Sin moje sestre ne spada u naročito druželjubive dečake.
Pušta vas u svoj dečiji svet samo kad on to hoće i kad ste mu u tom momentu zanimljivi dovoljno da bi vam posvetio pažnju.

Prošlo leto, na sopstvenu inicijativu, spavao je kod nas.
A onda mu je igrica na telefonu ipak bila interesantnija.
U sobi tata, mama, Danilo i ja.
Mama nešto šije, tata poluspava, ja sedim pored Danila na trosedu.
Napolju je toplo pa su svi prozori otvoreni.
Pokušavam na svakakve načine da ga animiram, ali ne vredi.
Kažem:

– Moj care, moraš pod hitno da opereš noge.

Igrao se tog dana ko zna gde i pravac odatle došao nama.
S preslatko crnim prstićima od prašine.

– Neću.
– Ali moraš. Prljave su ti noge.

Mali plavi čuperak skreće pogled sa ekrana i gleda u sopstvene noge.

– Nisu mi jako prljave.
– Bojim se da jesu.
– Ni su.
– Ma jesu bre. Gde ćeš da stigneš u životu sa tako prljavim nogama, m? Šta ćeš ti uopšte biti kad porasteš?
Bizniser!
Misliš biznismen?

Gledam u mamu dok pokušavamo da ne crknemo od smeha naglas.

– Neee! Biz ni ser!

Mama ga pita zar on neće biti fudbaler?

– Neču. To nije profesija.
– A ovo jeste?
– Pa dobro, onda advokat!
– Što advokat?
– Da uzmem Đokoviću sve pare!
– Iju Danilo! Nemoj tako. A ako budeš bizniser?
– Onda ću da uzmem pare i da pobegnem u drugu državu!
– U koju?

Kopka me koja je to država u koju osmogodišnjak u svojoj glavi beži s novcem.
I otkud uopšte u toj maloj glavi ovakva ideja?

– U Novi Sad!

Sad se već smejemo na glas ali njega to ni najmanje ne vređa.
On svoju priču ima i ne pokazuje, niti ima emocije prema činjenici da se mi, svedoci njegovog plana, valjamo od smeha.

– I šta ćeš onda?
– Onda me oni jure a ja pobegnem u Afriku! Pa u Francusku, pa…
– Šta bude ako te na granici uhvate, kad ti proveravaju pasoš!?

Uporna sam da ga obavestim kako život nisu planovi koje iskonstruišeš.

– Pa Lilika, ti ništa ne razumeš! Imam više pasoša.
– Aha. Jesi razmišljao o tome ako te ikad uhvate?
– Neće me uhvatiti!

Pa mi bude žao što mu iz svoje radoznalosti rušim tu savršenu ideju koja teče bez greške.

– Kad ćeš onda da se oženiš i da imaš ženu i decu?

Ajde da probamo s ovim.
Da ga zbunimo?

– Pa kad se vratim kući!

Ne, nisam ga zbunila.
On je mislio na sve.

Sad mi je već pomalo čudno otkud sve to u njegovoj glavi.
Ipak me zanima do kraja.

– Šta ćeš da nam doneseš?
– Svakome ću da dam po sto miliona!
– A ako sve propadne?

Ovo mi je jako važno da čujem.
Da li zato što me zanima kako će se postaviti u slučaju poraza ili što želim da verujem da je bistriji nego što znam da jeste, pa ima jednako spremu alternativu.

– Onda ću imati malu kuću i živeti normalno i biti običan i srećan čovek.

I tako je običnom i srećnom čoveku dopušteno da ode na spavanje s prljavim nogama,
jer je ipak neobično običan i srećan,
pa mu je prašina na koži tog leta bila oproštena bez pogovora.

About Author

Ubeđena da svet pokreću čiste emocije, kakve god one bile. Veruje da se ništa ne dešava slučajno, a pogotovo ne porazi. Zavisna od adrenalina, komunikacije, bliskosti i kreativnosti. Ne voli rutinu, sredinu i polovinu. Zaljubljena u prirodu, muziku i moć introspekcije. Stalni pratilac intuicije i redak slušalac noćnog radijskog programa.

3 Comments

  1. Prekrasan tekst, baš mi je izmamio osmijeh od uha do uha 🙂
    Pozdrav sretnom dečku.

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]