Faze tugovanja zbog povrede & shit (18+)

9
  • Ovaj tekst sadrži prostački jezik i ne preporučuje se mlađima od 18 godina.

Meni je to nešto najstrašnije što je moglo da se desi u sezoni. Kao da mi je neko (veoma zao) izvukao sav vazduh iz balona u koji me protiv moje volje strpao. Kao da me je neko (veoma, veoma zao) povukao naglo dole i tresnuo o pod. I tamo malo izgazio (jako, jako zao). To je bilo kao da je kraj sveta.

Od kad trčim, dva puta sam bila ozbiljno povređena. Jednom je to bila ruptura, drugi put fraktura, čak se i rimuje.

Nije da nisam sklona samopovređivanju. Pala sam sa konja na glavu i izgubila pamćenje i pala sam sa skija na dupe i pokidala dva ligamenta, da nabrojim samo dve stvari u jednoj godini, zbog kojih su mi prijatelji koji mi misle dobro, savetovali da među sportovima ipak izaberem šah.

Ove potonje dve drugarice, ruptura i fraktura, desile su se zato što sam trčala. (Vidite, ja sam uporna osoba. Ili, preispoljna ludača). Desilo se zato što sam nešto radila. Pouzdano znam, ne pitajte kako, da je veoma teško pokidati mišić ako sediš, ili napraviti  naprslinu na kosti ako ležiš. Pet bambija za mene što sam se povredila na trčanju, a ne tako što sam probala da dohvatim kolutić keksa koji se otkotrljao ispod kreveta! Ne pitajte kako znam da tako možeš veoma gadno da se ušineš u vratu, ramenu ili krstima :wink wink:

Povreda na trčanju, kažeš, i prekid svih aktivnosti? Klap danas trčiš. Klap, od sutra više ne trčiš. Dobrodošli u moj slomljeni, kolerični i nepredvidivi um!

Pišem vam ovo posle 5 kilometara trčanja na minus 5, sa povratka na stazu posle povrede, na koju ni slučajno ne smem da nosim svoj ego koji je trčao 21, a sada ropće na trećem kilometru. Pišem vam pod visokim dejstvom endorfina, dopamina i serotonina i moram da pišem brzo, jer ako mi nivo euroforije opadne, možda ću poslednja ukapirati da je ovaj osećaj sreće u stvari zamka, jer sam jedva istrčala 5.

Ionako trčim samo zato što nisam talentovana ni za jednu drugu stvar: ne umem da preskačem kozlić na parteru, napravim dvostruki aksl na ledu, ili uradim salto u vazduhu. Ne znam da štrikam, ukrasim tortu, zapakujem poklon koji nije četvrtast i ravnih ivica. Trčanje je zato i dobro, jer ne moraš da imaš nikakav talenat da bi trčala!

BTW, ja kad trčim, pa i kad sam u formi, i dalje na stazi izgledam kao kuče kada mu obuješ prvi put čizme za sneg.

Ne znate kako izgleda pas kada prvi put obuje cipele?

Samo sekund.

Mislim da on čak izgleda elegantno, ako biste ga poredili sa mnom u patikama.

Tako. Ipak, ja volim. I, ipak, masterirala sam tugovanje, kroz sve faze, kada volim, a ne mogu zato što sam povređena.

Zato ću konačno i brzo preći na obećanje iz naslova, mislim da me popušta endorfin i da se spuštam. (neka mlađi od 18 godina napuste prostoriju)

Faza poricanja (oko nedelju dana)

Jebote, šta je ovo? Ma, nije to ništa. OK. Napraviću malu pauzicu (ovaj pleonazam je neophodan) 48 sati, sigurno nije ništa . Oouukej (nakon što posle 48 sati shvatiš da se stvar nije poboljšala ni za zeru), mirovaću cele nedelje, u ponedeljak će mi biti bolje, samo ću sada paziti i polako, čuvam se do trke. Premorili su mi se mišići, to je.

Faza besa (dve nedelje)

PA, JEBOTE, ŠTA JE OVO? Ni posle nedelju dana ništa nije bolje. Naprotiv, još je gore. Zašto ja? Zašto meni? (pre toga ne ideš do sportskog, jer nije ništa, sitnica, proći će, mali zamor mišića, ali sada planiraš odlazak i magično rešenje.) ŠTA?! Mirovanje 8 do 10 nedelja? Ne dolazi u obzir!

Faza svi-drugi-su-krivi (treća nedelja)

Šta je ovo, jebote? Za ovo su krive (zaokruži) nove/stare patike. Trener. Teren. Drugarica s kojom si trčala. Njen pas. Ona žena što u štiklama hoda po trim stazi (je-bo-te!) i nije htela da se pomeri kada si ti trčala, pa si morala po neravnoj zemlji, pa si nezgodno stala. Staza koja ide na krivo, lepo pada na jednu stranu. Prejak tempo, prespor tempo (zaokruži) društva s kojim si trčala. Vreme? Neispravna voda u Zrenjaninu? Globalno otopljavanje? Odnosi između Srbije i Hrvatske? (dopuniti)

Faza posipanja pepelom (četvrta nedelja)

Šta je, jebote, ovo? Kakva sam ja budala! Ovo samo meni može da se desi! Šta sad? O meni treba elegije pisati i tugice. Ne, tragedije. Antičke. Upevati me u deveterac. Ne! Ja sam za komediju! Sama sam kriva. To je too-much-too-soon, čitala si o tome. I ostarila sam. Otkud sad i ova degenerativna promena na kuku? Pa, da, stara sam.  Ovo samo meni može da se desi (OVO SE SAMO MENI DEŠAVA!!!).

Faza guglanja i samodijagnostike (peta, šesta, sedma nedelja)

Jeeebote, pa šta je ovo? Verovatno je istegnuće. Ne, upala je. Možda je nagnječenje. Ma, upala je. Nije valjda fraktura? Ruptura? Je li to koštani deo ili meko tkivo? Da nije hernija? Tendionitis? Koji zglob? Zašto mi se bol šeta? Zašto mogu ovo, a ne mogu ono, *gugla*  Forumi, medicinski sajtovi, svi svetski jezici, gugl translejt, bol u kuku, hip pain, hip stress fracture, artritis, osteoporoza, vreme oporavka, rehabilitacija, ITB sindrom, hop test, vreme oporavka, VREME OPORAVKA?

Faza depresije (šesta, sedma, osma nedelja)

Jebote, šta je bre ovo? (sad stvarno izvinite na mom francuskom:) Potpuno sam sjebana. Sve je otišlo u doqrca, planovi, putovanja, život, sve, sve, aaaaaa. Neću da plivam, neću ni jedan savet, NEĆU DA VOZIM BICIKL!!!, neću da idem na yogu, pilates, LALALALALALALALALA, NE SLUŠAM TE, nemoj da me smaraš, pusti me da budem jadna. Ne, nemoj da me pitaš kako sam. NISAM DOBRO, JEBOTE, kako bih bila?

Jebote, ugojiću se.

Jebote, već sam se ugojila.

Ne trčim već 60 dana, 12 sati, 38 minuta, pa jeeee.

Koliko će mi, boktejebo, trebati vremena da se vratim? Hoću li se, jebotebog, ikada vratiti? Jebote, ne mogu ništa da radim, samo bih spavala. Jebem ti ovakav život, tačno mi dođe da se spalim. *gasi fotke nasmejanih prolazaka kroz cilj svojih FB prijatelja i fotke sa treninga*, *otprati sve trkačke grupe na Fejsu*

Faza histerije (osma, deveta nedelja)

Jebote, jebote, jebote. Gugla. Kupuje opremu. Još nove opreme. Za povrat startnine kupuje opremu. Za izgubljenu emocionalnu dobit kupuje opremu. Umesto troškova puta i smeštaja, kupuje opremu. Kupuje još malo opreme kada lekar produži rehabilitaciju na još dve nedelje, da ublaži bol, a onda kupuje opremu kada kaže da je sve u redu ali da pustimo još 10 dana, da se časti. *počinje da sumnja da će ikada nositi tu opremu, gugla Limundo i Kupindo da vidi da li će to sve moći da proda*

Faza prihvatanja (obično poslednja nedelja)

Jebiga. Jebigica. Jebigiću, Tanjiću. Bićeš OK. Samo polako. Šta je bilo bilo je, proći će. Dobro sam i prošla. Evo, skoro prolazi, najgore je prošlo, još jedna kontrola za 2 dana 8 sati i 46 minuta, i onda ću ponovo moći da trčim. Dešavalo se to i drugima od kad je sveta, veka i trčanja. I dešavaće se ubuduće. Nije kraj sveta. Sad samo polako, pametno, nigde ne žuriš, to je putovanje, nije cilj. *drži prekrštene prste iza leđa*

Faza povratka (narednih nekoliko nedelja)

Oh, jebote, šta je ovo? Pa ja ne mogu ni 800 metara? Ruke su mi teške. Kika na glavi mi je teška! Šta bi bilo da nisam išla u gym, na yogu, pilates, bickl, plivanje, veslanje i steper, da nisam prala sudove? Šta da sam ležala dva i po meseca, da li bih mogla da hodam uopšte? Kakav tempo, smešan, noge mi se ne odvajaju od podloge, posle 200 metara izgledam kao na 40 hiljada i dvesto metara, valjda neću nikoga sresti. *sreće sve žive i poznate*, *svima objašnjava da joj prvi put posle povrede, dva i po meseca oporavka, bla-bla-bla-jebiga*.

  • Kako je bilo, draga?
  • Bilo je jebeno dobro!

Lažem. Bilo je jebeno teško. Ali nekako dobro. Znate ono pače što što je tek naučilo da trči, pa je i blentavo, i nekako slatko, pa bi i da ga zagrliš i malo istiskaš u isto vreme, ali i da ga uzmeš za kućnog ljubimca i posle staviš u supu? Ne znate? Ček samo:

Lažem.

Bilo je ovako.

Život nije ravna staza. Život je fartlek. Levo-desno, gore-dole, cik-cak, brzo-sporo, sve bez najave, plana i iznenada. Jedan dan si na ličnom rekordu, i onda BAM, sledeći dan si u jedanaestercu, bol boluje i svima ga kazuje. Računa se ono kad uspeš da uhvatiš svaki korak pa i onaj kad zapneš, padneš, odereš koleno, i pri tome sačuvaš zdravu pamet. I posle čupkaš krastu znajući da će biti bolje.

Pošto sam se vratila na stazu, laskam sebi da sam kroz sve faze prošla i da nisam skrenula s uma.  Ili mi se makar tako čini. Makar sam mogla s tom povređenom nogom skoro sve, osim da trčim (da šutnem cipele u predsoblju kad ih neko ne stavi na mesto, da guram nogom veš u mašinu da sve stane, da obrišem tom nogom i čarapom ono što se zalepilo na parketu pritiskajući palcem ali pokretom iz stres-frakturisanog kuka, da mi je neko zagradio auto, sigurno bih mogla da njegov pomerim jednim šutom iz kolena). Mislim da bi moj muž o mom herojskom držanju mogao nešto više da kaže. Još uvek se seća i ne baš sa velikim entuzijazmom govori o tome, glasom u kojem nazirem tručnicu nerazumevanja što sam ispraznila sve kartice, kad smo već ovom povredom uspeli da uštedimo na trkama i putovanjima do njih.

Hoću da kažem, normalno je da tuguješ kad si povređena. I da pomalo nisi normalna. Biti nenormalna je deo normalnosti. I strasti. Jebem ti život u kojem nema strasti.

A i ja sam mnogo prihvatljivija osoba kada trčim. Izvini, molim te, za sve što sam rekla dok nisam mogla da trčim.

A, kako vi? Da li prepoznajete ove faze? Imate neku dodatnu? Zadržavate se na nekoj duže/kraće, preskačete?

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

9 Comments

  1. SETAJUCI letos sam se okliznula i iskrivila skocni zglob…gips,lezanje, fizio terapija …i pauza u tracnju od 13 nedelja…. prvi ponovni trening od 3 km cu dobro zapamtiti ali i onaj od 9 kad sam mislila da ce mi pluca izgoreti i noge otpasti…Srecan povratak i srdacan pozrav .Zorica

    • oh, delimo isto iskustvo prva tri kilometra, sigurna sam! a tih 9, moram da sačekam. dopuzaću dotle valjda u narednim nedeljama 🙂

  2. E, baš kao da me je neko podigao i olupao o beton! Septembra, 8. potrčala sam dva koraka za jbnm autobusom i čula kako puca V metatarzalna kost na desnom stopalu. I da ništa ne znam o kostima, taj zvuk mi je stavio do znanja da je u pitanju ozbiljan prelom, prvi u mom životu. 2+4+3 nedelje u gipsu sa pauzom od dve nedelje. I rehabilitacija. Epilog – pre neki dan sam počela da radim, i još uvek ne hodam normalno, nego kao da imam veštačko limeno stopalo koje je zarđalo na spojevima. Pritom, sve vreme jedva da sam izašla iz kuće. I nisam mogla da radim gotovo ništa. I ugojila se nepoznati broj kilograma. I prošla kroz sve faze o kojima govoriš (osim poricanja, jer je sve bilo vrlo izvesno). Evo me kako pokušavam da nastavim sa svojim životom, još uvek se čudeći kako je moguće da ti četvrtina godine bude oduzeta tek tako. Da, život čine usponi i padovi. I oporavljanje od potonjih.

    • draga! pored tvog iskustva skoro da me je sramota da kukam o svoja tri meseca! nego, VREME OPORAVKA? kada ćeš biti kao stara?

      • Ne znam, pominje se još par meseci rehabilitacije i vežbe koje moram da radim kod kuće. Sreća te radim u ustanovi za rehabilitaciju, pa samo svratim.

  3. Novembar 2015, pri padu sa bicikla isti pao na mene. Razbio mi glavu potkolenice u nekoliko delova. Mesec dana ležanja na extenziji, probušen članak burgijom i provučena igla na kojoj vise tegovi, četiri meseca gipsa, četiri meseca štaka, rehabilitacija, pa tri meseca sa štapom. Godinu dana dok nisam prohodala bez pomagala. Još uvek šantam, hodanje na duže relacije mislena imenica, članak boli pri svakom koraku. Trčanje nikada više. Zato ćutite i trčite 🙂

    • Nataša! Pa baš si se povredila. tj, baš te je taj bicikl povredio! 🙁

      Vidiš, ne znači da neće biti još bajka i trčanja. Opisala sam svoju operaciju kolena, jedan sekund nepažnje me koštao 8 meseci samo da prohodam s jednim štapom, i još godinu-dve da prestane da boli i otiče.

      Tako da, nije baš gotovo, ha? I, da, ćutim i trčim, nije ovo najgore 🙂

  4. Jao fenomenalno, tako sam se ismijala, jer kao da vidim sebe ako se nekad (ne daj Boze) povrijedim. A relativno sam “mlada” trkacica, ovo u svakom smislu mlada. Sretna sto sam otkrila tvoj blog i radujem se novim textovima! Pozdrav iz Podgorice!

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]