Sreda, 01. februar 2017. godine

Dragi dnevniče,

Da se razumemo odmah na početku: nikada mi nisi bio drag.

Ni onda kad je ceo razred popunjavao neke dnevnike, najčešće one sa roze koricama, koji svuda imaju šljokice i mali katanac. Ni onda kad su devojčice umesto mirišljavih papirića u tebe lepile ekipu iz Bekstrit bojsa (živooote). Ni onda kad mi se izmišljao novi svet. Nikada, baš nikada mi nije bilo zanimljivo da te vucaram svuda sa sobom, da ti prepričavam dan i da ti se obraćam kao da si neko, a onda te sakrivam od sveta, da slučajno niko ne vidi šta sam to htela da kažem. Zapravo, potpuno suprotno je bilo, želela sam da moja slova neko primeti. Sada ti se obraćam tek onako, da priznam i tebi ono što svi oko mene već znamo:

Ni danas nisam trčala.

I to ne samo da nisam trčala, nego bih se tačno uvredila i kad bi mi neko poklonio člansku kartu teretane. Kad smo već kod toga, u prilog mom čvrstom karakteru neaktivnosti ide i činjenica da je rođena sestra otvorila teretanu pre par meseci u koju ja odem da bih videla nju (sestru, jer praktično sada živi u teretani), da im pomognem da počiste i oribaju, da jedemo picu (ako vas zanimaju mesta za klopu oko teretana – pitajte me, slobodno) jer u teretani ima i kuhinja (za osoblje, naravno). To je iza onih vrata na kojima stoji natpis “Nezaposlenima ulaz zabranjen”, a meni je oduvek bila želja da imam tu moć da uđem na ta vrata, pa to volim da proslavim unošenjem pice, roštilja ili indeks-sendviča. Sprave za vežbanje se nalaze na spratu, ali ja sam njima prilazila samo noseći asepsol u rukama, nakon završetka radnog vremena.

A verovao ti meni ili ne – volim sport.  Sećam se perioda kad sam pre škole gledala samo EuroSport  i živela za treninge. Najpre sam trenirala atletiku, jer sam volela da jurcam oduvek, a onda sam otkrila stoni tenis. Stoni tenis je sport za koji većina misli da se samo stoji pored stola, ali kada se udarci izvode kako treba – gotovo svi mišići su aktivirani. Tačnije, mislim da samo plivanje uključuje baš sve mišiće istovremeno, ali stoni tenis je odmah posle plivanja (i verovatno još neki sport, ali apsolvirali smo već činjenicu da se sa sportom više ne družim aktivno, tako da ne znam).

Period uživanja u fizičkoj aktivnosti je daleko iza mene i seća ga se samo mozak – mišići ne.

Sada sam u onim godinama kada se pod “bavim se sportom” podrazumeva fitnes/teretana. A ja nisam ljubitelj teretane, jer ne volim vežbanje u mestu i taj osećaj da trčim, a nigde ne stižem.

Međutim, ne bi to bio problem o kom treba da se piše da ja nemam migrene jednom mesečno. Migrene, protiv kojih ne pomažu ni one tablete koje su napravljene kao samo za to i piše na njima da su užasno jake i duži je spisak nuspojava nego popis svih učesnika rijaliti programa.  Ni one mi ne pomognu. Šta god da uradim, kako god da probam da pobegnem od nje – uvek me negde sačeka i sravni sa zemljom. Mahnem ja njoj, tu i tamo, ponekom zdravom navikom, čisto da joj bude jasno da nisam baš skroz sišla sa staze, ali joj to nikako ne ugrožava vodstvo.

Naprotiv.

Dovela je i drugarice. Drugarice glavobolje, one ne toliko jake, nedorasle da budu migrene poput nje, ali dovoljne da unakaze dan. Prijatelji me više ni ne pitaju kako sam i šta radim, nego da li me boli glava. Ako se dogovaramo da idemo negde na kafu, odmah naznačim i da možda nećemo moći na kafu, i da treba da imaju i neki plan u rezervi, neku glavu koja će moći da uživa u društvu i kafi. Našli smo i neku igricu za telefon, zove se Nacrtaj nešto (Draw something) i ko dobije pojam “glavobolja” – nacrta mene.

“Nacrtaj nešto”

Počela sam da se čudim jutru koje svane bez glavobolje, jer ga skoro nema nikada. Državni praznici su češći od dana kad je sa mojom glavom sve u redu.  U apoteku samo uđem, a Kafetin je već spreman i zapakovan, sa sve fiskalnim računom, znaju da neću ništa više da kupim i da mi samo tableta za glavu treba da bih disala.

I znaš šta? Umorila sam se.

Ne želim život u kom dva dana mesečno bacam kompletno u đubre, a ostale vucaram nekako u kesi s Kafetinom.

Ne želim nedruženja zbog glavobolje, jako volim svoje prijatelje, ne dam da mi ih neko tek tako otme.

Ne želim kafe koje ne mogu da popijem – ja volim kafu. Baš volim. Toliko je volim, da ni šećer ne stavim.

I ne želim bre da vodim bilo kakav dnevnik, a pogotovo ne dnevnik netrčanja.

Ovo je prvi i poslednji put da ti se obraćam, dnevniče.
Idem napolje.
Da trčim.
Da dišem.

About Author

Filolog, sakupljač slova, obožavalac palačinki, kliktač po Fotošopu i ona što mnogo više piše nego što priča, jer se više piše kad se više sluša. U slobodno vreme oduzima slobodu vremenu i uvek ga nečim popuni, da dosadi ne bi palo na pamet da se prišunja.

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]