Category Archives: BlogOpen
365 lepih dana, ko, šta, od čega, kako, zašto
Burna rasprava koja ne jenjava ni nakon tri dana čuda, koliko je procenjeno da jedno čudo može da traje, obavezuje me samo da ostavimo nekoliko konkretnih odgovora na primedbe, insinuacije i ideje o mogućim zaleđinama i namerama projekta 365 lepih dana. Pa da redom otklanjamo nejasnoće i pokušamo da ostvarimo dijalog, u kojem se ne moramo slagati, ali posle kojeg ćemo svi izaći pametniji, a ne ispovređivani i izvređani.
Ono je krofna, tamo gde vi vidite rupu
Odgovor u ime 365lepihdana na tekst u Vremenu, objavljen u broju 1062, Reklamersko forsiranje vedrog duha
Čestitam ekipi Vremena što je posvetila veliku i, čini mi se, značajnu pažnju digitalnom aktivizmu domaće Internet zajednice. Mnogo godina je prošlo od kada se ova zajednica, kao koherentna grupa gradila, i radila i uticala na svakodnevni život, uz opšte ignorisanje mejnstrim medija. Ovaj tekst bi mogao da bude kamen međaš za, do juče, paralelnu i više nego ignorisanu stvarnost.
Novinarka nas poziva i proziva da nešto uradimo, i da se manemo elitističkog mlaćenja prazne slame iz fotelje, argumentovano ali i tendenciozno koristeći, za šta stvarno nije potrebno mnogo istraživanja, stanje stvari sa terena. Cvetići sa sajta vs slike gladnih i obespravljenih ljudi, jezivo, u pravu ste. Kafa od 700 dinara vs gubitak posla pred penziju? U pravu ste. Šljapkanje po baricama vs život u žabokrečini? U pravu ste. Ljubav prema sopstvenom jeziku vs poražavajući broj nepismenih? U pravu ste. Plamen ljubavi vs dogorelo do nokata? U pravu ste.
Ali, zašto ste ZAISTA želeli da projekat ličnog optimizma, grupisan na jednom mestu, javnosti sada tako izgleda, izvlačeći ga iz šireg i pravog konteksta.
Zašto ste ZAISTA izrazili toliku skepsu prema više od 60 ljudi koji su se usudili da ipak budu srećni zbog malih stvari?
Vaš kontekst i čvrst koncept kojeg ste se uhvatili, gotovo da bi spočitnuo elitizam i pravo slikaru da slika i pesniku da piše, dok neko u Srbiji nema hleba da jede, ili nekome da se nasmeje, zato što u tom trenutku u Srbiji neko plače.
Evo te elite
Iako nismo ni psiholozi, ni sociolizi, nismo svi ni stručnjaci za komunikacije, PR eksperti, nikakva elita koja pretenduje da bude bogznašta, kako je sve to novinarka želela i u toj želji uspela da predstavi, od naslova do zaključnog paragrafa, omalovažavajući ličnosti autora i namere idejnih tvoraca projekta, mi nismo naneli nikakvu štetu ovoj zemlji. Već smo probali da ličnu štetu pojedinca smanjimo.
Niko ne može da uradi sve. Ali svako može da učini makar ponešto, da život u ovoj zemlji bude manje loše mesto.
Da je novinarka istražila, naišla bi na iscrpan tekst “365lepihdana više od 365lepihželja”. Saznala bi da ekipa okupljena oko BlogOpena planira da iz ovog projekta napravi prvu digitalnu fondaciju čiji cilj je itekako da menja stvarnost. Pre svega talentovane i vredne dece Srbije čiji roditelji nemaju uslove da taj talenat finansijski prate. Saznala bi da će iz prikupljenog fonda te Fondacije biti obezbeđeno 111 đačkih godišnjih stipendija i 55 putovanja naših talentovanih učenika na svetska takmičenja. Da li je to, po novinarkinom ukusu, dovoljno dobro menjanje stvarnosti jedne porodice, koja će godinu dana dobijati (još) jednu prosečnu platu kroz stipendiju za školovanje svog dobrog i vrednog deteta?
Saznala bi (ili jeste saznala ali je prećutala) da će fondacija raditi transparantno, od prvog do poslednjeg dinara, i da će koristiti snagu onlajn zajednice da tu ideju predstavi široj javnosti i obezbedi pažnju medija, donatora, ali i mapiranje stvarnih potreba na terenu, izvan (ali ne i uprkost) institucija sistema socijalne pomoći. Da li to, po novinarkinim visokim kriterijuma, jeste dovoljno dobro da bi se stvarnost učinila boljom?
Evo tog sedenja u fotelji
Da je novinarka istraživala, ali nije, jer bi joj teza teksta pala u vodu, ili jeste, ali je prećutala opet zato što ne bi imala tezu, saznala bi takođe da su organizacija BlogOpen i pojedinačno autori 365lepihdana.rs do sada više puta zasukali rukave:
1. da je 2007. godine osnivala biblioteku u Sigurnoj dečijoj kući i pomogala onlajn vidljivost Sigurne ženske kuće u Novom Sadu,
2. da je iste godine pokretala akciju “David” kojom je traženo od gradskih vlada da ne troše ogromna sredstva na preskupe novogodišnje zabave na trgovima, već da ta sredstava delom usmere na stvarne, egzistencijelne probleme svojih građana,
3. da se ova zajednica organizovano upisivala u donatore kostne srži naredne godine,
4. da je 2010. ova zajednica, odmah po nastanku potrebe, pokrenula akciju “Saglasni” da se iz budžeta za novogodišnje zabave na trgovima iz svojih/naših budžeta delom pomogne razrušeno Kraljevo, što je nekoliko opština u Srbiji i učinilo,
5. da je podržala inicijative drugih članova zajednice u projektu #JaZaKraljevo, kada je prvi put u Srbiji korišćena platforma Ushahidi za mapiranje stvarnih potreba ugroženih područja i pojedinaca,
6. da je podržala incijative drugih članova online zajednice u pozivu mobilnim operaterima da obezbede SMS za pomoć Japanu, kroz pritisak na Twitteru #JaZaJapan,
7. da je podržala pronosom informacije i stvarnom kupovinom majica iz projekta “Majice za Japan”, čiji fond je namenjen pomoći toj zemlji,
8. da je prošlog meseca BlogOpen organizovao humanitarnu akciju PechaKucha – Inspiracija za Japan u Novom Sadu, čime se ovaj grad i ovaj napor u ime Srbije pridružio globalnom projetku više od 400 gradova na svetu koji su učinili isto za podršku Japanu, prikupljajuću tom prilikom i finansijska sredstva.
Da se među autorima “forsiranja optimizma reke” na 365lepihdana, imenom i prezimenom nalaze svi ti ljudi, između ostalih, koji nisu samo lepo pričali i lepo pisali, već su i ranije uzimali stvar u svoje ruke.
I da je to sve činjeno iz sopstvenih resursa, od sopstvenog vremena, iz sopstvenog osećaja za empatiju i stvarne potrebe da se pomogne drugom, bez ikakve reklame i reklamerstva.
Kao pojedinci u zajednici, svako od nas živi od nečeg drugog, ali ne zaboravljajući na druge.
Tako da, uz malo istraživanja – a iz nekog razloga nije ga bilo, ili jeste – ali je onda iz nekog razloga odlučeno da se ta saznanja ignorišu, novinarka bi jako dobro saznala da je ova zajednica više nego jedanput, pokušavala, ponekad i uspevala, da popravlja, ne da izvrće, stvarnost. I da planira da to čini i dalje. Da racionalni pesimizam zameni racionalnim optimizmom.
Tekst i (kon)tekst
Igornisanjem svih gore pobrojanih stvari, novinarka je, za širu publiku koja je ostala uskraćena za pravu sliku, kreirala jedno kritičko mišljenje koje bi stvarno malo ko mogao da ospori: Reklamiraju optimizam, ma gle čuda! Imaju plate, domove i porodicu i primećuju suncokret na vojvođanskim poljima, i plavo nebo iznad Srbije, pa su meni, koji ostadoh bez posla i nemam para ni za hleb ni za pristup internetu, našli da reklamerski forsiraju vedar duh.
Ali, kako ćemo nazvati sve ono što ste sada pročitali i što je čitalac Vremena upravo sada saznao?
Reklamom?
Pravo da vam kažem, niti smo je kada tražili, niti smo je ikada dobili, ni od Vremena, niti bilo kog drugog tradicionalnog medija. I to nas nije sprečavalo da radimo i dalje. Jer nam ne treba reklama da bismo nešto učinili. Radimo to zato što verujemo da svako može da uradi makar nešto, da bi život u ovoj zemlji bio manje vašljivo mesto, kako bi rekao pesimista, ili bolje mesto, kako bi rekao optimista. Ili da glasno kažemo “ono je krofna”, tamo gde vi vidite samo rupu.
To ćemo i dalje činiti, verujući da će nas ubuduće i Vreme u tome povremeno pratiti. Probajte da sa manje skepse zamerate tuđem optimizmu.
Tatjana Vehovec
idejni kreator 365lepihdana.rs
saosnivač i predsedavajuća konferencije BlogOpen
p.s.
Poklanjamo vam za kraj stih iz pesme Mladena Ivanovića, gimanzijalca iz Niša, 50. autora 365lepihdana. Nadam se da ste svesni da ste i njega svojim novinskim tekstom optužili za elitizam i osudili na svoju skepsu. A Srbija bi imala zašto da bude ponosna na njega.
Imam ideju da promenim Srbiju,
ne dam da je neznanjem ubiju!
U pomoć ću pozvаti Dositejа i Vukа,
trebаće mi Teslin um i Alаsovа rukа. (…)
ZATO GRADI NAM ŠKOLE,ODRASLI SRPSKI SVETE!
A MI ĆEMO ZNANJE IZ KNJIGA DA BEREMO,
ZNANJEM DO KOSMOSA DA SE VEREMO!
Blog ti pomogao (RTS)
Tatjana Vehovec aka Mooshema, u emisiji Oko, na RTS-u
Mi volimo da pričamo o blogovima, posebno o sebi u ulozi blogera. Da nije tako, ne bismo ni blogovali. Jer, blog je nešto sasvim drugačije od Facebooka ili Twittera. Blogeri će vam to potvrditi.
Hvala Zoranu Stanojeviću, koji je bio sjajan domaćin, i mojim blog-prijateljima, Jeleni i Draganu na vedrom društvu i Miloju na potpori sa strane.
Blog Mooshema, s logoom VEGA medije
BO – dobri ljudi
BO juče
Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.
Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.
Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.
Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.
Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.
Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)
Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe 
, ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.
Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.
Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.
Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).
Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.
BO danas
Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)
Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim 
)
BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.
Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.
BO sutra
I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).
BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.
Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.
Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.
Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.
Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.
*fotka na naslovnoj: Blogowski
BoB: NS-BO-NS
Nakon prvog susreta blogera u Pančevu, pisala sam tekst sa naslovom: I blogeri su samo ljudi. Nakon ovog, trećeg susreta, naslov mora da se menja, ali nemam trenutno bolji. Zato izdržite ceo tekst i pogledajte i kraj posta.
Prolječe je otpočelo kišom, jutro drugog dana BoBa otpočelo je mamurlukom i kišom, la-la-lala-la. Mamurluk i nije dokazan, fakat, ali pospanost jeste, jer je zabava na zajedničkoj večeri (pun pogodak organizatora!) trajala za neke do dva, za neke do četiri ujutru, što se već sutradan u 10:00 videlo po brojnom stanju u Domu kulture. Za babe kao što je vaša omiljena blogerka veče se završilo u pola jedanaest, glavoboljom koju sam ponela sa sobom iz Novog Sada i bolovima u stomaku koje sam stekla u Boru halapljivo izedajući ručak, tako da tragovi od umora narednog jutra na mom licu nisu bili vidljivi golim okom.
Hat moštmar, što bi rekli Mađari, krenimo hronološki.
Bob: Dan prvi
MVM (Moj voljeni muž) i ja smo stigli u Bor za tri sata i 20 minuta, računajući trenutak kad smo izašli iz stana u Novom Sadu i trenutak kad smo parkirali ispred Doma kulture u Boru, tačno u 11:30, sve po programu. To što je vozio i 180 na sat, ostavimo sada po strani, ne želim da se sećam koje sam sve mehanizme za umirivanje i nasilno i laičko uvođenje u stanje nirvane morala da isprobam, da ne podlegnem osećaju da letimo i da ćemo umesto u Boru završiti drito u crnoj hronici. Everywhere you go, always take the weather with you, mi smo poneli, osim moje glavobolje, i sunce na put.
Imala sam neslužbenu i nepotvrđenu informaciju da će ovogodišnji BoB otvoriti predsednik opštine jer će opština i dati neka sredstva, ali ne i službenu potvrdu o tome, osim “biće u redu, evo u utorak (sledeće nedelje, prim. moo.)”, jer, pretpostavljam da je važniji giga-koncert ocvale i svačije zvezde Zdravka Čolića (a još od akcije David znamo da on neće ni da prdne u vašem gradu za manje od 100.000 evra). Predsednik opštine je izostao na otvaranju, dakle, za razliku od 100-tinjak blogera iz regiona, doktorke iz Zavoda za transfuziju Beograda, lokalnih medija koji su potom to u vestima u 16 javili kao prvu vest i, šta da vam kažem: već na prvi pogled BoB je izgledao kao još jedan uspeh.
Meni je bilo lako: za razliku od prošle godine kada sam poginula, ove godine sam bila gost. Skoro kao počasni. Bar sam se osećala tako, iako su se domaćini potrudili da se svako oseća kao počasni gost. Bravo za Borane. Bravo za sve nas. Program je, … program, susret je i tako radno-prijateljski, tamo su bili ljudi koji su spremni i da nešto rade zbog radosti kasnijeg druženja, tako da se program slobodno može kritikovati i pohvaliti, što ja neću sada uraditi, da bih odmah skočila na radost prijateljskog ručka.
Jbg, izgleda da u Boru mora da se dobro i obilno jede. Predjelo, čorba, glavno jelo čija težina u tanjiru se meri kilogramima, desert, blizina Bugarske preti baklavama. Blah-blah sa dragim ljudima, uvek je dobro uhvatiti trenutak kada možeš i da se ispričaš s ljudima koje znaš samo online, ili samo od prošlog BO. Dok mi se stomak punio hranom i vazduhom (ja sam, verujte mi na reč, učila svog sina da se ne govori punim ustima ni između zalogaja, ali, ljudski je grešiti i ne biti fin), rupica na kaišu je javila znak za uzbunu, glava na kojoj sam nosila još novosadsku glavobolju završila je Bubmarov let i otpočela da bubnja tročetvrtinski tam-tam i morala sam da skipujem jedno predavanje u korist setupa u hotelskoj sobi.
U kasno popodne, na samom kraju prvog dana, iz prvog reda sam pratila predavanje za početnike. Da, da, Vesić se baš potrudio iako sam iskoristila priliku da mu se posle predavanja izjadam da u mom slučaju on previđa neke elementarne rupe, kao što je fakat da dobro vozim auto, ali ne umem da promenim ulje u motoru i to zato što ne znam GDE se to radi, a ne KAKO. Dakle, Vesiću, kažem ja njemu, otvorim haubu (pokaži mi gde) i onda…. ? Mislim da je shvatio poentu, čim je obećao da će biti moj tutor i da će mi razvejati maglu neznanja, strpljivo, putem maila, a ni Novi Sad mu nije daleko. Sad da vam pričam da je u kritičnim momentima predavanja Vesićev asistent, Deda, uvek imao nešto da mi šapne na uvo, izlišno je, znate Dedu.
Kakogod, Borani su, kasnije mi se to javilo, načisto upropastili BlogOpen, kad sam shvatila da su uspeli da organizuju, osim predavača iz inostranstva i zajedničku večeru za svih 100 ljudi, drži-prži švedski sto, trpaj, trpaj, muzka, muzka, kao na svadbi. Sad, recite vi meni, ko će ikada uspeti da ponovi tu magiju, večeru za sto ljudi na račun organizatora? Taj se nije rodio, osim ako se nije rodio u Boru. I tu su nas zeznuli, i kao blogere i kao ljude, jer ako su blogeri sinoć slučajno stekli naviku da za džabe krkaju na ovom okupljanju, onda se bojim da ćemo ubuduće morati da idemo na jedno jedino mesto na svetu gde je to moguće za 1.000 dinara kotizacije – Bor.
BoB: Dan drugi
Suske je delovala odmorno i vedro iako je i ona zaglavila do dva (priča se po čaršiji da je ona najopasnija žena u Boru i Negotinskoj krajini). Rain je delovao isto – nema emocija dok traje organizacija (samo 2 CIJA, izvini Saša, probaću posle da ubacim još neko ). Deda je delovao isto – trolovao je pospane i zasmejavao ih. Doktorka iz transfuziologije je izvadila 19-tu epruvetu krvi budućeg dobrovoljnog davaoca kostne srži, svi Makedonci su falili, jedino kiša i niska temperatura nisu izostali.
Otpratila sam dva predavanja iz oblasti književnosti na blogovima i deo kreativnog pisanja, kada je Bane krenuo da nas propituje (dobili smo i domaći!), uplašila sam se da ću dobiti jedan ili opomenu za nedovoljnu aktivnost ili zanoktice i morala sam da klisnem za Novi Sad. Skipovala sam ručak, kod kuće sam bila u vreme dok su oni još veselo blah-blah u restoranu našeg sponzora čije ime nisam upamtila (ali molim za intervenciju domaćina, — evo ga 3. CIJA mada je u fazonu CIJU), sve u svemu, nekih dobrih tri i po sata nazad.
Pozdrav iz Novog Sada
Ne bez ponosa stojim na čelu onih koji su od prvog susreta u Pančevu insistirali na solidarnom obeležju naših susreta. Međutim, ove godine, predlog Borana da se solidarnost pokaže na prijavljivanju blogera u banku dobrovoljnih davalaca kostne srži, već sam po sebi je vredan poštovanja i divljenja. Činjenica da je 19 blogera dalo krv i prijavilo se u bazu podataka, ne govori o tome da je naša blogerska zajednica solidarna. Govori o tome da je čine Ljudi, i to kakvi. I to pravi razliku u odnosu na naslov iz posta o prvom BO.
Ponosna sam što se poznajemo.
BlogOpen Action Day: NASILJE STOP!
Intelektualci se noću svađaju u mraku.
Primitivan svet mora da pali svetlo da bi mogao da se svađa.
Ima nekih narodnih uvreda koje se ne mogu reći, već samo pokazati.
Wrong!, Duško Radoviću. Wrong! i intelektualcima je pokatkad potrebno da nešto pokažu; da pokažu neku majčinu svojim ženama, da im pokažu nekog boga, svoje mesto, i intelektualcima je ponekad potrebno svetlo da pokažu svojim ženama.
Bez obzira na količinu svetla, neki argumenti se i dalje pokazuju pesnicama u mnogim porodicama, u svim zemljama, na svim kontinentima.
***
Ona mi je ispričala, ne znam zašto meni, nisam joj se nikada pokazala kao dobra prijateljica. Ispričala mi je, jer nije imala nikoga. Jer nije bilo nikoga pred kim se ne bi stidela da to kaže: on ju je pretukao. Tukao je snažno, nemilosrdno, istrajno. Skoro čitav sat. Intelektualac svoju intelektualku. Dvoje uglednih građana.
Otkud mu toliko snage i besa?
Tukao je tiho. Ona je primala udarce još tiše. Udarao je otvorenim dlanovima i tupo, da se ne čuje i da ne ostavlja vidljive tragove. Dovoljno tupo da komšije ne čuju. Da se ne probude deca. Ona je ječala u sebi, takođe da ne čuju deca.
Otkud mu toliko upornosti i besa?
Mislite da je izgledala kao sa plakata nevladinih organizacija koji uzvikuju: Stop nasilju nad ženama? Ne. Nije. Spolja je izgledala kao juče. Iznutra je bila potpuno mrtva.
Ujutru su otišli na posao. Nakon toga, više se nisu pogledali u oči. On zbog besa, ona od stida.
Ona je nastavila da nosi svoj stid i svoju krivicu. On je nastavio da bude besan zato što misli da ga je naterala na to.
Ja, prosto, nisam umela da joj pomognem. Ja joj nikada, zapravo, nisam bila dovoljno dobra prijateljica da bih podnela ovu ispovest. Mogla sam samo da se stidim zajedno sa njom. I da pogledam iz svoga srca kako je jedan deo nje umro. Zauvek.
***
Ako te je tukao, ako te tuče, ako te maltretira verbalno ili fizički, nemoj da se stidiš da kažeš. I zapamti, nisi ti kriva.
Svakoga dana u svetu jedna žena podlegne muževljevom besu. Pre toga je uvek bio dug period njenog stida ili straha da od nekoga zatraži pomoć.
Nasilje nad slabijim/slabijom je nedopustivo. Tvoj stid je uobičajen, ali je izlišan.
Nisi sama, važno je da to znaš. Nisi kriva, važno je da to znaš. Niko nema pravo da te bije, ma kakve ti razloge sutra dao.
Ovde uvek možeš da se javiš, ne samo da se skriješ, već i da potražiš pomoć; na ovim mestima možeš da se ne stidiš nasilja za koje nisi kriva:
- ako si iz Novog Sada ili okoline: Sigurna ženska kuća
- ako si iz Beograda ili okoline: Sigurna ženska kuća
- ako si iz Kragujevca ili okoline: Sigurna ženska kuća
- ako si iz Podgorice ili okoline: Sigurna ženska kuća
***
Deklaracija UN o eliminaciji nasilja nad ženama definiše nasilje kao bilo kakav akt nasilja koje se temelji na rodu, a koji kao posledicu ima, ili je moguće da će imati, fizičku, seksualnu ili psihološku štetu ili patnju žena, uključujući pretnje takvim radnjama, prisilu ili samovoljno lišavanje slobode, bilo u javnom ili privatnom životu.
Novinarstvo u doba urednika?
Jako kasnim u objektivnom vremenu, jer je vest bajata, ali pošto sam je tek juče videla prebirajući po novinama u kući, tek od juče mi je aktuelna.
Rekoh da Zoza može da se odmori, a da se pripremi Građanski.
Malo društvo se skupilo zbog prevaziđenih stvari *
Naišla sam, dakle, na Građanski list (naši medijski sponzori, sećate se?) od 11. novembra i bezmalo se iznenadila odličnim tekstom koji do juče nisam bila videla. Odličan tekst, kažem, ali ko bi ga čitao, kad je naslov (tendeciozno ili slučajno) veliko sranje.
(Link posle, kad sve izbacim iz sebe )
Šta je meni tu odlično? Prvo, novinar je očigledno pažljivo pratio Panel i potrudio se da ne ispusti nijedan bitan detalj, kao i da čitaoce obavesti o suštini diskusije i suštini ova dva medija o kojima se govorilo: novinarstvu i blogu. Tekst je prava lekcija za dobro novinarstvo: ko, gde, šta, zašto, kada i za koga. Banalno, ali tako mora.
Ehej, uz to je novinar Srđan Janjušević očigledno i inteligentan čovek, osim što je dobar novinar. Njegovi usputni komentari su jasni, na mestu i u funkciji izveštavanja.
Šta je tu još jako odlično? Iako je Građanski list bio naš (i Salonov) sponzor, ovo je prvi tekst koji je zaista sponzorski postavljen: srednja strana, kolor, plasirano u glavu, velika fotografija, veliki naslov. Džizs! Koliki naslov!
Mali skup se dosađuje jer sluša sve nešto prevaziđeno *
Za razliku od ostalih tekstova koji su postavljani u dno crno-belih strana, sa strane, u okvire po obodima crno-belih strana kulture među vestice i, uopšte, plasirani manje-više bezveze, kao kada urednik hoće da popuni stranu, tipa, daj šta daš, u ovom gradu se ništa ne događa!
Na primer, jedan od tekstova koji se odnosio na promociju knjige inače omiljenog izdavača ovog lista, omiljenog im Prometeja, pati od nedostatka dobro plasirane informacije u okviru čega je promovisana knjiga, pa je ispalo da je Prometej, potpuno nemotivisano otišao ispred Gradske kafane na Spensu i tamo promovisao neku knjigu.
Idu ljudi izdavači tako, ničim izazvani sednu ispred Gradske kafane na Spensu i, umesto da pojedu ili popiju nešto, iz čista mira vade knjige i promovišu ih. To kaže novinarski tekst. Naravno, uporni i zainteresovani čitalac će saznati na dnu prvog podužeg pasusa da je predmet promocije (knjiga) objavljen upravo za Jesenji salon knjiga i medija, ali ko danas ima vremena da se pažljivo probija kroz novinski tekst koji nije afera?
Čitaocu prvo treba naslov, pa mu treba lid, pa mu treba ilustracija, pa će onda da vidi da li će da čita tekst. A većina izvlači informaciju iz samog naslova, pa tako moja svekrva, čim pročita u novinama VRAĆANJE DUGA PENZIONERIMA?, odmah nam veselo javi će joj država vratiti dug (iako u tekstu piše da za to ne postoji skupštinska saglasnost niti budžetska mogućnost).
Daj, bre, taj naslov već jednom!!!, s pravom viče moj iznervirani čitalac.
Kere laju, karavani prolaze *
U pravu ste, htela sam malo da se pečete, da vrite kao što sam ja, da vrite kao naslov sami, ali sam vas možda samo udavila, no evo: naslov onog odličnog, tačnog i dobro plasiranog teksta je
UZAVRELA DISKUSIJA NA PREVAZIĐENU TEMU
Dakle, ja reči nemam.
Ne može sto vragova da me ubedi da je Zoran Srđan Janjušević napisao odličan tekst u 9 punkta o događaju koji mu je u potpunosti jasan, a da mu potom, sam od sebe, da naslov od 30 punkta, bold, outlined, kao što je ovaj.
Šta to znači? Šta čitaocu u vreme konzumacije brzih, kratkih i jasnih informacija može da kaže ovakav naslov, koji treba da kaže puno?
Ovaj deo novinskog teksta koji, uz fotografiju, mora da bude rečitiji u kontekstu brzine kojom živimo?
Šta samo ime ovog naslova samo kaže?
Prvo ga upozori: Nemoj ovo sranje uopšte da čitaš.
Posle mu kaže: Ovde je reč o budalama koje su se palile na nešto što je davno prevaziđeno.
Potom ga ubeđuje: Ako je nešto prevaziđeno, što se uopšte lože i što bih ja to čitao?
Onda mu šapuće: Kad čuješ Uzavrela diskusija, nemoj molim te da vadiš pištolj.
Onda mu se isceri: Vadi taj pištolj čim čuješ da diskusija vri na prevaziđenu temu.
Potom ga posavetuje: Nešto što je prevaziđeno nije vredno tvog čitalačkog vremena, pređi na Crnu hroniku, tamo bar ima života (uglavnom putem smrti).
Itd. Mogla bih do sutra.
Mislim, kada je tačno tema prevaziđena, da li bi neko mogao da me prosvetli?
Pojavom interneta?
Pojavom prvog bloga?
Ili pojavom urednika?
Možda urednik zna nešto što mi ne znamo? Da je, na primer, on blogovao još davne 1996. godine, ali tajno, da niko ne zna. Da se o blogu i o novinarstvu takođe tajno, govorilo još u doba Jure? Da je raspravu o svim oblicima medija uzavrelo diskutovalo još Jevanđelje po Luki i to u stihu?
Šta je, do sto đavola, prevaziđeno u raspravi o novinarstvu u doba bloga i kada tačno je prevaziđena ta tema?
Zato moram podhitno i javno, doduše, naknadno da amnestiram Zozu, jer je Zoza odličan novinar kojem se potkrala glupa greška koja me je zabavila, ali je Zoza tačno znao o čemu govori, iako smo bili tačno spremni da mu ljuljamo argumente.
A ovde je novinar tačno znao šta je bilo, tačno je izvestio čitaoce o tome a onda je, ja iskreno verujem, tačno urednik dao taj naslov.
Sačuvaj me blože, takvih urednika, kažem, pa tačno da se nikada ne pojavim u rubrici Panorama Građanskog lista, ili možda samo jednom, ali tako da na fotografiji izgledam kao sopstvena mnogo starija rođaka iz provincije.
God saves etidorless blog!
* Fotografije, copyright: Blogowski
Breaking news – nevoljno na mailing listi
Svi koji su bili na BlogOpenu u Novom Sadu, našli su se na mailing listi koju NIJE sastavio niti stavio svima na uvid niko od organizatora BlogOpena.
Ova mailing lista je nastala tako što ste sami dali svoje ime, mail, poneki i broj telefona, devojci iz Kulportera iz Banjaluke, koja je potom sve sabrala i svima dostavila (sećate se onog papira koji je kružio po gledalištu? Nije naš.).
Danas su se putem te liste pronele vesti koje nemaju veze sa akcijom BlogOpena, i bila sam prinuđena da iste pažljivo ali odlučno demantujem, i zbog toga uzvratila pismo celoj listi.
Izvinjavam se svima koji se osećaju zaspamovano zbog ovog slučaja, koji je izvan moći organizatora BlogOpena. Napominjem da su svi mailovi koji su ostavljeni prilikom prijave za BO, uništeni, kao što je i rečeno da će biti.
Predlažem da svi, sinhrono, jednostavno prestanemo da koristimo ovu listu i tako jedni druge lišimo neprijatnosti. Za masovno obaveštavanje još uvek imamo najmoćnije sredstvo – blogove.
O’Mully – O’Jedini (Upd)
Zoza se u svojoj redovnoj kolumni Navigator u najnovijem broju Vremena (administratori, alo, stoji vam datum od pre dva meseca na sajtu, umrla sam od straha da je do BlogOpena ostalo još nešto manje od dva meseca), osvrnuo na svoje učešće na našoj ljupkoj manifestaciji. Inače, čitam Zozu, meni je Zoza sasvim O’k. I meni je Zoran Stanojević – Zoza bio bolji od nekih drugih na BlogOpenu, ali neću da vam kažem zašto, jer bih morala da vas ubijem.
Kolumna nije dostupna onima koji nisu pretplaćeni na celo online izdanje, tako da nemam link, ali neću ni da davim kako je Zoza primetio da je postojao odium na njegove stavove i onda ih je, da im potvrdi čvrstinu, ponovio i u svojoj kolumni. Uglavnom sve, čak i onaj moj fejvorit part: da bloger ne može da bude novinar čak i iz tog prostog razloga jer ne zadovoljava normu da iznad novinara postoji urednik.
Hat medjutim, mene je mnogo više zabavila sledeća opaska koju nismo čuli live. Kaže Zoza u Vremenu:
(…) a poslednji takav slučaj zbio se u Novom Sadu na skupu BlogOpen. Kao što samo ime kaže, radilo se o malom regionalnom kongresu blogera.
Prvo sam se zabrinula da je Zoza na Spensu postao žrtva neke tajne irske terorističke blogerske organizacije koja mu je poturila lažni program na kojem piše da se manifestacija zove BlogO’Mully. Ili BlogO’Small. BlogO’Little? BlogO’Peanut?
Nije moguće da je Zoza slušao šta mu samo ime kaže, a da nije nekako O’bmanut O’nim što mu ime govori!
Pokušala sam da se setim da li sam primetila neke sumnjive osobe u okolini Amfiteatra, ali se sećam jedino da sam primetila da nema mnogo onih koji su se prijavili. A i Zoza mi je delovao sasvim dobro. Stabilno. Nisu ga zastrašivali. Nisu ga prepali. Ali O’nda, O’pet, verujem da O’ni to i ne rade tako. Brutalno.
Potom sam probala da O’dbacim pravac kojim sam krenula. Iz Zozinog teksta znamo da ime samo kaže, i znamo da je ime samo reklo da je to mali regionalni događaj. Ali, da li je O’Zozi neko drugo ime samo reklo to što je reklo? Ipak?
(…) u subotu u Novom Sadu na skupu BlogOpen.
O’ pa Zoza zna ime skupa koje je nastalo od prostog spajanja opštepoznatih značenja reči blog i O’pen! I nije mu ime ovog minuskolnog, mikroskO’pičnog događajčića moglo reći da je reč o malecnoj regionalnoj priredbici, nije Zoza naivan.
A koje ime mu to govori, O’jebote? Imenica subota to ne može stvarno da mu kaže, čak i kad bi Zoza hteo da bude zlonameran. Skup je toliko benigna reč, sve dok ne dođe do skupa nezadovoljnih pripadnika sada već rasformirane jedinice JSO’, što ovde nije bio slučaj.
Novi Sad? Ime Novog Sada bi svakom Beogradocentriku moglo samo da kaže da je reč o nečem malom, majušnom, ovolickom. Nečem tako O’bičnom. Regionalnom, doduše, ali malecnom. Ili makar nečem sigurno mnogo manjem od Najvećeg Regionalnog Skupa Blogera Ikad koji je RTS još O’nomad O’državalo Nikad? Ili nečem manjem u poređenju sa nečim mnogo većim što bi mnogi voleli da O’rganizuju samo da znaju. I da mO’gu.
Zabrazdih na ovom svom ličnom žurnalčiću, O’Jebote, ili, što reče O’Zoza u istom tekstu, izbacih to iz sebe. I šta sad da radim s O’vim što sam izbacila iz sebe, a nije govno?
Nisam novinar i pu-pu-pu daleko bilo. Pa da me drže na crno i plaćaju još crnje. O’ hvala, ali ne, hvala. Been there done that. Nisam ni, što reče Zoza, valjda dovoljno frustrirana pa da tražim da se na mene gleda kao na novinara.
Ja sam, u stvari, ali nemojte nikome da kažete, još veći frustrant - MOLIM da se na mene ne gleda kao na novinara!
A O’pet, nemam ni urednika iznad sebe. (Sram vas bilo!) Nemam ni tu O’bičnu normu koja mora da se zadovolji. Pa da ga O’bjavim, ipak, sama od sebe, ovako lišena bilo kakvih stega? Ili da se stegnem urednikom ili nečim sličnim ako bi moglo da posluži?
O’ yeste O’mali, ali zato i O’ yeste, O’Jedini.
O’de u štampu! O’jebiga, Zozo.
I, Zozo, da ti kažem, samo O’pušteno. Ništa O’lično
***
Upd: Našla sam ovu fantastičnu fotku Marine Filipović, sa otvaranja ovog insignifikantnog i malecnog skupa:
Tako je bilo – subjektivni izveštaj
Q: Da li postoji život izvan bloga?
A: Samo je to relevantno.
Prvi susret sa realnošću imala sam prolaskom pored jednog ogledala u WC-u Spensa, tog prepodneva, 10. novembra. Odlično mesto za materijalni susret same sa sobom: obrve nisam počupala najmanje nedelju dana! Džizs (hi nouz mi), pa šta sam radila nedelju dana?
BlogOpen pri kraju
Bliži se vreme žurke. Pre toga još o blog-ativizmu, ako ne popadamo.
Opširinije sutra, ali već danas – suviše B92 bloga ovde, za moj ukus. I moj prazan stomak.
Koliko da tražim ViP blogu za ovu današnju reklamu?
Važno je drugarstvo
Kartice/ulaznice – upakovane.
MousePadovi – suše se
Blogopedija – štampa se.
WiFi – postavljen.
Razgovor za Građanski list – obavljen.
Gostovanje na Radiju 021 – bilo juče.
Razgovor za Radio 202 – mislim da je bilo ok.
Press release – poslat.
Program – evo, sad ću, pa i ja imam dušu.
A, onda, u 16:00 dolazi fotoreporter Građanskog da me fotografiše. Ne u podne, ne u jedan, ne u dva… nego u četiri.
Ja sam žena u godinama: ujutru izgledam kao uštipak, u podne kao rosa, u četiri kao krpa, a uveče kao Pepeljuga. U ponoć sve nestaje, pa iz početka.
Srećom, pa uvek postoji početak.
Šta ima veze. Važno je drugarstvo Sutra u 18:00 se otvara Salon. Svečano će ga otvoriti Vladislav Bajac.
