Nije zgoreg, skoro kao tribute to BO, da se podsetimo početaka, koje pamte sada već samo oni koji su u manjini, jer, srećom po blogosferu i blogu hvala, ona je u protekle tri godine u znatnoj meri osvežena novim ljudima.

Sve je počelo kada je Peđa, na putu ka roditeljskoj kući, poželeo da se sretne sa pojedinim blogerima koje je poznavao samo virtuelno: mnogi će se setiti interne mailing liste u kojoj su stajali pozivi ograničenom krugu ljudi, koja je veoma brzo, zbog oduševljenja blogera, postala javna stvar.

Stvoren je prvi iliti nulti blogerski susret, održan u Pančevu, maja 2007, pod današnjim imenom BlogOpen, kojeg imena je autorski vlasnik Peđa Pušelja aka Blogowski.

Ushićeni uspehom, dobrom radno-prijateljskom atmosferom, i nošeni željom da sretnemo što više ljudi, Peđa i ja smo tokom tog leta razmenili  nekoliko mailova, skype razgovora i nebrojene gTalk linije, zbog moje inicijative da se jesenji sajam knjiga u Novom Sadu obogati jednim velikim blogerskim susretom na velikom mestu.

Ubrzo je registrovan i podignut sajt blogopen.eu, kojem je vlasnik i prvi administrator Marko Herman.

Blogopen 07, photo by: Blogowski (flickr)

Svi smo radili pro bono, naravno, nije bilo neophodno da zovemo ljude da se uključe, blogeri su se nudili sami, i tada je naša blogonessa, Sanja Rastovac aka Aurora Borealis, bila daleko od Peđe , ali jako blizu svim poslovima koji su od nje zahtevali odgovornu brigu o inostranim gostima i, konsekutivno prevođenje.

Za tu priliku je stvoren i danas svima poznati znak BO, koji je radila prva među jednako najboljim dizajnerima koje ima ova zemlja i blogosfera: Jelena Mirković aka etotako, koja je vlasnica autorskih prava na znak.

Tada je sve što treba na engleski u pisanoj formi prevodio Viktor Marković aka Belgraded, a za Borane se sumnjalo da će iznajmiti čitav autobus, koliko je bilo zainteresovanih iz tog kraja.

Naporan program i osnovni koncept rada, koji uključuje i humanitarni profil ovog okupljanja, kao i stvaranje godišnjeg almanaha najboljih tekstova blogosfere pod nazivom Blogopedija, autorsko je vlasništvo moje. (ali ne i sneg koji je neplanirao pao početkom tog novembra).

Tako se zakotrljalo. Tada je bio pozvan i Matt Mullenveg, koji je čak i želeo da dođe, ali zbog razdaljine i kratkog vremena, obećao da će se javiti video-linkom ili snimljenim pozdravom i tako zvanično otvoriti BO u NS. Ništa se nije desilo zahvaljujući njegovim obavezama, ostali su kontakti za neku buduću priliku.

BO danas

Blogopen 07, photo by: Fotomanijak (flickr)

Posmatrajući već dve godine sa strane, ne mogu da ne budem zadovoljna: BO je prerastao jednu podnevnu kafu i postao institucija. Kao dete, napisala sam kod Dede, koje je sazrelo i odvojilo se od svojih roditelja i krenulo svojim putem. I pojelo roditelje, da ponovim tu nemaštovitu analogiju na revoluciju i njenu decu, iako nisam želela da zvuči kao bilo šta loše. Mogu da budem uvređena, kao što su roditelji ponekad uvređeni zato što više nisu potrebni svojoj deci, ali ne mogu a da ne budem ponosna što je dete već sada bolje od svojih roditelja. Ili, makar što je postalo svoje. U ovom slučaju – svačije. (bez dodatnih analogija, molim )

BO je svačiji. Pripada svakome ko je zainteresovan, bilo za organizaciju, bilo za učešće kao publika, bilo za predavanje, bilo za promenu bilo čega. Srećom, BO je i opšte mesto za kvalitetno povezivanje svih onih koji čine regionalnu blogosferu, regionalnu twittosferu i sutra regionalnu ko-zna-čega-sferu ko zna kakvog novog socijalnog medija.

Zato ne budite na kraj srca, voi ch’entrate.

BO sutra

I borski i niški susret dokazuju da je dobro što se BO seli iz grada u grad. Ni net ne poznaje granice, zašto bi ih priznavao blogerski networking. A samo onaj koji putuje zna da je cilj putovanje, a ne destinacija (quote ne znam čiji).

BO se menja i svi koji su se dotakli njega, učestvuju u tim promenama. BO će se i dalje menjati, jedino se, očigledno, neće menjati navika vremenske prognoze: uvek se pokarabasi vreme u vreme BO, ma gde bio.

Računajte na to. I na činjenicu da ćete se prilično namučiti oko sledećeg, ako mislite da možete da organizujete.

Samo oni koji su uzeli učešće u organizaciji jednog ovakvog skupa mogu da znaju koliko je to komplikovan posao. Zahteva dosta novca, jako puno energije i čitavu armiju ljudi spremnu da volontira. Činjenica da se BO seli od grada do grada i da se svake godine neko drugi lati ovog zahtevnog rada, može samo da doprinese kvalitetu ovu manifestacije. Razume se, ne uvek na kratak rok, ali obavezno na dug.

Što se mene tiče, nastavite da kritikujete, uvek i bez ostatka. Ali nemojte da hejtujete. Kritika neće pomoći onima koji su BO upravo priveli kraju, ali će biti dragocena onima koji žele to da naprave sledeći put u svom gradu.

Ako ćete da hejtujete, onda se manite BO-a i obratite se predsednici Skupštine.

*fotka na naslovnoj: Blogowski

Ali, ići ću, oh, ići ću, lucky me.

Te divne štikle zbog kojih sam na silu odabrala rigidnu odevno-poslovnu kombinaciju zbog koje sam bila nadrkana ceo dan, nisu tema, ali me stalno vuku. Ličila sam na zamenicu direktora nekog manje bitnog sektora u jako bitnoj kompaniji, a zapravo sam se osećala kao prodavačica na odelenju pozamanterije u robnoj kući Beograd. Ono kao.

Otkud mi sad to, nisam htela da verglam o svom odevnom stilu i slično, posebno ne kad ga tako omašim, ali te štikle me podsete na sve moje suprotnosti. Niža sam za 10 cm bez njih, i bosa ću večeras. Na kendo. Poslednji i najveći od svih najluđih izbora koja sam napravila u životu.

Ja, kendoka. Bosa mala, u vrsti s kraja među početnicima (moj muž i dete), daleko od majstora i senseia: Početnici stoje prema ulazu, kažu, da ako neprijatelj navali, prvo se iznuri s početnicima a onda ga majstori dokrajče. Neka bude, ne marim.

Kendo, čoveče! Luda sam za kendom. Za putem mača koji je moj put, tri puta nedeljno, grabim na svom putu, pitaj boga šta piše na tom putokazu. Ni ne pitam se gde ću, samo osećam kako idem i kako napredujem i kako mi to prija.

Sramota je da ja pišem šta je kendo, koga zanima neka googla ili neka pogleda sajt moga kluba, a ja mogu da kažem samo šta je kendo – laički. Kendo je veština a ne sport, čija etimologija je nastala sklopom dve japanske reči i znači put (do) mača (ken), a predstavlja borbenu veštinu između dva samuraja, katanom. U potpunosti napadačka, ali bez bliskog dodira telom sa protivnikom. Možda mi se i to jako dopalo, da se ne češemo i ne stiskamo dok fantaziramo da nešto kao radimo boreći se. Više onako: ja idem svojim putem. Ti ideš svojim. Ako se sretnemo, nijedno od nas se ne sklanja, već bolji prolazi. Borimo se viteški. Poštujemo se. Ako gubimo, zahvaljujemo se protivniku što nam je ukazao na slabe tačke. Ako pobeđujemo, nismo gordi i oholi.

I držim taj šinai u zamenu za katanu, pravo ispred sebe, daleko sam od borbe, još, ali se intimno spremam.

Možda idem ka sebi, ne znam, saznaću. Odmakla sam već dovoljno da ponekad stignem i da uživam, nije da se samo mučim savlađujući pokrete nebrojenim ponavljanjima, kretnje i pravilno držanje šinaia kojim zasecam imaginarnog neprijatelja, derući se iz dubine stomaka, zbog čega posle imam takvo divno osećanje lebdenja u bezbrigi.

Cilj svakog majstora kendoa je da mu um bude miran kao mirna površina vode. Toliko miran da protivnik iz njega ništa ne može da pročita, a ako ne može da ga pročita, gubi bitku. Ponekad čak i ako nije ni započeta. Kendo te uči da ne skrećeš sa svog puta i da se hvataš u koštac sa preprekom. Prvi. Da te niko ne može uhvatiti nespremnog. Uči te da čitaš tuđ um i da pročitaš nameru, pre nego što je tvoj protivnik bude i svestan. Hakama, dugačke široke pantalone u kojima se vežba, upravo su krojene da bi bilo nemoguće pročitati sa tetiva skočnih zglobova svog protivnika koji pokret namerava da načini. Gledaš ga pravo u oči, pa čiji um iza pogleda bude mirniji, taj odnosi i pobedu.

Jednom sam vežbala sa jednom devojkom koja nešto o kendou zna (prvi dan, mislim, alo!). Bila mi je učiteljica za taj put. I zatražila je da je napadam zasekom u glavu (men), iako nije imala svu zaštitnu opremu na sebi (bogu).

Hajde, kaže mi, imam poverenja u tebe. Imala je više poverenja u mene nego ja sama. Krenula sam prema njoj, gledale smo se pravo u oči na tom putu u kojem sam ja napredovala a ona se povlačila i uspela sam da zamahujem svojim oružjem prema njenoj glavi zaustavljajući zasek na milimetar od njene glave. Kosa joj je letela od vetra koji sam pravila šinaiem, i dalje smo se gledale u oči i ja sam, do kraja našeg puta, stekla poverenje u samu sebe. I, u nikada ranije proveravanu samokontrolu. Kontrolisala sam svoj zasek, svoje oružje i svoj pokret, bez straha od objektivnog rizika da bih mogla, malom nesmotrenošću, da je opamprčim posred glave i sručim na zemlju.

Eto, tako radim na sebi i svaki dan napredujem na svom putu prema svemu onome boljem što bih želela da budem: balansirajući svoj duh, um i telo. Kiai mi samo pomaže da se lepo izvičem u sali, da ne moram kod kuće. I svi srećni.

Posle si na posao obuvam svoje štikle i, da me sretneš, ne bi ni pomislio da počinjem da budem vešta sa šinaiem, onako kako sam vešta jezikom. I da još, pride, sve to umem da stavim pod kontrolu.

Najluđi izbor od svih ludih izbora, kažem ti, u koji sam zaljubljena do ušiju. I koji me čini užasno srećnom. Studena je kriva. Ostalo moram sama.

Gugutka. Divna, nežna, sivkasta ptičica nalik golubu, ali mnogo, mnogo krhkija, sa crnim okama uokvirenim belim. Ova naša izgleda i nije neka domaćica. Napravila je svoje šlampavo gnezdo koje joj nikako ne bi prošlo da je to isto pokušala na krošnji drveta. Ovako je, od našeg oluka, dobila temelje, pa je samo napravila malu prostirku i snela dva majušna, bože kako mala, jajeta. Bela.

Možda nije domaćica, a možda i njen mužjak nije rođeni arhitekta, ali su otac i  majka za primer. To što mi znamo da je priroda to tako uredila, da ona leži na tim jajima 16 dana, bez hrane i pića, ne pomaže da ne ludujemo. Eno ga moj muž kako joj baca semenke i mrvice, eno mi ga sin kako niz krov pokušava da joj sipne vodu i eno ja, kako vrištim, napravićeš im poplavu i uništiti kuću! Eno nas one kišne noći kada nas je probudio vetar i užasna kiša kako virimo kroz prozor na njihov skromni dom i brinemo šta je sa porodicom. Čovek stalno zaboravlja da je priroda sve uredila.

S nama je već nedelju dana, družićemo se, valjda, još toliko. Konačno sam saznala da se mužjak i ženka smenjuju, da od večeri do jutra na jajima leži ženka, a od jutra do večeri, mužjak. Kolikogod da sam pratila stanje u našem gugućem komšiluku, nisam uspela da ih uhvatim na smeni. Mada, istina, svako malo nam se učini da nam je košinica oslabila, biće da je tada već tatu zamenila majka.

Sad se plašim da je priroda uredila da će nam otići, kad se mali izlegu. I nadam se da ću biti tada kod kuće – ne samo zato što nikad to nisam videla uživo, kad se mali ptići izlegu, već i zato što su to naše ptice. Ipak se nadam da nećemo toliko zabrazditi i da nećemo stražariti da nam male ne odnesu svrake ili sojke i da nećemo ostvariti prvu ideju da im napravimo nekakvu zaštitu od ostalih ptica i nedajbože mačaka koje bi naše ptiće poželele za obrok.

Mislimo se, ako ova porodica vidi šta smo sve spremni da učinimo za nju, možda će se u narednom ciklusu gneždenja, kad jednom mali ptići odlete u svoj život, vratiti da ponovo sagrade dom kraj našeg doma.

Bože, kakva sreća da je ptičji grip zamenio svinjski. Da li bismo znali da se radujemo ovom dokazu prirode, da je ova porodica prošlog proleća pokušala da se nastani kod nas?

Za sada smo zadovoljni što svinje ne prave gnezda.

Ok.

Sada sam manje nadahnuta, supica je gotova, dve mašine oprane, pripreme za beogradski sajam započete, B92 je izveštavao “Borski slučaj” sasvim korektno — naletim na to kao na prvu informaciju iz zemlje, inače kupim parčiće aktuelnih i bajatih informacija, back to life. Ne umem da razdvojim bitno od nebitnog.

Da li je važno da je na Sajmu knjiga u Frankfurtu učestvovalo 7000 izlagača iz 100 država, među njima i Srbija, ali i malo dalje, na istom spratu, Kosovo?

Da je Turska bila država gost sa 400 izlagača i da su turski pisci, njih 20-tak, odbili da prisustvuju svečanom otvaranju iz protesta prema zvaničnoj politici turske vlade koja još uvek cenzuriše literaturu i kažnjava pisce? Da je na Sajmu ipak bio Orhan Pamuk za koga 90% njegovih sunarodnika nikad nije čulo? Da li je bitno da je bio i Paolo Koeljo i da smo jurili s jednog sastanka da napustimo halu pre nego što nagrne svetina da ga vidi? Da je bilo preko 100 izlagačkih štandova od čije maštovitosti nestaje dah? Da se nije moglo hodati između štandova, iako do vikenda sajam nije bio otvoren za obične, već samo profesionalne posetioce i da nije prodavana ni jedna jedina knjiga?

Da li je vredno pomena da mi se stalno u glavi vrtela Radovićeva misao: bolje vrabac u ruci nego Frankfurt na Majni? Da je Frankfurt na Majni preterano lep gradić sa odlično očuvanim starim gradskim jezgrom i fenomenalno uklopljenim neboderima u poslovnom delu grada? Da sam puno pešačila, ne iz ljubavi prema pešačenju, već zbog orijentacije prema poznatim visokim zgradama i krovovima crkava koje su činile da svaka razdaljina izgleda kraća?

Da li vam zvuči zanimljivo da su skoro sve bašte u Frankfurtu grejane i da na svakoj stolici imate ćebe da se ogrnete? Da smo na prevoz S-banom i tramvajem potrošili nešto manje od 50 evra za četiri dana? Da u izlogu nema čizama za manje od 200 evra? Da su cene u Zari, Mangu i Mexxu iste kao u Novom Sadu, jedino je dečija odeća na tim rafovima jefitinija za 20-tak odsto? Da u celom Frankfurtu nisam našla reket Babolat Nadal Junior od 26 inča inaće 35% jeftiniji nego u Novom Sadu?

Da smeštaj u hotelima u Frankfurtu i okolini tokom trajanja sajma poskupljuje za 400%? Da su svi na biciklima? Da su psi u gradskom prevozu, restoranima i velikim robnim kućama normalna pojava? Da je u prostoru oko Hauptbanhova (glavne železničke stanice) sve tursko, osim kurvi, a da ti Turci uopšte ne govore nemački jezik?

Meni je sve to važno i pomalo već maglovito. Od svega bi mogao da nastane post, ali, ko bi imao za to vremena, jednom kada se vratiš u svoju stvarnost?

Vojvodino, dobar dan i dobar Statut. Srbijo, pošto gas?

Idem u Frankfurt, prvi put u životu. Od Nemačke sam i tako videla jedino Dortmund, divnih sedam dana o trošku prve demokratske vlasti u Novom Sadu. I u Dortmundu nema frankfurtskog sajma knjiga, i nije bilo mog muža (on me tada kao moj direktor poslao na put — zato pazite kada imate ljubavnu aferu na poslu, posebno sa šefom, možete da nagrabusite za ceo život ali u tom slučaju i imate ko da vas vodi u Frankfurt i da vam pravi božanstvenu sitnu decu, je l’).

Pa-pa.