Category Archives: Dobre vesti
Hit&Hot: Тhе кандидат
Na oglas za ličnog sekretara, objavljenog juče, javilo mi se do sada 23 kandidata.
Jedan se, ipak, izdvojio, a ovde u celosti prenosim njegovu kandidaturu (oprema je redakcijska):
Помаже Бог у Христу сестро Србкињо!
На Ваш оглас ти се јављам јер је стигло последње време. Како каже свети Владика Николај Велимировић, са чијим сте делом сто посто упозната, живот није торта са шлагом! Али, можемо да се потрудимо да он постане – ја радом, а ви платом. Па јел тако или није!?
О пословима
О Вега Медији, Колегијуму и Блог Опену знам све, махом из дела Дејана Лучића који је осветлио не само те него и остале анти-српске и хазарске завере тзв. Новог светског поретка и њихових домаћих чланколиза, пришипетљи и слуга, те ми је изузетно драго што и Ви хоћеш да разбуцаш тај брлог анти-ћирилићарства.
Помоћићу ти радо. За плату наравно.
О телефонској комуникацији
Потом Сестро, ја сам и изузетно разговетан. Навикао сам ја да зовем разне људе и јасно им стављам до знања шта о њима мисли Србија. Неке, често, и у пола ноћи – да знају да Синови Србије не спавају, а са пријатељским порукама и саветима да се исправе. За њихово добро. Тако да и ту неће бити проблема.
Ипак, да Ти кажем, да очекујем да ми фирма плаћа крпе за слушалицу или нове бројеве кад нас полиција провали за старе.
О сналажљивости
Што се сналажљивости тиче, не треба да трошим речи да се хвалим. Само ћу ти рећи да сам за време митинга за наше Свето и Распето Косово, док су други индијанци радили амбасаде, ја стратешки радио Најке. Они нека ударају политичким симболима окупације Свете Земље Православне, а ја ћу по економским јер их то највише боли. Па ти види ко је био далековид.
Знам велики број истражних судија, како за малолетничке деликвентне, тако и за ове професионалне, и то само јер сам као политички ангажован Србин на одбрани Србства често био на мети режима Бориса Тадића и содомита из Крунске.
Знам чуваре на јужној трибини стадиона ЈНА, знам неке ликове из интервентне. Одлазим на све трибине на Машински факултет тако да имам везе и у академској заједници.
Страни језици
Што се тиче енглеског, умем брате али нећу. Што да ми се шири Шекспир и не знам тамо ко, кад ми имамо Дучића који је 100 пута бољи. Кад они буду умели да изрецитују „На Газиместану“ и ја ћу њима да кажем „Хелоу“ до тада (дозволи ми да ти цитирам велику Србкињу коју и ти мора да поштујеш – Весну Ривас) – „Католику не дајем ни слику!“ Говорим руски мало да могу Путина да пратим и хоћу да научим да форницирам кеву Америчким завојевачима на либијском.
Модерне комуникације, ђаво их однео
Све алате које си навела за интернет користим, а шта и не користим имам ортака са којим смо на кеца. Са њим и још неким патриотима и патриоткињама водимо групе „Геј је само антисрбу Океј“, „Сви ми који смо да се ЈНА зове Стадион равногорског покрета“, потом „Калабићу млад мајоре“, „Србске рибе су најбоље“, „Тадићу Јудо“ и „Хрват, Шиптар, Балија – препознај их на улици“.
О читању и слободном времену
Читам пуно. Највише литературу као што је поменути владика Николај, Небојша М. Крстић, Радош Калајић, Добрица Ћосић, Дејан Лучић и Др Јован Деретић. То и ти читаш па ћеш препознати квалитет без додатног објашњења.
Често идем у теретану или на стадион. Тамо са ортацима расправљамо о стању Србства и опасностима које га вребају, што такође и ти са својим православним другарицама радиш. Тако да се и ту слажемо.
О филмовима
Омиљени филмови су ми све од Емира Кустурице. А политички се залажем ко свако други здрав и нормалан за белу, сталешку монархију Србску по угледу на Путинову Русију и либијски модел.
О педерима шта има и да мислим. Има доста плина у Русији, Боже здравља, помоћиће им. А и нова колекција Тома Форда је срање, да извинеш на овом србском изразу.
Брачно стање
Ожењен нисам, али гледам да се оженим што пре јер бела куга шиба јер Борис Тадић све то тако служи Новом Светском Поретку.
***
Otkrivam identitet, uz dozvolu kandidata. NJeKaVe Cinik - Tibor Jóna
Studenti iz Srbije i CSR
Društvena odgovornost se više ne maže na hleb. To je uglavnom ono čime se hvale velike korporacije, ali sve više i ono što može da uradi običan čovek bez potrebe da dobije javno priznanje.
Ovo troje studenata iz Srbije, predstavlja našu zemlju na svetskom takmičenju iz tzv. CSR (Corporate Social Responsibility), u organizaciji Societe Generale Banke.
Pogledajte samo jedan njihov predlog – apel da ne skrećemo pogled i ne kukamo, već da preduzmemo nešto kada nismo zadovoljni kako funkcioniše ili izgleda. O tome kako svako može da uradi makar nešto. Dopašće vam se.
Ovakvi mladi su nam potrebni.
A naša deca su konkuretna ako imaju dovoljno poseta blogu, dovoljno šerovanja na FB i Twt i ako dobiju dovoljno klikova na srce koje ćete videti ispod svakog njihovog predloga za bolju društvenu odgovornost.
Podržite ih!
BO – dobri ljudi
BO juče
Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.
Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.
Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.
Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.
Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.
Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)
Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe 
, ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.
Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.
Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.
Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).
Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.
BO danas
Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)
Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim 
)
BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.
Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.
BO sutra
I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).
BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.
Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.
Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.
Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.
Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.
*fotka na naslovnoj: Blogowski
Hajime!
Sklanjam štikle od 10 cm na koje sam se natakarila za posao i odlažem u orman suknjicu na gloh. Odbacujem lažni građanski moral oličen u pogrešnom izboru garderobe za taj poslovni dan i odevam na sebe omiljene kućne pantalone na ljubičasto-žute pruge koje liče na dedin donji deo pidžame. Raspoloženje mi se naglo popravlja, neću danas više nigde da idem iz milih mi gaća na pruge i milog mi doma.
Ali, ići ću, oh, ići ću, lucky me.
Te divne štikle zbog kojih sam na silu odabrala rigidnu odevno-poslovnu kombinaciju zbog koje sam bila nadrkana ceo dan, nisu tema, ali me stalno vuku. Ličila sam na zamenicu direktora nekog manje bitnog sektora u jako bitnoj kompaniji, a zapravo sam se osećala kao prodavačica na odelenju pozamanterije u robnoj kući Beograd. Ono kao.
Otkud mi sad to, nisam htela da verglam o svom odevnom stilu i slično, posebno ne kad ga tako omašim, ali te štikle me podsete na sve moje suprotnosti. Niža sam za 10 cm bez njih, i bosa ću večeras. Na kendo. Poslednji i najveći od svih najluđih izbora koja sam napravila u životu.
Ja, kendoka. Bosa mala, u vrsti s kraja među početnicima (moj muž i dete), daleko od majstora i senseia: Početnici stoje prema ulazu, kažu, da ako neprijatelj navali, prvo se iznuri s početnicima a onda ga majstori dokrajče. Neka bude, ne marim.
Kendo, čoveče! Luda sam za kendom. Za putem mača koji je moj put, tri puta nedeljno, grabim na svom putu, pitaj boga šta piše na tom putokazu. Ni ne pitam se gde ću, samo osećam kako idem i kako napredujem i kako mi to prija.
Sramota je da ja pišem šta je kendo, koga zanima neka googla ili neka pogleda sajt moga kluba, a ja mogu da kažem samo šta je kendo – laički. Kendo je veština a ne sport, čija etimologija je nastala sklopom dve japanske reči i znači put (do) mača (ken), a predstavlja borbenu veštinu između dva samuraja, katanom. U potpunosti napadačka, ali bez bliskog dodira telom sa protivnikom. Možda mi se i to jako dopalo, da se ne češemo i ne stiskamo dok fantaziramo da nešto kao radimo boreći se. Više onako: ja idem svojim putem. Ti ideš svojim. Ako se sretnemo, nijedno od nas se ne sklanja, već bolji prolazi. Borimo se viteški. Poštujemo se. Ako gubimo, zahvaljujemo se protivniku što nam je ukazao na slabe tačke. Ako pobeđujemo, nismo gordi i oholi.
I držim taj šinai u zamenu za katanu, pravo ispred sebe, daleko sam od borbe, još, ali se intimno spremam.
Možda idem ka sebi, ne znam, saznaću. Odmakla sam već dovoljno da ponekad stignem i da uživam, nije da se samo mučim savlađujući pokrete nebrojenim ponavljanjima, kretnje i pravilno držanje šinaia kojim zasecam imaginarnog neprijatelja, derući se iz dubine stomaka, zbog čega posle imam takvo divno osećanje lebdenja u bezbrigi.
Cilj svakog majstora kendoa je da mu um bude miran kao mirna površina vode. Toliko miran da protivnik iz njega ništa ne može da pročita, a ako ne može da ga pročita, gubi bitku. Ponekad čak i ako nije ni započeta. Kendo te uči da ne skrećeš sa svog puta i da se hvataš u koštac sa preprekom. Prvi. Da te niko ne može uhvatiti nespremnog. Uči te da čitaš tuđ um i da pročitaš nameru, pre nego što je tvoj protivnik bude i svestan. Hakama, dugačke široke pantalone u kojima se vežba, upravo su krojene da bi bilo nemoguće pročitati sa tetiva skočnih zglobova svog protivnika koji pokret namerava da načini. Gledaš ga pravo u oči, pa čiji um iza pogleda bude mirniji, taj odnosi i pobedu.
Jednom sam vežbala sa jednom devojkom koja nešto o kendou zna (prvi dan, mislim, alo!). Bila mi je učiteljica za taj put. I zatražila je da je napadam zasekom u glavu (men), iako nije imala svu zaštitnu opremu na sebi (bogu).
Hajde, kaže mi, imam poverenja u tebe. Imala je više poverenja u mene nego ja sama. Krenula sam prema njoj, gledale smo se pravo u oči na tom putu u kojem sam ja napredovala a ona se povlačila i uspela sam da zamahujem svojim oružjem prema njenoj glavi zaustavljajući zasek na milimetar od njene glave. Kosa joj je letela od vetra koji sam pravila šinaiem, i dalje smo se gledale u oči i ja sam, do kraja našeg puta, stekla poverenje u samu sebe. I, u nikada ranije proveravanu samokontrolu. Kontrolisala sam svoj zasek, svoje oružje i svoj pokret, bez straha od objektivnog rizika da bih mogla, malom nesmotrenošću, da je opamprčim posred glave i sručim na zemlju.
Eto, tako radim na sebi i svaki dan napredujem na svom putu prema svemu onome boljem što bih želela da budem: balansirajući svoj duh, um i telo. Kiai mi samo pomaže da se lepo izvičem u sali, da ne moram kod kuće. I svi srećni.
Posle si na posao obuvam svoje štikle i, da me sretneš, ne bi ni pomislio da počinjem da budem vešta sa šinaiem, onako kako sam vešta jezikom. I da još, pride, sve to umem da stavim pod kontrolu.
Najluđi izbor od svih ludih izbora, kažem ti, u koji sam zaljubljena do ušiju. I koji me čini užasno srećnom. Studena je kriva. Ostalo moram sama. 
Porodica
Kad je ona uspela da donese tih par suvih grančica na oluk ispod našeg trpezarijskog prozora, ne znam. Primetili smo je kada je počela da se oglašava u rano jutro, gu-guuu-gu i izgledalo je kao da živi sa nama, pod istim krovom. Potpuno smo se srodili s njom, smenjujemo se na prozoru i ponašamo budalasto.
Gugutka. Divna, nežna, sivkasta ptičica nalik golubu, ali mnogo, mnogo krhkija, sa crnim okama uokvirenim belim. Ova naša izgleda i nije neka domaćica. Napravila je svoje šlampavo gnezdo koje joj nikako ne bi prošlo da je to isto pokušala na krošnji drveta. Ovako je, od našeg oluka, dobila temelje, pa je samo napravila malu prostirku i snela dva majušna, bože kako mala, jajeta. Bela.
Možda nije domaćica, a možda i njen mužjak nije rođeni arhitekta, ali su otac i majka za primer. To što mi znamo da je priroda to tako uredila, da ona leži na tim jajima 16 dana, bez hrane i pića, ne pomaže da ne ludujemo. Eno ga moj muž kako joj baca semenke i mrvice, eno mi ga sin kako niz krov pokušava da joj sipne vodu i eno ja, kako vrištim, napravićeš im poplavu i uništiti kuću! Eno nas one kišne noći kada nas je probudio vetar i užasna kiša kako virimo kroz prozor na njihov skromni dom i brinemo šta je sa porodicom. Čovek stalno zaboravlja da je priroda sve uredila.
S nama je već nedelju dana, družićemo se, valjda, još toliko. Konačno sam saznala da se mužjak i ženka smenjuju, da od večeri do jutra na jajima leži ženka, a od jutra do večeri, mužjak. Kolikogod da sam pratila stanje u našem gugućem komšiluku, nisam uspela da ih uhvatim na smeni. Mada, istina, svako malo nam se učini da nam je košinica oslabila, biće da je tada već tatu zamenila majka.
Sad se plašim da je priroda uredila da će nam otići, kad se mali izlegu. I nadam se da ću biti tada kod kuće – ne samo zato što nikad to nisam videla uživo, kad se mali ptići izlegu, već i zato što su to naše ptice. Ipak se nadam da nećemo toliko zabrazditi i da nećemo stražariti da nam male ne odnesu svrake ili sojke i da nećemo ostvariti prvu ideju da im napravimo nekakvu zaštitu od ostalih ptica i nedajbože mačaka koje bi naše ptiće poželele za obrok.
Mislimo se, ako ova porodica vidi šta smo sve spremni da učinimo za nju, možda će se u narednom ciklusu gneždenja, kad jednom mali ptići odlete u svoj život, vratiti da ponovo sagrade dom kraj našeg doma.
Bože, kakva sreća da je ptičji grip zamenio svinjski. Da li bismo znali da se radujemo ovom dokazu prirode, da je ova porodica prošlog proleća pokušala da se nastani kod nas?
Za sada smo zadovoljni što svinje ne prave gnezda.
Frrrrrrrrrrrr… i prolete
Pokušaj da sveže misli prenesem na blog, vruće od frankfurtskog iskustva, taze i nadahnute, prekinuo je glas razuma iza mojih leđa: Biti u Frankfurtu i pisati blog!? Pa to je bolesno.
Ok.
Sada sam manje nadahnuta, supica je gotova, dve mašine oprane, pripreme za beogradski sajam započete, B92 je izveštavao “Borski slučaj” sasvim korektno — naletim na to kao na prvu informaciju iz zemlje, inače kupim parčiće aktuelnih i bajatih informacija, back to life. Ne umem da razdvojim bitno od nebitnog.
Da li je važno da je na Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvovalo 7000 izlagača iz 100 država, među njima i Srbija, ali i malo dalje, na istom spratu, Kosovo?
Jako sam, ono, kao
Srećna.
Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).
Pa-pa.
Pokaži mi projekat da ti kažem ko si
Iliti: Kako su građani Bora testirali opštinske projekte
Dok se većina blogsfere bavila nekim svojim stvarima, gotovo neopaženo je prošla jedna građanska akcija čije se jezgro otpora dešavalo baš na blogovima, odnosno, pre svega na jednom: Opština Bor, kojeg uređuje naš Rain Dog, a oko kojeg su se okupili građani Bora.
Koliko god da je svojevremeno akcija David bila masovna, ona zapravo, za razliku od borske, predstavlja i primer neuspeha te masovnosti. Za razliku, borska akcija, sa daleko manjim odjekom među građanima izvan Bora, donela je pobedu. Reč je o iznošenju na videlo troškovnika (recept isti istacki!) za još jedan “besplatan” koncert i ovoga puta, verovali ili ne, Zdravka Čolića!
asdf jklč
Sutra opet krećem u školu. Nova torba nije kupljena, poslužiće i stara ovih prvi par dana, dok težina knjiga ne pređe trećinu težine mog sina. Moram li da ponovim koliko mrzim školu, ili se sećate od ranije one moje katarze?
Važno je da polako savladavam svoje nove mašine. Vesić mi je mnogo pomogao, osim što ne znam kako se pravi taj quick launch Dobro je da razumem šta je i koliko mi je to korisno, jedino što. Pusti, Vesiću, nema ništa od mene i Viste. Ta ljubav se ko kanda neće primiti, javi tamo gde treba.
