U predivno nedeljno osunčano jutro, krenemo niz ulicu po kojoj sija tek malo svežeg, negaženog snega, moj pas i ja, putem prema obližnjem parkiću. Vazduh je čist i miris me podseća na ledene kocke koje sam nekada volela i sve me podseti na njih, čak dozovem u sećanje ambalažu na koju mi je zaličio moj inače odvratan kraj grada.

(Ne odustajte odmah zbog lirskog uvoda jer će kraj biti usran. Pokušavam da komponujem ravnotežu.)

Blesavo se smešim, jer me raznežuje i veseli način na koji moj mali psić, sretan da ne mora više da piški u sebe nakon duge noći, skače na sve četiri kao da je posađen na federe.

Oh, lovac na putu! Pomislim da sanjam i da me je blesava fantazija o ledenim kockama kojoj sam dala oduška, zavela i odvela u neželjenom pravcu, u neki tužan kraj neke od odvratnih bajki kakve nisam čitala svom sinu. Bio jednom jedan. Lovac. Koji nosi pušku. Zato što ide da ubije neke životinje. U ime sporta. Ili hobija. Šta radite u slobodno vreme? Najčešće odlazim da ubijem neku životinju.

I tako se sretnemo lovac i ja. Na putu koji vodi u obližnji parkić. Lovac komplet maskiran za ubijanje, s puškom o ramenu, u maskirnoj uniformi. Stresem se kao, ček sad moram da zapalim jednu, stresem se kao da sam vuk koji je upravo pojeo babu do pola, ali je onda ugledao lovca s puškom te se zagrcnu i babina butna kost mu ode u šre, i viknem: Hektore! Čekaj!

Otkud znaš s tim lovcima po ulici. Ne znaš šta mu je specijalnost. Šta najviše voli da ubija u slobodnom vremenu. Čija krv iz kljoknutog tela mu baš ono, podiže adrenalin. Pfu, miomiđemo se bez krvoprolića. Požurim belom stazom u nedeljno jutro prema parku. Načas zaboravim lovca jer slutim nepriliku. Iza visoke žive ograde koja opasuje parkić vidim rep. Ako vidim rep iza te ograde – javlja mi deo mozga zadužen za sintetizovanje prethodnih iskustava sa trenutnom situacijom – to može da znači samo jedno: Ed je u parku. Ed je doga, odrasloj osobi negde do iznad pojasa, kažu da je dobrica i blentav ali Hektor i ja nismo proveravali. Već vidim šta je ostalo od mojih ledenih kocki na početku ove priče: Hektor je obavio što je obavio dovde, ako je bio pametan da zapiša svaku kuglu i dva ćoška od policijske stanice , a ostalo će morati opet u sebe.

Međutim, Edova vlasnica mi kaže da upravo odlaze jer ih poterala policija. Kako, molim? Ona ista policija koja je bez reči prošla pored lovca s puškom, u sred jutra u kojem sam taman počela da uživam? Ed nema brnjicu, gospođo, zabranjeno je bez brnjice, izazivate opštu opasnost, idite kući, i oni krenuli, malo na moju radost jer će Hektor uspeti da se olakša u celosti i po planu i programu, a malo na moju žalost što policija tako prilježno radi svoj posao. Do te mere prilježno, da zaustavlja auto čim vidi nešto tako strašno, kao što je Ed bez brnjice, uzgredbudirečeno, na kratkom lancu i s ogrlicom koja mu se useca u vrat ako samo poželi da mahne repom.

U parku se igraju deca! Stiže i argument više. Što je istina, mada retko srećem decu u sedam ujutru u parku ali je to ipak opštepoznata i notorna stvar, deca su ukras parkova, parkovi su pluća gradova, ergo. Dete bi, kada vidi Eda na  lancu moglo da se uplaši, a mi to ne želimo, je l’ da, čak ni u sedam ujutru?

I ode Ed, ode i lovac, i ja nastavim da petljam s mislima tamo gde sam stala, ali bezuspešno. Kolikogod da mislim na blagodet jednog mirnog sunčanog belog jutra i dišem duboko svoje ledene kocke, čak ugledah i najminijaturnijeg Sneška Belića, ne višeg od 15 cm ali zato ima i nos od šargarepe, i dva kamena na mestu očiju — jako voolim takve dokaze da planeti ima žvota — nekako mi nevaljala misao stalno nasrće na sliku kako nikad, ali nikad policija nije zastala u rano popodne da rastera maloletnike dok uz igralište sa decom koja su ukras parkova a parkovi pluća grada, vošte gajbe piva, ili zaviju po džoint i pevaju patriotske pesme.

Jebote, to im nije skrenulo pažnju, a moguće da samo ja to primećujem. A možda i fantaziram. Jedna doga fakat može da predstavlja opasnost, otkud znaš kad tako pseto izgleda, kao neko neuhranjenije tele, ali alkohol i droga nisu opasnost ako su za sopstvenu upotrebu. Patriotske pesme su, ofkors, poželjne. Jer, ako loču i drogiraju se u sebi a pri tome imaju sluha da zapevaju i za pojas zadenu, i to poželjan repertoar, onda stvarno ne vidim zašto mi pada na pamet da bi policija trebalo da proširi delokrug svog delovanja i na te maloletnike.

Ili da primeti lovca, s puškom, kako prolazi niz našu ulicu. U zelenoj uniformi, opasan kaišem s rezervnom municijom, šta li, i s puškom o ramenu. Krenuo da ubije nekoga u divno nedeljno jutro. Peške. Mojom ulicom. Sačuvj me bože ako se bude ovuda i vraćao iz lepo provedenog slobodnog vremena. Peške. S krvavom životinjom o slobodnom ramenu.

Jebote, život u Srbiji je bajka.

Na kraju je i Hektor usr’o ovu priču kada je digao nogu na Sneška Belića, izgubio ravnotežu i stropoštao se na malu figuru od snega. Moram hitno da popravim ovaj dan i  Hektorovu psihomotoriku. Napraviću ledene kocke, ili makar varijaciju. Ovaj tekst se i tako više ne može popraviti.