BO juče
Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.
Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.
Stvoren je prvi …

Cilj svakog majstora kenda je da mu um bude miran kao mirna površina vode. Toliko miran da protivnik iz njega ništa ne može da pročita, a ako ne može da ga pročita, gubi bitku. Ponekad čak i ako nije ni započeta. Kendo te uči da ne skrećeš sa svog puta i da se hvataš u koštac sa preprekom. Prvi. Da te niko ne može uhvatiti nespremnog. Uči te da čitaš tuđ um i da pročitaš nameru, pre nego što je tvoj protivnik bude i svestan.

Gugutka. Divna, nežna, sivkasta ptičica nalik golubu, ali mnogo, mnogo krhkija, sa crnim okama uokvirenim belim. Ova naša izgleda i nije neka domaćica. Napravila je svoje šlampavo gnezdo koje joj nikako ne bi prošlo da je to isto pokušala na krošnji drveta. Ovako je, od našeg oluka, dobila temelje, pa je samo napravila malu prostirku i snela dva majušna, bože kako mala, jajeta. Bela.

Beleške po povratku sa najvećeg sajma knjiga na svetu, o gužvi, o predstavljanju Srbije, o Turskoj kao državi gostu i turskim kvartovima, o cenama smeštaja i čizama.

Srećna.
Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).
Pa-pa.