Category Archives: Hormonalni ispadi
I magarci poboljevaju, zar ne?
Radni dan u Kamenici, Institut, klijenti ne brinite, radim i s nogu.
Majka mi je jako bolesna, znate. Srce, koje radi sa manje od 50% kapaciteta (hronično), a poslednjih desetak dana, uprkos pejsmejkeru, ne ponaša se očekivano (akutno): ne pumpa, pojačane aritmije, izrazito nestabilnog pritiska. Mama se zamara prilikom oblačenja majice, mora da sedne, ne može da nadiše. Hladna je, boli je leva ruka, ima nesvestice i podriguje. does it ring any fucking bell?
Razmišljanje na petak
Evo, recimo, osoba koja osvane u ponedeljak, i osoba koja ide na počinak u petak. To su dve različite osobe sa istim JMBG-om.
Ponekad pokušam da doakam vremešnoj gospođi Petak tako što u gospođi Četvrtak šapnem da opere kosu i legne ranije na spavanje. Nema efekta. Kolikogod Četvrtkovica koristila tih i mnogih drugih trikova, rezultat u petak je isti: levi kapak mi padne i izgledam kao da gledam popreko – a nije, dve kese koje su nekada činile privlačne obraze se iskezeče prema dole kao neka greškom iskuvana košulja od žersea, a rupe ispod očiju izgledaju kao dva duboka plava jezera u kojima umorni čoban može da opere noge. A hodam i govorim kao ploča sniljena za 45, i puštena na 33 obrtaja.
Znači, u ponedeljak i u petak, kao dupe i oko. Pardon, drugim redom.
Sve se pretumbalo. U dvadesetoj sam najlošije izgledala u ponedeljak, u tridesetoj vikendom, a u četrdesetoj petkom. To hoće da kaže… neam pojma šta oće i neću da mislim na pedesete, daleko bilo.
Možda STVARNO i ja starim. Nikad nisam računala na to.
Laku noć, kako ste
Samo dva dana nakon što sam obelodanila sreću zbog komšijskog para gugutki, pala je kiša, dunuo je snažan vetar i bračnog para više nije bilo. Ugledala sam jedno razbijeno jaje na krovu, daleko od gnezda, a u sledećem naletu vetra ni toga više nije bilo. Iza ovog pažljivog i privrženog ljubavnog para ostalo je nekoliko grančica u oluku. Rastureni dom.
Nešto mi se slošilo i odlučila sam da ne mislim o tome. Ono o čemu ne mislim, i ono što ne znam, ne može mi ništa.
Potom je Srbiju preplavila vest o građaninu Mariću koji je već u ovom trenutku dok pišem, pao u zaborav. Dva dana me je zasmejavala izjava nekakve kliničke psihološkinje kojoj ni novinarka b92 nije znala prezime, koja je, stručno i s autoritetom objasnila da su vremena a) inflacije, b) ratova, c) beznađa, d) svetske ekonomske krize, eeeeee) “te jučerašnja poseta predsednika SAD”, uticale na akumulaciju stresa kod građana Srbije. Pomislila sam da jako puno ljudi šeta slobodno ulicama umesto da je hospitalizovano.
Nismo se ni ohladili od Marića, a dok je Vlada preko RTS-a počela da šalje pozitivne poruke o rekordnoj proizvodnji presovanog lima i svetlu na kraju tunela, imali smo prilike da gledamo kako Država u Državi, SPC u Srbiji, praktikuje samovolju i izuzeće iz Zakona, Ustava i Zdrave Pameti. Već poslovično, u prvom redu odbrane prava na torturu, našli su se članovi Obraza, među kojima sam sa žalošću primetila i neke mlade, urbano izgledajuće devojke. Pogled na obezbeđenje protojereja sa rolex časovnikom i njegov džip, nisu me ražalostili ali jesu me ponovo opsetili na povlašćeni položaj Države u Državi, koja živi na našoj grbači ali zato obrće lovu za koju je niko ništa ne pita. Lepo ne mogu da nađem poštovanja prema SPC-u, baš kao ni prema Vladi koja joj je to sve omogućila.
Mada je za poštovanje da se drže tradicionalnih vrednosti, kao što je i vrednost jedne batine koja poreklo vuče iz raja.
Zato me je Dačić oduševio: obezbediće pasoš Adrijani Limi po ubrzanoj proceduri, a ona će zauzvrat promovisati Srbiju i biti supruga našem sportisti. Za to vreme Bradić, valjda zauzet pripremama za konferenciju o medijima u Rejkjaviku, nije imao komentar na otvorene pretnje i ucene koje je primila b92, čiji sam Poslednji Insajder zbog lake i kratke bolesti gledala u repriznom terminu, držeći usta otvorena kao fijoku, misleći se aman.
Rešim da neću da mislim ni na to.
Hoću da sačuvam zdravu pamet: Odem s drugaricom u pozorište. Gledam Šuma blista na Sterijinom. Posle najdužeg sata u životu, izađemo s predstave u sred iste, šetajući između ljudi u desetom redu, kao po korzou. Posle čujem da je trajala još toliko i da je to hit predstava, remek delo takoreći.
Strašno sam izdvojila mišljenje od većinskog, a da nisam primetila kad se to desilo.
Jednom ću pisati šta me to čini jako srećnom.
Brojke i slova
Iz potpuno udobne fotelje svoje šizofrene države koju delim sa mnogima od vas, gotovo da su mi promakle dve vezane vesti, koje je urednik stavio jednu za drugom, a koje sam, kao i sve uostalom, slušala s pola uha radi očuvanja mentalnog zdravlja i borbe za smanjenje pušenja.
Međutim, ove dve vesti mi se zakače za uvo i ja, prvo ravnodušna, potom zainteresovana a onda i zblanuta, uspem da shvatim ono što je neshvatljivo:
1. Od “meksičkog gripa” do sada umrlo 50 i nešto ljudi širom sveta — ne hvatajte me za brojke, već za ono što imam da kažem,
i
2. Proteklog vikenda u bombaškim napadima na Šri Lanku, poginulo je više stotina civila, među njima i veliki broj dece.
E, da ga jebeš ako ja razumem šta je s ovim svetom, brojkama i statističkim podacima i redosledom važnosti vesti.
Moj razum mi javlja da je 50-i-nešto ljudi u svetu umrlih od nekakvog virusa rogobatne šifre H1N1, brojka mala, takoreći, nije vredna pomena i plašim se da svake godine od nekog drugog virusa gripa tipa A umre više ljudi u svetu nego što će od ovog o kojem pričamo svaki dan na svim svetskim informativnim stanicama. Da ne bismo mislili na… bilo šta.
S druge strane, potpuno postiđeno utvrđujem da nisam ni obratila pažnju da je sever Šri Lanke ratom pogođeno područje i da tamo neki pobunjenici svakodnevno ubijaju civile radi ostvarivanja ciljeva koji su mi nepoznati i dok pišem ovaj tekst. E, a vidiš, smrt nije zarazna, koliko znamo…
Nije mi opravdanje ni to što sam podigla filtere za a) nebitne b) loše i c) glupe vesti na najviši mogući nivo, ali opravdanje ni ne tražim. Htela sam samo da kažem da aman više! ovde sve lud zbunjenog, muntaju nas kao da smo svi slepci. Znam da statistika kaže da svakoga dana u svetu od gladi umre više stotina ljudi i da to više nisu vesti, već deo pobrojanih aktivnosti iz statuta raznoraznih NGO-a u odeljku Ciljevi i delatnost. Jer, vidiš, smrt od gladi nije zarazna, je l’…
I da li to uopšte treba i da me interesuje dok ja imam i svojih briga koje mi napadaju imuni sistem i stvaraju ozbiljne urogenitalne probleme: razmišljam da li da tražim onog pandura da mi vrati jednu sitnu uslugu tako što će mojoj porodici obezbediti prohodnost u redu za nove pasoše, ili da angažujem ljude koji se oglašavaju da za razumnu cenu čekaju u redu umesto vas, a otkad sam videla Mrkonjića, Tadića i Cvetkovića u ikonografiji koja liči na period Miloševićeve vladavine, kako mi otvaraju gradilište od 20 km puta (eto ga još jedna brojka) – svečani, lepi i puni razumevanja jedni za druge, kao da će da asfaltiraju sve puteve u Srbiji, lepo sebi kažem:
Imaš ti i svojih problema.
Sve po spisku
Nisam ni na jednom spisku u gradu, skoro da se osećam kao da sam totalno OUT. Nisam na spisku za izdavanje novih pasoša, a trebalo bi. Nisam bila ni na spisku za izdavanje novih kabina na Štrandu (које су успешно и без икаквих проблема издате) a trebalo je. Sigurno ima još neki spisak u ovom gradu, a da nisam na njemu.
Pitam se, u čemu je fora sa spiskovima i redovima, kada toga nije bilo ranije. Da li smo se brojčano uvećali ili je u svakoj javnoj službi administracija dobila neki zadatak za bonus, da formira redove, a da ljudi u redovima onda formiraju spiskove, pa da im od uspešnosti i dužine reda i spiska zavisi trinaesta plata?
Ili je lakše, kad smo svi na gomili, da nam se onda j*** sve po spisku?
U Miloševićevo vreme su redovi za kafu, toalet papir i prašak za veš, bili čuvari socijalnog mira. Znalo se: čovek u redu nema vremena da misli kako mu je. Čovek u redu nema kad da štrajkuje, nema kad da se seti da mu nije dobro ili da bi moglo da mu bude bolje, jer je zabavljen čekajući. A, šta je sad?
Moja nezanimljiva ispovest sa kabinama na Štrandu teče u smeru koji me svrstava u kategoriju neredovnog zakupca. Prvi put smo imali jednu malu, u ulici Dan i noć, ako se ne varam, sa senovitim i maleckim delom “bašte” na koju su jedva stale sve stolice, plin za kafu i Ivanovi setovi za pesak. Nismo bili nešto preterano oduševljeni iako smo proveli skoro celo leto na tom parčencetu “bašte” na kojem je Ivan pokušavao da nauči da hoda, ali, istini za volju, to je bio bolji način da provedemo leto, bez kinte za more, sa stanom na poslednjem spratu ispod vrele ravne ploče.
Naredni put smo postali ponosni vlasnici VELIKE kabine, na čijim vratima je u trenutku plaćanja zakupa, velikim belim sprejom bilo napisano PIČKA. Mislim da u toj pički leži tajna uspeha da poslednjeg dana procesa zakupljivanja ušetamo u Gradsko zelenilo i pronađemo još jednu slobodnu i nezakupljenu kabinu.
- Ima jedna, – rekla je službenica, – koju niko nije hteo da zakupi, jer na njoj piše PIČKA.
- Dajte nam tu pičku (I-ju!), – kažem, – pa ćete je prefarbati do početka sezone.
Žena je diskretno odmahivala glavom i lupkala po stolu noktima, a ja sam tek posle shvatila što je bila tako nevesela i neubedljiva: nisu nam prefarbali pičku do avgusta.
Celo leto nam pička nije izlazila iz usta. – Gde ćete danas? – U pičku – Šta ste radili juče? – Bili na pički. – Nađemo se u 10 kod pičke. – Hoćete da dođete kod nas u pičku.
I tako do avgusta, kada su konačno uslišili naše zamolbe da nam ofarbaju vrata na veeeelikoj kabini (baš veeeelika vrata bila i stvarno ta pička bila velika), posle nikako nismo mogli iz prve da potrefimo kabinu, toliko smo bili srasli s natpisom na njoj.
Tu je kraj pripovesti o kabinama. U međuvremenu, stvorene su te kategorije starih i novih zakupaca, pibavljeni dokazi ko pripada kojoj vrsti, ali su i ovi drugi, novi i neredovni zakupci – dobili po pički, da tako kažem.
Dobili su, sve po spisku.
Uostalom, pogledajte i sami. Mene je sramota. A nikog u Gradu nije.
Dosadni post
Zapravo, ne znam šta ću s blogom, samo mislim naglas. I bez ovog budžaka iz kojeg pišem u kojem je poprilično vruće, toplo mi je i teško mi pada proleće. Teško se adaptiram na povišene temperature, a taman kad se rasanim, počnu da mi se lepkaju prevoji na laktovima od losiona za telo. Imam suvu kožu, ne pomaže voda, od nje samo puno piškim i tako umišljam da sam zdrava kao dren. Inače ne, uglavnom mislim da me snašla neka strašna bolest. Trenutno me muče krsta, ali sumnjam na bubreg. Nije rak grlića materice, radila sam papa pre koji mesec, ne mogu više da budem ni hipohondar k’o čovek.
Helga
Ako ne gledam vesti, nemam perut. 
Lepši mi je dan, lepši mi je muž, lepši mi je položaj leđa za kompjuterom. Jedino što tada, kada ne gledam vesti, ni ne sedim za kompom. Sin mi je uvek lep i bezobrazan, bez obzira koliko pažljivo da gledam vesti.
Gledam tenis, gledam u oči, gledam semafor. Kada ne gledam vesti, skoro da sam u mogućnosti da budem potpuno srećna.
Ima nešto toliko staro novo? Neka svinjarija? Šab me gabri. Čitam uz kafu svako jutro Hogara Strašnog i spremam ulogu Helge za tekući dan. Nikada ne možete dovoljno puno puta da ponovite čitanje Hogara Strašnog i nikada ne možete biti dovoljno netalentovani da vam ne uspe uloga Helge.
Kad ne gledam vesti, primećujem da dolazi proleće. Kolebljivo i mestičavo, ali stiže. Kad ne gledam vesti, primećujem da se bolje osećam pred kišu, za razliku od toga da se pospano osećam pred suncem.
Kako bih mogla da uočim tu zakonitost da sam gledala vesti? Bila bih nervozna a ne bih znala zašto. Ili, optužila bih opet posve nevinog Koštunicu.
PS.
Uspela sam da uspem da navijam za Baraka Obamu, iz ko zna kog razloga i ko zna kada. Čujem da je u Srbiji viđen natpis na bilbordu: Barače Obama, budi uvek s nama. Muž (koji još uvek sluša vesti u autu i ima kontakte) mi javlja da Luković ima bolji odgovor: Predsedniče Putine, raširi nam butine!
PS1.
Kako tačno izgleda klimaks i ima li mogućnosti za odlaganje izvršenja?
PS2.
Srećan Uskrs, ko slavi. Ja sutra kuvam šunku i lupam šarena jaja. Molim nove neprijatelje da odstupe, pre nego što potrošim stare.
m:ts uzvraća udarac: šest dana jula
Nakon što je otpalo meso s mene kada sam platila julski račun za mobilni telefon koji je bio preteran zbog roaminga u kojem sam bila poslednjih deset dana jula, rane su donekle zarasle, kad!
Stiže račun za avgust, sa sve listingom, još viši nego julski, iako sam u avgustu samo šest dana bila u raomingu. Taman sam se skrpila prošlog meseca, kad!
Na listingu lepo piše da mi m:ts u avgustu ponovo obračunava poslednjih šest dana jula. Lepo vidim, račun za avgust, počinje telefonskim troškovima 25. jula a završava se 31. avgusta. Treba li posebno da napomenem da julski račun uredno počnije prvim, a završava se 31. julom?
Pravo na kajganu
U udžbeniku radnom listu Svet oko nas za drugi razred osnovne škole, prekršena je ustavom garantovana sekularnost države i prekršena su ustavna i ljudska prava mog deteta – pravo da ne slavi nijednu slavu i pravo da ne unosi osušeno granje u kuću slaveći crkvene običaje koji nisu i njegovi.
Garantovana ustavna ćiričnost naše države ovim udžbenikom radnim listom nije ugrožena.
Gomzbo tebra baleskudža!
Iliti: Nedelja borbe protiv mraka
To: korisnicki@mts.telekom.yu
Subject: Djenjadovi tebra
Postovani,
Kako mi u mesecu septembru istice ugovor koji sam sklopila sa vama u jednoj od kampanja pre dve godine, zelim da vas obavestim da cu istog trenutka promeniti broj i izabrati drugog operatera.
Najnovija kampanja, sa onim (glumackim likom u ulozi?) polupismenog neevoluanta, koji nekoordinisano skace i izgovara neke nerazumljive reci glasom i dijalektom piljarskog sibicara iz Prigrevice, nedvosmisleno mi pokazuje da se m:ts ne obraca ozbiljnim, poslovnim, civilizovanim ili porodicnim ljudima, te shodno tome, ja nikako ne mogu biti vas korisnik.
Operacija je uspela, Anja je mrtva
Šestog avgusta, devojčica koja je imala ime, samo nikada nije zauzela svoj prostor na ovom svetu, prekrasnog, nikada naglas izrečenog imena – Rima, imala bi 6 godina.
Rima je moja ćerka. Mrtvorođena. Greškom lekara. Određenog lekara kojem je ime dr Segedi.
Da nisam desetog avgusta, četiri dana kasnije onemoćala od gubitka krvi i sisa prepunih nesisanog mleka bacila njen jedini, ultrazvučni snimak u kontejner blizu ulice Omladinskog pokreta, mogla bih da vam dokažem da je postojala.
