Category Archives: Headline
IPS se bogati na grbači izdavača
PROBAĆU DA BUDEM BANALNA I BUKVALNA. PRE SVEGA REALNA.
IPS knjižare ne plaćaju izdavačima prodate knjige. Po godinu dana.
IPS iz doba JURE
Do kraja prošle godine svi izdavači su sa njima radili na principu komisione prodaje. Šta to znači? Izdavač dostavi IPS-u (o svom trošku, of kors) na adresu njihovog magacina knjige, sa rabatom od prosečno 45%, a IPS je dužan da knjige ODJAVI (odjava: broj prodatih knjiga u jednom mesecu od ukupno dostavljene količine) po završetku svakog meseca, na šta izdavač šalje FAKTURU (i ulazi u PDV zaduženje prema državi).
Onda, IPS fakturu ne plati po 6, 8, 10, 12 meseci, zavisi valjda kako mu se ko sviđa i koliko mu je ko važan. IPS po pravilu plaća svoje fakture pod pretnjom tužbe, ali onda više ni neće da prodaje knjige izdavaču, jer se uvredi zbog potraživanja izdavačevih prava preko suda.
Neka ima samo 100 izdavača (a ima više) kojima IPS tako ne plaća knjige koje im uzima po rabatu od 45%. I neka IPS ostvaruje ukupan promet od 2.000.000,00 dinara mesečno (kikikiki). I neka je dužan samo po 10.000,00 dinara svakom izdavaču (a prosečno je dužan mnogo više).
Neka za ta 2 miliona prometa koje ostvari tuđim knjigama, IPS mesečno neplaćanjem izdavaču zadrži za sebe milion tuđih dinara (11.000,00 Evra), on pride, rabatom od 45% u isto vreme, zarađuje čistih 900.000,00 dinara.
Još prostije: prometom u svojim objektima, prodajom tuđih knjiga, IPS ostvaruje brutto promet DVA MILIONA dinara, od toga je 1.100.000,00 dinara izdavačevih (koje IPS ne plaća na vreme), a IPS-ova dobit je 900.000,00 dinara.
Za to vreme, izdavači su morali na kraju meseca, zbog izdate fakture, da državi plate 8% od dobiti koju, zahvaljujući IPS, nisu ni ostvarili.
Za to vreme, IPS je ZARADIO odbitak od PDV-a od 8% jer je primio fakturu, iako je nije platio!
IPS iz doba SVOJIH UGOVORA
Onda je IPS krajem prošle godine odlučio da će da prodaje knjige i džidžabidže po svojim uslovima, jer mu dotadašnji njihovi uslovi nisu više bili po volji.
- dostave oštećenu robu (IPS ocenjuje)
- bar kod knjige nije čitljiv (IPS utvrđuje)
- faktura ima grešku (IPS utvrđuje)
- …
- dodatak: podrazumeva se da IPS kupuje samo one knjige koje sam izabere. (IPS odlučuje)
Većina izdavača u Srbiji je odbila da potpiše ovakav ugovor. Neki su povukli knjige. Uostalom, uđite u najbližu IPS-ovu knjižaru i proverite da li je vaš omiljeni izdavač još uvek u ponudi.
Većina izdavača je, dakle, tražila povrat do tada dostavljenih (i neprodatih) knjiga i konačan presek.
IPS, VEGA mediji, na primer, od decembra nije vratio knjige koje je VEGA tražila nazad jer više nije htela da sarađuje sa njim. IPS će ih vratiti u četvrtak, jer je VEGA media zapretila tužbom. IPS je cele prošle godine prodavao knjige VEGA medije po promotivnim cenama koje su važile samo oko novogodišnjih praznika 2007/2008 i to zaključno sa 31. januarom. IPS je cele 2008. godine odjavljivao knjige po promotivnim cenama zato što je IPS (citat) VELIKI SISTEM pa nisu stigli da nivelišu cene.
VEGA media je protestovala, IPS je ponovio da je VELIKI SISTEM i da ne mogu sada da rade sa gubitkom ako naknadno odgovore na cene koje su prestale da važe 31. januara 2008.
IPS, recimo, duguje Vega mediji nešto dinara za 5. izdanje romana ZAJEDNO SAMI, od čega bi, recimo, deo pripao autoru, samo kada bi IPS, recimo, konačno to platio, a ne bogatio se na račun drugih, pa i autora. IPS je prvo bio na KOLEKTIVNOM GODIŠNJEM, a onda je PROSLEDIO NAŠU FAKTURU DIREKTORU, kao da je, Bože me sačuvaj, reč o nekom upitu.
Kada smo danas pričali telefonom oštrim tonom (uzgred, jedan izdavač je izvadio listing svojih poziva IPS-u koji su se ticali naplate faktura, i izračunao da ga troškovi telefona mesečno koštaju 50 evra), dobavljač za domaće knjige je pitao: A, čime smo zaslužili taj ton?
IPS-ov spisak TRIKOVA kojima se služi da ne plati prodate knjige:
- Mi smo na kolektivnom godišnjem odmoru. (10-30 dana)
- Ne možemo da pročitamo vaš bar kod, dajte nam knjižno odobrenje 3% (čitaj: povećava se rabat za 3%) (20-40 dana)
- Nije nam stiglo knjižno odobrenje. (20-40 dana)
- Ne preuzimaju preporučenu poštu – sve se vraća s pečatom PRIMALAC NIJE TRAŽIO. (15-30 dana)
- Niste na redu za plaćanje. Mi smo veliki sistem. (20-60 dana)
- Dato je šefu na potpis za plaćanje. Mi smo veliki sistem. (20-90 dana)
- Znate da smo mi veliki sistem. (non-stop)
- …
VAŽNO JE ZNATI PRILIKOM KUPOVINE KNJIGE BILO GDE:
Knjige su skupe zato što su izdavači primorani da grade cenu prema rabatu koji im diktira knjižar ili distributer, kojom prilikom knjižar ili distributer zarađuje više nego izdavač: u izdavačevih 55% od cene koju vi plaćate su: prava (autorska, prevodilačka, royalties), štampa, lektori, urednici, dizajneri, hartija, prostor, telefoni… MOZAK I IDEJA, u knjižarevih 45% su prostor, prodavci I VELIKI SISTEM.
Većina knjižara ili distributera (čast izuzecima) ne plaća izdavače, koristeći se raznim smicalicama.
VAŽNO JE ZNATI PRILIKOM KUPOVINE U IPS-u:
- Sve kao skroz gore.
- Novac koji ste izdvojili iz svog novčanika, ostaje u džepu IPS.
- IPS će to platiti izdavaču tek pod pretnjom izdavačeve tužbe, ili kada novac pojede inflacija.
- Ako želite veći izbor knjiga, kupujte ih pametno i imajte sve ovo u vidu.
Kada sledeći put budete kupovali u IPS, prilikom plaćanja, postavite pitanje:
KADA STE POSLEDNJI PUT PLATILI IZDAVAČU NJEGOVE KNJIGE?
***
Gornje iskustvo sa IPS deli većina sprskih izdavača kao i većina izdavača članica Udruženja izdavača i knjižara Vojvodine. Što će reći, apsolutna većina svih izdavača u Srbiji.
***
Uključite se u bojkot na twiteru, do plaćanja izdavaču. Neka oni i dalje prodaju knjige i džidžabidže, ali neka plaćaju!
***
Mogu uvek da kažem koje knjižare i koji distributeri plaćaju izdavače.
Žena Hrabrost
Nikada ne možeš da budeš spreman na to, da ti bolest pobeđuje nekoga koga voliš, kada dođe do toga to više nije statistika, već lična stvar.
Moja R. Hrabra, luda, čvrsta, lepa, pametna, duhovita moja.
- Zašto se ne javljaš?
- Neću da svedočim ljudima kako je ono što oni nazivaju problemima jedno veliko sranje.
Tada se borila već treću godinu.
Moja hrabra, luda, čvsta kao kamen. Zasmejava me svojim SMS-ovima sa Kopaonika: Ko bi još iz čista mira ugradio veštačke sise, pa sa ovim ne možeš ni da skijaš.
Ali, bar su lepe, tešim je u svom SMS-u.
Lepe su, al’ su glupe. Zaboravljaju gde im je mesto. Jesi li znala da su lutajuće, kao bubreg?
Ne? Kako?
Posle slaloma zalutaju ispod pazuha.
Tad je tek počela da joj raste kosa, a ja je gledam, Bože, kako joj je lepa glava, savršen oblik, savršeno joj stoji kratka kosa, nekako joj oči dolaze do izražaja. Povremeni i sve ređi susreti, vidim na njoj taj njen duh koji još uvek pobeđuje već posustalo telo.
Lepa moja. Hrabra. Otkačena.
Štipa muža za dupe na ulici. Sram te bilo! Dovikujem u slučajnom susretu. — Zašto sram, seks je najbolja terapija, valjda mi ova najnovija hemioterapija podiže libido. — Gde si, bre, šta radiš? — Jebavam jetru s dobrim rezultatima, bilo je 400 čvorova a sada su samo dva.
Luda ženo, zastrašujuće hrabra.
Nisam bila spremna da čujem da ti spašavaju život, obično si to radila ti.
Hajde, molim te, pokaži joj zube još jednom. Tvoja bolest je opasna, ali ti si mnogo opasnija, ne zaboravi to. Ti si žena hrabrost.
+++
U Srbiji svaka 12. žena oboli od raka dojke.
Svake godine u Srbiji 1500 žena umre od posledica raka dojke.
Jedna od osam žena na svetu može da oboli od raka dojke.
Svakih 13 sekundi, u svetu jedna žena umre od posledica raka dojke.
Rak dojke je izlečiv u 90% slučajeva ako se primeti na vreme.
+ Žene, pregledajte se. Idite na UZ na svakih šest meseci, bez obzira koliko vam je godina i da li ste ili niste rađale. Kada prevalite 45, kontrolišite se mamografom jednom godišnje.
+ Apelujem da svaka žena koja pročita ovaj post, zakaže pregled dojki u naredne dve nedelje.
+ Apelujem da svaki muškarac koji pročita ovaj post, proveri da li je mu žena, sestra, devojka ili majka otišla na pregled dojki u naredne dve nedelje. I, neka obavezno ide sa njom.
Broj umrlih od raka dojke je neki procenat. Moja R. je nečija supruga, majka, sestra, kćerka, kuma, tetka, drugarica, komšinica, koleginica, šefica…
Kad dođe do ličnog, to više nije statistika, to je za tebe procenat od 100%.
+++
Ja sam radila UZ dojki u martu. A, ti?
Građanin Vs SBB: Ćerali se tri nedelje dana
Osvane nam jedno popodne neki štrik preko stepenica blizu naših ulaznih vrata, gledam šta li je, da l’ da okačim veš ili da stavljam gerlandu i ostale novogodišnje ukrase, pa mi bude rano za to. Odbacim ideju.
Visi, povezuje dva zida iznad moje glave, ali vidim da je fino labav, neko se baš potrudio da sve to izgleda što gadnije. Utvrdim i da ne bi izdržalo veš, jer je spojeno izolir-trakama i ništa mi se to ne dopadne, a ponajmanje broj pikavaca na mestu radova i prljavi tragovi na zidu na mestu ovog zločina prema mom hodniku.
Pronicljivim pogledom, prateći putanju strujnog kabla, shvatim da jedan kraj ulazi u metalno sanduče. Fino, na sandučetu piše SBB, pravilno zaključim da je ovo njihov štrik i da su ga slučajno zaboravili ovde.
Dobar dan, dobar dan.
Da li je ono vaš štrik.
Jeste naš, nije štrik, već strujni kabel koji pojačava signal.
Evo, da znate da smo ga našli i da možete da dođete po njega i vratite nam zid u pređašnje stanje.
Aaaaa, pa to ne može, jer onda nećete imati televiziju.
A kako smo je dosad imali?
Tu-tu-tu-tu.
Tu ponovo zaključim da kablovski internet i kablovska televizija rade zahvaljujući kablovima i da su sad oni krenuli da nam premrežavaju hodnike, a uskoro će možda i stanove i, sve mi se manje to dopadne.
Jedan dan, drugi dan, druge nedelje, hajde lepo, neće lepo, treće nedelje, zivkam, dogovaram se, upozoravam, ljudi smo, predlažem, neće više da pričaju sa mnom, to mora tako a vi možete da slikate, kažem neću da se slikam nego ću da ih nateram da sklone jer to ne može, kaže mi čovek iz SBB, WATCH ME.
To ljuto, čoveče, to arogantno i osiono, kakav samo monopolista može biti.
Oh! Yeah bebe, I AM WATCHIN’ YOU: presavijem tabak i zamolim građevinsku inspekciju da utvrdi kako štrik predstavlja opasnost po bezbednost i zdravlje ljudi, baš tim rečima, što inspektorka danas i utvrdi i naloži SBB-u uklanjanje štrika do kraja današnjeg radnog dana. I’m watching you bebe, very much.
Neeeeema više štrika. A ima slike i interneta (izgleda da ova nova zgrada koju su nakačili na našu, nije baš srećna, ali, Bože moj, ne možemo svi biti srećni u isto vreme. Sad malo ja.). E, pa kad nisu hteli sa nama lepo, sad će morati da uklone i kablove koji nam prelaze preko krovnog prozora u trpezariji i kvare nam pogled na nebo kada hoćemo da gledamo. I taj štrik da se skloni sa NAŠEG krova. Ne damo dozvolu, doviđenja ste. Tu-tu-tu.
Ne samo to, nego SBB, pa-pa, pa razvlačite kablove tamo gde možete, we are watching IPTV from now on.
E, takoc.
Srećne priče: šta si radila danas, dušo?
Mene to istinski čini srećnom. Kendo.
Ima ta jedna feministička divna pesma koja mi nije pri ruci ali koja, na njegovo pitanje Šta si danas radila, dušo, iz njene vizure kaže kako je danas
skidala paučinu sa njihovog vremena,
usisavala njihove strahove,
brisala prašinu sa njihovih najdivnijih uspomena,
prala sudove njihovih tuga i
popravljala brave kovčega njihovog sećanja
i, kada sve te divne radnje nabroji, on je pita: Ali, šta si radila, šta si radila danas, dušo?
Jednom sam imala velike goste kako se to kaže, a muž mi je bio zauzet već nekim sajmom. Dogovorila sam vreme za dolazak tako da stignemo sve (kafa, priča, tračevi, kolači — popodnevna laganica), pa da ja idem na trening. Onda sam se obukla, uglavnom se kendoke pripremaju kod kuće zbog komplikacije odevanja i neadekvatnosti prostora garderoba, i stala odevena nasred dnevne sobe da pritiskam goste da odu.
Potemkinova tribina
Nakon što je jedna olako data izjava prvog čoveka grada izazvala oštru reakciju i generisala energiju, pri tome ne rušilačku već konstruktivnu, da se konačno definišu makar pojmovi zabave i kulture u Novom Sadu, održana je i tribina u CK13 na kojoj su bili prisutni svi oni koje znamo da godinama rade u takozvanom trećem sektoru. Član IO zadužen za kulturu, gospodin Bursać, bio je pozvan, ili poslat, ne znam, ali je bio prisutan i dobio dobro iskorišćenu šansu da doda još malo šećera u vodicu i da se nekoliko puta politički nekorektno obrati Ivani Inđin, potencirajući dvoumljenje da li joj se treba obraćati sa gospođo ili gospođice, što se u Evropi danas zove mizoginija i kažnjivo je.
Tema tribine, bar koliko se moglo razumeti iz pisma javnosti, bila je ukazivanje na nepostojanje kulturne politike grada, prožeta potom meni nejasnom potrebom organizatora da se oglasi i Exit po ovom pitanju. Nekako olako, i bez osvrta, svi učesnici tribine su zaboravili šta je rekao gradonačelnik, nemajući potrebu da zatraže izvinjenje ili dodatno objašnjenje. Ne slučajno, na dan organizovanja tribine, Grad je prebacio zaostali deo sredstava po konkursu za projekte iz kulture za prvu polovinu 2009. godine.
Elem, kako to obično biva, front se sa pravog problema preselio na lateralne koordinate i ovih dana, dok je trajao najposećeniji Exit ikada, prozvani i samozvani akteri različitih kulturno-političkih opcija započeli su “javnu raspravu”, čitaj međusobnu prozivku preko medija, ostrašćenom retorikom na granici, ili preko nje, uvredljivog.
I bez ove javne razmirice, za svakog mislećeg građanina bilo je tužno slušati jednog Želimira Žilnika prinuđenog da podseti na broj festivala u svetu kojima je prisustvovao sa svojim filmovima ili broj retrospektiva koje je u svetu imao, za šta, po sopstvenoj tvrdnji, nije dobio ni dinara od grada u kojem živi i stvara. Grad koji natera jednog takvog žitelja da to sam kaže i to još u želji da opravda moguću zamenu teze, treba da se stidi.
Ipak, i sam je Žilnik nekoliko puta izrazio potrebu da se Exit oglasi povodom gradonačelnikove izjave, to je valjda bio zajednički stav organizatora, te se konačno oglasio mučeni Lalić, direktor Sterijinog pozorja i umetnički direktor Cinema city-a i direktor još nečega sudeći po tome što ga Žilnik oslovljava sa “trostruki direktore”, nisam baš u toku. Zaista, teško je zamisliti da se Bojan Bošković, primalac budžetskih para i tata celog Exita, u trenutku dok počinje 10. festival i traje uz prisustvo 150.000 ljudi, lati hartije i sačini reakciju koju je treći sektor želeo. I, šta je uopšte, treći sektor okupljen oko Zorana Pantelića, želeo da čuje?
- Da će se Exit sledeće godine odreći budžetskih dotacija sa svih nivoa?
- Da će Exit retroaktivno vratiti sav ikada primljen novac poreskih obveznika?
- Da će Exit od svog profita početi da finansira treći sektor iz domena kulture?
- Da će Exit “vratiti” svom gradu tačno 10 ili tačno 20 miliona evra kroz ugostiteljstvo (Ivan M. Lalić nije znao tačno koliko)?
- Da će objaviti putem oglasa završni račun 10. festivala?
Šta sad kad se Lalić oglasio sa argumentacijom “što se bunite kad ste bili pozivani i plaćani u raznim organima i priredbama Exita?” I ode sve u vetrić nad Novim Sadom.
Da se zamisliš. Gradonačelnik se pežorativno osvrne i olako odbaci celokupnu stvaralačku kulturnu industriju grada koja po pravilu nije profitna i suprotna je postulatima (kod nas nepostojeće) kulturne politike, određena grupa stvaralaca se pronađe u toj kategoriji i pobuni, zatraži da se privilegovana firma Exit doo oglasi i ona se konačno oglašava kroz Lalićeva usta i, šta? Sve se pomeri sa kursa konstrukcije i baci na lične razmirice nekolicine ljudi, pokaži mi svoje račune, ja ću tebi svoje. Bah.
Ovo je bila prilika. Koja je tako lako izgubljena. Da li je neko, buneći se na jedan potpuno pogrešan način, tome namerno pomogao?
Kulturno-politički monopol
Da kultura ima nisko mesto na listi prioriteta u ovoj državi, već je dokazala republička, potom pokrajinska, a nedavnom izjavom prvog čoveka Novog Sada i gradska vlast.
Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga*, utvrdio je gradonačelnik Igor Pavličić. (Izvor: Radio 021).
Na ovo je reagovala kulturna javnost grada oštrim saopštenjem (integralna verzija ovde), i najavila tribinu o zloupotrebi budžetskog novca od strane političkih struktura, koja će se održati u ponedeljak, 6. jula u 13:00 časova, u Omladinskom centru CK13, Vojvode Bojovića 13.
Gornjom izjavom je gradonačelnik Novog Sada, nedvosmisleno izneo stav grada da je trošenje budžetskog novca na kulturu i umetnost i one koji je stvaraju, zapravo uvreda za opštu dobrobit građana, koja će se uspešno prevazići prelivanjem većine budžetskih sredstava jednom visoko-profitnom preduzeću specijalizovanom za spektakl i zabavu.
Takođe, nametnuo je ideju da ničije umetničko delovanje, osim Exita, nije u interesu grada. Takođe, pokazao je da ne zna šta je kultura i umetnost, šta su vrednosti stvaralaštva za jedan grad i naciju, i da ne razlikuje institut zabave od kulturne industrije.
Nećemo ovde umanjivati privredni i turistički značaj EXIT-a za Novi Sad, ali ćemo morati, jednom za svagda, da delatnost ovog preduzeća odvojimo iz domena kulture i prebacimo u domen privrede, gde i pripada. Takođe, apelovaćemo na sve nivoe vlasti da ubuduće, ukoliko imaju baš tako snažnu potrebu da jedan visoko-profitni događaj koji organizuje jedno stabilno profitno preduzeće i dalje dodatno, i sve više finansira sredstvima građana angažujući pri tome i kompletnu javno-komunalnu logistiku, to čini iz drugih izvora, preko drugih ministarstava, kao što su ministarstva za privredu ili turizam.
Kultura i umenost pripadaju stvaralaštvu, ne profitu, i tako se prema tome treba odnositi. U kulturi je malo toga isplativo i veći deo kulture nema nameru da gubi novac, ali njena svrha nije u tome ni da ga zarađuje. Država ne sme da podstiče svojim odnosom, i nečuvenim pežorativnim ostvrtanjem na male kulturno-umetničke industrije, stvaranje klime u kojoj se stiče javni utisak da je umetnost nepotrebna, neisplativa i trošardžijska i da na pročelju te ideje stoji prvi čovek demokratski izabrane vlasti jednog grada.
Konačno pronalaženje balansa u politici koja brine o umetnosti, treba da bude jedan od pioriteta. Sistematski niz činjenja vlasti kroz koje se stvaraju uslovi za zatvaranje malih kulturnih centara, pežorativno pominjanje stvaralačkih grupacija, ignorisanje postojećih manifestacija koje, uz pomoć države, guraju u ruke monopolistima, moraće da postane samo opominjuća greška koja ne sme biti ponovljena.
Moja drugarica Ivana Inđin, i osoba čije napore u kulturi pratim dve decenije i koja je 20 godina u Novom Sadu donosila nove i sveže ideje i koncepte kroz Kamerno pozorište muzike “Ogledalo”, juče je obavestila javnost da gasi ovaj centar zbog nerazumevanja gradske i pokrajinske vlasti. Čak i više, jedini festival nove muzike, INTERZONE, koji devet godina vodi i organizuje s uživanjem svih autorskih prava na koncept i organizaciju, upravo od Ogledala preuzima Exit, uz podršku pokrajinske vlasti.
Dobro ste pročitali: Ivana je uslovljena, odbijanjem vlasti da je finansijski podrži po javnom konkursu, a potom iz vlasti i savetovana, da festival koji je u celosti njeno autorsko delo, ustupi Exitu.
Ovo je njeno saopštenje za javnost:
Dragi prijatelji,
Obavestavam vas da je demokratska vlast u Novom Sadu izbrisala međunarodni festival Aktuelne muzike INTERZONE sa mape kulturnih događaja i time izbrisala prostor u kome se učilo novo slušanje drugačijih muzika, prostor u kome su nastajale nove muzičke pojave/grupe/autori/izvođači/estetike, prostor u kome se muzika tumačila kroz različite teorijske perspektive, prostor u kome su se podržavale umetnici/e različitih kulturnih i društvenih pozadina, prostor u kome je publika mogla da pita i dobije odgovore od svojih muzičkih uzora, PROSTOR U KOME SE KROZ PRAKSU OSTVARIVALA DEMOKRATIJA U KULTURI.
Srdačan pozdrav,
Ivana Inđin
Od Ivane danas saznajem da je, valjda na b92, Exit obavestio javnost da ne treba da bude zabrinuta, jer će Interzone festivala ipak biti. (!) To je kao da napišete knjigu, a kad ne možete da nađete sredstva za objavljivanje ili izdavača, distributer novina i časopisa vas obavesti da ne treba da brinete jer će je oni sada objaviti i potpisati.
Lekcija za vlasti koje očigledno nisu dorasle kreiranju kulturne politike:
Razumite razliku između stvaralaštva s jedne i karnevala i spektakla sa druge strane
Pomozite pojedincima da ostvare svoj kulturni potencijal
Vodite politiku u pravcu stimulacije stvaralaštva
Pripremite stanovništo za uživanje u rezultatima
Ohrabrujte pojedince i grupe da doprinesu kulturnom razvoju kroz aktivnu ulogu
Obezbedite svima fizički i socijalni pristup kulturnim dogadjajima
Zahtevajte od medijskih kuća da rade za sve ukuse i interese, jer smo svi deo neke manjine. Oni treba da imaju otvoren pristup prema poeziji, drami, plesu, operi, vizuelnim umetnostima i klasičnoj muzici – formama koje maju veliku ali ne uvek masovnu publiku.
Cilj neka vam bude da dostignete osećanje kulturne sigurnosti u celokupnom stanovništvu.
Sajmon Mandi*: Kulturna politika (VEGA media, 2002.)
*konsultant za kulturnu politiku UNESCO-a, Saveta Evrope, Evropske kulturne fondacije. Osnivač i predsednik Evropskog foruma za umetnosti i nasleđe i direktor Britanske nacionalne kampanje za umetnosti.
Linkovi do postova na ovu temu:
Exit je privredno, ugostiteljsko, turistička manifestacija
Bože, učini da budem nepoznat
Vest glasi da je Žarko Laušević uhapšen u SAD zbog boravka bez (emigrantske) vize, te da imigracione vlasti SAD razmatraju opcije da Laušević bude deportovan u Srbiju (!) na osnovu poternice iz SCG iz 2002, a zbog krivičnog dela ubistva koje je 1993. godine počinio u Crnoj Gori, gde je i osuđen odlukom Vrhovnog suda CG na 13 godina, potom na četiri, od kojih je navodno izdržao više od četiri. Potom je naknadno, kada je već izdržao prvu kaznu, ponovo osuđen na 14 godina.
Oh.
Apatrid, sa kaznom.
Ne sećam se šta se zapravo događalo sa tim talentovanim i harizmatičnim glumcem, osim nekog bledog osećaja da je bio žrtva crnogorskog plemenskog razdora, gde je jednom od njih i sam porodičnom tradicijom pripadao, i sećanja da je tom prilikom ubio braću, dva vršnjaka, a potom mu je prećeno, iz oštećenog plemena, da živ neće ni zatvorsku kaznu izdržati.
Mnogo puta sam se setila Žarka Lauševića u protekloj deceniji, pitajući se gde je pokušao da se skloni od sudbine.
I, evo.
Bold font veličine 16
Ministar za (kulturu) i medije je objavio da će pružiti pomoć socijalno odgovornim medijima u ova teška vremena krize. Ta vest bi bila optimistična iako se iz opisa uslova za pomoć iz aviona vidi koji medij će biti pomognut, da nije delatnosti koje ovo ministarstvo pokriva a nalazi se u zagradi, bukvalno.
Ministar za kulturu je otišao na privremeni odmor, da bi ministar za medije mogao da radi svoj posao. Ministar za kulturu je pozavrtao slavine da bi ministar za medije mogao da pomogne ugroženim medijima.
Teško je pobrojati sve uspehe ministra za kulture od početka ove godine, pre nego što ne konačno i neopozivo rešio da se malo odmori od kulture, ali setimo se samo nekih: ostavke čelnih ljudi Beogradske filharmonije, Narodnog pozorišta, Narodnog muzeja. Odluka o povratu državi 40% sopstvenih prihoda koje ostvare budžetske ustanove, zbog čega pozorišta mogu komotno da stave katanac. Zavrtanje slavine pozorištima za nove projekte i svodeći ga na plate koje prima čak oko 50% onih koji ništa ne rade, jer nikada nije donet Zakon o pozorištu. Obustava finansiranja Belefa, držanje Sterijinog u neizvesnosti do poslednjeg časa.
Konačno prevara izdavača: poslao je izdavačima na potpis ugovore koji sadrže određeni iznos za otkup knjiga po konkursu, a potom, umesto potpisanog ugovora i para, poslao izdavačima nove ugovore koji sadrže iste odluku o otkupu istih knjiga, ali za 50% manje novca. Uz novi ugovor ne ide objašnjenje, samo uputstvo na propratnom papiru bez zaglavlja i potpisa, na kojem stoji, u bold ćiriličnom fontu veličine 16, kako izdavači imaju postupiti.
Iz ovoga je jasno zašto je ministar za kulturu otišao na odmor, i zašto je ministar za medije postao tako aktivan u pomoći socijalno odgovornim medijima: pa, neko mora da prećuti ono što ministru za kulturu nije zgodno i da javlja samo ono što ministru za medije odgovara.
Hajime!
Sklanjam štikle od 10 cm na koje sam se natakarila za posao i odlažem u orman suknjicu na gloh. Odbacujem lažni građanski moral oličen u pogrešnom izboru garderobe za taj poslovni dan i odevam na sebe omiljene kućne pantalone na ljubičasto-žute pruge koje liče na dedin donji deo pidžame. Raspoloženje mi se naglo popravlja, neću danas više nigde da idem iz milih mi gaća na pruge i milog mi doma.
Ali, ići ću, oh, ići ću, lucky me.
Te divne štikle zbog kojih sam na silu odabrala rigidnu odevno-poslovnu kombinaciju zbog koje sam bila nadrkana ceo dan, nisu tema, ali me stalno vuku. Ličila sam na zamenicu direktora nekog manje bitnog sektora u jako bitnoj kompaniji, a zapravo sam se osećala kao prodavačica na odelenju pozamanterije u robnoj kući Beograd. Ono kao.
Otkud mi sad to, nisam htela da verglam o svom odevnom stilu i slično, posebno ne kad ga tako omašim, ali te štikle me podsete na sve moje suprotnosti. Niža sam za 10 cm bez njih, i bosa ću večeras. Na kendo. Poslednji i najveći od svih najluđih izbora koja sam napravila u životu.
Ja, kendoka. Bosa mala, u vrsti s kraja među početnicima (moj muž i dete), daleko od majstora i senseia: Početnici stoje prema ulazu, kažu, da ako neprijatelj navali, prvo se iznuri s početnicima a onda ga majstori dokrajče. Neka bude, ne marim.
Kendo, čoveče! Luda sam za kendom. Za putem mača koji je moj put, tri puta nedeljno, grabim na svom putu, pitaj boga šta piše na tom putokazu. Ni ne pitam se gde ću, samo osećam kako idem i kako napredujem i kako mi to prija.
Sramota je da ja pišem šta je kendo, koga zanima neka googla ili neka pogleda sajt moga kluba, a ja mogu da kažem samo šta je kendo – laički. Kendo je veština a ne sport, čija etimologija je nastala sklopom dve japanske reči i znači put (do) mača (ken), a predstavlja borbenu veštinu između dva samuraja, katanom. U potpunosti napadačka, ali bez bliskog dodira telom sa protivnikom. Možda mi se i to jako dopalo, da se ne češemo i ne stiskamo dok fantaziramo da nešto kao radimo boreći se. Više onako: ja idem svojim putem. Ti ideš svojim. Ako se sretnemo, nijedno od nas se ne sklanja, već bolji prolazi. Borimo se viteški. Poštujemo se. Ako gubimo, zahvaljujemo se protivniku što nam je ukazao na slabe tačke. Ako pobeđujemo, nismo gordi i oholi.
I držim taj šinai u zamenu za katanu, pravo ispred sebe, daleko sam od borbe, još, ali se intimno spremam.
Možda idem ka sebi, ne znam, saznaću. Odmakla sam već dovoljno da ponekad stignem i da uživam, nije da se samo mučim savlađujući pokrete nebrojenim ponavljanjima, kretnje i pravilno držanje šinaia kojim zasecam imaginarnog neprijatelja, derući se iz dubine stomaka, zbog čega posle imam takvo divno osećanje lebdenja u bezbrigi.
Cilj svakog majstora kendoa je da mu um bude miran kao mirna površina vode. Toliko miran da protivnik iz njega ništa ne može da pročita, a ako ne može da ga pročita, gubi bitku. Ponekad čak i ako nije ni započeta. Kendo te uči da ne skrećeš sa svog puta i da se hvataš u koštac sa preprekom. Prvi. Da te niko ne može uhvatiti nespremnog. Uči te da čitaš tuđ um i da pročitaš nameru, pre nego što je tvoj protivnik bude i svestan. Hakama, dugačke široke pantalone u kojima se vežba, upravo su krojene da bi bilo nemoguće pročitati sa tetiva skočnih zglobova svog protivnika koji pokret namerava da načini. Gledaš ga pravo u oči, pa čiji um iza pogleda bude mirniji, taj odnosi i pobedu.
Jednom sam vežbala sa jednom devojkom koja nešto o kendou zna (prvi dan, mislim, alo!). Bila mi je učiteljica za taj put. I zatražila je da je napadam zasekom u glavu (men), iako nije imala svu zaštitnu opremu na sebi (bogu).
Hajde, kaže mi, imam poverenja u tebe. Imala je više poverenja u mene nego ja sama. Krenula sam prema njoj, gledale smo se pravo u oči na tom putu u kojem sam ja napredovala a ona se povlačila i uspela sam da zamahujem svojim oružjem prema njenoj glavi zaustavljajući zasek na milimetar od njene glave. Kosa joj je letela od vetra koji sam pravila šinaiem, i dalje smo se gledale u oči i ja sam, do kraja našeg puta, stekla poverenje u samu sebe. I, u nikada ranije proveravanu samokontrolu. Kontrolisala sam svoj zasek, svoje oružje i svoj pokret, bez straha od objektivnog rizika da bih mogla, malom nesmotrenošću, da je opamprčim posred glave i sručim na zemlju.
Eto, tako radim na sebi i svaki dan napredujem na svom putu prema svemu onome boljem što bih želela da budem: balansirajući svoj duh, um i telo. Kiai mi samo pomaže da se lepo izvičem u sali, da ne moram kod kuće. I svi srećni.
Posle si na posao obuvam svoje štikle i, da me sretneš, ne bi ni pomislio da počinjem da budem vešta sa šinaiem, onako kako sam vešta jezikom. I da još, pride, sve to umem da stavim pod kontrolu.
Najluđi izbor od svih ludih izbora, kažem ti, u koji sam zaljubljena do ušiju. I koji me čini užasno srećnom. Studena je kriva. Ostalo moram sama.
Laku noć, kako ste
Samo dva dana nakon što sam obelodanila sreću zbog komšijskog para gugutki, pala je kiša, dunuo je snažan vetar i bračnog para više nije bilo. Ugledala sam jedno razbijeno jaje na krovu, daleko od gnezda, a u sledećem naletu vetra ni toga više nije bilo. Iza ovog pažljivog i privrženog ljubavnog para ostalo je nekoliko grančica u oluku. Rastureni dom.
Nešto mi se slošilo i odlučila sam da ne mislim o tome. Ono o čemu ne mislim, i ono što ne znam, ne može mi ništa.
Potom je Srbiju preplavila vest o građaninu Mariću koji je već u ovom trenutku dok pišem, pao u zaborav. Dva dana me je zasmejavala izjava nekakve kliničke psihološkinje kojoj ni novinarka b92 nije znala prezime, koja je, stručno i s autoritetom objasnila da su vremena a) inflacije, b) ratova, c) beznađa, d) svetske ekonomske krize, eeeeee) “te jučerašnja poseta predsednika SAD”, uticale na akumulaciju stresa kod građana Srbije. Pomislila sam da jako puno ljudi šeta slobodno ulicama umesto da je hospitalizovano.
Nismo se ni ohladili od Marića, a dok je Vlada preko RTS-a počela da šalje pozitivne poruke o rekordnoj proizvodnji presovanog lima i svetlu na kraju tunela, imali smo prilike da gledamo kako Država u Državi, SPC u Srbiji, praktikuje samovolju i izuzeće iz Zakona, Ustava i Zdrave Pameti. Već poslovično, u prvom redu odbrane prava na torturu, našli su se članovi Obraza, među kojima sam sa žalošću primetila i neke mlade, urbano izgledajuće devojke. Pogled na obezbeđenje protojereja sa rolex časovnikom i njegov džip, nisu me ražalostili ali jesu me ponovo opsetili na povlašćeni položaj Države u Državi, koja živi na našoj grbači ali zato obrće lovu za koju je niko ništa ne pita. Lepo ne mogu da nađem poštovanja prema SPC-u, baš kao ni prema Vladi koja joj je to sve omogućila.
Mada je za poštovanje da se drže tradicionalnih vrednosti, kao što je i vrednost jedne batine koja poreklo vuče iz raja.
Zato me je Dačić oduševio: obezbediće pasoš Adrijani Limi po ubrzanoj proceduri, a ona će zauzvrat promovisati Srbiju i biti supruga našem sportisti. Za to vreme Bradić, valjda zauzet pripremama za konferenciju o medijima u Rejkjaviku, nije imao komentar na otvorene pretnje i ucene koje je primila b92, čiji sam Poslednji Insajder zbog lake i kratke bolesti gledala u repriznom terminu, držeći usta otvorena kao fijoku, misleći se aman.
Rešim da neću da mislim ni na to.
Hoću da sačuvam zdravu pamet: Odem s drugaricom u pozorište. Gledam Šuma blista na Sterijinom. Posle najdužeg sata u životu, izađemo s predstave u sred iste, šetajući između ljudi u desetom redu, kao po korzou. Posle čujem da je trajala još toliko i da je to hit predstava, remek delo takoreći.
Strašno sam izdvojila mišljenje od većinskog, a da nisam primetila kad se to desilo.
Jednom ću pisati šta me to čini jako srećnom.
Porodica
Kad je ona uspela da donese tih par suvih grančica na oluk ispod našeg trpezarijskog prozora, ne znam. Primetili smo je kada je počela da se oglašava u rano jutro, gu-guuu-gu i izgledalo je kao da živi sa nama, pod istim krovom. Potpuno smo se srodili s njom, smenjujemo se na prozoru i ponašamo budalasto.
Gugutka. Divna, nežna, sivkasta ptičica nalik golubu, ali mnogo, mnogo krhkija, sa crnim okama uokvirenim belim. Ova naša izgleda i nije neka domaćica. Napravila je svoje šlampavo gnezdo koje joj nikako ne bi prošlo da je to isto pokušala na krošnji drveta. Ovako je, od našeg oluka, dobila temelje, pa je samo napravila malu prostirku i snela dva majušna, bože kako mala, jajeta. Bela.
Možda nije domaćica, a možda i njen mužjak nije rođeni arhitekta, ali su otac i majka za primer. To što mi znamo da je priroda to tako uredila, da ona leži na tim jajima 16 dana, bez hrane i pića, ne pomaže da ne ludujemo. Eno ga moj muž kako joj baca semenke i mrvice, eno mi ga sin kako niz krov pokušava da joj sipne vodu i eno ja, kako vrištim, napravićeš im poplavu i uništiti kuću! Eno nas one kišne noći kada nas je probudio vetar i užasna kiša kako virimo kroz prozor na njihov skromni dom i brinemo šta je sa porodicom. Čovek stalno zaboravlja da je priroda sve uredila.
S nama je već nedelju dana, družićemo se, valjda, još toliko. Konačno sam saznala da se mužjak i ženka smenjuju, da od večeri do jutra na jajima leži ženka, a od jutra do večeri, mužjak. Kolikogod da sam pratila stanje u našem gugućem komšiluku, nisam uspela da ih uhvatim na smeni. Mada, istina, svako malo nam se učini da nam je košinica oslabila, biće da je tada već tatu zamenila majka.
Sad se plašim da je priroda uredila da će nam otići, kad se mali izlegu. I nadam se da ću biti tada kod kuće – ne samo zato što nikad to nisam videla uživo, kad se mali ptići izlegu, već i zato što su to naše ptice. Ipak se nadam da nećemo toliko zabrazditi i da nećemo stražariti da nam male ne odnesu svrake ili sojke i da nećemo ostvariti prvu ideju da im napravimo nekakvu zaštitu od ostalih ptica i nedajbože mačaka koje bi naše ptiće poželele za obrok.
Mislimo se, ako ova porodica vidi šta smo sve spremni da učinimo za nju, možda će se u narednom ciklusu gneždenja, kad jednom mali ptići odlete u svoj život, vratiti da ponovo sagrade dom kraj našeg doma.
Bože, kakva sreća da je ptičji grip zamenio svinjski. Da li bismo znali da se radujemo ovom dokazu prirode, da je ova porodica prošlog proleća pokušala da se nastani kod nas?
Za sada smo zadovoljni što svinje ne prave gnezda.
Sve po spisku
Nisam ni na jednom spisku u gradu, skoro da se osećam kao da sam totalno OUT. Nisam na spisku za izdavanje novih pasoša, a trebalo bi. Nisam bila ni na spisku za izdavanje novih kabina na Štrandu (које су успешно и без икаквих проблема издате) a trebalo je. Sigurno ima još neki spisak u ovom gradu, a da nisam na njemu.
Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?
Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda j*** sve po spisku?
U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?
Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.
Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.
- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.
- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.
Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.
Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.
I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.
Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.
Dobili su, sve po spisku.
Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.
