Ko?

Iza projekta stoji BlogOpen, odnosno, Tatjana Vehovec (ja) i Marko Herman, sami od sebe. Krivlja sam ja, a Marko ima tu muku da moje zamisli u tehničkom smislu realizuje. Tako i radimo, ja proizvodim ideje, on proizvodi tehnička rešenja.

Iza projekta ne stoji DS, kako nam je na više mesta to prebačeno, niti bilo koja druga politička stranka. Marko i ja, inače, nismo članovi  nijedne stranke. U ovom trenutku poznajem manje od 30% autora objavljenih tekstova, za koje znam da su odgovorni, moralni i preduzimljivi ljudi koji su na razne načine angažovani za opšte dobro ove zemlje. Nemoguće je da vam se ne svide ako biste ih upoznali, bar je to moj utisak.

Niko nam nije projekat naručio, niti je bilo ko pokazao interes da ga finansira. On je tek jedan od 3 celogodišnja projekta koje smo planirali da realizujemo između dva saziva BlogOpena, ali nam nije pošlo za rukom da ostala dva dignemo na noge. Pre svega zato što su to neprofitni projekti, oduzimaju puno vremena, a svakodnevni život ima neke druge zakonitosti.

Druga dva projekta se zovu BlogUp, čime smo hteli da pravimo seriju edukativnih radionica o osnovama bloga, i BlogOn, satelit kojim smo planirali da organizujemo tribine po Srbiji o gorućim temama koje zahvataju i digitalni aktivizam.

Možda je početak života projekta BlogOn upravo označen događajima iz prethodnih nedelju dana i bilo bi dobro da otvorimo jednu panel diskusiju.

Šta

Projekat 365 je trebalo da startuje 1. januara 2011. godine, ali to nismo stigli da realizujemo po planu. Osnovna ideja se bazirala na činjenici da blogerska javnost, pre svega ona koja vodi blogove koji nisu profesionalni ili užestručni nego lični, već ionako dovoljno koristi blogove za odušak — dok kritikuje, analizira, ukazuje, upire prostom, urla na stanje u zemlji, život oko nas, postupke i izjave političara, ministre, lekarske greške, tendere, sudske odluke, mobing, besparicu, siromaštvo…

Pomislili smo da bi platforma koja bi obrnula stvar, pomerila ugao posmatranja u pozitivističkom smeru, mogla da bude dopunski ventil za način razmišljanja kojem većina od nas nije sklona. Kao mali trening uma i duše. Optimizam se uči i zarazan je, mišljenja smo. I neškodljiv. A značajno smanjuje štetu koju objektivno crna stvarnost ostavlja na pojedinca.

Iz ovog projekta je trebalo da nastane digitalna fondacija 365, o čijim ciljevima, strukturi i načinu rada smo iscrpno pisali na sajtu BlogOpena, ali čekajući pravi trenutak da uđemo u registraciju. Sav pravno potreban materijal za registraciju je bio gotov još početkom aprila. Osnivanje fondacije košta 200 evra /advokat/, 15.000 dinara polog, par hiljada za takse, pečat… Nemamo taj novac trenutno.

Podršku za lakšu i potpuno legalnu akviziciju sredstava fondacije nam je odmah ponudio Limundo, a na poziv Veselina Jevrosimovića na sastanak na temu BlogOpena i 365lepihdana, načelno nam je ponuđeno da nam ComTrade obezbedi takođe jedan od načina da brže stižemo do cilja. Obe pomoći su na stand-by poziciji dok se ne steknu objektivni i mogući preduslovi da uđemo u ovako ozbiljan projekat, a ponuđena podrška nije u novcu, već u logistici, što smatramo jako važnim.

Od čega

Cena projekta 365 lepih dana računa se u ceni zakupa domena, 1.600 dinara, sa besplatnim light hostingom u prvoj godini – po politici hosing provajdera. Ovaj iznos plaćen je sa agencije Kolegijum čiji sam ja osnivač. Potpuno bezveze, sada tek vidim, plaćena je  i 300 dinara opcija Whois privacy. To je bilo zato da se izbegne da izgleda kao da je Kolegijum vlasnik domena, samo zato što je u tom trenutku imao sredstava da u ime BlogOpena plati troškove.  Tema koju koristimo je besplatna, Marko ju je malo prilagodio našim potrebama i idejama, besplatno.

Sve ostalo što je uloženo u ovaj projekat je naš rad i vreme, pozivi autorima, podizanje tekstova, ilustrovanje fotografijama sa slobodnim pravima ako autor ne dostavi svoju. Oko svakog teksta ima negde oko 30 minuta posla, ne računajući prethodnu i kasniju komunikaciju urednika i autora.

Zbog noseće ideje da svakog dana bude objavljen drugi tekst drugog autora, briga o ovom projektu čini ga komplikovanim sistemom za održavanje, oduzima dosta vremena i donosi stalne brige i napetost zbog organizacije popunjavanja svakoga dana.

Kako

Prve tekstove smo pronašli tako što smo direktno zvali blogere koje poznajemo. Svi su dobili identičan poziv na mejlove koje smo imali. Imamo jedan šerovan Google doc, i jedan šerovan G-kalendar preko kojeg upravljamo informacijama i planovima.

Kasnije smo se potrudili da putem društvenih mreža nedvosmisleno pozovemo i ostale, sve druge koji nisu dobili lični poziv, navodeći da je projekat otvoren za sve, da pripada svima, po jednom jedinom kriterijumu za tekstove – da šalju pozitivnu ideju o Srbiji ili o svom životu u njoj. Napravljen je i kalendar, za biranje željenih datuma, odnosno, pregled slobodnih dana. Od prvog koncepta, kojim smo želeli da baš pronalazimo ono što je (ipak, uprkos svemu) lepo u Srbiji, tekstovi su ceo eksperiment poveli prema drugoj vrsti posmatranja stvari – iz sebe i ličnog optimizma.

Do sada je jedan tekst odbijen, odmah na početku, jedan samo vraćen na doradu – skraćivanja do predviđene dužine, jedan je imao srednji prst kao ilustraciju – predložili smo zamenu fotografije. Poslednjih dana nas neko, ko se potpisuje kao Neko, zasipa pričama i pesmama koje govore o optimizmu, ali autori toga nisu poznati, te ni takve tekstove ne možemo objaviti.

Iako smo želeli da svi autori budu potpisani punim imenom i prezimenom, dozvolili smo onima koji to nisu hteli – pseudonim i odabrani avatar. Niko od nas iz tzv. uredništva, ne zna ko je osoba koja se potpisuje kao mrziljud, na primer, ali je njegov/njen tekst objavljen.

Portrete svih autora na jednom mestu, možete pronaći na fan stranici 365.

Sajt nije literarna sekcija, niti je BlogOpen književni kružok, tako da ne postoji nikakva selekcija po kriterijumu literarne vrednosti pojedinačnih priloga. Ipak, pristiglo je i nekoliko vrhunskih tekstova.

Zašto

Mislili smo da je očigledno, da neće biti potrebe za objašnjenjem. Ali, evo, možda zato što je potrebno uložiti isti napor da se iz sumorne stvarnosti pronađe neko svetlo, kao i da u svetlu pronađeš mrak.

Slogan

Najviše primedbi smo dobili zbog slogana i reči “forsiranje”, mada niko, sve do Vremena, nije išao tako daleko da tu pronalazi skrivenu i namernu “tamnu stranu” analogije sa nazivom romana Dubravke Ugrešić , “Forsiranje romana reke” i njenim književnim aktivizmom.

“Roman reka” je u formalnom smislu vođenje toka radnje od vremenske tačke a do neke tačke b, a mi smo mislili da je “optimizam reka” dobar način da pokažemo da bismo voleli da to teče, u okviru 365 dana, neprekinutog toka. Kada vojska forsira reku, na primer, ona prelazi reku iako zna da je to opasno, ali to čini strateški s idejom da odnese pobedu, iako zna da je neprijatelj čeka s druge strane. Ne forsiraš reku ako bežiš, već kada se suprotstavljaš.

Neprijatelj napretka Srbije je takođe pesimizam, vreba i s druge strane obale ali i duž celog toka, te ako bismo forsirali optimizam, smatrali smo, možda se ništa grandiozno ne bi promenilo, ali bi neko mogao u sebi da pronađe dodatnu snagu da krene u susret izazovima, a ne da ih pasivno i malodušno trpi.

Izgleda da je smisao ovog slogana uspeo da dopre do manjeg kruga ljudi nego što smo planirali.

Zašto je buknulo?

Smatram da postoje dva moguća razloga zbog kojih je tekst u Vremenu naišao na tako burne i oprečne reakcije. Budući da nisam ni psiholog ni sociolog, sasvim je moguće da grešim.

S jedne strane, autori 365 lepih dana, kao i Marko i ja, bili smo zatečeni da takav jedan kritički osvrt dolazi iz “našeg”  Vremena, a ne nekog medija koji je “prirodni neprijatelj”. Mislim da je tu faktor iznenađenja, zatečenosti i osećaja izneverenosti odigrao veliku ulogu za reakcije koje su usledile.

S druge strane, opet, novinarski tekst je dao dovoljno materijala na osnovu kojeg bi oni, koji se nisu ranije sreli s projektom ili su ga posmatrali samo ovlaš, mogli da se razjare, verujući u ponuđenu novinarsku tezu kao jedino moguću verziju projekta.

Stvoren je jaz.

Svi smo na gubitku, čini mi se.  Možda je i projekat 365 lepih dana ugrožen ružnim rečima i s jedne i s druge i treće strane, netolerancijom koja je iskazivana i napadima na ličnosti, kojima svedočimo. Vreme će pokazati. Ali, uverena sam da sve strane u ovom online sukobu, zastupaju zapravo sličnu filozofiju, bore se za iste stvari i svakako dele istu sudbinu.

Za sve bi bilo bolje da pokažemo malo više razumevanja, malo manje skepse i mnogo više volje za dijalog.

Uloženo je dosta napora da se u nečemu bezazlenom i svakako dobronamernom pronađe nešto loše. Zato treba uložiti isti takav napor da se i u onome što je ispalo loše, pronađe nešto dobro.

Izvolite, recite.

Odgovor u ime 365lepihdana na tekst u Vremenu, objavljen u broju 1062, Reklamersko forsiranje vedrog duha

Čestitam ekipi Vremena što je posvetila veliku i, čini mi se, značajnu pažnju digitalnom aktivizmu domaće Internet zajednice. Mnogo godina je prošlo od kada se ova zajednica, kao koherentna grupa gradila, i radila i uticala na svakodnevni život, uz opšte ignorisanje mejnstrim medija. Ovaj tekst bi mogao da bude kamen međaš za, do juče, paralelnu i više nego ignorisanu stvarnost.

Novinarka nas poziva i proziva da nešto uradimo, i da se manemo elitističkog mlaćenja prazne slame iz fotelje, argumentovano ali i tendenciozno koristeći, za šta stvarno nije potrebno mnogo istraživanja, stanje stvari sa terena. Cvetići sa sajta vs slike gladnih i obespravljenih ljudi, jezivo, u pravu ste. Kafa od 700 dinara vs gubitak posla pred penziju? U pravu ste. Šljapkanje po baricama vs život u žabokrečini? U pravu ste. Ljubav prema sopstvenom jeziku vs poražavajući broj nepismenih? U pravu ste. Plamen ljubavi vs dogorelo do nokata? U pravu ste.

Ali, zašto ste ZAISTA želeli da projekat ličnog optimizma, grupisan na jednom mestu, javnosti sada tako izgleda, izvlačeći ga iz šireg i pravog konteksta.

Zašto ste ZAISTA izrazili toliku skepsu prema više od 60 ljudi koji su se usudili da ipak budu srećni zbog malih stvari?

Vaš kontekst i čvrst koncept kojeg ste se uhvatili, gotovo da bi spočitnuo elitizam i pravo slikaru da slika i pesniku da piše, dok neko u Srbiji nema hleba da jede, ili nekome da se nasmeje, zato što u tom trenutku u Srbiji neko plače.

Evo te elite

Iako nismo ni psiholozi, ni sociolizi, nismo svi ni stručnjaci za komunikacije, PR eksperti, nikakva elita koja pretenduje da bude bogznašta, kako je sve to novinarka želela i u toj želji uspela da predstavi, od naslova do zaključnog paragrafa, omalovažavajući ličnosti autora i namere idejnih tvoraca projekta, mi nismo naneli nikakvu štetu ovoj zemlji. Već smo probali da ličnu štetu pojedinca smanjimo.

Niko ne može da uradi sve. Ali svako može da učini makar ponešto, da život u ovoj zemlji bude manje loše mesto.

Da je novinarka istražila, naišla bi na iscrpan tekst “365lepihdana više od 365lepihželja”. Saznala bi da ekipa okupljena oko BlogOpena planira da iz ovog projekta napravi prvu digitalnu fondaciju čiji cilj je itekako da menja stvarnost. Pre svega talentovane i vredne dece Srbije čiji roditelji nemaju uslove da taj talenat finansijski prate. Saznala bi da će iz prikupljenog fonda te Fondacije biti obezbeđeno 111 đačkih godišnjih stipendija i 55 putovanja naših talentovanih učenika na svetska takmičenja. Da li je to, po novinarkinom ukusu, dovoljno dobro menjanje stvarnosti jedne porodice, koja će godinu dana dobijati (još) jednu prosečnu platu kroz stipendiju za školovanje svog dobrog i vrednog deteta?

Saznala bi (ili jeste saznala ali je prećutala) da će fondacija raditi transparantno, od prvog do poslednjeg dinara, i da će koristiti snagu onlajn zajednice da tu ideju predstavi široj javnosti i obezbedi pažnju medija, donatora, ali i mapiranje stvarnih potreba na terenu, izvan (ali ne i uprkost) institucija sistema socijalne pomoći. Da li to, po novinarkinim visokim kriterijuma, jeste dovoljno dobro da bi se stvarnost učinila boljom?

Evo tog sedenja u fotelji

Da je novinarka istraživala, ali nije, jer bi joj teza teksta pala u vodu, ili jeste, ali je prećutala opet zato što ne bi imala tezu, saznala bi takođe da su organizacija BlogOpen i pojedinačno autori 365lepihdana.rs do sada više puta zasukali rukave:

1. da je 2007. godine osnivala biblioteku u Sigurnoj dečijoj kući i pomogala onlajn vidljivost Sigurne ženske kuće u Novom Sadu,

2. da je iste godine pokretala akciju “David” kojom je traženo od gradskih vlada da ne troše ogromna sredstva na preskupe novogodišnje zabave na trgovima, već da ta sredstava delom usmere na stvarne, egzistencijelne probleme svojih građana,

3. da se ova zajednica organizovano upisivala u donatore kostne srži naredne godine,

4. da je 2010. ova zajednica, odmah po nastanku potrebe, pokrenula akciju “Saglasni” da se iz budžeta za novogodišnje zabave na trgovima iz svojih/naših budžeta delom pomogne razrušeno Kraljevo, što je nekoliko opština u Srbiji i učinilo,

5. da je podržala inicijative drugih članova zajednice u projektu #JaZaKraljevo, kada je prvi put u Srbiji korišćena platforma Ushahidi za mapiranje stvarnih potreba ugroženih područja i pojedinaca,

6. da je podržala incijative drugih članova online zajednice u pozivu mobilnim operaterima da obezbede SMS za pomoć Japanu, kroz pritisak na Twitteru #JaZaJapan,

7. da je podržala pronosom informacije i stvarnom kupovinom majica iz projekta “Majice za Japan”, čiji fond je namenjen pomoći toj zemlji,

8. da je prošlog meseca BlogOpen organizovao humanitarnu akciju PechaKucha – Inspiracija za Japan u Novom Sadu, čime se ovaj grad i ovaj napor u ime Srbije pridružio globalnom projetku više od 400 gradova na svetu koji su učinili isto za podršku Japanu, prikupljajuću tom prilikom i finansijska sredstva.
Da se među autorima “forsiranja optimizma reke” na 365lepihdana, imenom i prezimenom nalaze svi ti ljudi, između ostalih, koji nisu samo lepo pričali i lepo pisali, već su i ranije uzimali stvar u svoje ruke.

I da je to sve činjeno iz sopstvenih resursa, od sopstvenog vremena, iz sopstvenog osećaja za empatiju i stvarne potrebe da se pomogne drugom, bez ikakve reklame i reklamerstva.

Kao pojedinci u zajednici, svako od nas živi od nečeg drugog, ali ne zaboravljajući na druge.

Tako da, uz malo istraživanja – a iz nekog razloga nije ga bilo, ili jeste – ali je onda iz nekog razloga odlučeno da se ta saznanja ignorišu, novinarka bi jako dobro saznala da je ova zajednica više nego jedanput, pokušavala, ponekad i uspevala, da popravlja, ne da izvrće, stvarnost. I da planira da to čini i dalje. Da racionalni pesimizam zameni racionalnim optimizmom.

Tekst i (kon)tekst

Igornisanjem svih gore pobrojanih stvari, novinarka je, za širu publiku koja je ostala uskraćena za pravu sliku, kreirala jedno kritičko mišljenje koje bi stvarno malo ko mogao da ospori: Reklamiraju optimizam, ma gle čuda! Imaju plate, domove i porodicu i primećuju suncokret na vojvođanskim poljima, i plavo nebo iznad Srbije, pa su meni, koji ostadoh bez posla i nemam para ni za hleb ni za pristup internetu, našli da reklamerski forsiraju vedar duh.

Ali, kako ćemo nazvati sve ono što ste sada pročitali i što je čitalac Vremena upravo sada saznao?

Reklamom?

Pravo da vam kažem, niti smo je kada tražili, niti smo je ikada dobili, ni od Vremena, niti bilo kog drugog tradicionalnog medija. I to nas nije sprečavalo da radimo i dalje. Jer nam ne treba reklama da bismo nešto učinili. Radimo to zato što verujemo da svako može da uradi makar nešto, da bi život u ovoj zemlji bio manje vašljivo mesto, kako bi rekao pesimista, ili bolje mesto, kako bi rekao optimista. Ili da glasno kažemo “ono je krofna”, tamo gde vi vidite samo rupu.

To ćemo i dalje činiti, verujući da će nas ubuduće i Vreme u tome povremeno pratiti. Probajte da sa manje skepse zamerate tuđem optimizmu.

Tatjana Vehovec
idejni kreator 365lepihdana.rs
saosnivač i predsedavajuća konferencije BlogOpen
p.s.
Poklanjamo vam za kraj stih iz pesme Mladena Ivanovića, gimanzijalca iz Niša, 50. autora 365lepihdana. Nadam se da ste svesni da ste i njega svojim novinskim tekstom optužili za elitizam i osudili na svoju skepsu. A Srbija bi imala zašto da bude ponosna na njega.

Imam ideju da promenim Srbiju,

ne dam da je neznanjem ubiju!

U pomoć ću pozvаti Dositejа i Vukа,

trebаće mi Teslin um i Alаsovа rukа. (…)

ZATO GRADI NAM ŠKOLE,ODRASLI SRPSKI SVETE!

A MI ĆEMO ZNANJE IZ KNJIGA DA BEREMO,

ZNANJEM DO KOSMOSA DA SE VEREMO!

 

Tatjana Vehovec aka Mooshema, u emisiji Oko, na RTS-u

Mi volimo da pričamo o blogovima, posebno o sebi u ulozi blogera. Da nije tako, ne bismo ni blogovali. Jer, blog je nešto sasvim drugačije od Facebooka ili Twittera. Blogeri će vam to potvrditi.

Hvala Zoranu Stanojeviću, koji je bio sjajan domaćin, i mojim blog-prijateljima, Jeleni i Draganu na vedrom društvu i Miloju na potpori sa strane.

Blog Mooshema, s logoom VEGA medije

Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.

Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.

Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.

Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili  nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.

Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.

Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)

Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe , ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.

Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.

Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.

Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).

Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.

BO danas

Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)

Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim )

BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.

Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.

BO sutra

I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).

BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.

Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.

Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.

Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.

Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.

*fotka na naslovnoj: Blogowski

Prolječe je otpočelo kišom, jutro drugog dana BoBa otpočelo je mamurlukom i kišom, la-la-lala-la. Mamurluk i nije dokazan, fakat, ali pospanost jeste, jer je zabava na zajedničkoj večeri (pun pogodak organizatora!) trajala za neke do dva, za neke do četiri ujutru, što se već sutradan u 10:00 videlo po brojnom stanju u Domu kulture. Za babe kao što je vaša omiljena blogerka veče se završilo u pola jedanaest, glavoboljom koju sam ponela sa sobom iz Novog Sada i bolovima u stomaku koje sam stekla u Boru halapljivo izedajući ručak, tako da tragovi od umora narednog jutra na mom licu nisu bili vidljivi golim okom.

Hat moštmar, što bi rekli Mađari, krenimo hronološki.

Bob: Dan prvi

MVM (Moj voljeni muž) i ja smo stigli u Bor za tri sata i 20 minuta, računajući trenutak kad smo izašli iz stana u Novom Sadu i trenutak kad smo parkirali ispred Doma kulture u Boru, tačno u 11:30, sve po programu. To što je vozio i 180 na sat, ostavimo sada po strani, ne želim da se sećam koje sam sve mehanizme za umirivanje i nasilno i laičko uvođenje u stanje nirvane morala da isprobam, da ne podlegnem osećaju da letimo i da ćemo umesto u Boru završiti drito u crnoj hronici. Everywhere you go, always take the weather with you, mi smo poneli, osim moje glavobolje, i sunce na put.

Imala sam neslužbenu i nepotvrđenu informaciju da će ovogodišnji BoB otvoriti predsednik opštine jer će opština i dati neka sredstva, ali ne i službenu potvrdu o tome, osim “biće u redu, evo u utorak (sledeće nedelje, prim. moo.)”, jer, pretpostavljam da je važniji giga-koncert ocvale i svačije zvezde Zdravka Čolića (a još od akcije David znamo da on neće ni da prdne u vašem gradu za manje od 100.000 evra). Predsednik opštine je izostao na otvaranju, dakle, za razliku od 100-tinjak blogera iz regiona, doktorke iz Zavoda za transfuziju Beograda, lokalnih medija koji su potom to u vestima u 16 javili kao prvu vest i, šta da vam kažem: već na prvi pogled BoB je izgledao kao još jedan uspeh.

Meni je bilo lako: za razliku od prošle godine kada sam poginula, ove godine sam bila gost. Skoro kao počasni. Bar sam se osećala tako, iako su se domaćini potrudili da se svako oseća kao počasni gost. Bravo za Borane. Bravo za sve nas. Program je, … program, susret je i tako radno-prijateljski, tamo su bili ljudi koji su spremni i da nešto rade zbog radosti kasnijeg druženja, tako da se program slobodno može kritikovati i pohvaliti, što ja neću sada uraditi, da bih odmah skočila na radost prijateljskog ručka.

Jbg, izgleda da u Boru mora da se dobro i obilno jede. Predjelo, čorba, glavno jelo čija težina u tanjiru se meri kilogramima, desert, blizina Bugarske preti baklavama. Blah-blah sa dragim ljudima, uvek je dobro uhvatiti trenutak kada možeš i da se ispričaš s ljudima koje znaš samo online, ili samo od prošlog BO. Dok mi se stomak punio hranom i vazduhom (ja sam, verujte mi na reč, učila svog sina da se ne govori punim ustima ni između zalogaja, ali, ljudski je grešiti i ne biti fin), rupica na kaišu je javila znak za uzbunu, glava na kojoj sam nosila još novosadsku glavobolju završila je Bubmarov let i otpočela da bubnja tročetvrtinski tam-tam i morala sam da skipujem jedno predavanje u korist setupa u hotelskoj sobi.

U kasno popodne, na samom kraju prvog dana, iz prvog reda sam pratila predavanje za početnike. Da, da, Vesić se baš potrudio iako sam iskoristila priliku da mu se posle predavanja izjadam da u mom slučaju on previđa neke elementarne rupe, kao što je fakat da dobro vozim auto, ali ne umem da promenim ulje u motoru i to zato što ne znam GDE se to radi, a ne KAKO. Dakle, Vesiću, kažem ja njemu, otvorim haubu (pokaži mi gde) i onda…. ? Mislim da je shvatio poentu, čim je obećao da će biti moj tutor i da će mi razvejati maglu neznanja, strpljivo, putem maila, a ni Novi Sad mu nije daleko. Sad da vam pričam da je u kritičnim momentima predavanja Vesićev asistent, Deda, uvek imao nešto da mi šapne na uvo, izlišno je, znate Dedu.

Kakogod, Borani su, kasnije mi se to javilo, načisto upropastili BlogOpen, kad sam shvatila da su uspeli da organizuju, osim predavača iz inostranstva i zajedničku večeru za svih 100 ljudi, drži-prži švedski sto, trpaj, trpaj, muzka, muzka, kao na svadbi. Sad, recite vi meni, ko će ikada uspeti da ponovi tu magiju, večeru za sto ljudi na račun organizatora? Taj se nije rodio, osim ako se nije rodio u Boru. I tu su nas zeznuli, i kao blogere i kao ljude, jer ako su blogeri sinoć slučajno stekli naviku da za džabe krkaju na ovom okupljanju, onda se bojim da ćemo ubuduće morati da idemo na jedno jedino mesto na svetu gde je to moguće za 1.000 dinara kotizacije – Bor.

BoB: Dan drugi

Suske je delovala odmorno i vedro iako je i ona zaglavila do dva (priča se po čaršiji da je ona najopasnija žena u Boru i Negotinskoj krajini). Rain je delovao isto – nema emocija dok traje organizacija (samo 2 CIJA, izvini Saša, probaću posle da ubacim još neko ). Deda je delovao isto – trolovao je pospane i zasmejavao ih. Doktorka iz transfuziologije je izvadila 19-tu epruvetu krvi budućeg dobrovoljnog davaoca kostne srži, svi Makedonci su falili, jedino kiša i niska temperatura nisu izostali.

Otpratila sam dva predavanja iz oblasti književnosti na blogovima i deo kreativnog pisanja, kada je Bane krenuo da nas propituje (dobili smo i domaći!), uplašila sam se da ću dobiti jedan ili opomenu za nedovoljnu aktivnost ili zanoktice i morala sam da klisnem za Novi Sad. Skipovala sam ručak, kod kuće sam bila u vreme dok su oni još veselo blah-blah u restoranu našeg sponzora čije ime nisam upamtila (ali molim za intervenciju domaćina, — evo ga 3. CIJA mada je u fazonu CIJU), sve u svemu, nekih dobrih tri i po sata nazad.

Pozdrav iz Novog Sada

Ne bez ponosa stojim na čelu onih koji su od prvog susreta u Pančevu insistirali na solidarnom obeležju naših susreta. Međutim, ove godine, predlog Borana da se solidarnost pokaže na prijavljivanju blogera u banku dobrovoljnih davalaca kostne srži, već sam po sebi je vredan poštovanja i divljenja. Činjenica da je 19 blogera dalo krv i prijavilo se u bazu podataka, ne govori o tome da je naša blogerska zajednica solidarna. Govori o tome da je čine Ljudi, i to kakvi. I to pravi razliku u odnosu na naslov iz posta o prvom BO.

Ponosna sam što se poznajemo.