• Dojke su intermedijarne građe, homogenog žlezdanog parenhima.
• Nema fokalnih solidnih i cističnih lezija.
• Površne i duboke fascije intaktne.
• Koža i potkožno tkivo uredne morfologije.
• U aksilama nalaz uredan.

E, takoca. Ja ne znam tačno šta ovde piše osim što vidim važne i umirujuće reči, homogeno, nema lezija, intaktno, uredna morfologija, a aksilama sve uredno.

Tako sam i mislila jedino što uvek imaš onaj mali strah, nelagodicu dok ideš na pregled, strepnju koja nestane nakon pregleda i izveštaja koji dobiješ. Posle se raduješ skroz i, u mom slučaju, oslobodiš se hipohondrije ili je bar na miru prebaciš na nešto drugo.

Ne radim samopregled, sori grlz, meni je to frka. Da ću naći nešto. Više ono, preletim kada se mažem posle kupanja, da slučajno ne bih nešto napipala. Pipkam se ispod pazuha, tamo mi je manja frka, tamo mi deluje sve preglednije.

Mamografski snimak dojke, oktobar 2009.

Profesorka Lukač kod koje sam danas bila (molim pokretačice ove kampanje Mahlat i Organ vlasti da me se na Dan bezbednosti sete, sete, jer sam platila pregled 3.600 RSD da bih bila u toku s akcijom, jer u domovima zdravlja ne možeš stići na pregled bez čekanja od najmanje mesec dana) je fina, blaga jedna žena, kod nje sam otišla pre jedno dve godine kada su mi na levoj dojci našli nešto što se zove limfonod veličine 9mm. Iako su mi rekli da su te promene (kao i jedna cistična, manja na desnoj) benigne i da mogu da se povuku same od sebe, ja sam povukla sve veze da uradim još jedan kontrolni UZ kod ove profesorke za koju tvrde da je the best, i da uradim pride i mamografiju (baci pogled iznad).  E, da bi bila sigurna da ne treba da idem na onkologiju. Između svega toga sam bila danima na ivici povraćanja od neizvesnosti i još uobrazila neku bolnu osetljivost zbog koje nisam mogla ni grudnjak normalno da obučem.

Poslednjih godinu dana tih promena nema. Povukle se, kao što mi i rekoše.

Elem, profesorka Lukač mi je mirno i polako gledala milimetar po militar obe dojke i pazušnih jama (sad edukativni break: grlz, ovo ne boli, to je najobičniji UZ pregled, ne zrači i nije opasno za zdravlje), sve cokćući kako je sve u redu i baš, baš fino. Onda me je pitala o deci, dojenju, ranijim bolestima i poslednjoj menstruaciji i koliko imam godina.

- 45, od  prekjuče.

- 35? Lepo, fino.

- Če-tr-desetpet. (e, tu mi super, ono kao, držim jezik na gornjem nepcu i valjam glas č kao po plaži, sve pršti od samozadovoljstva. Ni najmanje ne liči na #onokad izgovaram prezime pa se derem na poslednjem slogu: Ve-Ho-VEC)

- Ju!, (tu zastane, pa me pogleda nekim drugačijim stručnim okom svuda, od lica, preko dojki, do zategnutog stomaka ::wink:: ) pa, vi fantasično izgledate! Očuvani, mladi, na vama se ništa ne vidi (tu se misli na razgovor oko operacije bubrega, ablacije placente i ostalim ožiljcima koje imam na telu, duši i u istoriji bolesti).

- Ima nešto malo tragova iznutra (referišem na te svoje ranije muke, ali više se femkam).

- To u ovim godinama, draga moja, više nije važno. Na vama se vidi da pucate od zdravlja i zadovoljstva. Savršeno ste očuvani.

Očuvana! To je reč koju govore starije žene, nama, sredovečnim ženama, I’m totally OK with očuvana.

Hvala profesorka, nije lepo da se ostavlja bakšiš kod lekara kao da si kod frizera, ali mi došlo da joj ostavim za šminku, vikendicu sam već platila. I još, na kraju, rekoh joj da ovo radim zbog akcije #mojedojkesuOK. Lepo, fino, baš fino. Aaa, šta je to blog?

E, takoca. Sve sam dobila za deset minuta i 3.600 dinara: i dobre nalaze i kompliment i parking koji nisam platila u plavoj zoni.

Izvinjavam se što ne poštujem u celosti ovu akciju, ja sam žena u godinama, još držeća, pitajte doktorku, ali ipak, ne osećam se komotno da stavljam fotografije svog poprsja.

Hvala na pažnji, sad idem da radim na miru dalje, a vašu pažnju skrećem i na jedan raniji tekst na sličnu temu, koji treba da vas opasulji ako i dalje mislite da se rak dešava samo drugome: Žena hrabrost.

Moje dojke su OK. A tvoje?

***

Jedna istinita ispovest

Gledala sam TV, ubili su Đinđića, ustanem nekako iz kreveta, sednem pred televizor i nesvesno prođem rukom kroz kosu, od zaprepašćenja. U ruci mi ostanu debeli pramenovi kose, puna šaka. Ne boli ništa. Samo mi suze krenu i ponovo mučnina. Ćerka mala, ja plačem, ona me gleda, ja krijem kosu zgužvanu u šaci, ona me pita što plačem, a ja kažem, zato što su ubili Đinđića. I onda više ne znam zbog čega plačem i zbog čega mi je više muka, da li zbog onoga što gledam ili zbog onoga što živim, ali sam nekako naopako srećna što imam javni povod da plačem naglas i jako.

Veoma mudro, odlučila je da to bude profesionalni blog u kojem će promovisati svoju emisiju “Jovana subotom“. Tako se to radi. Pride, po dobrom običaju online marketinga, tu i je i fan stranica na Facebooku, pa je sad izazivamo da otvori nalog i na Twitteru.

Pogledajte deo mog nastupa (na Jovaninom blogu). Uskoro ćete gledati i druge blogere iz Novog Sada. Već 12. februara, Jasna Kamatović (trejler).

Tatjana Vehovec aka Mooshema, u emisiji Oko, na RTS-u

Mi volimo da pričamo o blogovima, posebno o sebi u ulozi blogera. Da nije tako, ne bismo ni blogovali. Jer, blog je nešto sasvim drugačije od Facebooka ili Twittera. Blogeri će vam to potvrditi.

Hvala Zoranu Stanojeviću, koji je bio sjajan domaćin, i mojim blog-prijateljima, Jeleni i Draganu na vedrom društvu i Miloju na potpori sa strane.

Blog Mooshema, s logoom VEGA medije

LinkedIn je, kako mi je rekao jedan od blog-prijatelja, najvažnije neposećeno ili on možda reče najneposećenije važno mesto na internetu, kakogod, smatrala sam to jednim bezopasnim mestom na kojem sam spustila radare zadužene za merenje zračenja gluposti i glupavosti. Kao i na drugim mestima, i ovde postoji mogućnost povezivanja u profesionalne interesne grupacije, na bazi otvorenih grupa ili zahteva za pristup, što sam takođe sa smanjenom pažnjom prema sopstvenom ukusu koristila.

Zatekla sam se u jednoj takvoj, misleći da mi može biti od koristi, ako ne direktno, a ono u informativnom smislu. Nisam obratila preteranu pažnju na profil vlasnika grupe, nisam ga pozvala da se direktno povežemo, nisam ni preterano pažljivo pratila teme kojima se grupa bavila.

Sve do jutros. Umesto rutiniranog slanja obaveštenja sa LinkedIna u odvojen odeljak u mejl-boksu zadužen da grupiše te informacije, pratila sam link:

Svi SRBI sa linkedin-a u JEDNOJ Grupi !

Ko ne bi krenuo za takvim linkom sa nekontrolisanim i egzaltiranim odabirom velikih slova, u masi mejlova koji nisu imali jutarnju erekciju kao ovaj? Ako ništa drugo, ovaj mejl je po naslovu bio kapitalac u odnosu na svoju konkurenciju u Inboxu, nisam mogla da ga ne primetim.

Sa užasom sam, još onako krmeljiva i tek čekajući kafu, shvatila da se ja nalazim dobrovoljno u toj grupi. Koju je osnovala osoba koja INAČE nekontrolisano koristi velika slova i više od jednog znaka za eksklamaciju gde god može. I ne može. Niko me nije prisilio da u grupu uđem ucenom da ću se, naprimer, ujutru probuditi debela i sa velikim dlakavim mladežom na nosu, niko mi nije rekao dabogda tvom sinu Jelena Karleuša prepričavala lektiru ili nešto slično tako strašno.

Ja sam to sve uradila na dobrovoljnoj bazi – ušla u jednu takvu grupu, koja ima jednu takvu svežu ideju kao što je ova iz naslova:

Svi SRBI sa linkedin-a u JEDNOJ Grupi !

Pročitam opis grupe, nE BUDEM lenja, presaVIJEM tabak !!! i u odeljkU ZA KOMEntar !!! upišem jutros nekoliko redaka, uostalom sve se može pratiti ovde.

Zaboravim na slučaj, imam ja i drugih društvenih mreža u životu sa kojima mogu lepo da gubim vreme, kad! predveče zateknem u svom elektronskom poštanskom sandučetu ovo:

Vlasnik grupe, preduzimljivi Vladmir Jocić mi je podrobnije objasnio o kakvoj budućoj grupi je reč i kako se ja imam ubuduće vladati. Ne znam da li bi primedbe da se negacije “nezadovoljavate” i “nevidim” pišu odvojeno ili ukazivanje na ostale prvopisne i gramatičke greške u srpskom jeziku ovog prosrpskog gurua, bile okarakterisane kao “agresivan i provocirajući” i, mada je izostavljen prirodno pripadajući dodatak “or else”… ne znam stvarno, ali neću da rizikujem, ako shvatate šta hoću da kažem.

Nije kriv HR preduzimač, da se razumemo. On ima svoju viziju koja se odlično uklapa u Srpske dveri. Kriva sam ja, jer sam srljala u jutro u kojem će neko ko ne zna srpski jezik uopšte imati ideju da mi se lično obrati na temu voljenja Srbije na društvenoj mreži LinkedIn.

Poslušaj sada savet što će ti čiča reći:

Pazite se grupa, listi i fan-stranica. Budite probirljivi. Pre nego što prihvatite ulazak u grupu na FB samo zato što se zove tako kako vam se dopada, pogledajte ko su joj članovi i šta misle, o čemu pišu. Pre nego što postanete fan (o, kako se lako izlizala ta reč od Bitlsa pa do Facebooka) neke stranice, nije li pametnije da prvo vidite u kakvom društvu ćete biti?

Pa, niste vi našli vaše svoje ime, prezime i nadimak na ulici, a svoj lik i delo u obližnjoj trafici. Vi ste jedna, neponovljiva osoba koja zna šta voli, šta ne voli, kome pripada i gde nikako ne može i ne treba da se dene. Prema svecu i tropar, prema članu i grupa.

Ne vidim zašto se na internetu ne bismo ponašali kao i u ostatku svog realnog života “malih higijeničarskih radosti”: poštujem sebe, poštujem druge i tačno znam ko ne zaslužuje ni mrvu mog vremena.

Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.

Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.

Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.

Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili  nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.

Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.

Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)

Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe , ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.

Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.

Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.

Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).

Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.

BO danas

Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)

Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim )

BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.

Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.

BO sutra

I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).

BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.

Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.

Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.

Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.

Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.

*fotka na naslovnoj: Blogowski