Lazin Salaš u Novom Sadu - ne preporučujem

Juče smo želeli da ručamo u Lazinom salašu (ulica Laze Telečkog, je l’). Ušli smo u potpuno prazan lokal, recimo da je to još uvek vreme za ručak (nešto posle 15 časova), muž, sin i ja. Smestili smo se desno, uz električni uljni radijator. Prazno.

Konobar je primio narudžbu za piće, ceđenje narandže je trajalo 15-tak minuta, odmah smo se pobojali koliko će tek da traje spremanje obroka, ali nešto drugo nas je zabrinulo: muzika.

Tačnije: MUZKA.

U praznom lokalu bez žamora drugih ljudi, bila je više nego upadljiva, ne samo zato što je bila odvratna i neprimerena. Neočekivano odvratna, da tako kažem.

Iz razglasa je, dakle, treštao novokomponovani zavičaj koji još samo možete da čujete iz nekog Audija s krstačkom na retrovizoru i besnim Zemom za volanom, ili na televizijama Santos, Duga ili njima sličnim. Mislim da se tih melosa i Pink odrekao, ali nisam baš u toku s muzičkim trendovima na toj televiziji. Dakle, ništa tradicija, bilo čija, već folkoteka.

Paklena pomorandža

Kada je konobar konačno doneo tu ceđenu narandžu po koju je prethodno išao u Keniju da je ubere i prošao carinsku proceduru, primetili smo, prilično ljubazno, da je muzika čudna za ovo mesto, neočekivano neodgovarajuća za ovo mesto i da molimo makar tamburaše, ako baš mora narodnjak.

Nismo bili u toku šta se u kafani Lazin salaš inače sluša, tj. pušta.

Međutim, budući da smo bili sami i da nije bilo nikoga koga bi već poneo postojeći ritam s razglasa, prilično glasan, mislili smo da ovakav jedan pristojan zahtev, molba takoreći, nije nešto što bi bilo nemoguće ispuniti. Trudili smo se da ne zvučimo arogantno, jer smo došli na tuđa pravila, ali su pravila zvučala stvarno neobično, kad vam kažem.

Paklena muzka

Dakako, pomenuli smo da uz ovo ne možemo da ručamo, te da proveri pre naše narudžbine za hranu da li je moguće muzku promeniti. Te da smo došli na Lazin salaš, a ne Lazarevo ognjište, da želimo da ručamo vojvođansku kuhinju a ne ovčetinu i jaretinu zabodenu na kolac (ražanj li se to zove) u limenoj garaži pokraj puta. Nismo ni ovo poslednje rekli, tako smo se osećali, kao da vozimo kamion iz Austrije za Tursku, pa smo sišli do Lazarevog ognjišta usput da se malo okrepimo.

• edit: da mi se ne hvatate izvan teme i ne spočitavate da sam nemultikulturalna i opasna, pa da moram da se branim, mrzi me, neosnovano je. kad budem htela da slušam novokomponovani nardonjak, bilo koje vrste, napiću se i nadrogirati i otići na takvo mesto.

Nema problema, reče konobar. Odšeta do dugačkog praznog šanka i nešto pročavrlja sa šankerom, muzka se menja na tamburicu, mi takođe nerado slušamo trezni i u sred bela dana i taburicu, ali bože moj, izgleda da je Lazin salaš od naše poslednje posete zaokrenuo na ruralni tip amotsfere (to se danas zove tradicija, kultura, koreni), nismo tu da menjamo bilo šta. Zadovoljimo se utišanom tamburicom.

Ostaćemo

Izdeklamujemo svoje gurmanske želje.

Konobar odšteta do kuhinje koja je negde tamo, prođeš šank pa odeš u drugu prostoriju pa onda zaokreneš levo, konobar nestaje iz vidokruga u to se muzika ponovo menja, ovoga puta uz gusle i grlenu zapevku pojačava se i ton, bar za 30% u odnosu na prethodni slučaj iz zemlje čuda.

Pozovemo konobara kada se jednom pojavi na vidiku, kažemo da ćemo otići i da nećemo ručati uz tu agresiju za uši, mozak i dušu i, vidimo da je namerno, čujemo da je namerno, verovatno smo uvredili muzički ukus šankera, namerno muzika pojačavana, dok konobar moli šankera da je menja ili stiša.

Odustajemo

Neumoljivi šanker, ne jebe. Mi ustajemo, oblačimo se i krećemo prema izlazu. Šanker sve glasnije pojačava muziku, konobar lenjo i pomalo zaprepašćeno gleda, verovatno u nevereci da upravo ispunjavamo ranije dato obećanje da nećemo ručati u takvoj atmosferi i počinje da  pravi problem: pa kako ćemo sad, hrana je počela da se sprema.

Čuj, kako ćemo. Lepo ćemo, kažem, otkažite hranu i naplatite piće.

U procesu otkucavanja računa za ceđeni sok od narandže koji je pravljen u Singapuru pa uvezen pravo u Lazin salaš posle komplikovane carinske procedure, šanker menja muziku na nešto urbano, skoro da sam osetila kako se opuštam i kako me obliva  neka prijatnost, to valjda da nam pokaže da ima ali ne da, kao i svaka uvređena mlada, ali mi neumoljivo čekamo račun na koji ne ostavljamo bakšiš i prelazimo preko, na neplanirane pice u Kuću malu.

Za nama još jednom, kao poslednji pozdrav, zatrešta čudni melos, i mi napustismo folkoteku u sred urbanog dela grada, zauvek. Za uvek.

Otmica do ispunjenja zahteva?

Mislila sam da tu kafanicu drži Rober Čoban. Posle mi je  palo na pamet ili da sam pogrešila, ili da je on možda otet pa to drže otmičari koji prete iznurivanjem talaca muzikom do ispunjenja želje poseljačivanja Novog Sada, ili je to neki čardak koji je nekom slučajno ispao tamo, ni na nebu ni  na zemlji, u zakup licima na kakva upozoravate dete kada mu kažete da ne priča s nepoznatim osobama na ulici.

Ne znam. Znam samo da sam sigurna da sam na tom  mestu bila pre jedno mesec i po dana, da sam tamo odvela gošću iz inostranstva jer je želela nešto tipično vojvođanski, da je bio isti konobar i ista adresa, da sam lepo jela, da mi je bilo prijatno i da sam zato želela juče da ne kuvam, već da odemo na supicu i šne nokle na jedno dobro mesto.

Malo morgen. I malo više nikad.

U ponedeljak sam pravila palačinke, u utorak mafine, u sredu brownies koji su ostali i za četvrtak. U petak sam zbrčkala tart s jabukama, u subotu kuglof, a u nedelju sam konačno dobila.

Ono što ne piše je da sam jedini slobodan dan prošle nedelje iskoristila da pregledam njen blog u potrazi za nekim pristojnim kalorijama. Šteta od bombardovanja se jedino može meriti živom vagom moje telesne mase.

Od svih ovonedeljnih slastica, odabrala sam kuglof za vas, s kojim sam prvo htela da gostujem kod nje, ali onda sam odustala: em se hvali da ona pravi najbolje mafine, em je opšte poznato da ja pravim najbolje mafine.

Zato, ovde, danas, samo za vas, njegovo veličanstvo, do pola pojedeni

KUGLOF!

Za ovu divnu smesu je potrebno:

• -
• -
• -
• -
• -
• -
• -
• -

jao, stvarno me mrzi. Ali, ako je neko istinski zainteresovan, …

Međutim, danas je ponedeljak ispraćen, oh, palačinkama. Again?!

Valjda će moj muž umeti da ceni ovo zadovoljstvo, kada jednom u budućnosti bude morao da me iz kuhinje otkotrlja na posao.

Onda: Pohovano belo.

Uz: Varivo od graška.

I: Prženi krompirići.

Uz to: Crni hleb i salata.

mmmm. Nedeljni ručak.

Drži li bloger do toga, s obzirom da se supa teško jede nad tastaturom?

Osetila sam pritisak, znate ono, ako me tako skeniraju (ja još nisam videla toliki prosek pages/visits — posebno na tako mali broj vistis/visitor), šta još mogu/smem/hoću da napišem ovde i tako dodam neku novu informaciju koja može biti značajna poslušnim vojnicima čiji zadatak je da ih prikupe što više.

Radikali bar to znaju da rade, vade papire i pokazuju plus dokaz. Može da se dogodi da neka članica mesnog odbora SRS, sve vadeći kariran papir iz torbe pred kamerama, usklikne: Nepoznata umetnica ima kompleks velikih stopala!

Moglo bi da se desi da Maja rezginirano odbije da odgovori na novinarsko pitanje o njenom mišljenju o zahtevu građana jer i ona ima neki karirani dokaz: Molim vas, neko čiji sajt se zove Mušema, i to još latinicom! Nemam komentar.

Zamislite da se desi da neki čauš pusti u medije vest koja će baciti potpuno drugačije svetlo na celu ličnost autorke peticije: ona nema autoritet ni u rođenoj kući i viče na dete! Zar će takvi da nam kažu koliko para treba da izdvojimo!?

…

I tako, pod neviđenim pritiskom šta i kako dalje, odlučila sam da pečem kolače. I da vam dam recept, jer idu praznici i sve to ludilo od Božića po Gregorijanskom kalendaru, preko novih godina po oba kalendara, do Svetog Jovana, pa do Đurđevdana po Julijanskom.

Kolač, pod radnim nazivom Moošemin crni tart, a koji je unapređena verzija jednog recepta koji sam pronašla u Graciji (list sam osvojila pre par meseci u Maxiju na točku sreće ) pravi se lako i ostavlja bez daha.

Elem:

• 200 gr pečenih lešnika
• 200 gr crne čokolade sa najmanje 70% kakaa
• 120 gr putera
• 180 gr šećera
• 4 jaja
• jedan štapić crne čokolade s aromom narandže (a može i/ili malo svežeg soka od narandže)
• jedna cela narandža isečena na kriške

I to je to.

Čokolada i puter se istope na pari. Lešnik se samelje, deo malo krupnije a deo sitno, sve se izmeša, doda šećer i jaja i koja kap narandžinog soka. Cela mirišljava smesa se ubaci u posudu, a na vrh se utisnu kriške narandže. Sve to, pre pečenja na 180 od 40-tak minuta, izgleda ovako:

Iako sam Moošemin crni tart pravila nekoliko puta za redom, nije mi uspelo da fotografišem ceo kolač u trenutku kada je gotov, jer bi uvek brže bio pojeden. Ispalo je da je jako dobar ako se kane koja kap Amaretta, ali verujem da nije loš i ako se posluži mlak, sa nekim voćnim sladoledom. I, uopšte.

Vreme pripreme, drage moje, 10-tak minuta. Mislim da je to prava mera za modernu ženu.

Ovako izgleda badrljica koju sam uspela da uhvatim i to u verziji kada sam stavljala kruške umesto kriški narandže, a ako danas bude prilike, apdejtovaću post novom fotkom.

Šta bi neko, ko dođe u posed ove informacije o autorki, mogao o njoj da kaže na osnovu ovog recepta? Hm,

a) da je rasipna i da bi isti efekat bio i sa 200 gr šećerne table i margarinom ili svinjskom mašću umesto putera?

b) Da izbor lešnika umesto mekinja pomešanih sa orasima govori sam po sebi?

c) I da bi kolač bio u duhu patriotizma tek ako bih stavila šljive umesto uvoznog južnog voća?

Ili

d) da nemam pristojne tanjire za kolače?

Zaokruži tačan odgovor.

- Otkud znaš!?

- Pa, sama si rekla.

Uh, blog je stvarno opasno mesto, samo tako ti se omakne neka jako lična stvar u trenutku kada se asocijalno kriješ iza svog nicka, samo ako si nepažljiv.

Dakle, recept za mafine, american muffins, možda skroz nepatriotski kolač, ali jako dobar i jednostavan. U slici i reči.

Vreme pripreme: 15 minuta.

Potrebno je:

• 100 grama otopljenog margarina
• 100 grama šećera
• 1 kesica vanilin šećera
• 2 jaja
• prstohvat soli
• malo rendane kore narandže
• 200 grama brašna
• ravna kašičica praška za pecivo
• do 1 dl mleka
• 50 grama čokolade za kuvanje.

Priprema:

U dubljoj posudi umutiti margarin i mešajući neprekidno, dodati šećer, vanilin šećer, prstohvat soli, koru od narandže i dva jaja. U dobro umućenu masu sipati lagano 200 gr brašna i kašičicu praška za pecivo. U tu, sada prilično gustu masu, sipati polako mleko, da masa postane ni suviše retka i ni suviše gusta (omiljeni trikovi ni-tamo-ni-ovamo, pa kome upali). U pripremljenu masu usuti čokoladu prethodno iseckanu, nikako rendanu i lagano promešati kašikom. Ostaviti manji deo čokolade za kraj.

Uključiti rernu na 180 (sa fenom) ili na 200 (klasična rerna). Namastitii pleh sa kalupima koji se patriotski koristi za “projice”, a zapravo je originalno pravljen za ove čarobne kolačiće. Ja imam jedan sa šest rupa, pa mafini budu prilično veliki. Postoje i plehovi sa 12 rupa i u oba slučaja ova mera je tam-taman (ako ostane viška testa, sipati u drugoj turi ostatak, a prazne rupe napuniti vodom – male tajne velikih majstora). Sipati masu, ali ne do vrha. Otprilike ovako:

Pre stavljanja u prethodno zagrejanu pećnicu, posuti ostatak komadića čokolade po vrhu.

Peći 30-tak minuta, dok ne postanu ovakve srećice:

A onda poslužite i pravite se važni:

***

Napomena: post je nastao iz higijenskih razloga. Umesto pregleda prethodne sedmice i umesto popizda koji me je spopao zato što kod mene nema grejanja, jer su raskopali moj deo grada dve nedelje pre početka grejne sezone u nameri da SAD srede toplovodne cevi i zato što ova gradska vlada poslovično pravi sranja svuda, a posebno sa akcentom na komunalne prilike ovog mog jedinog grada koji imam…

…Pravila sam mafine iz protesta, a i da se zgrejem uz rernu.

Pošto je “smederevac”?

Ćeraćemo se s rernom i ringlom još Život divno miriše.