Category Archives: Featured
365 lepih dana, ko, šta, od čega, kako, zašto
Burna rasprava koja ne jenjava ni nakon tri dana čuda, koliko je procenjeno da jedno čudo može da traje, obavezuje me samo da ostavimo nekoliko konkretnih odgovora na primedbe, insinuacije i ideje o mogućim zaleđinama i namerama projekta 365 lepih dana. Pa da redom otklanjamo nejasnoće i pokušamo da ostvarimo dijalog, u kojem se ne moramo slagati, ali posle kojeg ćemo svi izaći pametniji, a ne ispovređivani i izvređani.
6. februar
Propustila sam da obeležim 6. februar, mnogostruki rođendan u mom životu.
6. februar – rođendan moje omiljene tetke.
Draga tetka Branka, ovo je prvi put u mom životu da sam zaboravila tvoj rođendan. Još od dana kada si me čuvala u prvom razredu, od dana kada sam ti izgubila sat u pesku, od dana kada sam bežala iz tvoje kuće zato što je teča voleo da me šiša na mušku frizuru i zato što si nosila narukvice moje mame, nikada, nikada nisam propustila da te nazovem 6. februara.
Valjda si znala i bez toga da te volim i da si oduvek bila i bićeš moja omiljena tetka, na svetu celom.
6. februar – rođendan moje omiljene kume.
Draga Nado, ovo nije prvi put da ti se nisam javila na dan rođendana, ali je svakako prvi put da se toga uopšte nisam setila. Da si tu, verovatno bi već znala i razumela kakav mi je to bio dan, ali pošto mi nisi tu već godinama (decenijama), ne možeš ni znati. A to i nije opravdanje, nikakvo, osim što sigurno znaš da te volim i da je čarobno to što ti je moja omiljena tetka bila učiteljica.
Da si tu, možda bismo otišle da prošetamo Kejom, tamo gde smo se upoznale i tamo gde sam prvi put pomislila koliko si samo neodoljivo luda jedna. I kako sam samo danas ponosna na tebe, na tvoj sitan grafički vez, tvoja velika i divna četiri sina i sve to što si (p)ostala i sve ono što imamo u našoj zajedničkoj istoriji.
6. februar – moj drugi rođendan.
6. februara 1977. godine u Rijeci sam podvrgnuta ozbiljnoj rekonstruktivnoj operaciji urođene anomalije bubrega, neke anatomske zajebancije kakva se nalazi jednom na 100-tinjak miliona slučajeva. Operisao me je prof. dr Francišković, čovek koji je prvi u SFRJ i ovom delu Evrope uradio transplantaciju bubrega. Operacija je trajala 8 sati i u medicinskim krugovima predstavlja studiju slučaja.
Moja lična studija slučaja kaže da sam danas, 34 godine kasnije, zdrava i prava, smatram da je taj čovek uradio vraški dobar posao i spasao mi život, ili me bar lišio dijalize.
Doktore, 6. februar je dan koji slavimo kao moj drugi rođendan. Hvala vam, od jednog srca i oba bubrega, za moj život.
6. februar – Mooshemin četvrti rođendan.
Na taj dan, pre četiri godine, napisala sam post Evo ti grba, u omiljenoj kategoriji Paket za preživljavanje i tako je rođena Mooshema. Ona je nekakav moj treći rođendan. Omogućila mi je da upoznam sjajne ljude koji će mi postati veliki prijatelji, veliki poslovni saradnici, veliki klijenti i veliki saradnici.
Mooshema je dala dodatni kvalitet mom profesionalnom i privatnom životu. Budući da je iz nje rođen BlogOpen, pa Kolegijum sa učionicom, pa 365lepihdana, da pobrojim samo neke, Mooshema mi neće zameriti što sam je stavila u drugi plan.
6. februar – jedan poseban dan.
Toga dana, 6. februara 2011. na koji je bilo toliko rođendana koje sam zaboravila, zbio se i jedan važan događaj u mom ličnom životu. Budući da će to biti, verujem, još jedan rođendan koji ću slaviti, valjda će mi svi gore pomenuti slavljenici progledati kroz prste.
Nemoj neko dete da mi dira
U porodici sam ona koja je najstrpljivija. Možda i najizdržljivija na spoljne faktore.
Nije da ne flipnem ponekad, ali istina je da mirno podnosim udarce usmerene na mene me, ili muža mi. Mislim, mogu da stojim mirno, primim udarac, i onda mirno odem da sredim kuhinju. Kao da sam nauljena, pa udarac sklizne s mene da bih na miru mogla da se bavim nekim važnijim stvarima od tih usputnih udaraca i prca.
Ali.
Ali.
Ali. Samo nemoj dete da mi pipneš!
To niti praštam, niti zaboravljam. Takva sam. Jednostavno, to ne može.
Još uvek se iz sna prenem zbog nekog neprijatnog događaja od pre tri godine iz škole. Setim se te situacije i samo mi se zavrti u stomaku, ustanem i više ne mogu da spavam. Prebirem po svakoj sitnici iz tog događaja kao da se juče desio i osećam da bih sad mogla da skočim i odjurim do škole i zaurlavam po hodnicima.
O, da. To je bilo onda kada sam naredila psihološkinji da se ima uzdržati od svakog budućeg kontakta s mojim detetom. Rekla sam joj da je nekompetentna. Nikada nisam propustila priliku da ponovim da je nekompetentna. Jer je napravila jednu proceduralnu grešku zbog koje je stradalo moje dete.
Ili: Kad god vidim onu jednu ženu, uredno joj se javim, ali više ne vidim nju, već samo ono što izgovara mom detetu, tamo na moru pre tri godine.
Ili. Kad god čujem za ono dvoje, setim se kako su otišli poslednji put i kako su se pre toga poneli prema mom detetu.
Nema toga puno. Jedino što je zapečaćeno.
Tako ti je to. Sa mnom moš da grešiš koliko hoćeš, ja ću to već nekako prevazići. I kafu ćemo piti. Nakon godinu dana se više toga neću ni sećati. Ali nemoj da mi praviš greške s detetom. Nisam u stanju to da prevaziđem. Nikada.
Jer, dirneš li mi dete učiniće ti se da nisam lepo vaspitana osoba. I neću ti se svideti.
Razumete? Ili ne?
Baš me briga.
Ja sam ti policija, bre!
Ispričaću vam jednu moto-priču.
Prošlog leta, u povratku autom sa Iriškog venca, muž i ja smo negde usput jedva izbegli motor koji nam je velikom brzinom dolazio u susret u trenutku kada smo na mestu gde je bilo dozvoljeno, preticali vozilo.
Motor se bukvalno stvorio pred nama zbog svoje velike brzine i, takođe obilazeći vozilo u svojoj traci, doleteo nam u susret. Da ne analiziram da li smo mogli svoje preticanje da odložimo, nije važno, ništa se nije desilo, muž je uspeo da izbegne motor, međutim, motorista je odlučio da ne izbegne nas.
Nekoliko stotina metara dalje, vozeći se prema Novom Sadu, ugledali smo motor koji nas vija, sustiže i vozeći paralelno s nama, vozač počinje da šutira desnom nogom vrata našeg automobila i pokazuje rukom da stanemo.
Počela sam da vrištim, jebešga, i da vadim telefon da pozovem policiju. Paralelna vožnja sa nama i pretnje su trajale nekoliko narednih desetina metara, dok sam ja bezuspešno pokušavala da otipkam 92 na tastaturi, a moj muž spustio prozor i zapretio policijom. Vozač motora je odvratio “Ja sam ti policija, bre, zaustavi auto!”.
Muž je hteo da stane ali je bio ometen mojom vriskom i paničnim urlanjem “Nemoj da nas ubije ludak!”, “Nemoj da se ne vratimo detetu!” i slično, dok moj muž konačno ipak nije pokazao nameru da stane, kada je i motorista reterirao i stao pre nas, malo iza, sišao s motora, i s bezbedne udaljenosti uzeo kamenice i počeo da gađa naše vozilo.
U to sam i dobila policiju, u panici nisam mogla ni da izgovorim gde se nalazimo, jednostavno nisam ni znala gde se nalazimo, dala sam telefon mužu, motorista je već bio otišao nazad prema Vencu, muž je konstatovao da nije mogao ništa od moje panike, policajac se složio: “Kako neće biti u panici? Bolje idite kući i zaboravite taj događaj. Budite srećni što ste ostali živi.”
Kad ti policija kaže, budite srećni što ste ostali živi.
Danima sam razmišljala o tome, kako je za tragediju potrebno malo. Samo smo otišli da se rashladimo na Vencu toplog letnjeg dana, klisnuli s posla, i mogli smo, da je ludak imao pištolj, na primer, više nikada da se ne vratimo svom detetu.
Jer, on mi je policija, bre!
Da li je u ovom događaju važno što je ludak motoraš? Meni jeste.
Tri mala saveta šta da izbegavate kad pišete
Međutim, neke stvari stvarno možete i sami. Da objavite kratku najavnu vest za neki događaj, tada i tada, tamo i tamo u toliko i toliko, ko – šta – gde – kada… Ili da otpišete da ćete doći ili da ste sprečeni “zbog ranije preuzetih obaveza” (uvek se pitam ko je PRVI smislio ovu frazu koja se tako dobro primila).
Napišite nešto i sami, ali najbolje da ne pravite ove greške:
1. Sa početkom.
Ako pozivate klijente i kupce na zajedničko pečenje kestenja i želite da svi dođu pre nego što se vatra raspalli – u 6, na primer, nemojte najaviti da će kestenje da se peče SA POČETKOM U 6.
Recite jednostavno, Pečemo kestenje od 6, ili raspaljujemo vatru i očekujemo vas u 6 .
Da će se nešto dogoditi “sa početkom” bukvalno znači da će, pored vas i još nekoliko ljudi, biti prisutan i (gospodin) Početak. Početka će biti, kao i kraja, blago gostima, oni mogu da krenu kad hoće.
2. Pismeno obraćanje.
Nemojte, molim vas! Pa, podrazumeva se da ste pismeni, makar toliko da možete da napišete nekoliko pismenih redova i da se ne potpisujete palcem. Kada se nekom obratite pisanjem a ne govorom, to će biti NAPISMENO , a verovatno i PISMENO.
Obraćajte se pisanim putem (ako baš morate putem) ili, još bolje, napismeno. I ispašćete pismeni.
3. Vi i vi.
Poštovani gospodine Mučižabiću, Vi ste obična budala.
Ali,
Dobrodošli na vesele veb-stranice naše kompanije, kojima želimo da vas ubedimo da smo jako lepi i pametni.
Razlika je vidljiva iz aviona. Ako se obraćate konkretnoj osobi, njoj ćete i persirati. Gospođo Vehovec, neobično lepo Vam stoji tamnija kosa.
Ali. Naš frizerski salon ne može da vam promeni život, ali može vašu boju kose.
Dakle, ali.
Ako se u svojoj brošuri, flajeru, veb-sajtu, gde bilo, obraćate svom nepoznatom čitaocu, a biće ih više od jednog sigurno, koristite oblik množine, a ne persiranje. Uspešno ste se registrovali, želimo vam prijatne trenutke u smapovima kojima ćemo vas od sada obasipati.
***
Za sada samo tri saveta, a vi kako hoćete.
[objavljeno milošću Kolegijuma]
Manifest za boljeg čoveka
@llevo3 said:
Recite svojoj deci:
– Ova muzika je loša
– Ove emisije su bezveze
– Oni ne vole životinje
– Oni ne vole svoju decu
– Oni su lopovi i ići će u zatvor
– Oni su ubice i ići će u zatvor
– Ti znaš da je cvet lep
– Ti voliš svoju kucu i macu
– Ti voliš svoje drugare i učiteljicu
– Ti voliš našu planetu
– Ti si srećan,
pa će možda jednog dana i od ove naše države biti nešto.
Otkrivanje rupe na saksiji
Ovako je, navodno, sedamdesetih tekao razgovor između Elija Fincija i Ive Andrića:
Eli Finci: Danas se ne može pisati kao pre pedeset godina. Tada nam je do mora trebalo 4 dana, a sada stižemo za jednu noć.
Ivo Andrić: Nisam siguran. Pre 50 godina žene su isto nosile decu devet meseci kao i danas.
Moo (iznebuha): Kako ćemo onda pisati, kada žene i dalje nose devet meseci, ali na porođaju mogu da dobiju epiduralnu? A i Georgina je izmišljena…
Dobro. Ako ćemo već nekako pisati, a šta ćemo onda čitati?
Kako me sere, lately
Prvo golub. Preko cele leve ruke i autu, dok sam ulazila u njega.
Onda pivo: dobila sam ispod čepa još jedno.
Potom, komšija, polio me vodom iz kofe, s terase trećeg sprata. Doduše, hteo je idiot da polije psa koji laje (?!) tako su ga učili, ali je polio i mene, pa da li se ljutim. Ma, jok, to mi je baš fantastično.
Zatim pivo. Dobila sam ispod čepa dres reprezentacije 
Konačno, opet golub. Malopre.
+++
Prvo sam mislila da na jednog goluba dolazi jedan čep, onda je ispalo da na čep stiže golub i da ne mogu da nađem čvrstu vezu.
Možda kombinacija golub-čep ili čep-golub, donosi jednog komšiju s kofom vode?
Ili me prosto sere po glavi, na razne načine?
Hot Spin
S velikom znatiželjom, sve hladeći se pod klimom, juče slušala vesti b92, početak sami, u 18:30. Udarne vesti, o njima govorimo, je l’?
Te vruće je, te prevruće je, te cisterne u Beogradu i voda za piće biće je dovoljno, te umro jedan čovek javili lekari, te ljudi se hlade kako ko može, prezenterka vesti podigla obrve u jako zabrinut položaj i ne skida ga, gledam na sat, već sedam minuta.
Potpuno se zainteresujem, takoreći prikujem se za fotelju u svom lepo ohlađenom stanju, hipnotisana prezenterkinom brigom u obrvama, glasu i držanju ramena i nastavljam da slušam udarne vesti u pola sedam, je l’, a vreme prolazi, a slike raznih gradova i cisterni s vodom promiču na ekranu, a prezenterka i dalje sve zabrinutija, pa još i stiska usta i oči kada pročita novu vest o vrućinama po Srbiji i kad s lica mesta dežurni lekar hitne pomoći savetuje pijte više tečnsoti, bokte vrućina evo sad već, gledam na sat, 10 minuta!
Gledam i dalje na sat, malo u obrve prezenterke, ponovo na sat, prelazi se s bloka vesti o vremenu i konačno, u 13. minutu udarnih vesti, je l’, počinje politika, nešto malo. Nakon toga nove vesti o vrućinama, ovoga puta u regionu i u svetu i ja se konačno, zabrinem:
- Nešto je sigurno jako poskupelo od osnovnih životnih namirnica
- Pošto je danas gorivo
- Izglasan je neki zakon koji nije u interesu građana
- Nije izglasan zakon koji bi bio u interesu građana
- Nije samo Berluskoni slab na maloletne prostitutke, možda imamo i mi jednog takvog
- Otpušteno je najviše ljudi od početka krize u Srbiji.
- …
Sve crne misli me spopale, ja gledam vesti i 13 (i slovima pa u bold: trinaest) minuta slušam o vrućinama i pomišljam, sve poznajući svoju državu jer živim u njoj i samo je gledam, da se nešto jako spinuje i da se nešto jako gadno iza vrućine valja, samo nećemo videti, jer vrućina je strašna.
ništa droga, ništa knjiga, sve straight
Scena prva:
(ispred štanda sa knjigama Letnjeg festivala knjige / Noć knjige)
Devojčica: Tata, tata, kupi mi ovu knjigu!
Tata: Ne može.
Devojčica: A što?
Tata: Pa, ti dobro znaš da mi ne čitamo knjige.
Devojčica: Ali, ja čitam!
Tata: Ne čitaš ni ti.
Scena druga
(malo dalje, pisci, prevodioci, književni kritičari, urednici, poklanjaju prolaznicima na ulici knjige u cilju promovisanja čitanja)
Ja: Dobro veče. Dozvolite mi da vam poklonim knjigu.
Prolaznik: Ma, beži bre.
Ja (drugom prolazniku): Želim da vam poklonim knjigu.
Prolaznik: Taman posla, ne čitam.
(malo kasnije, menjam taktiku)
Ja: Izvolite knjigu, besplatna je.
Prolaznik: Neću, ni da je od zlata.
Bežali su od mene kao da imam dva u jedan: vaške i svinjski grip. Scenu drugu je snimila ekipa B92. Nadam se da ćete moći da vidite to ujutru. Ja se unapred stidim i neću gledati.
Vidim da nam je, od svih strategija i “kulturnih politika“, u ovoj zemlji najbolje uspelo gađenje na knjigu. Neće je niko ni kad je besplatna. Ni da je od zlata. Ne bi je ni štapom. Oni vode zdrav život.
A ja našla da živim od izdavanja knjiga. Budala. A da sam delila besplatne vaučare za turbo solarijum? Tri minuta, nove lampe?
A vi, nadam se da ste mi dobro, i da ste negde u gradu. Subota je. Ja odo’ da spavam i sanjam nešto lepše.
Nema para ni za Školu života
Gradska vlast u Novom Sadu je odlučila da ove godine neće pomoći Školu života, kamp u Vrdniku koji nekoliko godina unazad organizuje Društvo za borbu protiv šećerne bolesti za decu dijabetičare. Kriza je.
Na stranu užasavajući podatak na svetskom nivou da se broj obelele dece od ove nelečive bolesti u svetu dramatično povećava svake godine, u čemu Srbija ne zaostaje, strašno je da ovaj projekat izgubio bitku sa onima koji će biti finansijski podržani od naših para: Dugino poselo, na primer (izvor: Građanski list). Građanski list pominje i volove na ražnju, ali od silnih volova, da tako kažem, od silnih kulturno-umetničko-prežderavačko-alkoholičarsko-da-zapevam-i-za-pojas-zadenem-i-bar-jedan-čvarak-pojedem manifestacija po Novom Sadu i okolini, ne pada mi na pamet na šta se misli. Kriza je.
Saznanje da boluje od šećerne bolesti za dete predstavlja užasan šok. Promena stila života, vrste ishrane, načina igre, režima bavljenja sportom i stalne opasnosti od nepredvidivog rasta ili pada nivoa šećera u krvi što može imati na dete i najtragičniju posledicu, od ovog leta će roditelji i njehova obolela deca savladavati sami, bez pomoći ove škole, koja nije uspela da obezbedi novac da 50 (i slovima: pedeset) novoobolele dece iz Novog Sada, nauče kako da se u svakodnevnom životu bore protiv ove bolesti. Kriza je.
U to ime, Neđo:
Za ovo je, da podsetim, grad našao para i za novogodišnji nastup. Bem ti lebac.
Mooj složenac
MM i ja smo ušli u osnovnu opremu za kendo, po prvi put, jao, jao, jao. Mislila sam da ću samim činom odevanja opreme odmah postati kendoka , da će mi kretanje biti mekše i zaseci pravilniji, lane moje, ovo-ono. E, pa nije, of kors. Osećala sam se kao u oklopu na gornjem delu tela (keikogi, ili samo gi) i prilično slobodno i lepršavo u donjem (hakama). Nakon zagrevanja gornji deo mog tela je javljao povećanje vlažnosti za 300%, a fabrički miris novog me je gušio.
MM-u su prvo vezivanje hakame pomogli u muškoj svlačionici, a meni je sensei pomogao da na brzinu i navrat-nanos vežem svoju, jer sam se pojavila nevezana, pridržavajući ceo donji deo u rukama, sa više metara dugim pantljikama (himo) sa kojima nisam znala šta da radim 
Osećala sam se ponosno – jer nakon skoro četiri meseca treninga više nisam u civilu i, postiđeno – jer sam daleko još od bilo čega što je kendo.
Da se razumemo, ova oprema nije nužna da bi se vežbalo i da bi se moglo nešto naučiti. Ipak, ona ubedljivo doprinosi izražavanju posvećenosti ovoj veštini. A MM i ja smo se baš radosno posvetili i na tako jedan formalan način.
Juče sam odmah vredno otprintala nekoliko step by step opisa kako se vezuje i kasnije slaže hakama – vrtelo mi se u glavi: odevanje i slaganje opreme mora da se vežba, imala sam utisak da je jednostavnije složiti padobran. Prilikom vežbe Hektor se mora zatvoriti u neku prostoriju, jer je opčinjen pantljikama koje se vuku po po podu i koje su zanimljivije čak i od resa na tepihu. Mislim, ipak, od svih veština na svetu… a ja nemam zlatne ruke -
- ali zato umem da peglam, što nije važno, nego to što brinem o tim linijama, pregibima i simetriji, to mi je u genetskom zapisu. Pa sam naučila da slažem. Kao da sam bila u vojsci, bokte, jako sam ponosna na sebe. Evo, vidite, primam čestitke:
Ako bi neko imao primedbe, neka pogleda koliko je to samo komplikovano (i posle neka kaže koliko sam samo ja složila bolje ):
Mada, ruku na srce, nisam ovoliko dobra:
Toliko o spoljašnjosti. Iznutra, kendo mi je već pomogao da dišem pravilno i da držim uspravna leđa, kao mentalni status.
Zašto već drugi put pišem o kendou? E, pa, ne zato što mi menja život, već zato što mi menja pogled na život. U dobar čas.
