ?