21

1

O tome kako sam tri godine posle roka, i dva meseca pre roka istrčala 21 kilometar.
I kako ceo dan ne znam kako da se osećam, nemam runner’s high.

Jutros sam istrčala half, a nije trebalo. Trebalo je da izvučem 15, što je malo jače od 10% dodatka na prethodnih 13, što mi je prethodni personal best u ovoj turi. Životnoj. Kasnim 3 godine i žurim 2 meseca s tim. Kašnjenje je vezano za obećanje kada sam uopšte počela da trčim. Pre roka je vezano za obećanje koje sam sebi dala u ovoj turi. Razume se, prvo obećanje nisam ispunila.

– Ja to mogu da zamislim, kažem mužu pre par večeri dok idem rano na spavanje. Ja idem rano na spavanje ne samo zato što trčim u 6, već i zato što idem. Što sam takva. Jutarnji sam tip i na mene više niko ne računa za žurke koje počinju posle 19h. 18h idealno, da se kupimo u 22 i da sam pola sata kasnije u krpama (što je, inače, jako kasno za mene, čisto da vam dam orijentir).

– Mogu da zamislim. – To sam ponovila više puta, kao i sada vama. U mojoj glavi half više nije bio nešto naročito. Imala sam u nogama veoma lakih 5, veoma udobnih 10, a pre neki dan sam otkrila da stilom divokoze mogu da optrčim kamenito poluostrvo tri puta, sve kroz makiju i preko šljunka i kamenja i da se ništa preterano ne zamorim. Što daje 11 u totalu, i što je sigurno 16 na ravnom, zaključila sam.

– Ako mogu da zamislim, – ponavljam se i u stvarnom životu sa ovom rečenicom, – to znači da ja to sigurno mogu glavom da istrčim. Da nakonadim razliku između onoga što lagodno mogu nogama i plućima, pa da se potpomognem glavom.

Znam da imam i srce za to. Sada.

Prvo, ta glava mi je pomogla da dva meseca, kada mi se gadilo trčanje i povratak posle pauze i suočavanje sa tim da ne mogu da izvučem ni 500 metara a da ne lipšem, glava je imala zadatak da mi kaže da ne kenjam svaki put kada sam to pokušala ujutru da bih se izvukla, i slala je naredbu nogama da me izvuku iz kreveta kada bi se oglasio budilnik u 5:30. (Ovo zato što je leto i što ne mogu da vučem ovo telo od 50 godina i zaboravljene kondicije po jačem suncu). Glava je bila zadužena da me natera da pijem vode ujutru, iako mi se pila samo i isključivo, kafa. Glava je morala da radi sve to dok se noge nisu vratile na svoje, dok pluća nisu navikla da me uredno snabdevaju kiseonikom i sve dok puls nije prestao da skače na 70% svog maksimuma onog trena kada napravim četiri trčeća koraka. Glava je bila zadužena za ceo taj komplikovani proces, sve dok se na tom putu odjednom nije uključilo, hvalim te bože, i srce.

Tako da u trenutku kada ovo pišem, raspolažem sa baterijom sastavljenom od svih potrebnih elemenata da uspem.

Ostavljam da uspem kad se selidbom od trkačice divokoze prebacim u road stajl trkačicu (sa kamenitog uspon-silazak poluostrva selimo se na ravno ostrvo, sa rivom i ostalim zabavama za turiste), i da tako istrčim u petak 15.

Rano ležem u četvrtak.

Da bih se uspavala i da ne bih mislila na sve one koji pod prozorom slave veče, piju i muvaju devojke, skaču u vodu i turiraju zoljice, piju iz najvećih plastičnih flaša bilo šta i smeju se tako glasno kao da su na nekoj audiciji za ne znam šta, razmišljam o tome kako istrčavam 15 km u morsku zoru. Idem nekim putem kojim nikada nisam prošla, ali to mi ne smeta da zamišljam. Ostavila sam da budem iznenađena distancama oko ostrva (pojma nemam koliko ima), i distancama prekrasne rive. Od svega znam da od kuće do kružnog toka imam 600 metara, i u glavi slažem tih 600 m jedan uz drugi, lepeći ih na perspektivu i moju sumnjivu geografsku ideju o tome koliko puta to treba da uradim. Loša sam u tome, ja ne znam ni da izađem na pravu stranu iz WC-a u koji prvi put uđem, tako da nije bitno koliko puta po 600 m zamišljam da ću morati sutra da posložim, zaspim tamo pre 10. kilometra. Pre nego što sam zaspala, jedem krajku hleba sa sirom, moja verzija carb-loada, jer idem ujutru da trčim našte srca.

Spremna sam.

U petak ujuru me je probudio đubretarski kamion, u mojoj porodici poznat kao đubrekantaroš (đubre i kanta, kapirate), koji lupa kao da se to galama dodatno plaća. I nije neki način da se probudiš na moru, očekuješ zrikavce i galebove, a svakako nije najbolji početak za moj one-million-worth trening, tokom kojeg ću da trčim kroz najlepše predele, a nakon kojeg ću da se temeljno isteglim na plaži i onda okupam, dok je more još uvek mirno kao ulje i oni koji su turirali zoljicu sinoć svakako još spavaju.

Pre prvih 5 km već sam zalutala. Taj put kroz šumu ne vodi nigde. Ili možda vodi, ali mi je sada kasno da to proučavam, a plašim se da ne bude kasno i da se vraćam. U makiji sam do kolena. Vraćam se na stazu i civilizaciju, pa računam, kada otkrijem koliko još imam da obiđem ostrvo, pa ako je to začas, imam fore da se ovde vratim i obiđem šumu, izbijem na drugu obalu i vratim se nekim pristojnim putem.

Mužu sam obećala da ću i da uđem kao konjica u grad, jer ako obiđem celo mesto, izbiću blizu magistrale, odande ide najgadniji put do centra grada, a ja ću, pošto sam prethodnih dana bila divokoza, sada ući kao konjica (u daljem tekstu kobila) ponosno u grad, kao da sam ga lično oslobodila.

U zadnjem džepiću helanki nosim energetski gel s ukusom jabuke, nešto što nikada ranije, u životu celom, nisam probala, a što sam rešena da testiram, da vidim da li će mi od toga biti muka. I da li će mi to biti potrebno. (Ovde plaćam danak tome što sam suviše čitala o pripremama za polumaraton, i što sam od jedne obične stvari, trčanja, napravila čitavu filozofiju straha od hittig the wall.)

Ne razmišljam o tom gelu još dugo. Ne u prvom krugu. Ostrvo je malo, prepišala sam ga za 20-tak minuta, nešto jače od 3 kilometara, jedno malo gubljenje u uličicama.

U povratku s ostrva na kopno preko mosta, imam širok kez. Na redu je Karl Orf na mojoj “full classic for running” play listi, live, pa na kraju Fortune ide dug aplauz, zbog njega se smejem, a ispada da sam tek ispod 10 km, nije ni čudo da sam još u punoj snazi.

Obilazim kuću, zaustavljam se da pijem vodu, i pravim polukrug oko naselja da uđem u grad, ne znajući još čime da ispunim preostala 3 kilometra koja su mi potrebna do 15.

Jebote, zašto mi je sve tako lako i zašto se kezim?

Aj još jednom kroz onu šumu, sada lagano, cilj sam očigledno ispunila, smem i da se izgubim u borovim iglicama i makiji. Penjem se do crkve, i ponovo zalutam iako zađem dublje u šumu. Ponovo odustajem i vraćam se na put. U šumi oba puta vadim slušalice iz ušiju, jer suviše gledam CSI i znam da se masovno ubijaju trkačice koje trče po šumi, pa ne bih da delim taj scenario.

Razmišljam o čemu razmišljam. Kad smo pre dva meseca Katarina i ja trčale 7 km na Noćnom maratonu, iskreno me je zanimalo o čemu razmišlja dok se sprema za maraton. (Pre dva meseca sam imala samo tih 5, pa su ona dva bila prava mala noćna mora, koju je Katarina probala da mi olakša lažući me da je cilj tu. Čuj, cilj je tu kaže mi, na mojoj, kućnoj stazi koju znam u centimentar). Njeno rešenje za mene nije opcija, tako da ja sada, blizu 15 km, razmišljam o čemu ja razmišljam, trčim skoro 2 sata, valjda o nečemu mislim, majka mu stara, dok sam ovoliko dugo na nogama.

Otežale su.

Nalazim se na raskrsnici.

Bukvalno i metaforički.

Bukvalno: ako krenem pravo, za 600 metara sam kod kuće, biće ispunjen plan od 15+ km za danas. Ako skrenem desno, eto mene ponovo na mostu, krug oko ostrva je 3 kilometra, do kuće će biti 18 i po. (Skrećem desno. Da li sam vam rekla da sam usput srela bar 30-tak trkača — kolega — i da sam se svima javila mahanjem slobodnom rukom? Treba da kupim handband, jer telefon držim u desnoj i to ume da bude naporno, javljam se isključivo levom, a mogla bih da biram kojom ću, da mi je telefon zakačen za nadlakticu).

Metaforički: da li će mene sada pobediti otežale noge, ili ću ja da probam taj energetski gel sa ukusom zelene jabuke, da vidim da li ću da povraćam na plaži do špica ostrva?

Žedna sam.

Ulazim u kafić u kojem sam sedela ranije, tražim čašu vode i pijuckam je polako, jako polako i jako malo. Ljudi sede i piju kafu, bez imalo napora. Notifikacije na telefonu počinju da luduju, jer sam se tu već kačila na mrežu, pa sam se odmah povezala. Nemam vremena da ih pregledam, a i ne zanima me. Ja sam u misiji.

Voda me okrepljuje iznad struka, ali noge su i dalje teške. Glupavo odlučujem da probam taj gel. Stavljam gutljaj u usta pažljivo, otužno, odurno slatko, držim u ustima da mi kroz sluzokožu pređe ta obećana energija, pa da se odatle spusti do nogu, mada na kraju moram to da progutam da ubrzam proces. I tada poželim vodu. Galon vode. Ali ja sam sada već ponovo na delu sa divljom plažom, još nikoga nigde nema, nema kuća, nema vode draga moja. Prvo gel, onda voda, sunce moje! Nikako obrnuto! Da li sam o tome čitala?

U nedostatku vode guckam taj gel pažljivo i pomalo, umazala sam se sva i strepim da sam lak plen za pčele. Bolovi u nogama su prošli pun krug: par minuta desni kuk, onda par minuta ispod levog kolena, potom par minuta celo desno koleno, pa zadnja loža desne noge. Ta slabašna bol kruži i nigde se ne zadržava. Još uvek mogu da se kezim i povremeno ubrzavam. Jedino što me jebe, izvinjam se na mom francuskom, ali ja sam već na 17-tom kilometru, to je osećaj da imam ravna stopala i taj osećaj čini da znam da ne izgledam kao s postera dok trčim, već pomišljam da izgledam kao krip.

Vratila mi se snaga. Kapiram, ovaj gel radi.

Napuštam ostrvo kao kobila, tako sam ponosna i punokrvna. Stižem do kuće, 18 i po, ulazim da pijem vodu i sperem gel sa sluzokože usta, muž me gleda onako, sumnjičavo, kažem da se vraćam za 15 minuta i istrčavam. Uspičim oko naselja, prema magistrali, 20 kilometres in 2 hours and 19 minutes, lap time 6:49, volela bih da mogu da zaplačem od ponosa, ali nalazim se na jedinom gadnom delu puta, ulazak u mesto sa magistrale, kuće uz put, borim se sa naduvanim dušecima i “šlaufima” koje Česi (slučajan izbor državljanstva, videla sam samo čarape i sandale za vodu u isto vreme) nose na plažu marširajući po sred magistrale, već je skoro 9.

Ulazim sada kao malokrvna kobila u mesto, po drugi put, bedan ti je ovaj poslednji kilometar, kažem sebi, baš bedan, i ubrzavam zamišljajući kapiju Ljubljanskog maratona kada ću nakon ove zajebancije dobiti i medalju oko vrata. 21 kilometar, two hours and 26 minutes, lap time…

– Koliko?, pita me muž s vrata.

Umesto odgovora, poturam mu otvoren Endomondo. – Ti… stvarno si, jebote? Kako si?

Pijem vodu i idem na plažu da se isteglim. Nisam ni crvena ni zadihana. Pomalo sam puna sebe u prvi mah.

Ne znam kako da se osećam. Istrčala sam svoj prvi half u životu. Tri okrepne stanice (dve kod kuće i jedna u kafiću), pola energetskog gela, noge, pluća, glava, srce, sve mirno i nekako tromo. Bole me stopala. Kiša počinje da pada. Na wish listu dodajem patike sa boljim đonom jer se ove klizaju po mokrom betonu.

Teglim se. Polako i dugo. Bole me stopala. I peta. Klizim do kuće po betonu, kiša pada i grmi, moram da kupim druge patike. I treće, za offroad trčanje. I kompresione čarape. Širi mi se wish lista, ja sam trkačica.

– Jebote, izgledaš super, zategnuto i zdravo, kaže mi muž gledajući me jako pažljivo, svuda po telu, po očima, čelu, borama sa strane, struku, butinama, patikama.

– Kako bi trebalo da izgledam?

– Ne znam. Zamišljao sam… nekako iscrpljeno. Slomljeno. Da glavinjaš.

– Masiraj me.

Masira me.

Nemam runner’s high.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

1 Comment

  1. Pingback: Dnevnik jedne divokoze | MOOSHEMA