[FILM] Bravura tišine i psovke: Rekvijem za gospođu J.

0

90 minuta sam se držala dobro: zainteresovano i udubljeno i čestitala sebi što ne cmizdrim tokom filma jer me je trejler upozorio da bi se to moglo desiti. Bila sam zadovoljna što sve scene gledam hrabro, razumom i očima, sve je jasno, svedeno, tmurno i tiho i drži mi pažnju. I terate da se, potpuno neočekivano, grohotom smeješ. Do poslednja tri minuta. Kad sam brisala suze na vratu.

Na neverovatno vešt i lirski način, reditelj je uspeo da od jednog tmurnog i teškog filma o običnom čoveku u procesu tipične tranzicije, napravi film o optimizmu. I to sa poslednja tri minuta filma. I da te tek ta naznaka optimizma u kontrastu sa prethodnim sivilom i tišinom, natera da se zarozaš od suza.

U dve rečenice: u centru priče je usamljena sredovečna žena (Mirjana Karanović), udovica sa dvoje dece (briljantna mlada glumica Jovana Gavrilović i simpatična devojčica Danica Nedeljković), koja je potonula u otupelost depresije izazvane gubicima, muža i posla. Odlučuje da sredi birokratske probleme koji izgledaju kao da su jedini proizašli iz njenog života, pre nego što se ubije i tako olakša život svojoj deci, sebi i svetu.

Crveno u sivom

Sve ostalo je pletivo tišine i psovke, ogrnuto sivilom. U filmu gotovo da nema boja. Samo gumene čizme mlađe devojčice su crvene.

Mirjana Karanović i Danica Nedeljković (SS sa trejlera)

Sive su ulice, zgrada, fasade, odeća. U filmu nema gotovo ničeg čistog. Nema čistog jezika, nema čiste drvenarije, ulica, kladionica, sudova ni kuhinjskog stola. Ni mlađa ćerka nije čista, dobila je i batine u školi zato što smrdi. Prljavi su podovi, kupatilo, televizor i harmonika. Parkiran auto ispred kuće. Razvaljena fabrika. Čarape starije ćerke.

U filmu skoro da nema zvukova, osim zvukova tišine, teških uzdaha, udaljene lupe čekića ili mašine za kucanje i klokota vode. I psovke, ne sećam se da sam tačnije upotrebljene psovke čula u filmu, jebemumater neke stvari o ovoj zemlji nije moguće dručije objasniti.

Nema reda. Razbacani papiri u kancelariji, razbacane dečije karte na podu, razbacano lišće na ulici, zamršene kose i zgužvane kese. Samo red tamo gde se čeka. Gde se ima čekati, jer toga se jedino ima u tranzicionoj i razlupanoj Srbiji. Mir, tišina i red i poredak u socijalnom ili na birou, tamo gde se čovek ima vladati i ponašati u redu, iako je sve okolo njega i u njemu u neredu.

Gospođo, da li ste dobro? – Jesam. Što?

U takvom svetu svoje poslednje dane života umire gospođa J. Ne živi ih, već ih umire. Spremajući sve oko sebe, da na miru sebi ispali taj jedan metak.

Glumci!

Mirjana Karanović nema mimiku, nema ekspresiju i ne podiže ton. Glumi jednu praznu, prašnjavu i izlupanu kofu u kojoj, kao kad baciš kamen koji udari u prazan metal, odjekuju samo psovke njene porodice. I to sve što radi je maestralno, nepojamno maestralno. Nadgluma je to. Zamišljam taj glumački zadatak i zamišljam ko bi još mogao tako da izglumi prazninu i tišinu, glumeći isključivo prazninu i tišinu. Bešmimater, nema još jedna takva glumica, nadaleko.

Jovana Gavrilović (SS trejlera)

I cela glumačka ekipa. Nema greške. Jovana Gavrilović je čudesno talentovana. Njena minijatura koju je pretvorila u bravuru izbacujući pred majkom svoj jed i jad mladih godina koje takođe ne stižu da žive, to ne samo da je prepisano iz života, to je bukvalno udahnulo novi život u nešto što biste pomislili da je opšte mesto. Imala sam utisak da bih mogla satima da gledam tu glumicu, i jedva čekam da je ponovo negde vidim.

Mira Banjac, kroz nekoliko prolaza kroz stan i spavanja na nerazmeštenom kauču, klap, klap, klap.

Boris Isaković, kamenorezac i sitni muljator, s narodskom pameću i narodskom sposobnošću da smulja i omađija, bravo.

Žika Todorović, dve upečatljive scene o životu i smrti, Rale Milenković, činovnička bravurozna minijatura, Draginja Voganjac i Radoje Čupić, upečatljiva scena, jedini radnici ubijene fabrike, naizgled živi, olupanih lica među olupanim zidovima, sa nekim gotovo ludačkim optimizmom.

Režija!

Bojan Vuletić (Fotografija pripada MCF – MegaCom Filmu)

Gledala sam film (gledajte film!) reditelja Bojana Vuletića, on mi je najbolja vest iz kulture ove zemlje u proteklih nekoliko godina. Pravo je čudo kako je taj čovek uspeo precizno da vivisecira tranzicionu Srbiju i čoveka zarobljenog u njoj, da ima toliko hrabrosti da uradi jedan siv, tih, trom i težak film koji ćete gledati netremice 90 minuta i  onda se poslednja tri minuta raspasti od bola, jer ste konačno naslutili sreću. To nije samo talenat, kada ti umeš i uspeš da prazninu ispuniš tišinom, i da iz toga napraviš prepun sadržaj.

Kapa dole, mladiću. Dubok naklon i hvala, celoj ekipi. Konačno sam gledala domaći film od kojeg mi se utroba raspala i kragna skvasila od suza, koji me je overdozirao tugom, a da sam onda iz bioskopske sale izašla ispunjena i potpuno, neobjašnjivo, srećna.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]