Nikad nije kasno za dobar osećaj

Nikad nije kasno za dobar osećaj

Stoje iznad mene, doktor – uvaženi profesor, moja veza, i nekoliko mladih lica u belim mantilima.

- Si sigurna da hoćeš operaciju, poslednji put te pitam?

- Jesam.

- Si se nekad redovno bavila sportom?

- Nisam. Ali hoću, baviću se sportom!

- Ako hoćeš moje mišljenje – ne treba ti ova operacija, uvek ćeš moći da hodaš s dva ligamenta, samo malo da paziš. A sportom se sigurno baviti nećeš; ako do sada nisi, sad je kasno.

- A, da trčim?

- Si do sada ikada trčala?

- Nisam.

- Ni nećeš, veruj mi.

- Ali, hoću! Trčaću! Nikad nije kasno!

24 mi je godine (trčaću vraga, bar narednih 20 godina  će moj hirurg biti u pravu da ću trčati, ali malo sutra, prekosutra, nakosutra). Pokidala sam dva ligamenta na levom kolenu. Nisam sportski tip. Posebno ne skijaški – drugi dan na skijama mi se to desilo, nije mi se otkačio vez kada sam pala, upravo sam živela cinizam sticaja okolnosti da imam ozbiljnu sportsku povredu, a da se nikad nisam bavila sportom. Drugarice su mi rekle da se još jednom potvrdilo da je za mene najbezbednije da od svih sportova izaberem šah, a od svih hobija, skupljanje markica i salveta.

Ceo tadašnji nesuđeni sportski život mi je prošao u rečenici, sada je kasno. Kada sam imala 12 godina, rekli su da je sada kasno za balet. Sa trinaest je bilo kasno za plivanje. U četrnaestoj za klizanje. Kada sam imala 15 godina, rekli su, kasno je za odbojku. I sada ja ležim na operacionom stolu i tvrdim kako nikad nije kasno. I ne verujem u to.

Profesor, moj doktor preko veze, pokušava na sve moguće načine da me odgovori od operacije. Pre svega, saznaću kasije, da ću od 50% invalida, postati neko sa 30% invaliditeta i da je ova žrtva prevelika.

Kakogod. Operisana, longeta kao čizma, od prepone do stopala, 8 nedelja, dođite na skidanje longete i popijte prethodno bensedin. Nisam poslušala, šta će mi bensedin, dođavola? Međutim, kao u bajci, kad sam videla atrofiran mišić leve noge, butinu od koje je ostala samo kost i preko nje sparušena koža, braonkaste boje od zaostalog joda i prošarane dlačicama kao ručnim vezom na šustikli i odvratnim rezom dugim 12 cm – osetila sam nesvesticu i mučninu. Gađenje. Trebalo je da popijem taj prokleti bensedin!

Od cele moje butine, ostade kost i koža, videla sam bukvalno šta znači ta glupava fraza.

Trčaćeš, kažeš, trčaćeš? A, kada si to mislila da uradiš? Ne misliš li da je sada malo kasno  za to?

Doktor, profesor koji mi je veza, dok mi je sestra davala šećer i vodu da dođem sebi, lepo mi reče: A, sada, pripremi se da će ova žurka s oporavkom trajati. Treba ti, otprilike, pola godine da staneš na noge.

Pola godine?!

Pa ja nemam pola godine za ove gluposti! – vrištim sa sve svoje 24 godine i prvi put u ovoj priči plačem kao kiša, što se dobro slagalo s činjenicom da sam potcenila savet s bensedinom.

Usledilo je 6 meseci suza i znoja, svakog dana. A onda još i dodatna dva meseca, kao bonus, jer stvari ne idu baš tako glatko u životu.

Dve lekcije, naučene na teži način i, zaboravljene

Dve lekcije sam tada naučila, obe bacila kroz prozor, možda čak kroz onaj isti prozor kroz koji sam čežnjivo, pridržavajući se štakama, gledala ljude koji hodaju:

1. Jedan dan mirovanja, zahteva 4 dana rehabilitacije. 

Ako vam ovo zvuči užasno, ili neverovatno, ili netačno, pozivam vas da se setite koliko dana vam je potrebno da dođete sebi, nakon što dva dana provedete prikovani uz krevet zbog gripa. Da, da, potrebno vam je otprilike nedelju dana da prestanete da osećate malaksalost, samo zato što ste ležali dva dana! Meni je bilo potrebno tačno 32 nedelje da odložim štap, i bogami još jedno dva meseca, da noga stvarno prestane da me boli svako jutro. Tačnije, izgubila sam celu jednu godinu na rehabilitaciji, a ne obećanih, tada zastrašujućih 6 meseci.

2. Ljudi svoju pokretnost i pokretljivost uzimaju zdravo za gotovo.

I činjenicu da imaju obe noge. Nemarno se odnose prema srećnoj okolnosti da mogu da se kreću od tačke A do tačke B, da idu do grada, da odu do kola, da skoknu do prijatelja, ili otrče po mleko. Kad ti ostane samo jedna noga, a druga je neupotrebljiva i bolna, onda uhvatiš sebe kako došepaš sa štakama do prozora, nekoliko puta dnevno, i gledaš iza zavese ljude koji hodaju, a nisu na tome zahvalni. Nego su još i toliko nezahvalni, da će povremeno i prečesto izgovarati: mrzi me da idem, mrzi me sad da se pomeram… i tome slično.

Obe ove lekcije sam zaboravila, istog trenutka kada sam prohodala na obe noge.

Uključujući obećanje s početka priče, da ću hoću, trčaću! hoću, baviću se sportom!, lažno obećanje nikad nije kasno! koje sam dala u zamenu za nogu s kojom ću moći da potrčim za autobusom.

Nikad nije kasno

Prošlo je 20 i nešto godina od tada. Postala sam sredovečna porodična žena s mužem, detetom i celulitom, koju mrzi da ide, mrzi da ode, mrzi da skokne ili otrči. Mlada, opuštena devojka od 24, koju boli uvo i za lekcije koje je naučila na teži način, postoje ista takva, samo starija i deblja verzija sebe, koja je zaboravila na lekcije koje je naučila na teži  način.

Starija verzija blentave dvadesetčetvorogodišnjakinje konačno je završila u hitnoj pomoći, zbog nesvesti koja je bila posledica visokog pritiska i još višeg holesterola — sve poznate i obične nezarazne bolesti sedećeg stila života. Buđenje koje je tada usledilo, bilo je mnogo neprijatnije od jedne povređene noge. Trebalo je 20 godina sedenja prevazići rehabilitacijom od koliko, 80 godina, po gornjoj računici? Užas!

Imam li sada vremena za te gluposti? Šta da radim?

Trčaću. Hoću, trčaću! Baviću se sportom!

I počnem, od nule. I još uvek nisam stala, evo treća godina. Zahvalna sam obema svojim nogama i svakom mišiću koji me nosi, i zglobovima koji me trpe.

Healthy-Living-Cycle-from-Starling-Fitness

Nikad nije kasno. Neko to ukapira pre, neko kasnije. Kada su mi rekli da jeste, u dvanaestoj, lagali su me. Kada sam to sebi rekla sa 24, lagala sam samu sebe. Kada to kažem sa 47, stvarno to mislim. Ne kažem da je lako početi u srednjim godinama, kažem da je vredno počinjanja u bilo kojim godinama.

Znate zašto? Ne samo zato što ćete biti zdraviji, već zato što ćete imati taj zarazan, dobar osećaj, koji se vidi iz aviona.

 
Add a comment

Comments (23)

  1. Ivanka Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
    Znači oduvate me svojom pričom svaki, ali baš svaki put!
    • Mooshema Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
      Raznežio me ovaj komentar.

      Takvi komentari mene oduvaju, svaki put :-) Uzajamno smo jedna drugu oduvale :D
    • sanja pejin Thursday - 10 / 10 / 2013 Reply
      I mene. Sad mi se trci :)
  2. Ana Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
    I ja sam oduvana....evo me, kao list na vetru lelujam :) Zaista, draga Tatjana, SVE ali bukvalno SVE Vase citam i SVAKI put se odusevim i svima pricam o Vama, kako nesebicno delite svoj savete, saznanja, iskustva...Hvala Vam puno :*
    • Mooshema Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
      Draga Ana, hvala ti što imala potrebu da to i napišeš. Da znam da ovaj blog ima smisla :-)
  3. Tamara Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
    ja se ne slažem uvijek sa svim Vašim, hajde da kažemo idejama, ali Vi mene oduševljavate :D
    • Mooshema Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
      :)))) Ni ja se uvek ne slažem sa svojim idejama, to nas čini već dve u dvorištu! ;-) S tom razlikom što ti možeš da zatvoriš blog i zaboraviš na mene, ja sa tim moram da živim :D
  4. Mahlat Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
    Hvala Moo :)
  5. Jelena Milosevic Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
    E pravo u metu.
    Nije kasno, samo treba imati snage/volje pokrenuti se, aj pokusacu i ja... :)
    • Mooshema Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
      Ako stvarno pokušaš, ti si carica! Od svega je najteže, veruj mi, da obuješ patike i prvi put kreneš. Sve ostalo je tvoja buduća priča :-)
      • Jelena Milosevic Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
        Lepo rekoh, kada ovako javno obecam, di cu, moram :))
        Sledi nastavak ;)
  6. Srdjana Ristic Ex Krga Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
    Olicno.....ne, nikad nije kasno....imam 37 godina...trcanje
    ...ma to je za budale
    ko pametan ustaje po mraku da bi radio tu budalastinu....
    da mi je neko rekao da su svako jutro, bez sata, ustajati, i sa zadovoljstvom
    prelaziti svoju svakodnevnu turu...ne bih mu verovala....
    Pozdrav i poziv za sve moje iz Srema, ako se ne varam jedna zena
    ide preko Dunava da trci...mozda, jednog dana....za sada ja sam na prekoj strani i uzivam u carima Kamenickog parka....bilo bi lepse da nas je vise...
    i ja bih imala nekoga kome cu pozeleti dobro jutro...ili bar mahnuti rukom...
    • Mooshema Wednesday - 09 / 10 / 2013 Reply
      Jedna da, prelazi most da bi trčala u društvu sa ženama, nedeljom :-)
      • Jelena Milosevic Wednesday - 09 / 10 / 2013 Reply
        Evo upravo sam se vratila sa trcanja, trcuckana, hodanja.
        Dan prvi , 25 minuta- dobro je. NA zene nisma naisla , ali sma naisla na neku grupu klinaca iz neke skole koji su ujednoj grupi preskakali konopce, u drugoj skakali na velikoj lopti, a treca grupa je dobacivala loptu. Neki od njih me videse i nasmesise mi se, a osmeh sam dobila i od prolaznika na biciklu, u setnji, nije ni vazno.
        Jedno sivo morko maglovito jutro tako lepo :)
  7. Marija Tuesday - 08 / 10 / 2013 Reply
    Faco :)
  8. marija Wednesday - 09 / 10 / 2013 Reply
    Posle pauze u treniranju od 6 meseci (jesam li napomenula da sam pre toga istrajno vežbala motivisana tvojim blogom) :) jutros u sedam sati sam bila u teretani. :) i, da li znaš šta sam uradila kada sam stigla na posao? došla na tvoj blog da vidim šta ima novo... :) i'm glad to be back. :) i, hvala ti što nisi sebična. zaista si, moo, dobar čovek... :)
    • Mooshema Wednesday - 09 / 10 / 2013 Reply
      Čula sam ja da se ovaj blog uglavnom čita na poslu :-)
      Valjda zato što ga ja pišem na poslu :D
  9. Lecika Wednesday - 09 / 10 / 2013 Reply
    Mene ste pokrenuli još davno onim tekstom "tvoja priča o trčanju može da bude i moja". I postala je! Vezala sam se za rečenicu - vaše priznanje, da nikada niste bili sportski tip.
    Mlađa sam od vas mnogo godina i nikada nisam bila sportski tip. Delim skroz isto iskustvo sa "sportskom istorijom" :))))
    Ali eto krajem prošlog leta sam počela da trčim i još uvek nisam stala. Kad god mi postane motivacije, dođem na ovaj blog ili na vašu fejsbuk stranicu, i podsetim se razloga zbog kojih sam počela.
    I vi mi uvek tačno u metu, u srž, trgnete me. Vaši tekstovi su me vratili sebi, nemam reči kojima bih vam se zahvalila :)
  10. Maja Thursday - 10 / 10 / 2013 Reply
    Nikad nije kasno...imam 43 godine,ne trcim ali vezbam 18 meseci kod kuce.http://www.fitnessblender.com/.Poslusala sam savet i odvojeno radim cardio i vezbe snage.Jos uvek imam dilemu oko pitanja da li jesti pre treninga ili ne? Vezbam ujutru i posle treninga pojedem kajganu tri belanca,jedno zumance i jedan paradajz...Gresim li/Puno Vam hvala na svim savetima koji su visestruko korisni.Kada mogu uvesti kruzni trening?Ako treba da sacekam 72 sata posle vezbanja sa tegovima izmedju imam vremena samo za cardio...ili se to meni samo tako cini...
    • Mooshema Friday - 11 / 10 / 2013 Reply
      Draga Maja, tvoj komentar završio u spamu, odakle je spašen :-)
      Ali, već smo se čule mejlom.
      Pozz
  11. Petra Tuesday - 19 / 11 / 2013 Reply
    Nikad nije kasno :D

Add a comment

*

Odluka da pratiš u stopu ovaj blog je možda najbolja odluka koju ćeš doneti u životu. Posebno ako su i ostale bile užasne.

Join 515 other subscribers

G+


advert
Ad
Ad

Veoma povremen Newsletter


Zašto, kako?

Nekad i sad

Levo: kad sam mislila da je to to. Desno: kada sam znala da će to biti TO onda kada ja kažem.

Fitfluence

Vec 20 godina muku mucim sa viskom kilograma i razne stvari sam probao: dijete, treninge, tablete za mrsavljenje. Efekti su bili kratkotrajni ali kilogrami su se uvek vracali. Pokusacu da makar nesto od ovoga ovde primenim, ali mi je drago da ima neko ko nam ukazuje na sve nase muke, ali tako da se osecamo dobro, da nam ulepsa dan, a ne da nas ubije u pojam. Jesam gojazan, ali sam covek, ljudsko bice. Vi nas tako tretirate. Ne govorite nam sa visine, ne grdite nas, ne pokusavate da nam prodate neki "magicni" proizvod jer magije nema.

A.M.

Since 2007

advert