Fitness guru u kog vjerujemo [URBAN MAGAZIN]

7
urban magazin januar

Klink na link do Urban magazina

(ovo bi trebalo da ide u neku kategoriju ego-trip. ali pošto nemam takvu, ide u staru, dobru kategoriju ispovednog profil&anfas)

Da mi je neko pre osam godina rekao da će biti jako bitno to što odlučujem na prečac, u nesanici, da mi se blog zove Mooshema, i da će to ime, sa skupom grafema kakvi ne postoje u jezicima koje govorimo na ovom prostoru, biti moj izdajnički alter-ego na Internetu koji će se mešati u moj realan život, te noći bih uzela pilule za spavanje i odvalila 3 godišnja doba sna, dok se ta ideja sama ne umori i zaspi.

S druge strane, srećna okolnost je što te noći pred otvaranje bloga, brojeći šljive umesto ovaca, nisam izbarala ime Gomboca Sa Šljivama dot kom, tada mi niko ne bi verovao da zdrava hrana podrazumeva da izbaciš iz svakodnevne upotrebe šećere, čak i kad mirišu na vanilu i šljive.

Da, poslednje tri godine na Mooshema.com pišem samo o tome: o zdravijim izborima hrane, o zdravijem stilu života. Ja, nekada jedinična mera za truntavost i broj pojedinih pereca, čije kretanje je mereno isključivo cajgerom u automobilu, doživljavam prosvetljenje u vidu ukora pred isključenje koji mi jednoga dana izriče hitna pomoć i pretumbavam naglavce ne samo svoj život, ne samo život svoje porodice, već mnoge živote u celom regionu.

Danas me optužuju da sam skrivila više stotina izgubljenih viškova kilograma na celom svetu gde se razume jezik kojim pišem, te da sam kriva za pojačanu prodaju ženskih patika za trčanje i sitne opreme za rekreaciju, bez olakšavajućih okolnosti. Guilty as charged.

Svemirska odgovornost prema čitaocima i sebi

urban januar 2015

Ne znam u čemu je tajna uspeha tog bloga, pored toliko stručnih i, odgovarajućim diplomama podržanih sajtova u beskrajnom internetskom prostoru mudrosti i gluposti.

Lažem, znam. Tajna leži u tome što sam jedna od nas. Što sam kao bilo ko, svako od nas koji nismo rođeni pod srećnom zvezdom brzog metabolizma, ili se školovali da drugima pomažemo da skidaju zimske gume sa stomaka. Samouka sam, sve sam na sebi proverila putem pokušaja i grešaka, ne stidim se svojih padova, ne pravim se pametna i pišem o stvarima koje već svako od nas zna, samo nije imao petlju da to proveri kod kuće: ide Mooshema, baci te napolitanke i obuvaj patike!

Uz to, imam puno godina. To je uglavnom loša predispozicija u svetu koji je opčinjen mladošću, lepotom i fotošopom. Svetu ne treba još jedna sredovečna žena sa svojom mušemom, ili gombocama sa šljivama, sa borama i celulitom. Osim kad pod stare dane od svog života i tela ne uradiš nešto neočekivano. Ne da smršaš, manje bitno, svako može da smrša (verovali ili ne, taj deo je najlakši, uzmeš, pa smršaš), već da uzmeš, pa ustaneš iz fotelje u kojoj su se tako lepo i postojano, godinama gradile klisurine u obliku celulita, spljoštene zadnjice i pištolja koje nosiš prokleto nisko. Pa da od tih klisurina sala, lenjosti i izgovora, stvoriš mišiće sa kojima možeš iz taka da uradiš 10 zgibova, seriju sklekova ili istrčiš 100 km mesečno. A da pre toga imaš toliko neopravdanih iz fizičkog i izgovora da ne ustaneš sa kauča, da od toga može da se napravi uputstvo za preživljavanje lenjivaca.

Ukratko, ja sam model oldtajmera, tip “ako-je-mogla-ona-mogu-i-ja”, iz 1966. godine. A ne svemirska letelica.

Kada Miss kauča ustane

Kada mi je izrečena opomena i uručen crvni karton, koji je pretio da ako onako nastavim neću dočekati da igram na svadbi svog sina, (a ja stvarno očekujem da se on oženi što kasnije pošto se ta još nije rodila pa da mi ipak sačekamo), kada su mi izručena u krilo sva dostignuća farmaceutske industrije koje treba da testiram do kraja života, rečeno mi je još: počnite da se krećete. Bolje da su mi šamar udarili. Da se ja, kraljica automobilskih sportova, pobednica u sedenju po udobnim garniturama i šampionka u napornoj disciplini brzog kucanja po tastaturi, krećem?! Pa, gde će nas to odvesti!? I, odakle da krenem da se krećem, majke ti?

Sve što se od toga dana desilo, što uključuje pokušaje da se popnem, a bez odmora na polovini, do petog sprata peške, ili da izvozam 10 minuta kućnog bajka a da mi se ne podigne parket ispod mene iskvašen od znoja, ili da uradim čučanj, pa kad sam već dole, tamo i ostanem da vidim šta još može da se uradi, postalo je sadržaj na tom mom mučenom blogu, na kojem sam javno iskajavala grehe dugogodišnje Miss kauča i fotelja.

Od zdravog života do najuticajnijeg bloga u regionu

Zajedno smo rasli i gradili se, moj blog i ja, u divnom društvu sa čitaocima. Čitaoci su mi verovali, zabavljali se mojim mukama i radostima, očekivali još. Neki su se i ljutili, bunili zbog svojih uverenja koje sam im svojim tekstovima ljuljala, a neki su taj blog smatrali za prvi izvor informacija i na njemu učili. Neki vole što psujem, da, lanem na blogu ponekad, drugi su puritanci i gade se toga. Zadajem muke televizijskim voditeljima koji me pozivaju u emisije da pričam o blogu ili iskustvu, pa unapred obaveštavaju gledaoce koji će posetiti blog da pišem – neformalno. U jednom trenutku sam pomislila da će neko zatražiti da stavljam 18+ u oznaku bloga ili da će me zvati da gostujem, umesto u jutarnjem i popodnevnom, u večernjem terminu. Ali, kako čovek, a posebno žena (ovde ide onaj :wink:), da opiše upalu mišića zbog koje je samo kranom mogu izvući iz kreveta? Jednim, oh, kako boli? Je li to dovoljno? Šekspiru jeste. Meni nije. Nisam Šekspir. Ja sam samo jedna od nas, pa mi je takav i blog.

I tako. Isporučujem događaje, iskustvo, razmišljanja, saznanja. Te kako da jedemo, te kako da počnemo da trčimo, te kako da osvojimo treninge snage. Kuvam, pa ne dam da počne da se jede dok ne fotografišem. Da bih objavila recpet na blogu. Jako nerviram svoju porodicu zbog toga. Negde na tom putu, stigla su i priznanja za najbolji blog godine, za najuticajniji blog u regionu, ili jedan od pet najboljih u okruženju.

To što moj muž više ne može da podnese pileće belo, kompenzujem pitanjem sina kako da uradi ovu ili onu vežbu ili, kako da ojača neki deo tela. E-hej! Sto mu kupljenih patika, 200 mu tuđih viškova kilograma! 1000 uticaja na druge menjam za jedan mali, malecki, ovolišni uticaj na svoje muško dete u pubertetu!

Umjesto napolitanki patike, sad i zauvjek

Kažu da imam uticaj. To jest, blog. Mooshema. Da umem da motivišem. Da sam fitness guru. Da je blog fitspirativan. Neverovatan je osećaj kad to lično saznam, da sam nekoga koga ne poznajem, motivisala da skine 30 kilograma za šest meseci, ili kada nekoga ko nikada nije trčao, baš kao ni ja ranije, gledam kako se sa medaljom vraća sa maratona iz zemlje i sveta i kaže mi, hvala ti.

Ta motivacija, inspiracija, potpuno je kauzalna relacija: što više srećnih pisama dobijem, to više imam i ja motivaciju da guram dalje. Mislite li da se meni uvek ide na trening? Da ja ne bih napolitanke? Ali, ja sad imam, osim odgovornosti prema sebi i crvenog kartona koji sam dobila, i odgovornost prema čitaocima. Pitam se ja ponekad, šta bi sada rekli kada bi videli da se nedelju dana razvlačim i nemam snage da se pokrenem i da me PMS razvaljuje toliko da bih celu tortu pojela. Pa onda zagrizem jabuku, obujem patike i izađem. Zato što volim, ali i zbog te svemirske odgovornosti i motivisanosti koju dobijam od čitalaca. Jer, i ja sam samo čovek. Iako sam Mooshema.

*Oprema (naslov i podnaslov – Urban Magazin, januar 2015). Tekst, moj. Naručen za potrebe ovog časopisa.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

7 Comments

  1. Alal tebi vera.
    Volim ovaj blog da čitam ne samo zbog “fitspiracije” (mada sam tu , lično, poklekla), ne samo zbog tvog nekonvencionalnog rečnika (nek’ se zgražava u svom ćošku ko ‘oće, ili neka ga ne čita kome se ne sviđa), nego i zbog toga što si, brate sestro, pismena; na “ti” si sa gramatikom, dobar prijatelj sas padeži, rečenice su ti jasne i pametne, a tok misli uravnotežen i lako se čita i prati (bez obzira da li pišeš o nečemu što ti je “diglo živac”, ili te bacilo u euforiju sreće).
    Zbog svih recepata, brige i želje da se ljudima “nađeš” savetima i iskustvima koje si doživela, zbog priznanja da si i ti “samo” čovek (a ne ono “What’s your excuse? tip), odajem ti najiskrenije priznanje i veliko Hvala (sa velikim slovom H).
    Eto. 😉

  2. Mene do suza dirnu ovakve priče.

    Jer pršte od iskrenosti, jer vraćaju nadu da ne mora sve da bude namešteno, potplaćeno i preko veze. Može se i pošteno stići do uspeha. Teško je, ali može.

    BRAVO TANJA!

  3. Cestitam, a i hvala ti!
    Hvala ti sto sam pocela da se menjam i da pazim na sebe.
    Ti si jedan laf!

  4. Ja volim tvoj blog baš zato što je iskren, a to se uvek prepozna. Nisam smršala 30 kg, ali ni nisam imala 30 kg viška. Zato sam ovde naučila sve što znam o zdravoj ishrani i “zarazila” se zdravom hranom. Iskreno, danas, nakon dve godine nemam želju da jedem ni paštetu, ni viršle, niti da svratim u pekaru. Iskreno, i danas, nakon dve godine imam želju da smažem kutiju napolitanki. Nemam pojma u čemu je drama sa tim slatkišima. Čestitam ti na svemu onome što jesi! I hvala!

  5. Ala si se nahvalila..
    Inace gledala sam neku emisiju na Youtubu,gde si ti gostovala,i po meni si potpuno drugacija..ono,ima slika nema ton.Bez energije,bez razlike u tonalitetu,kao da si od onih koji su hrabriji iza tastature!

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]