Ono što smo jeli, dobiće više lajkova od onoga što smo u životu uspeli

4
Mnogo priča o dijetama je sa tužnim krajem, jer završavaju kao opsednutost hranom, ili kao neka krajnost: ne jedem ništa crveno poslepodne, voće izbegavam jer goji, pizza je neprijatelj, kurkuma je super hrana sa super moćima. Kada počnete hrani da pridajete osobine ljudi, zglajzali ste s ishranom.
Razgovarala sam sa novinarkom Jovanom Netković na temu Zašto smo opsednuti hranom u Srbiji?
Ovde prenosim svoje odgovore na njena pitanja u celosti. Ceo Jovanin tekst, i sa drugim sagovornicima, možete pročitati  na Vice portalu.
VICE: Zašto su ljudi u Srbiji opsednuti hranom?
Ceo svet je opsednut hranom. Postoji čitava jedna kultura koja se ogleda u pitanjima šta ću posle jesti, gde ćemo jesti, kada ćemo jesti, s kim ćemo jesti.
Kada smo dobili mogućnost da o tome obaveštavamo i svoje prijatelje i pratioce na mrežama, podigli smo čin ishrane na nivo društvenog i kulturološkog čina.
Hrana je “likable”, a mi smo svi prihvatili koncept lajka, kao vrednosnog sistema. Srbija samo prati taj trend. Pogledajte statistike, najlajkovanije fotografije na svim mrežama su one sa gotovom hranom ili pripremom hrane. Da biste takav post razumeli, dovoljno je da imate očinji vid. Ne morate da poznajete jezik, ne morate da razumete tehnologiju, dovoljno je da gledate. I to nadražuje naša čula, ono koje ne koristimo kada koristimo tehnologije, koje je u deprivaciji, čulo ukusa.
VICE: Da li u poslednjih par godina vlada veće interesovanje za to kako se hranimo i zašto?
Napravljen je veliki iskorak. I to možemo posmatrati kao dobru i kao lošu vest. Dobro je da sve više ljudi razmišlja o hrani kao gorivu i ishranjivanju svog tela, da se edukuje i da želi da pripremi za sebe i porodicu zdrav obrok. Loše je kada to prelazi u idelogiju, ili opsesiju.
Kada je reč o hrani, deluje kao da ljudi ne mogu da pronađu zlatnu sredinu.
Kada započinju dijetu, oni neće da menjaju stil života i da malo utroše vremena u to, oni žele neko kruto pravilo, nego magično i brzo rešenje koje će im doneti brz rezultat, ne razmišljajući da nakon toga neće ništa naučiti o ishrani ili steći bolje navike. Mnogo priča o dijetama je sa tužnim krajem, jer završavaju kao opsednutost hranom, ili kao neka krajnost: ne jedem ništa crveno poslepodne, voće izbegavam jer goji, pizza je neprijatelj, kurkuma je super hrana sa super moćima. Kada počnete hrani da pridajete osobine ljudi, zglajzali ste s ishranom.
VICE: Koliko često Vam se ljudi obraćaju za savete o ishrani? Koliko ljudi uopšte znaju o hrani pre nego što odluče da se edukuju?
Jednom me je jedna obrazovana osoba pitala, dobro, kupila sam tikvice, i šta sad da radim sa njima?! Ispostavilo se da je ceo život jela samo pečeno meso i krompir. Nije znala šta će s povrćem. Iznenadili biste koliko je takvih ljudi sa takvim navikama u ishrani koje su ih zarobile u dva, tri jela, i onda im je svaka promena traumatična.
Mnogo ljudi se javi s uvodom: ja više ne znam kako da se hranim, ne znam više šta je dobro, a šta ne. Zbune ih sve te informacije, koje nekritički prihvataju, u potrazi za svojim rešenjem. Nisu svesni da su znali šta je dobro a šta ne, samo se nisu pridržavali. I kada su poželeli da nešto menjaju, posumnjali su u sebe, a poverovali da postoji neko magično rešenje koje će im pomoći. Kada sam jednom popisala ovo da, ovo ne, često su mi tražili jelovnik, po danima. Ljudi sebe dovedu u položaj da im je potrebno dirigovanje, pravilo, raspored, koji će im neko drugi dati. Zato uspevaju klikovi na obećanja 15 kilograma za 15 dana sa 15 jaja ili Kupus dijeta.
VICE: Kako da razdvojimo šta je savet o ishrani, a šta reklama?
Reklama nudi magično rešenje za novac. Nakon priče o tome kako je neko smršao za 10 dana 10 kilograma, obavezno ide i sredstvo koje morate kupiti da bi se to desilo. To je reklama. I to zaista treba ignorisati. Pravi savet o ishrani se poklapa sa našim zdravim razumom, ne zahteva dodatna ulaganja u pilule, lilule i praškove i čajeve.
Takođe, ja bih postavila i pitanje gde je razlika između saveta o ishrani i dogme.
Ta granica je prilično zamagljena. Dogma će vam uskratiti čitave grupe namirnica, a savet o ishrani će vam samo skrenuti pažnju na određene namirnice koje su bolje od drugih, ako ih, recimo, spremite na bolji način nego što ste radili do sad. Dogme su uvek potkrepljene nekim istraživanjima koja su se “krila od javnosti” i potiru zvanične stavove nutricionista. Obično na prvi pogled zvuče i veoma logično, jer se predstavljaju pažljivo biranim sredstvima. Saveti o ishrani, s druge strane, su sve ono što možete sebi da priuštite običnim odlaskom u radnju i zadržavanjem na odeljenju pijace, više nego na odeljenju konditorskih proizvoda. Dobri saveti o ishrani su, zapravo, notorne stvari koje smo i sami znali, ali nas često mrzi da ih se pridržavamo.
Savet o ishrani nije spektakl. Zato ljudi radije poveruju reklami, ili dogmi, jer im treba i nadražaj, i obećanje.
VICE: Koliko ljudi se interesuje za hranu zbog zdravlja, a koliko zbog toga što je to trend?
Pre novih tehnologija i mreža, ono što smo jeli bila je naša privatna stvar. Čim smo to mogli da podelimo sa drugima, mi kroz hranu delimo i druge informacije. Recimo, ako jedeš organsko, šalješ poruku ne samo da brineš o svojoj ishrani, nego i da si i obrazovana, pametna i imućna osoba. Ti šalješ set informacija među kojima je i ona: vidi kako sam super, ja to sebi mogu da priuštim. Nije li to sve zajedno pomalo i narcistički?
Nismo li svi na neki način narcisti kada podelimo sa javnošću svoj zdrav doručak, svoju lepu teglu s voćem ili šejk lepe boje. Mi kažemo da je to hipsterski. Ipak, nije li to narcistički? I ja se ponekad zapitam: zašto stvarno fotografišeš to i zašto stvarno želiš da to podeliš na mrežama? I kada sebi odgovorim, ne osećam se komotno sa onim što shvatim.
Trend je nastao u ovoj lajk eri u kojoj se naš društveni uticaj ili položaj u društvu meri brojem reakcija koje ćemo dobiti, pa čak i na ono što smo jeli.
VICE: Kada ste Vi odlučili da se posvetite većoj brizi o tome kako se hranite?
Kao i većina, u trenutku kada mi je bilo ugroženo zdravlje. Ne mogu da se pohvalim da sam to započela preventivno. I započela sam, iz zdravstvenih razloga, kruto, neumoljivo i bez popusta. Kada sam shvatila da me to polako uvodi u osećaj paranoje i opsesije u vezi sa hranom, iako mi popravlja laboratoriju, sve sam pomalo relaksirala i dovela ravnotežu. Sada se hranim onako kako i pišem:80% vremena jedem najzdravije što mogu i jedem svu hranu, a 20% dajem sebi oduška. Ne samo zato što je društveno prihvatljivije, već mi daje osećaj komotnosti i slobode.
Ja upravljam hranom, ne upravlja hrana mojim životom. Kad se desi ovo drugo, desio nam se i poremećaj ishrane.
Ovde možete pročitati ceo tekst Zašto smo opsednuti hranom u Srbiji.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

4 Comments

  1. Aleksandra on

    Zamislite bajku sledecu….svi imaju svoje parce zemlje i proizvode zdravu hranu,pa svu onu energiju koju bi potrosili u teretani utrose na proizvodnju hrane i zivot u prirodi. Medjutim sve nam je smesteno i namesteno da budemo slobodni robovi sistema…sta ce ljudi,moraju nekud odrzavati fizicku aktivnost. Sela su danas tesko odrziva na zalost ,ipak pojedini opstaju na srecu.

    • Ne znam, Aleksandra, da li si ti čula za industrijsku revoluciju?
      Sa ovom tvojom idejom, pre svega, ima nekoliko problema 21. veka: ova planeta nema više mesta za svačiju ličnu baštu. A i, moramo raditi i ne možemo sami ići u lov.

      • Buducnos nam vraca to parce zemlje o kom Aleksandra prica, i ne u nekoj decijij slikovnici! Vrednosti i svet se menjaju… a gradjani bogatijih evropskih zemalja ce imati srecu da pre zakorace u taj svet(nadam se uskoro, jer tako cemo mi imati makar u najavi to “parce zemlje”). Meni to objavljvanje tipa ovo jedem, ovo je… nema veze sa narcisoidnoscu, vise mi je povezano sa nesigurnoscu i prazninom, svakao mi je bedno. Nemam potrebu da javnom mnjenju obelodanim ni jedan deo svog privatnog zivota, i to smatram za pravi prestiz. A radnicka klasa nek se slika kad ide avijonom, puci usne i silikone i neka lajkuje!

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]