Odmah da kažem u preambuli: Odlučila sam da budem sledbenik Kalendara (veroisposvest – kalendarska), to mi se čini najprihvatljivije, kad već mora nešto da se bude. Evo, kako je do toga došlo.

ČETVRTAK

Država Srbija odlučuje da đaci katoličke veriospovesti mogu da ne idu u školu. Država o tome obaveštava svoje đake preko svojih instrumenata – škola, a ove opet, koriste svoje instrumente – učiteljice i razredne starešine. Država je tako, navodno, poštovala pravo svakog građanina na veroispovest koja nije većinska, na isti način na koji nije poštovala pravo na nepolitičnost insitucija obrazovanja u vreme Kosovo-je-Srbija mitinga: ukazom iz kancelarije Ministra “danas za sutra”.

DRŽAVA (sve preko svojih instrumenata): Svi koji ste katolici, ne morate da idete u školu u (veliki) petak i u (veliki) ponedeljak.

ĐACI, zgledaju se i raduju.

DRŽAVA: Da vidimo, ko je katolik?

ĐACI, neki znaju neki ne.

DRŽAVA (mom sinu, da mu pomogne, jer on ćuti a Država misli da bi morao da se javi): Da li ti slaviš Uskrs?

MOJ SIN (državi): Slavim.

DRŽAVA: Ne moraš u školu.

MOJ SIN: Jupiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!

Nešto kasnije…

SIN (mami): Mi svi koji smo katolički ne idemo sutra u školu.

MAMA (sinu, imajući svoje, najpre u poslovnim planovima zasnovane razloge i slične zajebancije): Ti ćeš, naravno, ići, ja nemam drugo rešenje.

SIN (mami, plačno): Ali učiteljica je rekla da ne moram! NEEEEEĆU u školu!

MAMA (sinu): Onda ćeš sa mnom sutra na posao. (potom, u sebi): Jebem ti Lončara. Je l’ može nekad neki plan od početka godine, mora li sve danas za sutra?

PETAK

Za neke veliki, za mamu i tatu samo petak. Dete u kancelariji. Tata telefonski uživo gostuje na radiju, dete ima da mirno sedi za konferencijskim stolom, crta i ćuti, umesto da je u školi, radi zadatke i graji. Mama pravi neke račune i proračune i zahteva tišinu. Dete propituje svaki čas kad ćemo kući, pa kad ćemo kući. Otac i majka psuju državu i Lončara, ali tako da dete ne čuje.

***

Šta se, u stvari, desilo? Škola je, u ime države, uredno napravila dogovor s detetom od osam i po godina, a da nijednog trenutka nije konsultovala roditelja koji štiti prava deteta. Škola je, u ime države, taj dogovor sa maloletnom decom napravila od danas do sutra, zalazeći, mimo našeg znanja u pravo na našu privatnost. Potom, Škola je, u ime države, propitala svu čudno prezivajuću decu da li slave Uskrs, a potom pojasnila maloletnicima da to samo znači da su oni Katolici i da mogu da idu kući.

U isto vreme, Škola je uredno nastavila da radi novo gradivo, ne obazirući se na odsustvo dece koju je poslala kući, prateći plan i program i pravo na obrazovanje dece koja su prisutna. Takođe, škola će za potrebe pravoslavne dece napraviti čak i dugačak prolećni raspust koji kači i pokriva i veliki petak i veliki ponedeljak i veliki prvi maj, ali zato tada neće predavati ni veliko ni malo gradivo, jer će štititi pravo dece da nemaju gradivo u vreme kada imaju praznik.

Ne bih se ja tu nešto suviše kidala, ne bih se ni obazirala na činjenicu da mi je Država uskratila dva normalna radna dana i da to ima svoju cenu, ne bih se glasno bunila ni što Škola pravi neke dogovore s mojim detetom a da mene o tome ne konsultuje, ne bih čak ni tupila o prozivkama i popisu, da mi nije ozbiljnog gradiva koje se radilo baš na veliki petak i još veći ponedeljak, a koje mi se na

MALI UTORAK I JOŠ MANJU SREDU

(kako odmičeš od velikih dana tako su ovi naredni sve manji i manji, jelte?) pojavljuje u vidu vežbe još za petka i ponedeljka predavanog a u našem slučaju propuštenog gradiva i u obliku uplakanog dečijeg lica sina mog: ja ovo ništa ne razumem.

Pa, normalno da ništa ne razumeš kad nisi bio u školi kad se to baš, gle, radilo.

I tako je Država, na jedan doduše perfidno umiven način, sve hineći da poštuje, zapravo kaznila decu i njihove roditelje koji se prezivaju čudno. Decu, jer su propustila gradivo, roditelje, jer su umesto da rade, bili primorani da čuvaju decu a potom i rade školin posao obrazovanja.

MALA SREDA

Naša učiteljica meni kaže: Mogli ste da zovete nekoga i da prepišete šta smo radili.

Kažem ja našoj učiteljici: Ali ja uopšte nisam htela da moje dete ne ide u školu!

Kaže meni naša učiteljica: Ali ja sam pitala Vaše dete da li je Katolik i da li slavi Uskrs i da li hoće da ide u školu, on je rekao ne.

(Kako čudno)

Nisam rekla našoj učiteljici: Mi smo petkom Aboridžini a ponedeljkom Japanci, nedeljom jedemo slepe miševe i pravoslavce i koga to briga!

Ipak, ostala je pridika: Mogli ste!

!!!!

Rečenica na mestu, osim što nije. Mogla sam, ali nisam mogla.

Mogla sam da još, umesto što radim sa smanjenim efektom, pride zivkam nekatoličku decu i popisujem gradivo koje su prešli, a onda sam još mogla i da uradim posao škole i da mu to gradivo objasnim.

Mogla sam, ali nisam imala kad!

Jer sam morala jednom nogom da čuvam dete, a drugom da obavim posao. A popodne da jednom rukom milujem dete a drugom pokušam da završim još nešto posla od kuće.

Mogla sam, samo što nisam ni htela.

Da je Država mene pitala, ja bih rekla da je Uskrs moja privatna stvar i ako ja pravim uskršnji ručak za svoju porodicu, to nikakve veze nema ni sa jednim petkom ili ponedeljkom, koje god veličine bio, te da shodno tome moje dete, zdravo, ima ići u školu a ne sa mnom u kancelariju.

Mogla sam, da. Jedino što me bolelo baš.

Da Država nije prekršila pravo mog deteta kojim JA štitim njegova prava i pravila s njim dogovore, u tom slučaju bih mogla da odgovorim Državi da ćemo petkom i ponedeljkom, kada smo zdravi, biti na svojim obavezama, a nedeljom ćemo raditi šta god nam padne napamet.

Ili Država planira, već sledeće godine, da proverava da li smo zaista postili na veliki petak?

***

Neki mediji su preneli čestitke Države i njenih eksponenata svim građanima koji slave gregorijanski kalendar.

Mene je to skroz oduševilo. Odlučila sam da ubuduće ipak slavim Kalendar i napravim popis sličnih vernika, sledbenika kalendara. Kalendar ću držati na zidu u trpezariji, u zlatnom ramu – kako dolikuje, ispod nek’ bude sveća a možda i ne, i klanjaću mu se kad god vidim neko slovo, dakle, svaki dan budući da živimo po gregorijanskom kalendaru. Na sledećem popisu, u rubrici veroisposvet, izjasniću se kao Kalendarijanac-Gregorijanac. Potom, zahtevaću da moje dete svaki dan ima praznik i da shodno tome svaki dan može da ne ide u školu, u skladu sa našom verom u Kalendar.

Nego, koji je danas? Ako znaš, širi dalje.

Ova mailing lista je nastala tako što ste sami dali svoje ime, mail, poneki i broj telefona, devojci iz Kulportera iz Banjaluke, koja je potom sve sabrala i svima dostavila (sećate se onog papira koji je kružio po gledalištu? Nije naš.).

Danas su se putem te liste pronele vesti koje nemaju veze sa akcijom BlogOpena, i bila sam prinuđena da iste pažljivo ali odlučno demantujem, i zbog toga uzvratila pismo celoj listi.

Izvinjavam se svima koji se osećaju zaspamovano zbog ovog slučaja, koji je izvan moći organizatora BlogOpena. Napominjem da su svi mailovi koji su ostavljeni prilikom prijave za BO, uništeni, kao što je i rečeno da će biti.

Predlažem da svi, sinhrono, jednostavno prestanemo da koristimo ovu listu i tako jedni druge lišimo neprijatnosti. Za masovno obaveštavanje još uvek imamo najmoćnije sredstvo – blogove.

A: Samo je to relevantno.

Prvi susret sa realnošću imala sam prolaskom pored jednog ogledala u WC-u Spensa, tog prepodneva, 10. novembra. Odlično mesto za materijalni susret same sa sobom: obrve nisam počupala najmanje nedelju dana! Džizs (hi nouz mi), pa šta sam radila nedelju dana?

Shvatih da celu sedmicu nisam imala nikakav kontakt sa životom izvan priprema za BlogOpen, mailovi, programi, lekture i korekture, sletanja i putni pravci, granični prelazi i upozorenja na radare, spiskovi, bedž-ulaznice, probe tehnike, štamparija jedna, štamparija druga, štamparija treća. Ej, Tanja, ja dolazim, Ej, Tanja, samo da javim, neću moći da dođem, Ej Tanja, a kada to u stvari počinje (maj fejvorit), Ej, samo da javim… i samo da pitam. Heeeeej… a obrvice, morske pijavice, kradom se pretvoriše u šipražje.

Valjda niko ne vidi. I valjda ona kamera novinara Hrvatske televizije nije od boljih.

Pozdravni govor nisam baš pripremila. Jesam, u stvari, napisala sam ga kao neki suvisli, negnjavatorski niz podataka koje ne smem da propustim, ali sam ga se u 10:15 odrekla. Džizs! Stojim za pultom i govorim ono što ne piše. Šta ću sad?!

U perifernom vidu mi titra Peđina majica od čije neispravnosti se useravam. Stari skeptik će lako utvrditi da, u stvari, ništa ne radi. Ako se Peđa izvije suviše u stranu, možda će se prekinuti kontakt. Šaljem elektronske molitve u pravcu žica ispod njegove majice i molim se za dugovečnost njegovih baterija.

U prvom redu moj sin i moj otac. Prvi je blog-hejter zahvaljujući mami, drugi je blog-ignorant, pregazilo ga novo vreme još kod pojave prvog mobilnog telefona. Želim da govorim dobro, da impresioniram sina. Želim da njemu pružim satisfakciju za sedmicu u kojoj me nije imao.

Stojim za tom govornicom i nevična javnom govorenju i verbalno regradirana blogovanjem improvizujem i otimam reči između korteksa, koncentracije da ne izgovorim previše ovaj i hma i treme koja me pere pa razbija. Niz slova sa mog govora postaje jedna neupotrebljiva mrlja. Pominjem Peđinu majicu bez ikakve kontrole. Neko se nasmejao, džizs, da li je sve u redu?

Posle se više ničeg ne sećam. Znam da je bio BlogOpen, ali toliko znam o tome. Morate mi reći kako je bilo. Ostale izveštaje ću čitati natenane, kad se malo oporavim i osnažim.

U nedelju ujutru sam počupala obrve i pogledala gomilu veša. Moj muž je sam opeglao košulju u subotu ujutru. – Da li ti smeta što sam to uradio sam? – Jesi? A, u čemu si bio?

Moj sin mi je dao prvi izveštaj – bilo je odvratno.

?

- Svi su ti se smejali zbog pokvarene majice. Osramotila si me.

!

Prebirem po krpama od sećanja na jučerašnji dan. Srećom, uspela sam da uradim sve, ali ne i da platim sopstveni internet. Eto prilike da, neopterećena tuđim utiscima, pokušam da se setim šta je bilo, u kućnom offline okruženju.

Bilo je

da trčim unutra-napolje. Da ne mogu nikoga da nađem kad mi treba. Da nisam stigla da jedem jer me je startovao novinar Blica, ali naš razgovor nigde nije objavio. Da ceo program kasni. Da su pauze jedno veliko sranje. Da nisam dovoljno dobro ili dovoljno jasno delegirala obaveze, pa je bilo da sama donosim vodu govornicima ili da posle na stolu stoji tacna puna prljavih čaša. Pa je bilo da me ljudi pitaju šta je sledeće na redu. Pa da me pitaju kada je Stephanie na redu. Pa da im javim kada počne Stephanie. Pa gde je WC.

Bilo je da nisam uspela da upoznam sve koje sam htela jer nije bilo vremena, ili da potom nisam mogla da sedim sa onima sa kojima sam htela, jer nije bilo mesta.

Ovaj poslednji podatak ću vam ispričati u nešto više detalja: Herman i ja, vukući se poslednji sa Spensa nakon što smo zajedno sa Tamburixom spakovali tehniku, proverili tehniku i sačekali da radnici Spensa preuzmu prostor, dovukli smo se konačno i do Radio kafea i to bez Tamburixa koji je bukvalno otpao i odlučio da ode pravo u krpe.

Za spojenim stolovima sedelo je društvo pristiglo ranije. Mesta se moglo naći, uz malo napora. Međutim, niko se nije pomerio da ih zbijanjem stvori. Pogledala sam u dno dugačkog stola i shvatila da se dodavanjem stolova stvara mesto za nove stolice i krenula tamo. Devojka u tom slobodnom prostoru me je pogledala i rekla: Ne može, ovo je zauzeto za moju drugaricu.

Frankly, osećala sam kao govno. Pogledala sam Hermana i otišli smo u sasvim drugi kraj kafića.

To što mi se plakalo, to je već moja lična stvar. Meni lično ništa od ovoga nije bilo nužno, osim da blog u Srbiji dobije nešto. Ipak, jedno slobodno mesto na kraju dana bi mi prijalo. Zašto sam očekivala da bi neko sa kim ja želim da sednem u trenutku kad mi je potrebno da sednem želeo da sedne samnom… Pa to je samo pitanje rasporeda sedenja…

Ne znam. Subjektivno, stvarno subjetkivno. Oprostite mi, ili nemojte, na ovoj slabosti.

Srećom, ubrzo sam uspela da se opušteno i pametno, sve sedeći (!) isćaskam sa Slovencima, malim Tonijem, preludim Sinišom, pretalentovanim Ivanom, pretoplom Spes... i konačno i prvi put osetim i neku ličnu satisfakciju koja je izvan organizacionih priprema. Izvan bloga, ili makar unutar najkvalitetnijeg ispoljavanja bloga – iskreno, obično, toplo i prijateljski.

Zabavan detalj iz ovog mog subjektivno doživljenog poraza na kraju ne samo prenapornog dana već i prenapornih nedelja koje su mu prethodile, daje sledeća scena: Jedna devojčica koja je sedela tamo gde nije bilo mesta za mene, naišla je kasnije do mog stola da protestuje što se kasnije društvo spontano preselilo tu. Bila je ljutita i prosvjedovala je što je društvo migriralo. Mi smo ostali paf. Ja više od drugih, jer sam znala ono što sam vam sad ispričala.

Službeni izveštaj? Nemam.

Neku evaluaciju, ozbiljnu i nezanimljivu, moraću da spremim za Pokrajinu koja je to finansirala, a pre toga za Udruženje, koje je plasiralo prema nama novac od Pokrajine.

Neke druge delove, ukoliko ih očekujete od mene, mogu da dam na službenom sajtu BlogOpena. Oni bi mogli da sadrže i spisak onih koji su se prijavili, a potom nisu otkazali svoje učešće, ali su sasvim solidan broj ljudi sprečili da se kasnije prijave i dođu. To me još više uverava u ono što me je i Peđa savetao a ja iz svog nemotivisanog obzira odbila, da ovakav događaj ne sme da bude besplatan. Posebno ne ako vam dolazi takva zvezda kao što je Stephanie, a naredni put će skakako biti sve same zvezde. Znam to, jer sam ih zvala i hoće da dođu i srećom nisu uspeli ovog puta. Srećom, jer je sramotno da su se ljudi iz čiste dosade prijavili, a potom se iz čiste obesti nisu odjavili.

Za kraj, prosto, Stefanijin duhoviti recept. Ovo sam ja pre BlogOpena u subotu. Foto: Miloš Miladinović, Građanski list:

A ovo sam isto ja, na After-panelu, foto: Ivan, aka PhotoManijak:

Obrve sam počupala. Kada je Ivan imao tri godine i video me kako to radim, pitao je: Šta to radiš sebi, mama?

Hvala: Peđi, Coceku, Hermanu, Jeleni, Kuhinji, Aurori, Udruženju, Pokrajini, Neobee, Foto-manijaku, Aleksandri, Elzi…

Bez vas ovoga ne bi bilo.

Q’: Ili, da pojednostavim, koliko kilometara možete da pređete, a da se uopšte ne pomerite od tačke A do tačke B?

A: U oba slučaja, odgovor je: neograničeno.

A, evo i kako.

1. Treba ustati pre prvih petlova i ne uraditi ništa. Odnosno,

a) prosuti kafu

b) shvatiti da nema cigareta

c) sresti se s milim licem svog sina zbog kojeg inače ustajete 45 minuta ranije, da ne bi odmah, dok ste još krmeljivi, zanovetao limunadu, doručak i tražio da prepričavate snove.

2. Povesti dete u školu bez torbe jer

a) računate da je dete već dovoljno veliko da samo brine o tome

b) ste dovoljno rasejani bez svojih 45 minuta lične jutarnje samoće.

3. Vratiti se po torbu i hiniti normalnost i uobičajenost.

4. Krenuti u nabavku nigde drugde nego u Metro, ali bez Metro-kartice.

5. Vratiti se kući po jebenu karticu.

6. Staviti karticu negde, tako negde, da ne možete da je nađete kada stignete do Metroa.

7. Potom se vratiti do automobila i izgovarati u sebi molitve da nije ispala negde još kod lifta u vašoj zgradi

8. Kupiti sve po spisku, ali zaboraviti najvažnije, pa psovati sve po spisku.

9. Psujući otići do Merkatora i kupiti ono najvažnije a zaboravljeno u Metrou, nikako ne pobrkati te dve radnje na M, ali u Metro ne poneti račun od prethodnog utorka na osnovu kojeg dobijate 10% popusta ovog utorka, već samo Metro karticu koja vam više ne vredi ništa.

10. Dostojanstveno kupiti u Merkatoru bez popusta preostale artikle, koji su skuplji nego u Metrou, čak i da ste uspeli da ostvarite pravo na popust od 10%.

11. Shvatiti da nema šanse da odete na posao, već odleteti kući i obaviti onih nekoliko poziva koji stoje kao podsetnik zabeležni na papiru.

12. Gde je taj jebeni papir?

13. Napregnuti se i po sećanju napraviti potpuno novu belešku koja treba da liči na staru.

14. Pozivati te brojeve, verujući da ipak nešto radite.

15. Misliti da je dete u školi do 14:15, a ne do 13:30, kako je lepo rečeno još juče.

16. Telefonirati čak i u 13:50 sve do paljenja lampice, koja je zasvetlela simultano sa pozivom jedne majke s kojom ste slučajno jednom razmenili telefone i shvatiti da vam je dete već 20 minuta na školskom dvorištu.

17. Odjuriti po dete ali ga ne naći.

18. Zvati tu majku i shvatiti da ona više ne može da vam pomogne.

19. Trčati okolo po školskom dvorištu bez glave i repa.

20 Po mogućstvu bez kišobrana i u belim pantalonama i beloj lanenoj košulji.

21. I u belim papučama. Držati telefon nesvesno u ruci.

22. Ugledati svoje dete i ljubiti s njim, izvinjavajući se, ali bez objašnjenja, jer ono to još uvek ne može da razume.

23. Uleteti u auto i zaboraviti na mobilni telefon.

24. Doći kući i vedro čatovati s jednim prominentnim blogerom i ovim linkom mu sad povećati posetu .

25. Usput babrati po torbi tražeći mobilni i naći sve, čak i onu ceduljicu nestalu pod tačkom 12, ali ne i mobilni.

26. Prekinuti sve radnje i pozvati dete.

27. Poslati dete do auta da proveri da nije mob na suvozačkom sedištu, gde ostane veoma često.

28. Razgovarati s detetom 5 puta preko interfona, jer nijedno od vas ne zna gde bi telefon mogao da bude ako nije na suvozačkom.

29. Na stepenicama dočekati dete, preuzeti ključeve od kola, pozdraviti se poljupcem i reći, Mama će jednom doći, kad nađe mobilni, a onda se u belim pantalonama i beloj lanenoj košulji i belim papučama sjuriti u kišu.

30. Upaliti auto i krenuti prema školi, prema školskom parkingu, prema školskom dvorištu… i onda na pola puta ugledati da je telefon na najneverovatnijem ali veoma zgodnom mestu, na koje nikada ranije niste pomislili.

31. Vratiti se u dvorište i ne naći mesto, jer su u međuvremenu sva zauzeta.

I ovde ću da završim, na pola ovog svetog dana, jer, ko zna, ako sada ne napravim ručak, na šta sve ovo može da izađe.

p.s. Obavezno, čak i kada nije ovakav dan, održavati u životu e-mail naloge na Gmailu, na serveru gde vam se hostuje sajt i na Eudori koja vam u poslednje vreme trokira, tako da uspešno možete u svemu ovome da gubite svaki dan, čak i ako je funkcionalniji, bar jedan sat dok sve ne izotvarate i neisproveravate.

***

Nagradno pitanje: 

Gde nestade ona osoba od pre deset godina koja je menjala gumu na automobilu i proveravala ulje u motoru, i koja je bušila rupe za gornje elemente u kuhinji, ja pojma nemam. Ako je negde sretnete, javite joj da sam je izgubila i da je tražim.

Ili, još bolje, javite mom mužu, jer se on u tu osobu zaljubio.

A: Puška.

U jednom naseljenom mestu izvan grada, u jednoj istoj ulici, iz dve kuće u roku od jednog sata stigla je identična pretnja upućena deci i njihovim psima: Nemoj sad da napunim pušku i da vas sve pobijem.

Ako vam se čini da je reč o sekvenci iz nekog kaubojskog filma ili da je to početak nekog lošeg stripa, loše vam se čini jer – nije. Ovo, doduše, nisam videla ovim očima, ali sam čula ovim ušima i te noći sam sanjala loše snove. A kako je deci, to ćemo tek da vidimo.

I to je sve uspavanka za mirnu savest, u odnosu na masakr koji je “povučeni i čudni mladić” iz Novih Banovaca počinio iz nekog svog suludo skrenutog mentalnog i psihičkog stausa, kojeg su mediji zdušno nazvali: sektaš.

Nije li epizodica iz mirnog sremskog vikend-naselja s početka teksta, tek najobičnija priča za malu decu u odnosu na flipnuće onog povratnika s ratišta koji je nadomak Negotina nasumice poubijao devetoro ljudi?

Za ludake sa početka teksta ne treba trošiti reči: Građani Srbije su naoružani kao da će sutra početi rat i kao da nikada nije bio mir. Negotinac, takođe, povratnik s ratišta bez penzije i budućnosti, nosi svoje razloge za okidač koji završio kao krvavi pir.

Međutim, masakr u Banovcima, koji podseća na zaum nekog pisca kriminilastičkih romana koji u trenutku kad mu presušuje inspiracija poseže za jeftinim brutalnostima, neobično, ali jaaaako neobično podseća na jednu dokumentarnu emisiju sa Explorera koju sam fascinirano gledala pre neki dan, u dnevnom terminu (taj jebeni Explorer je odmah leteo na neko nepoznato i teško pristupačno mesto iza 50-tog kanala), baš oko ručka, u kojoj je jedan frajer, slovenska duša baš kao i naš Žak iz Banovaca, pozvao (sic!) svog najboljeg druga (sic!) da gledaju neki film (sic!), a onda ga ubio sa 48 udaraca u glavu i unakazio postmortalnom dekapitacijom.

Zašto?

Nešto mu je javilo da to uradi.

Posle se setio da mu je javio Drakula. A naš Žak iz Banovaca, koji je pozvao (sic?) svog nekada najboljeg druga (sic?) da gledaju film (sic?), a mučeni drug je u kasno popodne poveo i svog četvorogodišnjeg sestrića, imao je baš neke knjige o Drakuli u svojoj kući sa uvek spuštenim roletnama, iz koje se nikada nije čulo ništa čudno iako postoji sumnja da se valjala droga. A emisija o tipu koji je imao direktan, vertikalan ili horizontalan kontakt s Drakulom, je baš emitovana pre neki dan u lepom porodičnom terminu, tamo negde iz 15 časova.

Možda, kažem, samo možda, se neka paralela može povući iz toga.

Paralela koju, međutim, vuče sada naš na šubaru ošišani i preelokventni ministar policije, Jočić, da je reč o sekti i da valja obratiti pažnju na sektaše, meni smrdi na obračun iz kojeg će se, sa sporednog puta, konačno i Srpska pravoslavna crkva obračunati sa konkurencijom, zločini će dobiti neka svoja viša opravdanja i razloge utemeljene u nekoj drugoj adresi ili priručniku, a odvratna tvar koja se kupuje na trafici a nisu novine već preispoljno đubre – Kurir, moći će da izvlači i neke zaključke o blizini kuće našega Žaka i kuće u kojoj je jedno vreme živeo Čedomir Jovanović i u tom, neiminovanim komšijama osvedočenom prijateljstvu, potraži neke tajne veze,

ali niko,

i ponovo niko neće pomisliti da je zdravlje cele nacije ozbiljno ugroženo i da je za ubistvo dece i njihovih pasa s početka priče, potreban samo jedan neraspoložen komšija koji je na vreme napunio pušku.