Nakon prvog susreta blogera u Pančevu, pisala sam tekst sa naslovom: I blogeri su samo ljudi. Nakon ovog, trećeg susreta, naslov mora da se menja, ali nemam trenutno bolji. Zato izdržite ceo tekst i pogledajte i kraj posta.

Prolječe je otpočelo kišom, jutro drugog dana BoBa otpočelo je mamurlukom i kišom, la-la-lala-la. Mamurluk i nije dokazan, fakat, ali pospanost jeste, jer je zabava na zajedničkoj večeri (pun pogodak organizatora!) trajala za neke do dva, za neke do četiri ujutru, što se već sutradan u 10:00 videlo po brojnom stanju u Domu kulture. Za babe kao što je vaša omiljena blogerka veče se završilo u pola jedanaest, glavoboljom koju sam ponela sa sobom iz Novog Sada i bolovima u stomaku koje sam stekla u Boru halapljivo izedajući ručak, tako da tragovi od umora narednog jutra na mom licu nisu bili vidljivi golim okom.

Hat moštmar, što bi rekli Mađari, krenimo hronološki.

Bob: Dan prvi

MVM (Moj voljeni muž) i ja smo stigli u Bor za tri sata i 20 minuta, računajući trenutak kad smo izašli iz stana u Novom Sadu i trenutak kad smo parkirali ispred Doma kulture u Boru, tačno u 11:30, sve po programu. To što je vozio i 180 na sat, ostavimo sada po strani, ne želim da se sećam koje sam sve mehanizme za umirivanje i nasilno i laičko uvođenje u stanje nirvane morala da isprobam, da ne podlegnem osećaju da letimo i da ćemo umesto u Boru završiti drito u crnoj hronici. Everywhere you go, always take the weather with you, mi smo poneli, osim moje glavobolje, i sunce na put.

Imala sam neslužbenu i nepotvrđenu informaciju da će ovogodišnji BoB otvoriti predsednik opštine jer će opština i dati neka sredstva, ali ne i službenu potvrdu o tome, osim “biće u redu, evo u utorak (sledeće nedelje, prim. moo.)”, jer, pretpostavljam da je važniji giga-koncert ocvale i svačije zvezde Zdravka Čolića (a još od akcije David znamo da on neće ni da prdne u vašem gradu za manje od 100.000 evra). Predsednik opštine je izostao na otvaranju, dakle, za razliku od 100-tinjak blogera iz regiona, doktorke iz Zavoda za transfuziju Beograda, lokalnih medija koji su potom to u vestima u 16 javili kao prvu vest i, šta da vam kažem: već na prvi pogled BoB je izgledao kao još jedan uspeh.

Meni je bilo lako: za razliku od prošle godine kada sam poginula, ove godine sam bila gost. Skoro kao počasni. Bar sam se osećala tako, iako su se domaćini potrudili da se svako oseća kao počasni gost. Bravo za Borane. Bravo za sve nas. Program je, … program, susret je i tako radno-prijateljski, tamo su bili ljudi koji su spremni i da nešto rade zbog radosti kasnijeg druženja, tako da se program slobodno može kritikovati i pohvaliti, što ja neću sada uraditi, da bih odmah skočila na radost prijateljskog ručka.

Jbg, izgleda da u Boru mora da se dobro i obilno jede. Predjelo, čorba, glavno jelo čija težina u tanjiru se meri kilogramima, desert, blizina Bugarske preti baklavama. Blah-blah sa dragim ljudima, uvek je dobro uhvatiti trenutak kada možeš i da se ispričaš s ljudima koje znaš samo online, ili samo od prošlog BO. Dok mi se stomak punio hranom i vazduhom (ja sam, verujte mi na reč, učila svog sina da se ne govori punim ustima ni između zalogaja, ali, ljudski je grešiti i ne biti fin), rupica na kaišu je javila znak za uzbunu, glava na kojoj sam nosila još novosadsku glavobolju završila je Bubmarov let i otpočela da bubnja tročetvrtinski tam-tam i morala sam da skipujem jedno predavanje u korist setupa u hotelskoj sobi.

U kasno popodne, na samom kraju prvog dana, iz prvog reda sam pratila predavanje za početnike. Da, da, Vesić se baš potrudio iako sam iskoristila priliku da mu se posle predavanja izjadam da u mom slučaju on previđa neke elementarne rupe, kao što je fakat da dobro vozim auto, ali ne umem da promenim ulje u motoru i to zato što ne znam GDE se to radi, a ne KAKO. Dakle, Vesiću, kažem ja njemu, otvorim haubu (pokaži mi gde) i onda…. ? Mislim da je shvatio poentu, čim je obećao da će biti moj tutor i da će mi razvejati maglu neznanja, strpljivo, putem maila, a ni Novi Sad mu nije daleko. Sad da vam pričam da je u kritičnim momentima predavanja Vesićev asistent, Deda, uvek imao nešto da mi šapne na uvo, izlišno je, znate Dedu.

Kakogod, Borani su, kasnije mi se to javilo, načisto upropastili BlogOpen, kad sam shvatila da su uspeli da organizuju, osim predavača iz inostranstva i zajedničku večeru za svih 100 ljudi, drži-prži švedski sto, trpaj, trpaj, muzka, muzka, kao na svadbi. Sad, recite vi meni, ko će ikada uspeti da ponovi tu magiju, večeru za sto ljudi na račun organizatora? Taj se nije rodio, osim ako se nije rodio u Boru. I tu su nas zeznuli, i kao blogere i kao ljude, jer ako su blogeri sinoć slučajno stekli naviku da za džabe krkaju na ovom okupljanju, onda se bojim da ćemo ubuduće morati da idemo na jedno jedino mesto na svetu gde je to moguće za 1.000 dinara kotizacije – Bor.

BoB: Dan drugi

Suske je delovala odmorno i vedro iako je i ona zaglavila do dva (priča se po čaršiji da je ona najopasnija žena u Boru i Negotinskoj krajini). Rain je delovao isto – nema emocija dok traje organizacija (samo 2 CIJA, izvini Saša, probaću posle da ubacim još neko ). Deda je delovao isto – trolovao je pospane i zasmejavao ih. Doktorka iz transfuziologije je izvadila 19-tu epruvetu krvi budućeg dobrovoljnog davaoca kostne srži, svi Makedonci su falili, jedino kiša i niska temperatura nisu izostali.

Otpratila sam dva predavanja iz oblasti književnosti na blogovima i deo kreativnog pisanja, kada je Bane krenuo da nas propituje (dobili smo i domaći!), uplašila sam se da ću dobiti jedan ili opomenu za nedovoljnu aktivnost ili zanoktice i morala sam da klisnem za Novi Sad. Skipovala sam ručak, kod kuće sam bila u vreme dok su oni još veselo blah-blah u restoranu našeg sponzora čije ime nisam upamtila (ali molim za intervenciju domaćina, — evo ga 3. CIJA mada je u fazonu CIJU), sve u svemu, nekih dobrih tri i po sata nazad.

Pozdrav iz Novog Sada

Ne bez ponosa stojim na čelu onih koji su od prvog susreta u Pančevu insistirali na solidarnom obeležju naših susreta. Međutim, ove godine, predlog Borana da se solidarnost pokaže na prijavljivanju blogera u banku dobrovoljnih davalaca kostne srži, već sam po sebi je vredan poštovanja i divljenja. Činjenica da je 19 blogera dalo krv i prijavilo se u bazu podataka, ne govori o tome da je naša blogerska zajednica solidarna. Govori o tome da je čine Ljudi, i to kakvi. I to pravi razliku u odnosu na naslov iz posta o prvom BO.

Ponosna sam što se poznajemo.