Ko?

Iza projekta stoji BlogOpen, odnosno, Tatjana Vehovec (ja) i Marko Herman, sami od sebe. Krivlja sam ja, a Marko ima tu muku da moje zamisli u tehničkom smislu realizuje. Tako i radimo, ja proizvodim ideje, on proizvodi tehnička rešenja.

Iza projekta ne stoji DS, kako nam je na više mesta to prebačeno, niti bilo koja druga politička stranka. Marko i ja, inače, nismo članovi  nijedne stranke. U ovom trenutku poznajem manje od 30% autora objavljenih tekstova, za koje znam da su odgovorni, moralni i preduzimljivi ljudi koji su na razne načine angažovani za opšte dobro ove zemlje. Nemoguće je da vam se ne svide ako biste ih upoznali, bar je to moj utisak.

Niko nam nije projekat naručio, niti je bilo ko pokazao interes da ga finansira. On je tek jedan od 3 celogodišnja projekta koje smo planirali da realizujemo između dva saziva BlogOpena, ali nam nije pošlo za rukom da ostala dva dignemo na noge. Pre svega zato što su to neprofitni projekti, oduzimaju puno vremena, a svakodnevni život ima neke druge zakonitosti.

Druga dva projekta se zovu BlogUp, čime smo hteli da pravimo seriju edukativnih radionica o osnovama bloga, i BlogOn, satelit kojim smo planirali da organizujemo tribine po Srbiji o gorućim temama koje zahvataju i digitalni aktivizam.

Možda je početak života projekta BlogOn upravo označen događajima iz prethodnih nedelju dana i bilo bi dobro da otvorimo jednu panel diskusiju.

Šta

Projekat 365 je trebalo da startuje 1. januara 2011. godine, ali to nismo stigli da realizujemo po planu. Osnovna ideja se bazirala na činjenici da blogerska javnost, pre svega ona koja vodi blogove koji nisu profesionalni ili užestručni nego lični, već ionako dovoljno koristi blogove za odušak — dok kritikuje, analizira, ukazuje, upire prostom, urla na stanje u zemlji, život oko nas, postupke i izjave političara, ministre, lekarske greške, tendere, sudske odluke, mobing, besparicu, siromaštvo…

Pomislili smo da bi platforma koja bi obrnula stvar, pomerila ugao posmatranja u pozitivističkom smeru, mogla da bude dopunski ventil za način razmišljanja kojem većina od nas nije sklona. Kao mali trening uma i duše. Optimizam se uči i zarazan je, mišljenja smo. I neškodljiv. A značajno smanjuje štetu koju objektivno crna stvarnost ostavlja na pojedinca.

Iz ovog projekta je trebalo da nastane digitalna fondacija 365, o čijim ciljevima, strukturi i načinu rada smo iscrpno pisali na sajtu BlogOpena, ali čekajući pravi trenutak da uđemo u registraciju. Sav pravno potreban materijal za registraciju je bio gotov još početkom aprila. Osnivanje fondacije košta 200 evra /advokat/, 15.000 dinara polog, par hiljada za takse, pečat… Nemamo taj novac trenutno.

Podršku za lakšu i potpuno legalnu akviziciju sredstava fondacije nam je odmah ponudio Limundo, a na poziv Veselina Jevrosimovića na sastanak na temu BlogOpena i 365lepihdana, načelno nam je ponuđeno da nam ComTrade obezbedi takođe jedan od načina da brže stižemo do cilja. Obe pomoći su na stand-by poziciji dok se ne steknu objektivni i mogući preduslovi da uđemo u ovako ozbiljan projekat, a ponuđena podrška nije u novcu, već u logistici, što smatramo jako važnim.

Od čega

Cena projekta 365 lepih dana računa se u ceni zakupa domena, 1.600 dinara, sa besplatnim light hostingom u prvoj godini – po politici hosing provajdera. Ovaj iznos plaćen je sa agencije Kolegijum čiji sam ja osnivač. Potpuno bezveze, sada tek vidim, plaćena je  i 300 dinara opcija Whois privacy. To je bilo zato da se izbegne da izgleda kao da je Kolegijum vlasnik domena, samo zato što je u tom trenutku imao sredstava da u ime BlogOpena plati troškove.  Tema koju koristimo je besplatna, Marko ju je malo prilagodio našim potrebama i idejama, besplatno.

Sve ostalo što je uloženo u ovaj projekat je naš rad i vreme, pozivi autorima, podizanje tekstova, ilustrovanje fotografijama sa slobodnim pravima ako autor ne dostavi svoju. Oko svakog teksta ima negde oko 30 minuta posla, ne računajući prethodnu i kasniju komunikaciju urednika i autora.

Zbog noseće ideje da svakog dana bude objavljen drugi tekst drugog autora, briga o ovom projektu čini ga komplikovanim sistemom za održavanje, oduzima dosta vremena i donosi stalne brige i napetost zbog organizacije popunjavanja svakoga dana.

Kako

Prve tekstove smo pronašli tako što smo direktno zvali blogere koje poznajemo. Svi su dobili identičan poziv na mejlove koje smo imali. Imamo jedan šerovan Google doc, i jedan šerovan G-kalendar preko kojeg upravljamo informacijama i planovima.

Kasnije smo se potrudili da putem društvenih mreža nedvosmisleno pozovemo i ostale, sve druge koji nisu dobili lični poziv, navodeći da je projekat otvoren za sve, da pripada svima, po jednom jedinom kriterijumu za tekstove – da šalju pozitivnu ideju o Srbiji ili o svom životu u njoj. Napravljen je i kalendar, za biranje željenih datuma, odnosno, pregled slobodnih dana. Od prvog koncepta, kojim smo želeli da baš pronalazimo ono što je (ipak, uprkos svemu) lepo u Srbiji, tekstovi su ceo eksperiment poveli prema drugoj vrsti posmatranja stvari – iz sebe i ličnog optimizma.

Do sada je jedan tekst odbijen, odmah na početku, jedan samo vraćen na doradu – skraćivanja do predviđene dužine, jedan je imao srednji prst kao ilustraciju – predložili smo zamenu fotografije. Poslednjih dana nas neko, ko se potpisuje kao Neko, zasipa pričama i pesmama koje govore o optimizmu, ali autori toga nisu poznati, te ni takve tekstove ne možemo objaviti.

Iako smo želeli da svi autori budu potpisani punim imenom i prezimenom, dozvolili smo onima koji to nisu hteli – pseudonim i odabrani avatar. Niko od nas iz tzv. uredništva, ne zna ko je osoba koja se potpisuje kao mrziljud, na primer, ali je njegov/njen tekst objavljen.

Portrete svih autora na jednom mestu, možete pronaći na fan stranici 365.

Sajt nije literarna sekcija, niti je BlogOpen književni kružok, tako da ne postoji nikakva selekcija po kriterijumu literarne vrednosti pojedinačnih priloga. Ipak, pristiglo je i nekoliko vrhunskih tekstova.

Zašto

Mislili smo da je očigledno, da neće biti potrebe za objašnjenjem. Ali, evo, možda zato što je potrebno uložiti isti napor da se iz sumorne stvarnosti pronađe neko svetlo, kao i da u svetlu pronađeš mrak.

Slogan

Najviše primedbi smo dobili zbog slogana i reči “forsiranje”, mada niko, sve do Vremena, nije išao tako daleko da tu pronalazi skrivenu i namernu “tamnu stranu” analogije sa nazivom romana Dubravke Ugrešić , “Forsiranje romana reke” i njenim književnim aktivizmom.

“Roman reka” je u formalnom smislu vođenje toka radnje od vremenske tačke a do neke tačke b, a mi smo mislili da je “optimizam reka” dobar način da pokažemo da bismo voleli da to teče, u okviru 365 dana, neprekinutog toka. Kada vojska forsira reku, na primer, ona prelazi reku iako zna da je to opasno, ali to čini strateški s idejom da odnese pobedu, iako zna da je neprijatelj čeka s druge strane. Ne forsiraš reku ako bežiš, već kada se suprotstavljaš.

Neprijatelj napretka Srbije je takođe pesimizam, vreba i s druge strane obale ali i duž celog toka, te ako bismo forsirali optimizam, smatrali smo, možda se ništa grandiozno ne bi promenilo, ali bi neko mogao u sebi da pronađe dodatnu snagu da krene u susret izazovima, a ne da ih pasivno i malodušno trpi.

Izgleda da je smisao ovog slogana uspeo da dopre do manjeg kruga ljudi nego što smo planirali.

Zašto je buknulo?

Smatram da postoje dva moguća razloga zbog kojih je tekst u Vremenu naišao na tako burne i oprečne reakcije. Budući da nisam ni psiholog ni sociolog, sasvim je moguće da grešim.

S jedne strane, autori 365 lepih dana, kao i Marko i ja, bili smo zatečeni da takav jedan kritički osvrt dolazi iz “našeg”  Vremena, a ne nekog medija koji je “prirodni neprijatelj”. Mislim da je tu faktor iznenađenja, zatečenosti i osećaja izneverenosti odigrao veliku ulogu za reakcije koje su usledile.

S druge strane, opet, novinarski tekst je dao dovoljno materijala na osnovu kojeg bi oni, koji se nisu ranije sreli s projektom ili su ga posmatrali samo ovlaš, mogli da se razjare, verujući u ponuđenu novinarsku tezu kao jedino moguću verziju projekta.

Stvoren je jaz.

Svi smo na gubitku, čini mi se.  Možda je i projekat 365 lepih dana ugrožen ružnim rečima i s jedne i s druge i treće strane, netolerancijom koja je iskazivana i napadima na ličnosti, kojima svedočimo. Vreme će pokazati. Ali, uverena sam da sve strane u ovom online sukobu, zastupaju zapravo sličnu filozofiju, bore se za iste stvari i svakako dele istu sudbinu.

Za sve bi bilo bolje da pokažemo malo više razumevanja, malo manje skepse i mnogo više volje za dijalog.

Uloženo je dosta napora da se u nečemu bezazlenom i svakako dobronamernom pronađe nešto loše. Zato treba uložiti isti takav napor da se i u onome što je ispalo loše, pronađe nešto dobro.

Izvolite, recite.

Odgovor u ime 365lepihdana na tekst u Vremenu, objavljen u broju 1062, Reklamersko forsiranje vedrog duha

Čestitam ekipi Vremena što je posvetila veliku i, čini mi se, značajnu pažnju digitalnom aktivizmu domaće Internet zajednice. Mnogo godina je prošlo od kada se ova zajednica, kao koherentna grupa gradila, i radila i uticala na svakodnevni život, uz opšte ignorisanje mejnstrim medija. Ovaj tekst bi mogao da bude kamen međaš za, do juče, paralelnu i više nego ignorisanu stvarnost.

Novinarka nas poziva i proziva da nešto uradimo, i da se manemo elitističkog mlaćenja prazne slame iz fotelje, argumentovano ali i tendenciozno koristeći, za šta stvarno nije potrebno mnogo istraživanja, stanje stvari sa terena. Cvetići sa sajta vs slike gladnih i obespravljenih ljudi, jezivo, u pravu ste. Kafa od 700 dinara vs gubitak posla pred penziju? U pravu ste. Šljapkanje po baricama vs život u žabokrečini? U pravu ste. Ljubav prema sopstvenom jeziku vs poražavajući broj nepismenih? U pravu ste. Plamen ljubavi vs dogorelo do nokata? U pravu ste.

Ali, zašto ste ZAISTA želeli da projekat ličnog optimizma, grupisan na jednom mestu, javnosti sada tako izgleda, izvlačeći ga iz šireg i pravog konteksta.

Zašto ste ZAISTA izrazili toliku skepsu prema više od 60 ljudi koji su se usudili da ipak budu srećni zbog malih stvari?

Vaš kontekst i čvrst koncept kojeg ste se uhvatili, gotovo da bi spočitnuo elitizam i pravo slikaru da slika i pesniku da piše, dok neko u Srbiji nema hleba da jede, ili nekome da se nasmeje, zato što u tom trenutku u Srbiji neko plače.

Evo te elite

Iako nismo ni psiholozi, ni sociolizi, nismo svi ni stručnjaci za komunikacije, PR eksperti, nikakva elita koja pretenduje da bude bogznašta, kako je sve to novinarka želela i u toj želji uspela da predstavi, od naslova do zaključnog paragrafa, omalovažavajući ličnosti autora i namere idejnih tvoraca projekta, mi nismo naneli nikakvu štetu ovoj zemlji. Već smo probali da ličnu štetu pojedinca smanjimo.

Niko ne može da uradi sve. Ali svako može da učini makar ponešto, da život u ovoj zemlji bude manje loše mesto.

Da je novinarka istražila, naišla bi na iscrpan tekst “365lepihdana više od 365lepihželja”. Saznala bi da ekipa okupljena oko BlogOpena planira da iz ovog projekta napravi prvu digitalnu fondaciju čiji cilj je itekako da menja stvarnost. Pre svega talentovane i vredne dece Srbije čiji roditelji nemaju uslove da taj talenat finansijski prate. Saznala bi da će iz prikupljenog fonda te Fondacije biti obezbeđeno 111 đačkih godišnjih stipendija i 55 putovanja naših talentovanih učenika na svetska takmičenja. Da li je to, po novinarkinom ukusu, dovoljno dobro menjanje stvarnosti jedne porodice, koja će godinu dana dobijati (još) jednu prosečnu platu kroz stipendiju za školovanje svog dobrog i vrednog deteta?

Saznala bi (ili jeste saznala ali je prećutala) da će fondacija raditi transparantno, od prvog do poslednjeg dinara, i da će koristiti snagu onlajn zajednice da tu ideju predstavi široj javnosti i obezbedi pažnju medija, donatora, ali i mapiranje stvarnih potreba na terenu, izvan (ali ne i uprkost) institucija sistema socijalne pomoći. Da li to, po novinarkinim visokim kriterijuma, jeste dovoljno dobro da bi se stvarnost učinila boljom?

Evo tog sedenja u fotelji

Da je novinarka istraživala, ali nije, jer bi joj teza teksta pala u vodu, ili jeste, ali je prećutala opet zato što ne bi imala tezu, saznala bi takođe da su organizacija BlogOpen i pojedinačno autori 365lepihdana.rs do sada više puta zasukali rukave:

1. da je 2007. godine osnivala biblioteku u Sigurnoj dečijoj kući i pomogala onlajn vidljivost Sigurne ženske kuće u Novom Sadu,

2. da je iste godine pokretala akciju “David” kojom je traženo od gradskih vlada da ne troše ogromna sredstva na preskupe novogodišnje zabave na trgovima, već da ta sredstava delom usmere na stvarne, egzistencijelne probleme svojih građana,

3. da se ova zajednica organizovano upisivala u donatore kostne srži naredne godine,

4. da je 2010. ova zajednica, odmah po nastanku potrebe, pokrenula akciju “Saglasni” da se iz budžeta za novogodišnje zabave na trgovima iz svojih/naših budžeta delom pomogne razrušeno Kraljevo, što je nekoliko opština u Srbiji i učinilo,

5. da je podržala inicijative drugih članova zajednice u projektu #JaZaKraljevo, kada je prvi put u Srbiji korišćena platforma Ushahidi za mapiranje stvarnih potreba ugroženih područja i pojedinaca,

6. da je podržala incijative drugih članova online zajednice u pozivu mobilnim operaterima da obezbede SMS za pomoć Japanu, kroz pritisak na Twitteru #JaZaJapan,

7. da je podržala pronosom informacije i stvarnom kupovinom majica iz projekta “Majice za Japan”, čiji fond je namenjen pomoći toj zemlji,

8. da je prošlog meseca BlogOpen organizovao humanitarnu akciju PechaKucha – Inspiracija za Japan u Novom Sadu, čime se ovaj grad i ovaj napor u ime Srbije pridružio globalnom projetku više od 400 gradova na svetu koji su učinili isto za podršku Japanu, prikupljajuću tom prilikom i finansijska sredstva.
Da se među autorima “forsiranja optimizma reke” na 365lepihdana, imenom i prezimenom nalaze svi ti ljudi, između ostalih, koji nisu samo lepo pričali i lepo pisali, već su i ranije uzimali stvar u svoje ruke.

I da je to sve činjeno iz sopstvenih resursa, od sopstvenog vremena, iz sopstvenog osećaja za empatiju i stvarne potrebe da se pomogne drugom, bez ikakve reklame i reklamerstva.

Kao pojedinci u zajednici, svako od nas živi od nečeg drugog, ali ne zaboravljajući na druge.

Tako da, uz malo istraživanja – a iz nekog razloga nije ga bilo, ili jeste – ali je onda iz nekog razloga odlučeno da se ta saznanja ignorišu, novinarka bi jako dobro saznala da je ova zajednica više nego jedanput, pokušavala, ponekad i uspevala, da popravlja, ne da izvrće, stvarnost. I da planira da to čini i dalje. Da racionalni pesimizam zameni racionalnim optimizmom.

Tekst i (kon)tekst

Igornisanjem svih gore pobrojanih stvari, novinarka je, za širu publiku koja je ostala uskraćena za pravu sliku, kreirala jedno kritičko mišljenje koje bi stvarno malo ko mogao da ospori: Reklamiraju optimizam, ma gle čuda! Imaju plate, domove i porodicu i primećuju suncokret na vojvođanskim poljima, i plavo nebo iznad Srbije, pa su meni, koji ostadoh bez posla i nemam para ni za hleb ni za pristup internetu, našli da reklamerski forsiraju vedar duh.

Ali, kako ćemo nazvati sve ono što ste sada pročitali i što je čitalac Vremena upravo sada saznao?

Reklamom?

Pravo da vam kažem, niti smo je kada tražili, niti smo je ikada dobili, ni od Vremena, niti bilo kog drugog tradicionalnog medija. I to nas nije sprečavalo da radimo i dalje. Jer nam ne treba reklama da bismo nešto učinili. Radimo to zato što verujemo da svako može da uradi makar nešto, da bi život u ovoj zemlji bio manje vašljivo mesto, kako bi rekao pesimista, ili bolje mesto, kako bi rekao optimista. Ili da glasno kažemo “ono je krofna”, tamo gde vi vidite samo rupu.

To ćemo i dalje činiti, verujući da će nas ubuduće i Vreme u tome povremeno pratiti. Probajte da sa manje skepse zamerate tuđem optimizmu.

Tatjana Vehovec
idejni kreator 365lepihdana.rs
saosnivač i predsedavajuća konferencije BlogOpen
p.s.
Poklanjamo vam za kraj stih iz pesme Mladena Ivanovića, gimanzijalca iz Niša, 50. autora 365lepihdana. Nadam se da ste svesni da ste i njega svojim novinskim tekstom optužili za elitizam i osudili na svoju skepsu. A Srbija bi imala zašto da bude ponosna na njega.

Imam ideju da promenim Srbiju,

ne dam da je neznanjem ubiju!

U pomoć ću pozvаti Dositejа i Vukа,

trebаće mi Teslin um i Alаsovа rukа. (…)

ZATO GRADI NAM ŠKOLE,ODRASLI SRPSKI SVETE!

A MI ĆEMO ZNANJE IZ KNJIGA DA BEREMO,

ZNANJEM DO KOSMOSA DA SE VEREMO!

 

Ovo troje studenata iz Srbije, predstavlja našu zemlju na svetskom takmičenju iz tzv. CSR (Corporate Social Responsibility), u organizaciji Societe Generale Banke.

Pogledajte samo jedan njihov predlog – apel da ne skrećemo pogled i ne kukamo, već da preduzmemo nešto kada nismo zadovoljni kako funkcioniše ili izgleda. O tome kako svako može da uradi makar nešto. Dopašće vam se.

Ovakvi mladi su nam potrebni.

A naša deca su konkuretna ako imaju dovoljno poseta blogu, dovoljno šerovanja na FB i Twt i ako dobiju dovoljno klikova na srce koje ćete videti ispod svakog njihovog predloga za bolju društvenu odgovornost.

Podržite ih!

Veoma mudro, odlučila je da to bude profesionalni blog u kojem će promovisati svoju emisiju “Jovana subotom“. Tako se to radi. Pride, po dobrom običaju online marketinga, tu i je i fan stranica na Facebooku, pa je sad izazivamo da otvori nalog i na Twitteru.

Pogledajte deo mog nastupa (na Jovaninom blogu). Uskoro ćete gledati i druge blogere iz Novog Sada. Već 12. februara, Jasna Kamatović (trejler).

Sastanak, koji se sveo na skraćenice (stručnih termina i pažnje prema klijentu) skreće panju na važnu razliku između prodaje usluga i robe. Roba se vidi, usluga može da bude mačka u džaku.

Zato je važno obratiti pažnju na ove dve stvari u komunikaciji sa klijentom koji treba da kupi uslugu:

1. GOVORI SRPSKI DA TE CEO SVET RAZUME.

Ako prodajete uslugu klijentu, najbolje da govorite tako da vas razume. To što ćete koristiti skraćenice, hmm, možda će imponovati nekoj budali, ali, zar zaista morate da potcenjujete klijenta da biste mu pride uzeli i novac? Ovo se odnosi ne samo na živi razgovor, već i na sadržaj vašeg veb-sajta ili reklamnog flajera:

ne treba vi da budete pametni, već klijent treba da pomisli kako je pametan zato što se odlučuje baš za vas.

Mnogo bolji utisak na potencijalnog klijenta ćete uvek ostaviti ako govorite jednostavnim jezikom, koji će u isto vreme govoriti o vašoj kompetenciji i biti razumljiv vašem sagovorniku. Ako vi razumete o čemu govorite, onda će vaša ideja komunicirati sa sagovornikom.

razgovor s klijentom nije o vama. tema je klijent. pričamo o njemu.

dakle.

ne ja.

ti.

PhP i html stručnjak ili web dizajner ne govore uskostručnim jezikom kada žele da prodaju izradu veb-sajta mesaru. Ne govore doduše ni jezikom klanice i svinjogojstva, ali se trude da koriste jednostavan jezik koji će biti dostupan sagovorniku u onoj u meri u kojoj će on razumeti da mu je veb-sajt neophodan i da je pravi srećnik što ima baš vas.

“Upoznajte naše saradnike. Ovo je naš MMR, ovo je BTL direktor i ovo je naš PR. Na ovom poslu će nam trebati takav MP da odmah dobijemo DRA, znači, idemo u klasično AIDA-u”.

Nije baš bilo tačno ovako, ali tome slično, zamislite samo svog tatu u toj situaciji. Da li bi bio impresioniran? Ili bi rekao, JBG, idem da potrošim pare tamo gde će me ubediti da to uradim?

Komunicirati svoju ideju, svoj posao ili projekat, možete jedino ako govorite svojim rečima. Ili klijentovim rečima. Ukoliko koristite usko-stručnu terminologiju, pa još kroz akronime, vaš kupac može pomisliti da se proseravate. Odnosno, da pojma nemate šta je tema sastanka.

Kao što sam ja juče pomislila.

2. BOLJE DA POSVETITE KLIJENTU 100% PAŽNJE U SAMO 5 MINUTA, NEGO DA MU U CELOM SATU 95% VREMENA ZDUVATE NA PRAZNE PRIČE

Nemojte nikad potceniti klijenta odsustvom volje za njegov slučaj. Nemojte ni slučajno potencijalnom klijentu pričati o nekom drugom poslu koji vam u tom trenutku odvlači pažnju, u tolikoj meri da niste u stanju da budete koncetrisani.

Niste se spremili za sastanak. Postavljajte pitanja. Nemojte pričati, AGAIN, o sebi.

Ako ste tako mislili da ćete povećati svoj značaj u klijentovim očima, grdno ste se prevarili. Delovaćete kao budala i hohštapler. Ako imam pet minuta za tebe, reći ću ti koliko imam vremena i biću tvoja celih pet minuta. Nema prevare. Oboje ćemo znati na čemu smo i možda ćemo se čak i dogovoriti u tih pet minuta na obostrano zadovoljstvo.

Nema malih i velikih klijenata. Bolje da “malom” klijentu uštediš put i vreme i kažeš da nemaš vremena, nego da ga primiš, a onda mu stavljaš do znanja da si umoran od posla sa “velikim”.

Misssim, get a life!

Ovakva komunikacija jedne kompanije prema spolja, ovaj pokušaj prodaje usluge bi se zvao, da skujemo kovanicu na licu mesta, B2C PR s lukom i turšijom. Turšija je tu zbog kiseline.

Rasol, posle. Kad krene glavobolja.