Ko?

Iza projekta stoji BlogOpen, odnosno, Tatjana Vehovec (ja) i Marko Herman, sami od sebe. Krivlja sam ja, a Marko ima tu muku da moje zamisli u tehničkom smislu realizuje. Tako i radimo, ja proizvodim ideje, on proizvodi tehnička rešenja.

Iza projekta ne stoji DS, kako nam je na više mesta to prebačeno, niti bilo koja druga politička stranka. Marko i ja, inače, nismo članovi  nijedne stranke. U ovom trenutku poznajem manje od 30% autora objavljenih tekstova, za koje znam da su odgovorni, moralni i preduzimljivi ljudi koji su na razne načine angažovani za opšte dobro ove zemlje. Nemoguće je da vam se ne svide ako biste ih upoznali, bar je to moj utisak.

Niko nam nije projekat naručio, niti je bilo ko pokazao interes da ga finansira. On je tek jedan od 3 celogodišnja projekta koje smo planirali da realizujemo između dva saziva BlogOpena, ali nam nije pošlo za rukom da ostala dva dignemo na noge. Pre svega zato što su to neprofitni projekti, oduzimaju puno vremena, a svakodnevni život ima neke druge zakonitosti.

Druga dva projekta se zovu BlogUp, čime smo hteli da pravimo seriju edukativnih radionica o osnovama bloga, i BlogOn, satelit kojim smo planirali da organizujemo tribine po Srbiji o gorućim temama koje zahvataju i digitalni aktivizam.

Možda je početak života projekta BlogOn upravo označen događajima iz prethodnih nedelju dana i bilo bi dobro da otvorimo jednu panel diskusiju.

Šta

Projekat 365 je trebalo da startuje 1. januara 2011. godine, ali to nismo stigli da realizujemo po planu. Osnovna ideja se bazirala na činjenici da blogerska javnost, pre svega ona koja vodi blogove koji nisu profesionalni ili užestručni nego lični, već ionako dovoljno koristi blogove za odušak — dok kritikuje, analizira, ukazuje, upire prostom, urla na stanje u zemlji, život oko nas, postupke i izjave političara, ministre, lekarske greške, tendere, sudske odluke, mobing, besparicu, siromaštvo…

Pomislili smo da bi platforma koja bi obrnula stvar, pomerila ugao posmatranja u pozitivističkom smeru, mogla da bude dopunski ventil za način razmišljanja kojem većina od nas nije sklona. Kao mali trening uma i duše. Optimizam se uči i zarazan je, mišljenja smo. I neškodljiv. A značajno smanjuje štetu koju objektivno crna stvarnost ostavlja na pojedinca.

Iz ovog projekta je trebalo da nastane digitalna fondacija 365, o čijim ciljevima, strukturi i načinu rada smo iscrpno pisali na sajtu BlogOpena, ali čekajući pravi trenutak da uđemo u registraciju. Sav pravno potreban materijal za registraciju je bio gotov još početkom aprila. Osnivanje fondacije košta 200 evra /advokat/, 15.000 dinara polog, par hiljada za takse, pečat… Nemamo taj novac trenutno.

Podršku za lakšu i potpuno legalnu akviziciju sredstava fondacije nam je odmah ponudio Limundo, a na poziv Veselina Jevrosimovića na sastanak na temu BlogOpena i 365lepihdana, načelno nam je ponuđeno da nam ComTrade obezbedi takođe jedan od načina da brže stižemo do cilja. Obe pomoći su na stand-by poziciji dok se ne steknu objektivni i mogući preduslovi da uđemo u ovako ozbiljan projekat, a ponuđena podrška nije u novcu, već u logistici, što smatramo jako važnim.

Od čega

Cena projekta 365 lepih dana računa se u ceni zakupa domena, 1.600 dinara, sa besplatnim light hostingom u prvoj godini – po politici hosing provajdera. Ovaj iznos plaćen je sa agencije Kolegijum čiji sam ja osnivač. Potpuno bezveze, sada tek vidim, plaćena je  i 300 dinara opcija Whois privacy. To je bilo zato da se izbegne da izgleda kao da je Kolegijum vlasnik domena, samo zato što je u tom trenutku imao sredstava da u ime BlogOpena plati troškove.  Tema koju koristimo je besplatna, Marko ju je malo prilagodio našim potrebama i idejama, besplatno.

Sve ostalo što je uloženo u ovaj projekat je naš rad i vreme, pozivi autorima, podizanje tekstova, ilustrovanje fotografijama sa slobodnim pravima ako autor ne dostavi svoju. Oko svakog teksta ima negde oko 30 minuta posla, ne računajući prethodnu i kasniju komunikaciju urednika i autora.

Zbog noseće ideje da svakog dana bude objavljen drugi tekst drugog autora, briga o ovom projektu čini ga komplikovanim sistemom za održavanje, oduzima dosta vremena i donosi stalne brige i napetost zbog organizacije popunjavanja svakoga dana.

Kako

Prve tekstove smo pronašli tako što smo direktno zvali blogere koje poznajemo. Svi su dobili identičan poziv na mejlove koje smo imali. Imamo jedan šerovan Google doc, i jedan šerovan G-kalendar preko kojeg upravljamo informacijama i planovima.

Kasnije smo se potrudili da putem društvenih mreža nedvosmisleno pozovemo i ostale, sve druge koji nisu dobili lični poziv, navodeći da je projekat otvoren za sve, da pripada svima, po jednom jedinom kriterijumu za tekstove – da šalju pozitivnu ideju o Srbiji ili o svom životu u njoj. Napravljen je i kalendar, za biranje željenih datuma, odnosno, pregled slobodnih dana. Od prvog koncepta, kojim smo želeli da baš pronalazimo ono što je (ipak, uprkos svemu) lepo u Srbiji, tekstovi su ceo eksperiment poveli prema drugoj vrsti posmatranja stvari – iz sebe i ličnog optimizma.

Do sada je jedan tekst odbijen, odmah na početku, jedan samo vraćen na doradu – skraćivanja do predviđene dužine, jedan je imao srednji prst kao ilustraciju – predložili smo zamenu fotografije. Poslednjih dana nas neko, ko se potpisuje kao Neko, zasipa pričama i pesmama koje govore o optimizmu, ali autori toga nisu poznati, te ni takve tekstove ne možemo objaviti.

Iako smo želeli da svi autori budu potpisani punim imenom i prezimenom, dozvolili smo onima koji to nisu hteli – pseudonim i odabrani avatar. Niko od nas iz tzv. uredništva, ne zna ko je osoba koja se potpisuje kao mrziljud, na primer, ali je njegov/njen tekst objavljen.

Portrete svih autora na jednom mestu, možete pronaći na fan stranici 365.

Sajt nije literarna sekcija, niti je BlogOpen književni kružok, tako da ne postoji nikakva selekcija po kriterijumu literarne vrednosti pojedinačnih priloga. Ipak, pristiglo je i nekoliko vrhunskih tekstova.

Zašto

Mislili smo da je očigledno, da neće biti potrebe za objašnjenjem. Ali, evo, možda zato što je potrebno uložiti isti napor da se iz sumorne stvarnosti pronađe neko svetlo, kao i da u svetlu pronađeš mrak.

Slogan

Najviše primedbi smo dobili zbog slogana i reči “forsiranje”, mada niko, sve do Vremena, nije išao tako daleko da tu pronalazi skrivenu i namernu “tamnu stranu” analogije sa nazivom romana Dubravke Ugrešić , “Forsiranje romana reke” i njenim književnim aktivizmom.

“Roman reka” je u formalnom smislu vođenje toka radnje od vremenske tačke a do neke tačke b, a mi smo mislili da je “optimizam reka” dobar način da pokažemo da bismo voleli da to teče, u okviru 365 dana, neprekinutog toka. Kada vojska forsira reku, na primer, ona prelazi reku iako zna da je to opasno, ali to čini strateški s idejom da odnese pobedu, iako zna da je neprijatelj čeka s druge strane. Ne forsiraš reku ako bežiš, već kada se suprotstavljaš.

Neprijatelj napretka Srbije je takođe pesimizam, vreba i s druge strane obale ali i duž celog toka, te ako bismo forsirali optimizam, smatrali smo, možda se ništa grandiozno ne bi promenilo, ali bi neko mogao u sebi da pronađe dodatnu snagu da krene u susret izazovima, a ne da ih pasivno i malodušno trpi.

Izgleda da je smisao ovog slogana uspeo da dopre do manjeg kruga ljudi nego što smo planirali.

Zašto je buknulo?

Smatram da postoje dva moguća razloga zbog kojih je tekst u Vremenu naišao na tako burne i oprečne reakcije. Budući da nisam ni psiholog ni sociolog, sasvim je moguće da grešim.

S jedne strane, autori 365 lepih dana, kao i Marko i ja, bili smo zatečeni da takav jedan kritički osvrt dolazi iz “našeg”  Vremena, a ne nekog medija koji je “prirodni neprijatelj”. Mislim da je tu faktor iznenađenja, zatečenosti i osećaja izneverenosti odigrao veliku ulogu za reakcije koje su usledile.

S druge strane, opet, novinarski tekst je dao dovoljno materijala na osnovu kojeg bi oni, koji se nisu ranije sreli s projektom ili su ga posmatrali samo ovlaš, mogli da se razjare, verujući u ponuđenu novinarsku tezu kao jedino moguću verziju projekta.

Stvoren je jaz.

Svi smo na gubitku, čini mi se.  Možda je i projekat 365 lepih dana ugrožen ružnim rečima i s jedne i s druge i treće strane, netolerancijom koja je iskazivana i napadima na ličnosti, kojima svedočimo. Vreme će pokazati. Ali, uverena sam da sve strane u ovom online sukobu, zastupaju zapravo sličnu filozofiju, bore se za iste stvari i svakako dele istu sudbinu.

Za sve bi bilo bolje da pokažemo malo više razumevanja, malo manje skepse i mnogo više volje za dijalog.

Uloženo je dosta napora da se u nečemu bezazlenom i svakako dobronamernom pronađe nešto loše. Zato treba uložiti isti takav napor da se i u onome što je ispalo loše, pronađe nešto dobro.

Izvolite, recite.

Nije da ne flipnem ponekad, ali istina je da mirno podnosim udarce usmerene na mene me, ili muža mi. Mislim, mogu da stojim mirno, primim udarac, i onda mirno odem da sredim kuhinju. Kao da sam nauljena, pa udarac sklizne s mene da bih na miru mogla da se bavim nekim važnijim stvarima od tih usputnih udaraca i prca.

Ali.

Ali.

Ali. Samo nemoj dete da mi pipneš!

To niti praštam, niti zaboravljam. Takva sam. Jednostavno, to ne može.

Još uvek se iz sna prenem zbog nekog neprijatnog događaja od pre tri godine iz škole. Setim se te situacije i samo mi se zavrti u stomaku, ustanem i više ne mogu da spavam. Prebirem po svakoj sitnici iz tog događaja kao da se juče desio i osećam da bih sad mogla da skočim i odjurim do škole i zaurlavam po hodnicima.

O, da. To je bilo onda kada sam naredila psihološkinji da se ima uzdržati od svakog budućeg kontakta s mojim detetom. Rekla sam joj da je nekompetentna. Nikada nisam propustila priliku da ponovim da je nekompetentna. Jer je napravila jednu proceduralnu grešku zbog koje je stradalo moje dete.

Ili: Kad god vidim onu jednu ženu, uredno joj se javim, ali više ne vidim nju, već samo ono što izgovara mom detetu, tamo na moru pre tri godine.

Ili. Kad god čujem za ono dvoje, setim se kako su otišli poslednji put i kako su se pre toga poneli prema mom detetu.

Nema toga puno. Jedino što je zapečaćeno.

Tako ti je to. Sa mnom moš da grešiš koliko hoćeš, ja ću to već nekako prevazići. I kafu ćemo piti. Nakon godinu dana se više toga neću ni sećati. Ali nemoj da mi praviš greške s detetom. Nisam u stanju to da prevaziđem. Nikada.

Jer, dirneš li mi dete  učiniće ti se da nisam lepo vaspitana osoba. I neću ti se svideti.

Razumete? Ili ne?

Baš me briga.

Prošlog leta, u povratku autom sa Iriškog venca, muž i ja smo negde usput jedva izbegli motor koji nam je velikom brzinom dolazio u susret u trenutku kada smo na mestu gde je bilo dozvoljeno, preticali vozilo.

Motor se bukvalno stvorio pred nama zbog svoje velike brzine i, takođe obilazeći vozilo u svojoj traci, doleteo nam u susret. Da ne analiziram da li smo mogli svoje preticanje da odložimo, nije važno, ništa se nije desilo, muž je uspeo da izbegne motor, međutim, motorista je odlučio da ne izbegne nas.

Nekoliko stotina metara dalje, vozeći se prema Novom Sadu, ugledali smo motor koji nas vija, sustiže i vozeći paralelno s nama, vozač počinje da šutira desnom nogom vrata našeg automobila i pokazuje rukom da stanemo.

Počela sam da vrištim, jebešga, i da vadim telefon da pozovem policiju. Paralelna vožnja sa nama i pretnje su trajale nekoliko narednih desetina metara, dok sam ja bezuspešno pokušavala da otipkam 92 na tastaturi, a moj muž spustio prozor i zapretio policijom. Vozač motora je odvratio “Ja sam ti policija, bre, zaustavi auto!”.

Muž je hteo da stane ali je bio ometen mojom vriskom i paničnim urlanjem “Nemoj da nas ubije ludak!”, “Nemoj da se ne vratimo detetu!” i slično, dok moj muž konačno ipak nije pokazao nameru da stane, kada je i motorista reterirao i stao pre nas, malo iza, sišao s motora, i s bezbedne udaljenosti uzeo kamenice i počeo da gađa naše vozilo.

U to sam i dobila policiju, u panici nisam mogla ni da izgovorim gde se nalazimo, jednostavno nisam ni znala gde se nalazimo, dala sam telefon mužu, motorista je već bio otišao nazad prema Vencu, muž je konstatovao da nije mogao ništa od moje panike, policajac se složio: “Kako neće biti u panici? Bolje idite kući i zaboravite taj događaj. Budite srećni što ste ostali živi.”

Kad ti policija kaže, budite srećni što ste ostali živi.

Danima sam razmišljala o tome, kako je za tragediju potrebno malo. Samo smo otišli da se rashladimo na Vencu toplog letnjeg dana, klisnuli s posla, i mogli smo, da je ludak imao pištolj, na primer, više nikada da se ne vratimo svom detetu.

Jer, on mi je policija, bre!

Da li je u ovom događaju važno što je ludak motoraš? Meni jeste.

[objavljeno milošću Kolegijuma]