Moj prvi maraton: trčim svojim nogama a njenom snagom

0

Kako je Novosađanka Dragoslava Petrović istrčala svoj prvi maraton. Dirljiva priča o mentalnoj snazi, o veri u sebe i veri drugih nju. I sin je imao dobar predlog!

Neko sam ko je u trčanju oko četiri godine. I za sve te četiri godine nikad mi nije palo na pamet da trčim maraton. Iako svi trkači pre ili posle završe na maratonu, ja jok. Šta će mi to? Zašto kad sam sve svoje potrebe, ambicije, zadovoljstvo i ugođaj uklopila u polumaraton.

I druga bitna stavka mene kao trkača je: nikad, ali nikad nisam razumela onu čuvenu trkačku – trčim da pobedim sebe! Da pobedim sebe! Šta im to zapravo znači, koliko sam samo puta razmišljala o tome. Znala sam, oni pobede sebe onda kad se ubrzaju, istrče trku za par minuta brže, ma i za par sekundi. Ja sam imala momente kad sam neki polumaraton istrčala brže od prethodnog, i nije da nisam bila zadovoljna time, ali daleko je to od toga da pobedim sebe. Jer zapravo nisam ni znala šta pobeđujem. A te dve minute brže, meni apsolutno nisu značile nište. Bile su samo dve minute manje muke.

Kako dođosmo do priče o maratonu? Nedelju dana ranije ja sam istrčala polumaraton Šaran. Za nedelju dana je Reciklažni. Trčaću verovatno dva ili tri kruga nekih desetak kilometara i meni dosta. Ispunila sam svoj bonus prošle nedelje i na kraju krajeva – ko će nedelju za nedeljom trčati dva polumaratona! Neka hvala. Onda je Slavica samo odjednom, bubnula – ja ću trčati maraton! U prvi mah sam mislila da se zeza, onako u njenom stilu. Jer mi od polumaratona više nismo istrčale, a i na polumaratonu se raspadnemo. Još nismo utrenirane. Na treninzima se više zezamo, kako ko, ja počesto otaljam, hahha. I sad maraton. Prvo sam mislila da se zeza. Ma da istrčaćemo mi to kako da ne, haha. Ali sam onda videla da je ozbiljna. Da se nimalo ne šali. Da je odlučila. Onda sam se i ja uozbiljila. Kad ona može maraton, mogu i ja polumaraton iako sam svoj bonus ispucala prošle nedelje… Super, onda ću ja da trčim polumaraton i onda ću ako budem imala snage još jedan krugić istrčati sa tobom. Toliko sam znala da mogu.

Ostalo je na tome. A forma Reciklažnog maratona je takva, možeš da prijaviš polumaraton ili maraton i istrčiš koliko možeš. Nećeš biti diskvalifikovan i ako ne istrčiš prijavljenu trku nego će ti biti upisano tačno onoliko koliko si istrčao. Neka opuštena varijanta. Idealno da se oprobaš na malo više u odnosu na do sad. Tako sam i zamislila, prijaviću polumaraton, a trčaću malo više. Onda mi javljaju – ali moraš prijavit maraton da bi ti upisali to malo više. Ja kažem – ma baš me briga koliko će upisati, ja ako istrčim 25 ili 30 km to je upisano kod mene za vjeki vjekova. I dalje ubeđena u svoju odluku prijavljujem polumaraton.

Jer nemam hrabrosti da prijavim maraton.

Foto: Nataša Jovanović

Jednostavno to je za mene bilo veliko kao planina. I to se dešavalo sve u petak, dva dana pred trku. Onda se čujem sa Slavicom opet. Šalje ona meni to objašnjenje gde piše da svi koji planiraju istrčati do polumaratona moraju prijaviti polumaraton. A oni koji planiraju istrčati malo više od polumaratona moraju prijaviti maraton. S tim ciljem da i ja prijavim maraton. Ja njoj kažem – neka hvala! Ja ću prijaviti polumaraton i istrčaću možda krug sa tobom, možda dva, i šalim se, možda i 3, 4, 5, ma mogu koliko hoćeš, hahhah, ali to me ne obavezuje da moram. Mogu koliko hoću i mogu kako hoću. Moram imati taj parametar da mogu kako hoću, onda sam opuštena i često, ali često mi se dešavalo u životu da baš tad uradim najviše. Jer kako Slavica reče – I ovde ne moraš. Ništa te ne obavezuje, ali hoćeš. I tako lako izgovori te dve čarobne reči – ne moraš ali hoćeš! Tako lako poništi ono “moram” i tako lako osnaži ono “hoćeš”. Tako mi se zalepiše za dušu da sam u momentu znala da hoću.

Postoje dve opcije.

Mogu istrčati koliko hoću krugova, maraton je deset krugova, uvek mogu završiti na šestom sedmom i osmom i tako dalje krugu i da opet bude sve u redu, jer istrčaću svakako najviše do sada, biće to svakako uspeh za mene.

A postoji i ona druga opcija hoću. I to „hoću“ mi upali lampicu za koju nikad nisma ni znala da imam… Ali, hajde da hoću. A zašto da i ne istrčim, a zašto i da ne probam, a zašto da i ne mogu.

I onda počinjem da razmišljam. Potpuno oslobođena i komotna, a zamisli da ga istrčim, a zamisli kako ću biti srećna. A zamisli kako ću biti ponosna na sebe.

I tako dalje i tako redom sve neke lepe misli i ja sve više i više opijena idejom da trčim maraton, ali da HOĆU da ga istrčim.

Pobediti sebe

A onda sam se u jednom trenutku setila Sokolovog puta. To je bila trka koja je nešto htela od mene. Tačno sam znala da nije poenta u tome što je najteža do sada, što je najlepša do sada, bilo je tu još nešto posebno, nešto lično, nešto što sam morala da shvatim, da raspravim sama sa sobom. Onda mi se ona lampica još jednom upali i ja skontam šta je u pitanju. Imam ja tu jednu groznu osobinu, da kad mi je nešto jako teško, ja se samo nešto bunim, rondam, psujem i dramim na sva zvona. A na Sokolu je to bilo toliko očigledno, jer mi je bilo toliko teško. I onda ona lampica zum; i drugi ljudi trče i drugima je teško. I oni umiru, ćute i trpe. Guraju i idu. Neki se čak i smeju a ništa im nije lakše nego meni, nekima je čak i teže, ali ne kukaju. Zašto ja moram da zvonim na sva zvona kad mi je teško. Toliko se bunim da mi je muka od same sebe.

Ajd malo da probam kao i drugi. Da stisnim zube i ćutim. I u tom momentu mi proradi mozak. To je to prevazići sebe. To je ono čuveno – Pobediti sebe. Rešiti neku svoju osobinu.

To su te dve minute brže koje ja nikako nisam razumela kod drugih.

Ovamo se to pokaže kao dve minute, a unutra u tebi cela jedna borba, za koju niko ne zna, ili zna, ali je niko neće rešitio nego samo ti. Otkrila sam moj problem, otkrila sam moju osobinu sa kojom treba da se suočim. Koju treba da pobedim. U kojoj treba da prevaziđem sebe. Bravo Dragoslava! Trčaćeš maraton, trčaćeš ali ćeš trpeti i ćutati. Da te ne čujem da zucneš. Nego stisni zube i guraj.
I tako srećna kao malo dete znadoh zašto sutra trčim. Šta je moj cilj. I zašto ja to moram. Ne moram nego HOĆU. Srećna presrećna. Zadovoljna i puna energije.

Onda dolazi dan trke.

Dan izmišljen, toplo, sunčano lepo. Dobro neko spomenu, Raš sigurno ima dogovor sa Bogom čim kad god je Reciklažni vreme bude izmišljeno lepo i prijatno. Ljudi veseli raspoloženi, nasmejani, puni energije… Trčimo Slavica i ja zajedno, jedna drugu ćemo da ispomažemo, hrabrimo kad posustanemo i sve tako. Tu je i Agi da nam drži tempo. Da ne preteramo, da se nedaj Bože ne ubrzamo previše 🙂 pa posle posustanemo i ne možemo. Sve ide kao po loju. Ljudi trče, vesele se, jedni drugima mašu, glasovi podrške sa svih strana.

Tu je i moja divna, draga Maruška, ona će da vodi program. Rekla sam joj, molim te najavi me tamo kad god protrčim pored trebe, ja ću se onda praviti važna pa ću kao požuriti, a ko zna možda se i ubrzam. I ne da me najavljivala nego je onim Kejom malo malo pa odjekivalo – ajmo Dragosalva, trči, možeš ti to. A onda kao specijalnu posebnu čast me i njena Doda najavljivala. Svaki put je uzela mikrofon od Mare i kad god sam prošla pored njih je rekla – bravo Dragoslava! I ne da sam trčala nego sam bila sva u elementu u jednom momentu sam prišla i sve ih izljubila.

Prolaze tako krugovi. Jedan, dva, tri, četiri. Nije mi teško, čak mi je jako lepo, ne boli me ništa, noge me slušaju, ljudi me bodre, glasno naviljaju, ja trčim i stvarno mi je lepo. A ono sunce greje, a obični prolaznici, šetači na Keju nas gledaju, pa se smeju, pa i oni dobace po koju reč podrške. Ma, milina!

Dugme RESET

Prolazim peti krug, gotov polumaraton. Imam utisak kao da sam se tek zagrejala, toliko mi je sve bilo lako. A onda sam samo odjadnom ubrzala, Endomondo je zabeležio da mi je to najbrži kilometar, kanda je to bila posledica saveta moga sina Marka. Kad me video da brinem zbog trke, da ne mogu da spavam samo je rekao – kad istrčiš polumaraton ti nađi u mozgu dugme reset i resetuj se. Onda ćeš biti kao nova, kao da si na početku. Valjda sam tako i uradila, valjda sam se resetovala, samo znam da sam odjednom ubrzala, da sam na trenutak ostavila i Slavicu I Agi i da me Agi opominjala – uspori, nećeš moći izgrurati do kraja.

U tom nekom raspoloženju završavam peti krug. Ni šesti mi nije pao teško. Jeste da sam posustala, malo usporila, ali guram. Osmi krug. Trideseti kilometar. Samo sam odjednom osetila da ne mogu više. Naglo. Onako bez upozorenja. Još 12 km. Ne mogu ja to. Ne mogu više. Ne mogu ni da zamislim da ih trčim. Ma ne pada mi na pamet. Neću. Dosta mi je i ovo. Ionako sam istrčala najviše do sada. Čuj 30 km, malo li je. Gotovo je i kraj. Dosta od mene. Ja završavam.

Približavam se mestu gde se skreće u cilj. I tu stoji Mara, na sekundu pre nego se sjurim dole u cilj, kažem joj – gotovo je, ne mogu više, ja sam završila.

Hajde, Dragoslava, izdrži!

Foto: Nataša Jovanović

Ja ne znam šta je ona u meni videla tog trenutka, ali ja sam u njenim očima videla toliku odlučnost da kad je rekla – nećeš! ja sam stala kao ukopana. U istom tom deliću sekunde kreće sa mnom da trči sve sa mikrofonom. Onda se odvija nešto kao razgovor.

Ja kažem – ne mogu.
Ona – možeš!

– Umreću.
– Nećeš!
– Maro, ti ćeš biti kriva ako ja umrem.
– Nećeš umreti!
– Završiću u Dunavu.
– Završićeš maraton!

Bože, sad mi je to jako smešno, ali tog trenutka je to bilo toliko ozbiljno. Kao da je od toga zavisio život i smrt.

I dalje trčim, ne pregovaram više sa Marom, ali znam sad, kad ponovo naiđem pored skretanja u cilj, samo ću se sjuriti dole i gotovo, kraj. Završila sam trku, može biti i osam i po krugova. I kako se približavam skretanju, ja ne znam, je l’ meni na čelu pisalo šta smeram da uradim pa su svi uglas povikali – ajde Dragoslava, izdrži.

Izdrži. I ponavljali to kao navijeni. Opet nisam imala ni sekund prostora da razmislim. U trenutku se pored mene nađe Goran, zauze Marino mesto i trči sa mnom. I priča i teši me, hrabri i priča mi bajke – kad završiš bićeš ponosna na sebe, pa vidi kako može ovaj, kako može onaj, pa možeš i ti. A onda valjda kad je video da ne reagujem na to onda je počeo, kad završiš možeš jesti sve, ovo, ono, roštilj, a kilogrami sami spadaju, nema ni celulita.

A ja ga slušam i ne verujem. Ovim ljudima je stvarno stalo da ja završim maraton. Više nego meni. Čime sam ja to zaslužila? I u meni nastaje preokret. Ima da trčim. Ima da umirem. Ima da se raspadam, ali ću završiti.

Niko i nikada nije verovao u mene kao oni sada. Kao oni tu.Click To Tweet

Trči Dragoslava i ne palamudi.

A kao eho mojih misli urlaju oni iz kafića, bodre me, viču iz sve snage. Čuju se do Petrovaradina. Završavam deveti krug. A onda, ja opet ne znam da li je to meni na licu pisalo, ili oni mene toliko dobro poznaju ili šta je drugo bilo po sredi, tek njih nekoliko je stalo ispred skretanja za cilj, poređali se u špalir i zatvorili prolaz. Za svaki slučaj da ne odustanem.

Jednostavno mi nisu dali da skrenem i završim.

Jednostavno moram dalje da trčim.

Jednostavno, ja se tu ništa ne pitam.

Svemir od tri reči: Ja sam tu

Ima samo da slušam i trčim. I ja mislim oni su ludi. Oni su stvarno ludi. I ja nemam reči. I onda ponovo Mara stupa na scenu, zadnji krug trči sa mnom. Onako u čizmama. I ne da mi da odustanem. Ali ja moram da kažem, onda kada sam na Fejsbuku objavila da ću da trčim maraton i da se bojim da neću moći, da ću odustati, ona je samo napisala

ja sam tu.

Ceo jedan svemir je stao u te tri reči. Ja sam stvarno znala da je ona tu. I da ne treba ničeg da se bojim. I da će biti sve u redu. Ceo život sam čeznula za te tri reči, za osobom, osobama koje će mi zanati to da kažu. Možda je to umela samo moja majka i sad Mara. Nemam reči. Prodrla je u najskriveniji deo moje duše. I trčim ja taj zadnji krug. Ne da mi više ne pada na pamet da rondam, da dramim, da kukam, da bogaram, jebetam, nego trčim zato što u tom trenutku je jedino bilo moguće da trčim. Mara je tu. Pored mene.

Trčim svojim nogama a njenom snagom. Njenom voljom. I njenim srcem.

Postoje tako neki momenti u životu kad nas situacija nadraste. Kad se ti tu više ništa ne pitaš nego samo po inerciji pratiš sled događaja. Slepo izvršavaš.

Nikad u životu poslušnija

I samo mi u glavi odzvanja ona euforija glasova, njih nekoliko koji su ostali da me čekaju da završim, da me bodre – izdrži. Izdrži.

I ja moram da izdržim. Ne zbog sebe, nego zbog njih. I ja mogu da trčim. Noge bole, otpadaju ali trčim. U međuvremenu nam se pridruži još jedan dečko, nikad ga do tada nisam videla, ne znam ni kako se zove, samo je počeo da trči sa mnom i sa Marom i da upravlja –

diši duboko, ja dišem duboko;

digni glavu, dižem glavu;

gledaj pravo, ja gledam pravo.

Sve sam slušala. Nikad u životu nisam bila poslušnija. Što god su mi rekli sve sam uradila. Tu nije bilo moje glave da nešto misli, buni se, palamudi, tu nije bilo mene, bilo su moje noge kojima je neko drugi komandovao a ja sam bila kao neki odraz neke mene, koju ne poznajem. I tako zadnji okret iza mosta, još samo jedan kilometar, trče dodaju mi vodu, mandarine. U životu nisam osetila da se neko toliko bori za mene kao tad njih dvoje.

Idem, nešto mi i pričaju, ne sećam se, odjednom ugledam svetla, svetli u mraku displej, cilj, blizu je još sto metara, Mara me uzima za ruku i kaže ajde sad najbrže… i trčim i vidim neku traku, maramu, šta li, neko drži kraj marame sa jedne strane a drugi neko sa druge strane i sad ja kao treba da proletim kroz tu traku, pokidam je i kao sam ja pobednik na maratonu, jer to je privilegija onog prvog ko uđe u ciljnu kapiju. Pa oni su totalno ludi. Pa odakle im toliko mašte, odakle im ideja.

Ne sećam sam trenutka kad sam se sjurila dole i prošla kroz cilj. Bila sam u transu.

Foto: Nataša Jovanović

I završila svoj prvi maraton.

Nisam sama

Da li sam srećna? Presrećna sam. Da li sam uspela? Uspela sam. Da li sam prevazišla sebe? Jesam.

Ali ne sama.

Nikad ja to ne bi mogla sama. Oni, ti dragi ljudi, moji prijatelji trkači, su mi pomogli, oni su to uradili. Oni su odreagovali u pravom trenutku i na pravi način. Poneli su me na svojim krilima. I ja sam uspela. i kad sam htela da odustanem, nisu mi dali, i kad sam htela da se pobunim nisma smela. Svojom požrtvovanošću su mi oči otvorili. Pokazali mi put kojim trebam da idem i kako treba da idem. Hvala im do neba.

I kaže neko – kad izgubite veru u ljude samo trčite maraton. A ja kažem – što vam god u životu zasmeta, samo trčite maraton. Sve će se izbistriti i postati jasno.

I da, tog jutra sam napisala – ponestaje mi samopouzdanja, a dobila sam ne samo samopouzdanje, nego enormnu količinu ljubavi, vere, podrške. Ljudi su ti koji nas čine srećnim ili nesrećnim. A ja nisam ni znala kolika sam srećnica, da u jednom danu budem okružena sa toliko divnih ljudi koji su svi zajedno disali za mene.

Pa ljudi obožavam vas 🙂

I da, ono možda najvažnije od svega – hrabrost je ta koja me privlači ljudima! To osetim instiktivno, samo na trenutak budem zaslepljena i znam da moram da budem ovde. I ja u mom okruženju imam toliko hrabrih ljudi ali i dve najhrabrije osobe na svetu. Slavica i Marija. Jedna me svojom hrabrošću, mudrošću i inteligencijom inspirisala da se prijavim na ovu trku koja prevazilazi sve moje i očekivano i neočekivana. A druga me svojom energijom iznela.

Počele kao Mooshette, 2012. godine <3. Foto: Nataša Jovanović

About Author

Šta ti misliš? Reci!