• Dojke su intermedijarne građe, homogenog žlezdanog parenhima.
• Nema fokalnih solidnih i cističnih lezija.
• Površne i duboke fascije intaktne.
• Koža i potkožno tkivo uredne morfologije.
• U aksilama nalaz uredan.

E, takoca. Ja ne znam tačno šta ovde piše osim što vidim važne i umirujuće reči, homogeno, nema lezija, intaktno, uredna morfologija, a aksilama sve uredno.

Tako sam i mislila jedino što uvek imaš onaj mali strah, nelagodicu dok ideš na pregled, strepnju koja nestane nakon pregleda i izveštaja koji dobiješ. Posle se raduješ skroz i, u mom slučaju, oslobodiš se hipohondrije ili je bar na miru prebaciš na nešto drugo.

Ne radim samopregled, sori grlz, meni je to frka. Da ću naći nešto. Više ono, preletim kada se mažem posle kupanja, da slučajno ne bih nešto napipala. Pipkam se ispod pazuha, tamo mi je manja frka, tamo mi deluje sve preglednije.

Mamografski snimak dojke, oktobar 2009.

Profesorka Lukač kod koje sam danas bila (molim pokretačice ove kampanje Mahlat i Organ vlasti da me se na Dan bezbednosti sete, sete, jer sam platila pregled 3.600 RSD da bih bila u toku s akcijom, jer u domovima zdravlja ne možeš stići na pregled bez čekanja od najmanje mesec dana) je fina, blaga jedna žena, kod nje sam otišla pre jedno dve godine kada su mi na levoj dojci našli nešto što se zove limfonod veličine 9mm. Iako su mi rekli da su te promene (kao i jedna cistična, manja na desnoj) benigne i da mogu da se povuku same od sebe, ja sam povukla sve veze da uradim još jedan kontrolni UZ kod ove profesorke za koju tvrde da je the best, i da uradim pride i mamografiju (baci pogled iznad).  E, da bi bila sigurna da ne treba da idem na onkologiju. Između svega toga sam bila danima na ivici povraćanja od neizvesnosti i još uobrazila neku bolnu osetljivost zbog koje nisam mogla ni grudnjak normalno da obučem.

Poslednjih godinu dana tih promena nema. Povukle se, kao što mi i rekoše.

Elem, profesorka Lukač mi je mirno i polako gledala milimetar po militar obe dojke i pazušnih jama (sad edukativni break: grlz, ovo ne boli, to je najobičniji UZ pregled, ne zrači i nije opasno za zdravlje), sve cokćući kako je sve u redu i baš, baš fino. Onda me je pitala o deci, dojenju, ranijim bolestima i poslednjoj menstruaciji i koliko imam godina.

- 45, od  prekjuče.

- 35? Lepo, fino.

- Če-tr-desetpet. (e, tu mi super, ono kao, držim jezik na gornjem nepcu i valjam glas č kao po plaži, sve pršti od samozadovoljstva. Ni najmanje ne liči na #onokad izgovaram prezime pa se derem na poslednjem slogu: Ve-Ho-VEC)

- Ju!, (tu zastane, pa me pogleda nekim drugačijim stručnim okom svuda, od lica, preko dojki, do zategnutog stomaka ::wink:: ) pa, vi fantasično izgledate! Očuvani, mladi, na vama se ništa ne vidi (tu se misli na razgovor oko operacije bubrega, ablacije placente i ostalim ožiljcima koje imam na telu, duši i u istoriji bolesti).

- Ima nešto malo tragova iznutra (referišem na te svoje ranije muke, ali više se femkam).

- To u ovim godinama, draga moja, više nije važno. Na vama se vidi da pucate od zdravlja i zadovoljstva. Savršeno ste očuvani.

Očuvana! To je reč koju govore starije žene, nama, sredovečnim ženama, I’m totally OK with očuvana.

Hvala profesorka, nije lepo da se ostavlja bakšiš kod lekara kao da si kod frizera, ali mi došlo da joj ostavim za šminku, vikendicu sam već platila. I još, na kraju, rekoh joj da ovo radim zbog akcije #mojedojkesuOK. Lepo, fino, baš fino. Aaa, šta je to blog?

E, takoca. Sve sam dobila za deset minuta i 3.600 dinara: i dobre nalaze i kompliment i parking koji nisam platila u plavoj zoni.

Izvinjavam se što ne poštujem u celosti ovu akciju, ja sam žena u godinama, još držeća, pitajte doktorku, ali ipak, ne osećam se komotno da stavljam fotografije svog poprsja.

Hvala na pažnji, sad idem da radim na miru dalje, a vašu pažnju skrećem i na jedan raniji tekst na sličnu temu, koji treba da vas opasulji ako i dalje mislite da se rak dešava samo drugome: Žena hrabrost.

Moje dojke su OK. A tvoje?

***

Jedna istinita ispovest

Gledala sam TV, ubili su Đinđića, ustanem nekako iz kreveta, sednem pred televizor i nesvesno prođem rukom kroz kosu, od zaprepašćenja. U ruci mi ostanu debeli pramenovi kose, puna šaka. Ne boli ništa. Samo mi suze krenu i ponovo mučnina. Ćerka mala, ja plačem, ona me gleda, ja krijem kosu zgužvanu u šaci, ona me pita što plačem, a ja kažem, zato što su ubili Đinđića. I onda više ne znam zbog čega plačem i zbog čega mi je više muka, da li zbog onoga što gledam ili zbog onoga što živim, ali sam nekako naopako srećna što imam javni povod da plačem naglas i jako.

I tako sam, bez Sanje i njenog izbora ovoga leta, otišla sama i napravila slučajan izbor knjiga na štandu kod Gradske biblioteke.

Knjige za plakati

Ima knjiga koje su uvreda za zdrav razum. Takve najčešće kupuju za poklon i čitaju oni koji veruju u to da čitaju. One koje ti prosipaju isnstant mudrost, iz arapskih zemalja ili indijske filozofije koju nikada nećeš razumeti, pa ti se baš zato čini da je to vrhstra. Ili one koje su bolje od ljubavnih vikend romana sa kioska tek za tvrde korice i ime izdavača koji je pogubio svaki kompas.

Ili one zbog kojih bi se autor uvredio. Kad bi znao šta su od nje napravili na srpskom jeziku. Šta je prvo uradio prevodilac, a onda ‘ladno i bez griže savesti potpisan lektor i korektor. Knjige koje bi možda i voleo, samo da ih je izdavač više poštovao.

Takvu jednu sam ponela na more. Sramota, sramota za izdavača, šteta, šteta za autora: Irving Stoun: Žudnja za životom (Alnari, 5. izdanje, 2011)

Knjige za onako

Ima onih koje su solidne građe. Ne oduzimaju ti vreme čitanjem, ali ti ni ne podaruju mnogo. Koje su baš zgodne za pročitati, ali ne bi falilo ništa i da ih nikada ne pronađeš. Imaju radnju, imaju likove, dobru ideju, čvrstu arhitekturu, atmosferu. Stabilne su, ali žive izvan tebe. Nemaš šta da im zameriš.

Kao poznanici koje ti je drago da sretneš, ali posle par razmenjih rečenica nemaš više šta s njima da pričaš, osim, “i kako si još”. Pa se gledate, drago vam je, ali vam nije ništa. Taj susret je baš prijatan, ali je mogao i da se ne dogodi. Ništa se ne bi promenilo.

Takvu jednu sam ubola za more: Melanija Macuko: Savršen dan (Mono&Manana).

Knjige za sebe

Ili one koje ne ispuštaš iz ruku, zahvalan piscu. Pa kad se približi kraj, a ti histerično gutaš svako slovo i srčeš stranice. A onda naglo usporiš, pred sami kraj i želiš da se taj trenutak iščitavanja produži do u beskraj, takoreći da ne prođe nikad, da još dugo ostaneš u tom stanju slatke napetosti, znatiželje i žala što će za koju koju stranicu dalje taj doživaljaj biti iza tebe. I ostati zauvek s tobom.

One koje su ti pružile čitav jedan svet koji prisvajaš za sebe, pa bi ga u isto vreme podelio sa svima, ali nešto baš i ne bi, jer se plašiš da izgovaranjem, prepričavanjem i opisivanjem i najmanjeg dela iz nje, skidaš taj fini nanos katarze koji ti se zapatio. A koji ti treba i čini te boljim.

Koje odmah otvoriš na početku, čim stigneš do kraja. S naježenim telom. Pa naizmenično vrtiš stranice s početka, i poslednje listove. Pa ti se plače i jedva dišeš od milja. Pa dugo zuriš u nigde daleko. A stomak i glava bubnjaju. Pa u isto vreme misliš da možeš da pomeraš planine, ali i da ne želiš još dugo da izađeš iz tog intimnog kutka u kojem si proveo s njom poslednjih nekoliko stranica. I s njenim junacima koji su tvoji prijatelji. I s predelima u kojima si imao sreće da se rodiš, zahvaljujući toj knjizi.

Takvu jednu sam pročitala na moru. Koja mi je podarila doživljalj koji neću da podelim ni sa kim. Mogu samo da budem toliko velikodušna i da kažem, to je ova – pročitaj: Sebastijan Bari: Tajni zapis (Mono&Manana).

Naime, ja ZNAM da imam povišen holesterol tipa IIa, što bi reklo da na moju hiperholesterolemiju ne utiče stil života (ishrana, pušenje, kretanje, alkohol), već ga ja imam, pa imam, kao genetsku manu (a imam i na koga). Moji nalazi pre liče na osobe tipičnih Amerikanki koje uživaju u porodičnim pakovanjima džank fuda, na primer, a ne na nekoga moje konstitucije.

A FAT WOMAN (2008), BY LIU ZHENG

Pre 7 godina sam se bila uplašila (tada sam i saznala uopšte za taj moj tip IIa), kada mi se periferni vid na trenutke lomio, pa sam imala utisak kao da naglo povećaš broj piskela na obodima vizure.

Jako neprijatno.

Nalazi su pokazali, gle, katastrofično stanje moje krvi, ni nalik na ono što vidiš od spolja. Malo sam se lečila, dok me strah držao, pila lekove i pazila na ishranu po dijeti za dijabetičare, stesala se, živnula, bila dobro raspoložena, odmorna i vedra, a onda sam se opet maličice opustila. I obožavam Trik perece, pljuvačka mi ide kad ih vidim na rafovima.

I ne brinem ništa.

Kao, to su sve prazne priče. I prestala da pazim i da pijem lekove.

Kao, neće to mene.

I onda prošle nedelje, naglo mi je zazujalo u glavi i na trenutak sam se odvojila od stvarnosti. Ok, valjda PAD pritiska, pomislila sam, ili pad ŠEĆERA  u krvi, ništa nisam jela, ili možda povratak na velika vrata moje davne prijateljice, panike. Nikako nisam računala na SKOK.

Sutradan, isto. Vrtoglavica, lebdenje, neki čudan i zastrašujuć osećaj. Krenem da merim pritisak, 158/100, puls 100.

Bokte, otkud meni visok pritisak, kada ja imam izrazito nizak pritisak?

Jedva hodam, jedva dišem, spavam poslepodne jer ne mogu da izdržim, budim se umorna…

Merim pritisak dva puta dnevno, istim aparatom u istoj apoteci, donji pritisak nikako da padne ispod 90, cele nedelje. Ići ću kod lekara u ponedeljak, tako, s osećajam da sam čardak, ni nebu ni na zemlji. Lebdeći.

Kad, nedeljica, iz nevezuše, sedim i ćakulam s mužem, odjednom isti taj osećaj u glavi, odvajanje od stvarnosti, limbo nekakav, u glavi sunđer, tupost, glasovi stižu iz daljine, kao neki eho, elektronski aparat za pritisak ne može da ga izmeri, javlja error, dok konačno ne pokaže 135/116.

Opa! Hoće li mi sad srce stati od tog napora kojem je izloženo, bokte? Hitna pomoć… i dalje

priznanje:

MALKO SI SE ZAIGRALA, DEVOJKO.

Pijem lekove. Za pritisak i za holesterol. Jedem voće na svaka tri sata. Za večeru salata začinjena maslinovim uljem i kalijumova so. Ostalo bareno. Puno povrća, mršavog mesa, ništa pivo, jedna mala jutarnja kafa…

I spoznaja:

Ne dešava se samo drugome. To, što često pišu u popularnoj medicini za opštenarodnu upotrebu u dnevnim novinama.

Holesterol je ober zajebancija. A meni je tek 45. A detetu tek 12. Valjda još nekom trebam.

Zakoči malo. Osvesti se. Uozbilji se. Budi odgovorna.

Eto, to se desilo. I dešava se.

Osećam se sjajno poslednjih par dana, valjda su lekovi počeli svoje. Upoređujući to kako se osećam sada, sa stanjem u kojem sam bila prethodnih par meseci misleći da je premor i stres, prosto ne mogu da shvatim zašto sam pustila da živim tako, nemam pojma kako mi nijedno zvonce nije pozvonilo na uzbunu, ili makar na pitanjce…

Proverite povremeno holesterol, ne budite ludi kao ja, koja sam u nedelju imala sreće.

Odgovor u ime 365lepihdana na tekst u Vremenu, objavljen u broju 1062, Reklamersko forsiranje vedrog duha

Čestitam ekipi Vremena što je posvetila veliku i, čini mi se, značajnu pažnju digitalnom aktivizmu domaće Internet zajednice. Mnogo godina je prošlo od kada se ova zajednica, kao koherentna grupa gradila, i radila i uticala na svakodnevni život, uz opšte ignorisanje mejnstrim medija. Ovaj tekst bi mogao da bude kamen međaš za, do juče, paralelnu i više nego ignorisanu stvarnost.

Novinarka nas poziva i proziva da nešto uradimo, i da se manemo elitističkog mlaćenja prazne slame iz fotelje, argumentovano ali i tendenciozno koristeći, za šta stvarno nije potrebno mnogo istraživanja, stanje stvari sa terena. Cvetići sa sajta vs slike gladnih i obespravljenih ljudi, jezivo, u pravu ste. Kafa od 700 dinara vs gubitak posla pred penziju? U pravu ste. Šljapkanje po baricama vs život u žabokrečini? U pravu ste. Ljubav prema sopstvenom jeziku vs poražavajući broj nepismenih? U pravu ste. Plamen ljubavi vs dogorelo do nokata? U pravu ste.

Ali, zašto ste ZAISTA želeli da projekat ličnog optimizma, grupisan na jednom mestu, javnosti sada tako izgleda, izvlačeći ga iz šireg i pravog konteksta.

Zašto ste ZAISTA izrazili toliku skepsu prema više od 60 ljudi koji su se usudili da ipak budu srećni zbog malih stvari?

Vaš kontekst i čvrst koncept kojeg ste se uhvatili, gotovo da bi spočitnuo elitizam i pravo slikaru da slika i pesniku da piše, dok neko u Srbiji nema hleba da jede, ili nekome da se nasmeje, zato što u tom trenutku u Srbiji neko plače.

Evo te elite

Iako nismo ni psiholozi, ni sociolizi, nismo svi ni stručnjaci za komunikacije, PR eksperti, nikakva elita koja pretenduje da bude bogznašta, kako je sve to novinarka želela i u toj želji uspela da predstavi, od naslova do zaključnog paragrafa, omalovažavajući ličnosti autora i namere idejnih tvoraca projekta, mi nismo naneli nikakvu štetu ovoj zemlji. Već smo probali da ličnu štetu pojedinca smanjimo.

Niko ne može da uradi sve. Ali svako može da učini makar ponešto, da život u ovoj zemlji bude manje loše mesto.

Da je novinarka istražila, naišla bi na iscrpan tekst “365lepihdana više od 365lepihželja”. Saznala bi da ekipa okupljena oko BlogOpena planira da iz ovog projekta napravi prvu digitalnu fondaciju čiji cilj je itekako da menja stvarnost. Pre svega talentovane i vredne dece Srbije čiji roditelji nemaju uslove da taj talenat finansijski prate. Saznala bi da će iz prikupljenog fonda te Fondacije biti obezbeđeno 111 đačkih godišnjih stipendija i 55 putovanja naših talentovanih učenika na svetska takmičenja. Da li je to, po novinarkinom ukusu, dovoljno dobro menjanje stvarnosti jedne porodice, koja će godinu dana dobijati (još) jednu prosečnu platu kroz stipendiju za školovanje svog dobrog i vrednog deteta?

Saznala bi (ili jeste saznala ali je prećutala) da će fondacija raditi transparantno, od prvog do poslednjeg dinara, i da će koristiti snagu onlajn zajednice da tu ideju predstavi široj javnosti i obezbedi pažnju medija, donatora, ali i mapiranje stvarnih potreba na terenu, izvan (ali ne i uprkost) institucija sistema socijalne pomoći. Da li to, po novinarkinim visokim kriterijuma, jeste dovoljno dobro da bi se stvarnost učinila boljom?

Evo tog sedenja u fotelji

Da je novinarka istraživala, ali nije, jer bi joj teza teksta pala u vodu, ili jeste, ali je prećutala opet zato što ne bi imala tezu, saznala bi takođe da su organizacija BlogOpen i pojedinačno autori 365lepihdana.rs do sada više puta zasukali rukave:

1. da je 2007. godine osnivala biblioteku u Sigurnoj dečijoj kući i pomogala onlajn vidljivost Sigurne ženske kuće u Novom Sadu,

2. da je iste godine pokretala akciju “David” kojom je traženo od gradskih vlada da ne troše ogromna sredstva na preskupe novogodišnje zabave na trgovima, već da ta sredstava delom usmere na stvarne, egzistencijelne probleme svojih građana,

3. da se ova zajednica organizovano upisivala u donatore kostne srži naredne godine,

4. da je 2010. ova zajednica, odmah po nastanku potrebe, pokrenula akciju “Saglasni” da se iz budžeta za novogodišnje zabave na trgovima iz svojih/naših budžeta delom pomogne razrušeno Kraljevo, što je nekoliko opština u Srbiji i učinilo,

5. da je podržala inicijative drugih članova zajednice u projektu #JaZaKraljevo, kada je prvi put u Srbiji korišćena platforma Ushahidi za mapiranje stvarnih potreba ugroženih područja i pojedinaca,

6. da je podržala incijative drugih članova online zajednice u pozivu mobilnim operaterima da obezbede SMS za pomoć Japanu, kroz pritisak na Twitteru #JaZaJapan,

7. da je podržala pronosom informacije i stvarnom kupovinom majica iz projekta “Majice za Japan”, čiji fond je namenjen pomoći toj zemlji,

8. da je prošlog meseca BlogOpen organizovao humanitarnu akciju PechaKucha – Inspiracija za Japan u Novom Sadu, čime se ovaj grad i ovaj napor u ime Srbije pridružio globalnom projetku više od 400 gradova na svetu koji su učinili isto za podršku Japanu, prikupljajuću tom prilikom i finansijska sredstva.
Da se među autorima “forsiranja optimizma reke” na 365lepihdana, imenom i prezimenom nalaze svi ti ljudi, između ostalih, koji nisu samo lepo pričali i lepo pisali, već su i ranije uzimali stvar u svoje ruke.

I da je to sve činjeno iz sopstvenih resursa, od sopstvenog vremena, iz sopstvenog osećaja za empatiju i stvarne potrebe da se pomogne drugom, bez ikakve reklame i reklamerstva.

Kao pojedinci u zajednici, svako od nas živi od nečeg drugog, ali ne zaboravljajući na druge.

Tako da, uz malo istraživanja – a iz nekog razloga nije ga bilo, ili jeste – ali je onda iz nekog razloga odlučeno da se ta saznanja ignorišu, novinarka bi jako dobro saznala da je ova zajednica više nego jedanput, pokušavala, ponekad i uspevala, da popravlja, ne da izvrće, stvarnost. I da planira da to čini i dalje. Da racionalni pesimizam zameni racionalnim optimizmom.

Tekst i (kon)tekst

Igornisanjem svih gore pobrojanih stvari, novinarka je, za širu publiku koja je ostala uskraćena za pravu sliku, kreirala jedno kritičko mišljenje koje bi stvarno malo ko mogao da ospori: Reklamiraju optimizam, ma gle čuda! Imaju plate, domove i porodicu i primećuju suncokret na vojvođanskim poljima, i plavo nebo iznad Srbije, pa su meni, koji ostadoh bez posla i nemam para ni za hleb ni za pristup internetu, našli da reklamerski forsiraju vedar duh.

Ali, kako ćemo nazvati sve ono što ste sada pročitali i što je čitalac Vremena upravo sada saznao?

Reklamom?

Pravo da vam kažem, niti smo je kada tražili, niti smo je ikada dobili, ni od Vremena, niti bilo kog drugog tradicionalnog medija. I to nas nije sprečavalo da radimo i dalje. Jer nam ne treba reklama da bismo nešto učinili. Radimo to zato što verujemo da svako može da uradi makar nešto, da bi život u ovoj zemlji bio manje vašljivo mesto, kako bi rekao pesimista, ili bolje mesto, kako bi rekao optimista. Ili da glasno kažemo “ono je krofna”, tamo gde vi vidite samo rupu.

To ćemo i dalje činiti, verujući da će nas ubuduće i Vreme u tome povremeno pratiti. Probajte da sa manje skepse zamerate tuđem optimizmu.

Tatjana Vehovec
idejni kreator 365lepihdana.rs
saosnivač i predsedavajuća konferencije BlogOpen
p.s.
Poklanjamo vam za kraj stih iz pesme Mladena Ivanovića, gimanzijalca iz Niša, 50. autora 365lepihdana. Nadam se da ste svesni da ste i njega svojim novinskim tekstom optužili za elitizam i osudili na svoju skepsu. A Srbija bi imala zašto da bude ponosna na njega.

Imam ideju da promenim Srbiju,

ne dam da je neznanjem ubiju!

U pomoć ću pozvаti Dositejа i Vukа,

trebаće mi Teslin um i Alаsovа rukа. (…)

ZATO GRADI NAM ŠKOLE,ODRASLI SRPSKI SVETE!

A MI ĆEMO ZNANJE IZ KNJIGA DA BEREMO,

ZNANJEM DO KOSMOSA DA SE VEREMO!

 

Zbog okaljanog ugleda DS.

Zbog političke štete koja je naneta DS-u. Čime?

Video snimkom okačenim na Youtube koji je videlo skoro milion ljudi i smejalo se. Čemu?

Montaži snimka na kojem se vidi dvoje ljudi koji nisu ni talentovani da javno govore, ni talentovani da recituju, ali zato imaju tremu od javnog nastupa. I zato što je članica omladine DS, koja ima loš ukus u odevanju, lošu dikciju, manjak talenta za recitovanje i višak centimetara na obući, pala pred kamerama.

Big dil.

Niste nikada pali? Niste nikada izgovorili nešto glupo zbog čega niste mogli da spavate noćima? Niste nikad dali izjavu za medije koja vam zvuči toliko idiotski da vas stomak zaboli kada čujete da je to još neko čuo?

Niste nikada poželeli da možete nešto što ne možete, pa da vas još okolina i ohrabri da to uradite i da onda to uradite i da se svetski zbog toga izblamirate?

Mene je, na primer, momak u srednjoj školi ostavio zato što sam pala na zaleđenim stepenicama ispred Srpskog narodnog pozorišta. Svi su mi se smejali. MENI, ne njemu. A on mi je pre toga rekao, videvši moju obuću, Molim te, samo nemoj ovde sad da mi padneš.

I? Ja pala. I? On me ostavio.

I?

Stojiš sa strane, i gledaš. Na čijoj si strani? Na njegovoj, jer nije mogao da podnese tu sramotu, ili na mojoj, u presmešnom i ponižavajućem prizoru kako u neadekvatnoj obući za meteorološke uslove, sva napirlitana za pozorište, letim preko stepenica i zabadam nos pravo u sneg?

Jeste, ja sam bila kreten jer sam obula 12 cm na sneg od 30 cm, ali, zar zbog toga treba da budem, osim što sam bila ismejana, još i ostavljena? I, kakav je on to frajer kada nije, kada sam pala, učinio nešto zaštitnički, već je osetio toliku sramotu da je morao još i dodatno da me kazni (hvala mu) ostavljanjem?

Dakle, nisam sigurna da je potez DS-a, da kazni svoj Opštinski odbor raspuštanjem, prava i dovoljno promišljena odluka. Ne znam za njihove  unutrašnje stvari i koncepte, nego posmatram sa strane, nakon što sam prestala da se smejem tom video-snimku.

Šta se desilo? Ni iz čega se stvorila krizna situacija. Neko je zlonemarno isekao sve što je bilo dobro, jer nije zanimljivo i spojio tu sramoticu u jedan snimak. Smejalo se pola Srbije. Ta devojka i taj mladić su propali u zemlju od sramote. Opštinski odbor Palilula je verovatno morao da odgovara na pitanja Gradskog odbora, koje je ovaj postavljao odgovarajući na pitanja nekog od gore. I tako. Redom. Stomak je bolelo mnogo ljudi.

Srbija se i dalje smejala.

I?

Big dil.

Smejemo se zato što se desilo nešto čime osoba nije mogla da upravlja. Zbog nečega što je iznenadilo i tu osobu i njene posmatrače. Kada je zbog omaške, pažnja sa suštine, prešla na formu. U svojoj studiji “O smehu”, Anri Bergson tumači da nam je smešan “svaki događaj koji skreće pažnju na ono što je fizičko kod jedne ličnosti” onda kada je trebalo da posmatramo njen intelekt ili dušu. Kada čovek padne, smešno nam je što je iznenada promenio položaj zato što telo nije bilo u stanju da odgovori na prepreku. Nije bilo dovoljno gipko.

Bergson takođe kaže da smeh kažnjava ponašanje i čini da tu gipkost vežbamo, bez obzira da li je reč o gipkosti tela ili intelekta. Svaki put kada telo ili mozak pokažu krutost, desiće se nešto komično zbog čega ćemo se smejati.

Zato, zar ne bi bilo efektnije da su, nakon smeha nacije,  iz DS-a  izašali u javnost, zahvalili se svima koji su skrenuli pažnju na propuste sa te priredbe, pronašli opravdanje za organizatore koji su napravili “pažnje vredan program iz kojeg je izvučen deo sa gafovima”, apostrofirali članove koji su bili nevešti i pokazali krutost i najavili da će se sa tim podmaltkom još dosta raditi dok ne budu bili dovoljno gipki i dovoljno zreli za javne nastupe, baš koliko su sada voljni da uče i rade?

I pomoći tim mladim ljudima da tako i bude.

Nije sramota pasti, kaže poslovica, sramota je posle ne ustati.

Ima onih roditelja koji prebiju decu kada ova uđu u kuću s krvavim kolenom, zato što su pocepala nove pantalone.

Dakle, pomoć. Previjanje rane na kolenu. A ne kazna.

A oni su kažnjeni, i Srbiji je javljeno da je to urađeno iz odgovornosti prema stranci i njenom političkom imidžu, a Srbija je primila poruku da DS ne trpi ljudsku nesavršenost, da je se stidi i da je kažnjava.

Ponajviše zato što su se drugi smejali.

Kao građanka, kao političko biće, kao glasač, kao ja, osećam se neprijatno zbog javnog kažnjavanja onih koji su učinili jednu nebitnu, efemernu, ljudsku omašku, krutosti tela i bića.

Šta vi mislite?