Skrivene lepote jutarnjeg treninga [true story]

27

Svi treninzi u toku dana su isto lepi, jedino je trening rano ujutru kolateralna lepota.

Više me ni ne budi budilnik. Nekoliko minuta pre nego što je idealno da ustanem, skopčam se sa javom (recimo, puna bešika i takve banalnsoti), proteglim, i krenem. Srećom, zahvaljujući sportu, valjda, jer nemam drugo objašnjenje da me sa 50 ništa ujutru ne boli, skroz sam lišena jutarnjih ukočenja, nateknuća i ostalih staračkih bonusa. Ustajem kao iz tostera. Dobro, ne baš tako, to bi probudilo mog muža: ustajem izvlačeći se kao žena zmija žena mamba, da što manje uznemiravam dušek. I Hektora, koji spava kod mog uzglavlja i kojem je to jako, jako rano, on će sačekati mog muža.

Nisam od onih koji iz pidžame ulaze u patike, potrebno mi je nekoliko minuta, tačnije, bar 30, da se dovedem u red i mentalnu snagu da krenem. Za razliku od citata koji se često deli na internetu: “vežbajte ujutru, pre nego što vaš mozak shvati šta radite”, meni je mozak neophodan. Toliko otprilike, pola sata, potrebno mi je da dobijem njegovu saglasnost da krenem. Stoga, budim se ranije.

Kad ja ustanem, mrak je. Bez obzira na godišnje doba. Ustajem pre svitanja, kao svoja pokojna baka sa sela sam. Jedino što, umesto da idem da napojim stoku, uključim sve mašine za pranje ako nisam sinoć natempirala na jeftinu struju, popijem vodu i obavezno, jednu celu, laganu kafu.

Što ja to radim?

Nisam oduvek bila ranoranilac, ali sam oduvek bila jako srećna kad se probudim. Ne raspoložena, već baš srećna. Postala sam ranoralinac vremenom, uživajući u svakom jutru što sam tu i što je novi dan počeo. Teško je zamisliti nekoga od 20 i nešto kako se raduje buđenju, a nije još stigao ničega u životu da se plaši. Ili nekoga od 30 ko se uspavljuje mišlju da će se ujutru probuditi i da će to biti nov dan i nova prilika. Ali, ja jesam takva. Ja sam osoba koja se uspavljuje srećom da će se ujutru probuditi.

Vremenom sam težila da ta sreća počne što pre. Tako sam počela da se budim sve ranije i ranije. Nije da tu nije pomogao i sin kao beba, koji je zahtevao prvi podoj u pola 6. A onda sam počela da taj prostor i to vreme koje sam odjednom dobila kao neku nagradu, ne ispunjavam samo kafom i jutarnjim radom (što jesam, godinama), već kafom i pripremom za patike.

Možda je to na početku bio hir. Ili samo srećna okolnost. Ili intuitivni raspored dnevnih događanja. Ili moj bioritam koji je u punom naponu ujutru i gasi se kako dan odmiče. Međutim, nekako je to danas pitanje potpune i dobre organizacije vremena. Kad ja ustanem, ne postoji još nijedna obaveza. Ni poslovna (sve je zatvoreno, a suludo je da šaljem poslovne mejlove u 5 ujutru), ni privatna (moji spavaju, niko još ne pita gde mu je majica, naočari za čitanje, šta ima za doručak, da li sam oprala omiljene farmerke).

Kad dan startuje, negde tamo u 9 ujutru, više nijedno vreme neće biti samo moje, a ja sam već ispunila ceo jedan život. Biće tu neki klijent, neki rok, neka kreativna muka ili izazov (da li i vi koristite taj eufemizam za probleme?), neka pošta i neki račun, izveštaj, predlog, papiri, paper jam na štampaču, obaveze svakodnevice će se ređati jedna za drugom i biće skoro nemoguće da izdvojim sat vremena za trening. Radije izdvojim sat vremena za kafu u nekom kafiću s drugaricom.

Zato pre nego što sve to počne i daleko pre nego što okolnosti postanu vlasnici mog vremena, ja obavim trening u samom mom vremenu. Nikom, normalno, ne pada na pamet da me cima tada zbog bilo čega jer, svi normalni spavaju.

Jutarnje procedure za jutarnje trenige

Ne, ja nisam legla obučena u triko i patike. Ja sam samo sve što mi treba prethodno veče pripremila. I tome sam se naučila vremenom i kroz iskustvo, pa je sada kutija sa svom odećom u šarenoj kutiji u dnevnoj sobi, a ne na gornjoj polici u ormanu spavaće sobe. Jer zbog te police toliko puta nisam izašla u strahu da ne probudim muža i psa, oni imaju skroz drugačiji bioritam, pa sam ostajala budna i bez opreme, samim tim i bez uslova da odem na trening. I onda mi je jedna trkačka drugarica rekla da svu svoju opremu drži u odvojenoj kutiji (moraš koristiti tuđa iskustva) i da joj lako da je prenese celu u kupitalo (kakva super ideja). Pa sam ja otišla korak dalje, ja sam celu kutiju smestila u centralni prostor u kući, srećom pa izgleda pristojno.

Ali se uvek dogodi i da nešto usfali, čarape na primer, pa onda za rana idem potpuno neplanski u nemogućim. Evo vidite.

Onda, ta tišina i mir

Početak dana u gradu je skoro jedini trenutak kada nigde ne postoji vreva. Sviđa mi se to. Obližnja teretana je gotovo potpuno pusta, dešavalo se i da sam skroz sama na treningu, a ulice grada i staza za trčanje su načisto sanjivi u to doba. Vremenom upoznaš lica onih koji imaju isti ritam kao i ti, pa se samo nasmešiš u prolazu, ali je nas takvih još uvek veoma, veoma malo.

Obično izgleda ovako, kao jutros.

Zvuci života su mnogo jači u to doba. Na primer, blizu si bulevara, a ptice. Ili, na ćošku si dve prometne ulice, a šum lišća na obližnjem drveću koje još nisu posekli. Ili slike. Slike šarenih senki koje pravi nisko sunce na trim stazi. Vazduh. Potpuno čist, miran i svoj. Ujutru je život nesumnivo neometan ničim drugim.

(Ne)očekivani dobitak

Do 8 ujutru, ja sam svoj trening obavila. Već sam u kupatilu i spremam se za ono što će biti radni dan. Moja kosa je čista, moja pluća udišu duboko spokoj koji samo prestanak fizičkog napora može da ti napravi, baš ovako patetično kako sam napisala. Onaj udah, iz dijafragme, koji ti pravi unutrašnji osećaj kao da ti se desilo nešto jako lepo, pa taj osećaj traje skoro ceo dan. Zajapureno lice polako postaje samo zadovoljno i budno lice (više stvarno ne mogu da kažem lepo lice, ali svakako mogu da kažem, srećno lice). Možda uobražavam kada mislim da sam lepša u danima kada treniram nego u danima kada odmaram nego u danima kada zbog povrede moram da pravim pauzu, ali sigurno ne umišljam da sam zadovoljnija i srećnija u danu kada sam trenirala i da se to nekako na meni vidi.

I onda u 9, već telefoni, već banka, već mejl, već izveštaj, već sastanak, već šta ću da kuvam, već gde mi je ovo ili ono, već notes sa podsetnikom i google kalendarom, jedna druga treća peta i deseta stvar, oh, već je 5, nemam više snage.

Divim se ljudima koji posle takvog dana mogu da izađu na trening, ali ne želim da se menjam s njima, ja sam svoj trening daaaaavno obavila.

Obavezujući osećaj

Ako treniram ujutru i tako počnem dan, onda je to nekako zadatak za ceo dan: sad jedi pristojno, nemoj da uništiš to što si jutros radila.

Tada osećam neku obavezu prema sebi da do kraja dana jedem bolje, da ishranim telo, napunim ga dobrim stvarima i da ga pripremim dobro za sutrašnje napore. Da ga oporavim, a ne natrpavam. Ponekad mi se i jedu gluposti (šifra: PMS, tada mi se uvek jedu gluposti), i tada pojedem gluposti, ali suštinski, osećam ogromnu i ličnu odgovornost prema sebi i tim pretrčanim kilometrima ili umorenim mišićima, prema velikom ulogu i naporu koji sam učinila takvoga jutra, pa mi je glupo da sve poništim kutijom keksa, što sam s lakoćom u stanju da radim.

Možda vama deluje kao robija, ali ja u tome osećam ogromnu harmoniju između mog jebote-jede-mi-se-porodično-pakovanje-fabričkog-sladoleda i mog jebote-pa-seti-se-koliko-si-crkla-jutros-zbog-tog-holesterola. Jer ta oba ja, sam – ja.

Kolateralna sreća

I onda to što, zapravo, dobijaš kao bonus.

Rano ujutru nema žive duše. Rano ujutru nema nijedne obaveze, nijednog poziva hitno, nijednog zadatka. U rano jutro ima samo da prigrliš to jutro i obuješ patike i da, tamo negde na petstotom metru ili drugom kilometru, primetiš kako je svitanje čudesno i kako imaš sreće da si tu i da te ima, da shvataš da se rađaš ponovo zajedno sa tim suncem koje izlazi i da prepoznaš kako u tebi ima jedne potpuno čudesne, neverovatno velike, lako prepoznatljive, kolateralne sreće koja ide uz tvoj znoj.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme na poslovima izvršne direktorke NVO Liber i kreativne direktorke Kolegijum studija.

27 Comments

  1. Jovana Zlatic on

    Divno jee kada znas da nisi sam u svim tim osecajima. Jutro je najlepsi deo dan, samo moj i ne dam ga nikome 🙂

  2. Čitajući tekstove na ovoj strani dugo sam se terala da počnem da trčim. Taman kad sam uspela da se zaljubim u trčanje (2 polumaratona iza sebe – 43 godine, nikad nije kasno) sad dobih cilj da se nateram da jutro postane moj deo dana 🙂

  3. Alexandra on

    Ja ustajem u 5h. Savrsenstvo jutra i izlazak sunca je neopisvo! Namestim sobni bicikl da gledam kroz prozor i vozim ka suncu! Divota! Hvala sto ove divne uvide i emocije delis sa nama!

  4. lepa ideja, a sta mi koji decu budimo u 6 za spremanje za vrtic jer u pola 7 krecemo svi na svoje zadatke, a pre dece moramo da budemo tip top spremne jer od 6-6;30 spremamo njih ?
    To bi znacilo da treba da ustanem u 4h malo mi to prerano, pokusavala sam par puta oko pola 5, posle na poslu nemogu da drzim oci otvorene, a o koncentraciji da ne pricam !!!!

    Ima li ko predlog za ovaj slucaj, jer kao sto si rekla uvece sam preumorna pa dok opsluzim sve ukucane ko sta vecera kome sta za sutra treba …. najpre se srusim umorna, da ne pricam koliko jedem uvece onako ne zbog gladi nego tek tako da uz jelo malo odmorim, uzivam i da me niko ne dira!
    imas li ideju?

    • Iskreno, u vreme kada sam ja bila u strci zbog malog deteta (sećam se, naravno, nije ni malo lako se organizovati), ja nisam bila aktivna, tako da ne znam baš kako bih to izvela.

      Međutim, imam jedan savet: pošto trening ne mora da bude svaki dan, dovoljno je 3 do 4 puta nedeljno, da se dogovoriš s mužem da preuzme decu?
      Upravo zbog tih dodatnih obaveza i ja sam postala ranoranilac, niko ništa ne očekuje od mene u 5 ujutru 🙂

      naravno, buđenje u 5, što je otprilike moje vreme, +/- pola sata, podrazumeva da ležem ranije. Da, ja spavam već u 22 🙂

      • radim od 7 pre toga vodim decu, muz ne moze jer mora oko 6 i 40 da bude na poslu. pa bih morala da ustanem u 4h mnogo mi je to rano, nije mi problem da ustanem problem mi je sto posle ceo dan dremam na poslu ali stvarno dremam sklapaju mi se oci ….
        ali sinoc zavrsavam rucak za danas i gledam ih oni svi zaspali u dnevnoj sobi uz tv i pre pola 10 i razmisljam mozda bi to moglo da bude vreme za mene – uvece. Spremim veceru postavim i ja sam slobodna, muz moze da ih smesti na spravanje nahrani kuce …. Da li nije to kasno za vezbanje 9h-10h uvece???

  5. Divan tekst! Trenirate li svako jutro? Koliko kilometara može da se izdrži na prazan stomak? Trčala bih ujutru, ali uvek se budim ošamućena, i takva sam do podne. Ne pomaže ni kafa. :/

    • Pozdrav i hvala 🙂
      Ne treniram svako jutro. I ne treniram svaki put do krajnjih granica. Recimo da trčim 4 x nedeljno, a 2x idem u teretanu. Od toga, dva treninga trčanja su krakta i intenzivna a dva su lagana, jedan kraće i samo jedan nedeljno duže distance. Vremenski, to znači od pola sata do sat, ne duže.
      Čak sam i 21 km (polumaraton) trčala tako što sam prethodni dan jela “jače” i do odlaska u krevet, a ujutru popila samo vodu i kafu i krenula. I bez problema istrčala, sa jednim tankovanjem energetskog gela posle 15-tog kilometra.

      Žao mi je što čujem da si ošamćena čak do podneva. Da li si radila neke provere, tipa jutarni pritisak, jutarnji puls, šećer, insulin na tašte? U principu, čovek, ako je naspavan i sve je u redu, trebalo bi da se oseća odmorno, a ne ošamućeno. Ja bih uradili neki sistematski, za svaki slučaj 😉

  6. Moonzeman on

    Sve je to manje više ok, ali sve to prati jedna veoma loša navika a to je kafa. Iskreno, prestao sam da čitam dalje tvoj tekst kada sam video da si zavisnik od kafe, a ovamo pričaš o zdravom životu. Znam da kafa ima i korisnih sastojaka, ali to je veoma loša navika ako se upražnjava svakodnevno, pogotovu ako je to među prvim stvarima koje tvoj organizam uzima rano ujutru, na prazan stomak. Ima mnogo boljih jutarnjih napitaka, koji čak imaju i bolji efekat “buđenja” za organizam od kafe. Limunada sa medom je samo jedan od mnogih…

    • Ne znam šta da ti kažem: voda i kafa. To je deo mog rituala. Na ovom svetu postoji mnogo lošijih stvari od kafe, i mnogo boljih od meda.
      Ali, zavisinik od kafe? Pliiiiiz.

  7. Snežana on

    Odličan tekst! Veoma inspirativan….Čitam, smeškam se i onako lepo klimam glavom, kao eto i ja te stvari slično radim. Volim jutro, ustajam rano, idem rano na spavanje, te dve stvari su valjda prirodno i povezane ;). Čitam dalje…” da ga oporavim, a ne natrpavam”.Eeeeeehe, u tom grmu leži zec. I to umem da uradim, ne mogu da kažem da baš često, ali dovoljno često da ne mogu godinama da skinem 2-3 kg viška upravo zbog toga.
    I evo sad ću da se setim te rečenice kad god osetim da sam počela da natrpavam svoje telo.
    Hvala 🙂

    • Meni je samokontrola mnogo slabija kada ne treniram (ujutru). Onda sam shvatila da su te dve stvari povezane i da se to zove “odgovornost” 🙂
      Probaj i držim ti fige :))

  8. Bukvalno sam čitajući ovaj tekst i sama poželela da probam sa jutarnjim treningom. Hvala na predivnoj motivaciji i tekstu 😊

  9. Draga, nisam trcala 10 godina. Razlog bese komlikovan prelom zgloba. Rekli su mi da nikad necu plesati a kamo li trcati. Pre nekoliko godina sam pocela plesati a jutros sam trcala. Prvo 15 m, malo hoda, pa opet. “Samo jos malo da vidim moze li moja noga” I tako nekih 1 km. Mojoj sreci nije bilo kraja. Poceh trcati u 50-oj.Hvala zainspiraciju!
    Z

Šta ti misliš? Reci!